Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Треће раздобље масовних ликвидација обухвата временски период од септембра 1944. до пролећа 1945. Почетком јесени из логора Стара Градишка свакодневно су стизали транспорти са заточеницима. Већина њих је одмах одведена на ликвидацију у Градину. Од почетка 1945. године свакодневно се смањивао број заточеника. Транспорти заточеника, који су у то време долазили из Лепоглаве, Сарајева и других места, одмах су били упућивани на ликвидацију у Градину или на Граник. Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, уништени су многи објекти унутар логора, а рад заточеника је готово сасвим престао. Од преосталих заточеника образоване су радне групе које су радиле на ископавању и уништавању лешева ранијих жртава.
Географски положај логора Јасеновац отежавао је сваку акцију спасавања логораша. Источно и западно од логора налазило се мочварно подручје, док је са југа и севера логор био окружен рекама Савом и Стругом. Реком Савом су патролирали бродови мађарске дунавске флотиле, а логор се налазио и близу железничке пруге Београд–Загреб, које су чували бункери и оклопни возови. У самом логору се налазило око 1500 искусних усташа. Евентуални напад на логор би захтевао јаке снаге, којих око Јасеновца није било након битке за Козару. Тито је из Фоче 31. марта 1942. дао налог Оперативном штабу НОП за Босанску Крајину, да у сарадњи са штабом Хрватске испита могућност напада на логор тако да он сигурно постигне успех. За време трајања Прве бањалучке операције, у јесен 1943. партизанске јединице су ослободиле Босанску Градишку, а славонски партизани су били заустављени од јаких усташких снага код села Доњи Варош.
Лубурић је наредио да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина. Последња група од 700 жена ликвидирана је 21. априла. Истог дана су сви преостали мушки заточеници (на прозивци је било још 1073 логораша) затворени у зидану двоспратницу и источном делу логора. У ноћи између 21. и 22. априла део последњих мушких заточеника одлучио се на покушај пробоја логора, знајући да ће бити убијени наредног дана. Пробој је преживело око 106 заточеника. Око 470 болесних, старих и немоћних логораша није учествовало у пробоју. Вероватно су убијени касније и спаљени заједно са логорским објектима. Исти дан, само неколико сати касније, започео је и пробој заточеника из Кожаре. Од њих 176 спасило их се само 11.У напуштено место Јасеновац и недалеко од њега разорени логор, 2. односно 3. маја 1945. године прве су ушле стрељачке чете 1. батаљона 4. српске бригаде 21. српске дивизије Југословенске армије. Батаљону који је ушао у Јасеновац дат је задатак да сачува трагове злочина до доласка државне комисије за утврђивање злочина окупатора. Први увиђај о затеченом стању у Концентрационом логору Јасеновац III Циглана, у Градини и Уштици, обавила је Окружна комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача из Нове Градишке, 11. маја 1945. године. Анкетна комисија Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина дошла је у Јасеновац 18. маја 1945. Податке о изгледу, организацији рада, свакодневном животу и последњим данима постојања логора, Комисији су дали преживели логораши и учесници пробоја. Месец дана касније, 18. јуна, када се река Сава повукла у своје корито, Земаљска комисија Хрватске обавила је и трећи увиђај.
Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија Хрватске, основана 1945, констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу да је број жртава између 500.000 и 700.000. О усташким злочинима постоји велика документација. Жртве логора били су Срби, Роми и Јевреји, комунисти и антифашисти, који се нису слагали са политиком тадашње Независне Државе Хрватске. У Јасеновцу Хрвати не страдају зато што су Хрвати, нити Муслимани зато што су Муслимани, већ једино као антифашисти, комунисти и помагачи и спасиоци Срба. Немачки генерали из Другог светског рата давали су веома различите и стога непоуздане податке о броју убијених Срба у НДХ. Александер Лер је дао 1943. број од 400.000 Срба, Лотар Рендулић — 500.000 православаца (август 1943), Херман Нојбахер — више од 750.000 (1943), Ернст Фик — 600.000 до 700.000 до марта 1944. Број жртава логора Јасеновац је до данашњег дана предмет научних и политичких дебата.
С обзиром на то да је документација логора у два наврата уништавана, број жртава је тешко утврдити и варира према различитим изворима, у зависности која их страна и са којим циљем даје. Државна комисија Југославије из 1946. је изнела бројку 500.000—600.000, док су новија истраживања успела да поименично идентификују око 88.000 жртава. На таблама у Доњој Градини, испред којих се сваке године одаје пошта страдалима, данас стоји да Јасеновац броји укупно 700.000 жртава геноцида, од чега 20.000 деце и 127.000 антифашиста; званични подаци спомен-подручја Јасеновац наводе да је страдало најмање 83.145 жртава. Након распада Југославије, у десничарским круговима у Хрватској се појавила тенденција упоређивања броја логораша убијених у Јасеновцу од стране усташа и усташа убијених у партизанској освети код Блајбурга. Критичари указују да се ради о историјском ревизионизму. Изјава бившег председника Месића („Треба рећи истину да ниједан погинули у Јасеновцу није крив ни за једног на Блајбургу, али су многи на Блајбургу криви за многе у Јасеновцу.”) изазвала је жестоке критике у ревизионистичким круговима.
Истраживачки институт „Јасеновац“, са седиштем у Њујорку, на свом веб-сајту у одељку о жртвама поставио је укупан попис југословенских жртава у Другом светском рату као жртве јасеновачких логора, што је изазвало бурна негодовања. На овом попису налазе се имена људи који су умрли у збеговима у Ел Шату и јужној Италији, погинули у партизанима, као и они које су убили Немци, Италијани, партизани и четници, понекад и на кућном прагу, имена погинулих четника са подручја Југославије, имена погинулих усташа, погинулих од англо-америчких бомбардера. Тенденција умањивања броја жртава присутна је и данас у десничарским круговима у Хрватској. Једна од новијих књига која се промовише у овим круговима је Мит о Јасеновцу, аутора Романа Лељака. У њој се износе тврдње да су у логору страдала свега 1.654 логораша.
О размерама дивљаштва које су починили разуздани Павелићеви и Лубурићеви кољачи, најбоље сведочи страдање Светог Вукашина Клепачког, Новомученика Јасеновачког. „Из родне му Херцеговине одведен је у Сарајево, а одатле 1942. године депортован у злогласни логор Јасеновац, заједно са многим другим православним Србима“. Ово одвођење потресно описује један од преживелих логораша, Жарко Видовић из Сарајева, чије сведочење доносимо у наставку. „У Јасеновцу је Старац Вукашин (иако није био много стар, но је кријући се по шуми сав био зарастао у већ проседу браду), јануара 1943. године, погубљен од усташког кољача Жила Фригановића и то страдање је описао доктор Недо Зец, такође један од преживелих Јасеновачких логораша, под насловом ‘Само ти, дете, ради свој посао’. Усташки зликовац Фригановић, видећи Вукашина, постаријег сељака, како спокојна лица и с неким недокучивим миром на лицу посматра страшно клање своје православне сабраће, доведе га преко реда пред ископану јаму, где су од раног јутра клали и бацали невине жртве, те решен да му разбије тај мир и спокојство, затражи од њега да викне ‘Живео Павелић’. Како Свети Вукашин није ништа одговарао, него је само мирно и спокојно ћутао, убица му је ножем секао једно по једно ухо и нос. Када му је мучитељ запретио да ће му и срце из груди извадити, ако не викне похвалу Павелићу (који је, као поглавник злочиначке Независне Државе Хрватске, тада спроводио страховит прогон и затирање православних Срба свуда у Хрватској и Босни и Херцеговини), блажени Мученик Вукашин је, мирно погледавши у мучитеља и кроз њега у Божју неизмерност, полако и разговетно рекао: ‘Ради ти, дијете, свој посао!’ Овај одговор и зрачећи небески мир са већ крвљу покропљеног лица Светог Новомученика разбеснео је убицу, па му је у бесу ископао очи, исекао срце, преклао му грло од уха до уха, и онда га ногама сјурио у јаму. Мучитељ-убица је затим доживео ментални слом и ово је све испричао у логорској амбуланти доктору Неду Зецу, који је казивање касније и записао, и објављено је у збиркама сведочења преживелих логораша из Јасеновца.“
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Almuli, Jaša (2009). Jevreji i Srbi u Jasenovcu. Beograd: Službeni glasnik.
Bastašić, Milan: Bilogora i Grubišno Polje 1941–1991. Acrobat PDF dokument.
Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi.
Ђурић, Рајко; Милетић, Антун (2008). Историја холокауста Рома. Београд: Политика.
Комарица, Славко; Одић, Славко (2005). Зашто Јасеновац није ослобођен. Београд, Институт за савремену историју.
Mataušić, Nataša (2008). Koncentracioni logor Jasenovac: Fotomonografija. Zagreb: Spomen područje Jasenovac.
Miliša, Đorđe (1945). U mučilištu paklu Jasenovac. Zagreb.
Miletić, Antun (2010). NDH – Koncentracioni logor Jasenovac 1941–1945: Genocid, holokaust i ratni zločin. Beograd.
Nikolić, Nikola (1948). Jasenovački logor. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
Павловић, Стеван К. (2009). Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији. Београд: Clio.
Цветковић, Драган (2007). Страдање цивила Независне Државе Хрватске у логору Јасеновац (PDF). Tokovi istorije: Časopis Instituta za noviju istoriju Srbije. 4: 153—168.
Остави коментар