Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Логор Јасеновац био је највећи концентрациони и логор смрти у тадашњој Независној Држави Хрватској на простору окупиране Југославије за време Другог светског рата. Формиран је у августу 1941. године у околини истоименог градића, а уништиле су га усташе априла 1945. године да би сакриле своје злочине. „Радни логор Јасеновац“, како га назива хрватска државна администрација, био је стратиште за Србе, Роме и Јевреје, свих узраста, полова, социјалних, образовних и других профила, као и за комунисте, партизане, помагаче и симпатизере Срба, Рома и Јевреја. Систем логора Јасеновац је био злогласан по варварским методама и великом броју жртава. Логор Јасеновац је био први систематски изграђивани логорски комплекс на територији Независне Државе Хрватске, једини који је непрекидно деловао све до краја њеног постојања, највећи по простору који је заузимао, по броју логораша који су кроз њега прошли и по броју жртава које су у њему страдале. У њега су се упућивали не само мушкарци, него и жене и деца. Систем концентрационог логора Јасеновац је у егзилу осмислио Вјекослав Лубурић, који је био и његов први командант. Проф. др Гидеон Грајф, историчар специјализован за Холокауст, аутор изузетно значајне монографије „Јасеновац – Аушвиц Балкана – Усташка империја окрутности“, каже: „Јасеновац је далеко бруталнији од Аушвица.”
У Независној Држави Хрватској је извршен погром, новијој историји непознат и по броју убијених и по методама, над нехрватским становништвом у Босанској Крајини и Хрватској. Овај погром је виши од геноцида. Ни правна ни морална терминологија не познају примерену квалификацију за овакву нељудскост. Истина о овом погрому српске, ромске и јеврејске деце није потребна само жртвама, већ и хрватској деци, а нарочито у познатим констелацијама српско-хрватских историјских односа. На дан 9. октобра 1942. године Лубурић Вјекослав звани Макс је на свечаности у Јасеновцу, коју је приредио као прославу годишњице своје крваве владавине, у свом говору рекао: „… И тако смо вам ми у овој години овдје у Јасеновцу поклали и више људи него османлијско царство за цијело време боравка Турака у Европи“. Концентрациони логор Јасеновац сачињавало је неколико логора основаних у кратким временским периодима, на већој или мањој удаљености од самога места Јасеновац. Усташе су читаво његово становништво побиле или су га преселиле, а у само место сместили сталан усташки гарнизон. Сам логор је био систем од 5 главних и неколико мањих логора и губилишта који су покривали укупно око 210 km² близу ушћа Уне у Саву. Кампови су били: Камп I Брочице, Камп II Крапје, Камп III Циглана, Камп IV Кожара, Камп V Стара Градишка. Додатна блиска подручја са губилиштима су била: Градина, Јабланац, Уштице, Млака, Дубица (кречана) и Граник (на реци Сави).
Од лета 1941. до пролећа 1945. смрт се појављивала у многобројним облицима. Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу усташе су клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави. Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце. Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишле све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани. Као један од остатака мучења у Јасеновцу остала је тзв. топола ужаса на којој су у огромном броју вешани логораши. Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића, већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира. Чак су и нацистички генерали били запањени ужасима Јасеновца. Тако је генерал фон Хорстенау, Хитлеров изасланик у Загребу, записао у свом личном дневнику за 1942. годину да су усташки логори у НДХ били „суштина ужаса“, а Артур Хефнер, официр задужен за транспорт радне снаге у немачки Рајх, написао је за Јасеновац 11. новембра 1942: „Концепт логора Јасеновац требало би заправо схватати као комплекс од неколико логора, који су удаљени по неколико километара један од другог, а груписани су око самог Јасеновца. Без обзира на јавну пропаганду, ово је један од најстрашнијих логора, који би се могао поредити једино са Дантеовим Паклом.“ За разлику од немачких логора у којима је убијање било индустријско, у Јасеновцу је убијање било дивљачко, вршено је углавном ручно, ручним алатима, ножевима, полугама, маљевима, чекићима.
Скоро истовремено с изградњом ровова и бункера у области Доње Градине, бивша казнионица у Старој Градишки је претворена у логор V Стара Градишка. Како у логору III Циглана све до августа 1944. године није постојао женски логор, женске особе, ако претходно не би биле убијене, биле су упућиване у логор Стара Градишка. Почетком 1942. усташе су успоставиле сигурносни појас који се на север простирао све до обронака Псуња, а на југ до Просаре. Први заточеници у логору III од новембра 1941. спавали су у сушионици цигала, пошто бараке још увек нису биле подигнуте. Касније су током зиме сами заточеници саградили три мале бараке да их заштите од снега и кише. Изградња првих барака је почела тек неколико дана пред посету Међународне комисије. Тада је у само неколико дана и по јако ниским температура подигнуто шест барака које су добиле електричну струју, затим амбуланта и болница, док су старе бараке срушене. Ако би неко посустао у раду или показивао знакове умора, одмах је био убијен. Поубијани су и сви тешки болесници. Због поплава бараке су биле подигнуте на стубове висине око 1 m, испод којих је била наслагана цигла. У свакој од барака спавало је преко 200 људи. Излазак из барака ноћу није био дозвољен, па су заточеници вршили нужду у кибле. Заточеници нису носили никакве ознаке које би их означавале као особе које су због неког одређеног разлога лишене слободе нити су носили кажњеничку одећу или били обележени бројевима. Два дана пре доласка Међународне комисије издвојени су сви логораши који су лоше изгледали, али нису били убијени због немогућности сахрањивања у смрзнутој земљи, па су скривани од Међународне комисије у самом месту Јасеновац. Када је 6. фебруара 1942. године у разгледање логора дошла Међународна комисија, заточеницима су подељене траке с бројевима: Јеврејима жуте, Србима беле или плаве, а Хрватима црвено-беле.
Наредбом Усташке надзорне службе од 16. маја 1942. године све подручне оружничке станице морале су послати све Роме у Јасеновац. Третман Рома у логору био је посебно окрутан и нехуман. Готово ниједан Ром упућен у логор, без обзира на узраст и пол, није изашао из њега жив. Највећи део Рома био је смештен у Уштици, у напуштене куће српских породица које су насилно исељене 8. маја 1942. када је део становника упућен у јасеновачке логоре, а део је преко логора Земун послат на присилни рад у Немачку и Норвешку. У Уштици је маја и јуна 1942. образован Цигански логор. Само мали део Рома је био распоређен у радне групе, а радили су најтеже послове. Радили су као гробари у Градини, где су морали скидати и сортирати одећу са тек убијених жртава. Лето 1942. био период најинтензивнијих ликвидација логораша. Током јуна, у логоре Циглана и Стара Градишка свакодневно су стизали нови велики транспорти из Срема, Славоније, Босне и осталих крајева НДХ, а кулминација је била у јулу 1942. после битке за Козару, када је у логор доведено на десетине хиљада људи, углавном жена, деце и стараца. Део њих је преко Јасеновца послат у друге делове НДХ (Славонију, ђаковачки крај, Мославину и Билогору), део њих је остао у логору, где је већина убрзо убијена, док је део радно способних мушкараца и жена депортован на присилни рад у Немачку.
У јулу 1942. укинут је логор Ђаково, а преостали затвореници одведени у Јасеновац. У Млаци се јула 1942. године налазило 9176 мајки са децом. На подстицај Диане Будисављевић, у јулу 1942. започела је акција спасавања деце из логора. Будисављевићева је преко капетана Вермахта добила дозволу за одвођење деце из Старе Градишке, Млаке и Јабланца у Загреб. У Загребу су деца добила основну негу, али су упркос томе многа деца, а нарочито млађа, умрла од болести и исцрпљености од боравка у логорима. Из Загреба деца су затим пребацивана у дечја прихватилишта у Јастребарском, Реци, Горњој Ријеци и Сиску, од којих је прихватилиште у Сиску било прави дечји логор. У току августа преко 2000 деце је пребачено у логор Сисак. Тек у августу је добијена дозвола да се деца могу удомљавати по породицама, а удомљавање је вршено преко Каритаса загребачке надбискупије. Преко транспортних листа и других извора, Будисављевићева и њени сарадници су саставили картотеку од око 12.000 деце која је у то време прошла кроз Загреб. Акција Диане Будисављевић око спасавања деце и слања хране и лекова деци у логорима настављена је до краја рата.
У процесу „прочишћења хрватске нације“, српска деца била су прва која су убијана, заједно с одраслима, чак и ако су их мајке још увек дојиле. Током четири године, између априла 1941. и маја 1945, више од 73.316 деце убијено је у усташкој НДХ. Најмлађа су била још у колевкама, док су најстарија имала око 14 година старости. Током Другог светског рата, једино место у целој Европи где су постојали специјални логори за децу била је Хрватска. Од децембра 1941. до априла 1942, у Јасеновцу усташе су побиле 19.544 дечака и девојчица српске националности, а њихови идентитети утврђивани су касније. Били су убијани на најстрашније начине, и умирали су, такође, више него одрасли, од болести, изгладнелости, жеђи и смрзавања. Усташе би довукле малу децу у Саву, везујући неколико њих у џак и бацајући их у реку. Многа деца (око њих 400) поклана су у Јасеновцу средином септембра 1942. Деца су довођена у 15 запрежних кола у циглану и спаљивана. Веома слична судбина задесила је 300 деце која су погубљена у Градини, у октобру 1942. Један од ретких преживелих дечака-логораша, Милан Басташић из Грубишног Поља, описао је свој боравак и спасавање из логора смрти у својој књизи Билогора и Грубишно Поље 1941‒1991. У усташком логору Јасеновац страдало је српске деце до 12 година старости 19.544 (хрватске и муслиманске је било у занемарљиво малом броју, и никада зато што су припадници тих народа).
Јасеновац је први усташки логор који је функционисао по нацистичком узору. Макс Лубурић, усташки функционер задужен за рад логора, провео је неко време у Немачкој, као гост Гестапоа, почетком октобра 1941. Том приликом је посетио више немачких концентрационих логора, а по повратку у НДХ спровео је реорганизацију постојећих логора и основао нове, по угледу на логоре у Немачкој. Јасеновац је по организацији личио на нацистичке логоре, мада су убијања вршена другачије. Као и у нацистичким логорима, настојало се искористити радну снагу логораша пре ликвидације. Јасеновац је и подигнут на месту где су се већ налазила занатска и фабричка постројења. Систем масовних убистава у Јасеновцу установљен је већ у јесен 1941, чим су већи транспорти људи почели да пристижу. Мушкарци, жене и деца стизали су овамо возовима, камионима, коњским запрегама или просто трчећи пред усташама са напереним пушкама. Места масовних погубљења налазила су се по целом јасеновачком логору. Већина је смештена на десној обали Саве, од Дубице низводно, а нарочито у селу Градина. Према форензичким истраживањима, преко 300.000 људи побијено је баш ту. Убиства логораша вршила су се и у шуми поред логора Крапје, близу логора Версај и Уштица, на читавој левој обали Саве низводно од Јасеновца до села Јабланац и Млаке. Осим тога, унутар комплекса Тројке постојао је крематоријум, који је у ствари био пећ за печење цигле; усташе су је претвориле у крематоријум, према нацртима Хинка Пићилија, тако да су се у њему могли спаљивати логораши. У кругу логора, осим „Пићилијевих пећи“, постојала су и друга места где су људи мучени и убијани, а звали су се „лончара“, „граник“, „звонара“, „сабласно језеро“ и тако даље. У логору Стара Градишка мучења и убијања вршила су се у подрумима старе аустријске тврђаве, у кули те тврђаве и на обалама Саве. До ког степена је систем убијања био развијен сведочи један допис из главног штаба, послат 27. априла 1942. свим усташким јединицама и институцијама, у коме се каже да „сабирни и радни логор у Јасеновцу може примити неограничен број затвореника.“
Да бисмо на свеобухватан начин могли да разумемо размере ужаса који је продуковао пакао Јасеновца, потребно је да реч препустимо самим жртвама, сведоцима бестијалног погрома. Нека од тих сведочења су следећа:
Сведочење Милана Басташића у књизи Билогора и Грубишино Поље 1941‒1991:
„Сваки се настоји некако прогурати до оне решетке при врху вагона која једина омогућује некакву измјену зрака извана и ужасног смрада у вагону. Тко то успије, одмах изговара то злослутно име – Јасеновац. Поче нагуравање вагона, ударање амортизера у низу вагона, а затим воз крене. Иде полако и ускоро стаде. Они крај решетки (постоје двије у вагону) гласно изговарају: „Ено Саве, возе нас према Сави”. „Ено воде”, гласно говоре други, „О, боже, колико има воде”. Коначно, некако догураше и мене до решетке на лијевој страни вагона. Осјетим свјежину зрака иако вани сја сунце. Чини ми се – да ме баце у Саву, пливао бих и пио воду. Чују се извана све јачи гласови са пуно псовки. Више гласова људи који стоје поред решетки преноси нам обавијест да се око вагона распоређују усташе и да на пушкама имају бајонете. Тамо негдје десно од нашег вагона чује се јаук и престрављени плач неког човјека праћен псовкама усташа. Питају усташе оне крај решетки: ‘Оћете воде, јесте жедни?’ Сви јадници који то чуше вичу: „Јесмо! Дајте нам воде”, па се нагуравају према решеткама. Умјесто воде, усташе, довикујући разне погрде, бацају у решетке суху земљу са шодером и прашином. Јаук са десне стране све је ближе. Отварају се вагони уз заглушно лупање вратима, вику и псовке усташа. Наређују нам да излазимо из вагона. Јаук оног несретника не престаје, иде у нашем правцу. Усташе га туку некаквим комадима дрвета. Двојица људи га напросто носе – ставили му руке испод пазуха, а ноге му се вуку по земљи. Пролазе мимо нас. Та дрва, којима туку тога, већ раскрвављеног човјека, мени се учинише као они ‘цијепци’ од таре (стана за ткање) или су баш били тако обликовани и подешени за батинање. По изласку из вагона, постројавају нас уз вагоне.
Вика и махање рукама усташа усмјеравају нас у оном правцу у којем одвукоше јадног постаријег човјека за кога неки рекоше да је Јоцо из Грђевца, чини ми се да рекоше из Великог Грђевца. Разабирем да усташе вичу: ‘Гони у раку! Сви у раку!’ Пошто се код нас рака зове ископана јама гдје се сахрањује сандук, ладица са покојником, све се пропињем у знатижељи и страху да видим ту раку у коју сви идемо. Колона иде по сухој утабаној и прашњавој земљи, није то никакав пут, па ни стаза. Ускоро скрећемо и идемо помало низбрдо у некакву широку ископану јаму, врло велику. Изгледа ми то као јама од циглане из које се вози земља за прављење цигле. Сад се из непрекидне вике усташа разазнаје да нас настоје раздвојити у два реда (врсте). Зауставише нас. Гледам тко је у мојој најближој околини. Мало даље видим Стеву Смиљанића, мог вршњака. Он и ја смо повремено и наизмјенично сисали заједно његову мајку Марију и моју мајку Евицу, овисно какве су послове и обавезе имале на својим имањима или у узвратним мобама. Има ту још мојих вршњака и оних коју годину старијих, али никога не познам. Нешто даље опазим Милана Адамовића. Он је дотјеран са Козаре и био је два, три мјесеца код Јере (Јарослава) Голштајна (Готтстеина), чувао краве и радио остале пољопривредне и домаћинске послове.
Десно од мене је кум Шандор Амиџић, психијатријски болесник, повратник из Америке. Сви су га звали кум. Ставио је обје руке на свој штап испред себе. То је комад грабовине, „пригла” од грабовине, како су га мјештани називали. Сјећам се тога штапа, којег сам виђао приликом повременог доласка кума Шандора у нашу кућу ради хране и да се огрије. Он је имао свој распоред у селу, па није никога посебно оптерећивао својим скромним потребама. Нетко га запита: „Куме, како је”? „Не ваља куме”, одговара Шандор. То ме се некако посебно чудно дојмило јер на такво питање у нашој кући или на улици, кум Шандор је увијек одговарао: „Добро куме!” Ходају усташе између наше двије врсте, па у ону врсту са друге стране преводе из наше старије и дјецу, а отуда у нашу врсту преводе младе људе. Оде преко и кум Шандор. Био је он просјед, али није био толико стар да би спадао међу старце. Ваљда се тако дојмио зато што је био необријан. Схватим, коначно, из усташких коментара и молби неких људи да иду међу старце, јер нису способни за рад, да сам ја остао међу онима који су способни за рад. Још је и Стево у овој врсти, али, ето, оде и он на ону страну. Кад то видјех, кренем ја сам на ону страну. Види ме усташа, подвикну ми: „Марш натраг! Тко ти је реко да прелазиш”. Полугласно коментирам како то да Стево оде тамо, а ја остајем овдје гдје никога од вршњака не познам. Нетко рече: „Он је показао руке да виде како не може са њима радити”. Схватим ја то, али опет кренем преко. Изгрди ме усташа најпогрднијим ријечима, да их не спомињем, те запријети: „Пробај само још једанпут!” Помирим се са судбином и останем ту гдје јесам. Чује се заповијед: „Гони ове, гони натраг у вагоне”. Окрећу се старци и неки вршњаци у врсти гдје је и Стево и одоше натраг у вагоне. Ускоро окренуше и нас, али у другом правцу…“
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Almuli, Jaša (2009). Jevreji i Srbi u Jasenovcu. Beograd: Službeni glasnik.
Bastašić, Milan: Bilogora i Grubišno Polje 1941‒1991. Acrobat PDF dokument.
Bulajić, Milan (2007). Jasenovac: Uloga Vatikana u nacističkoj Hrvatskoj. Beograd: Pešić i sinovi.
Ђурић, Рајко; Милетић, Антун (2008). Историја холокауста Рома. Београд: Политика.
Комарица, Славко; Одић, Славко (2005). Зашто Јасеновац није ослобођен. Београд: Институт за савремену историју.
Mataušić, Nataša (2008). Koncentracioni logor Jasenovac: Fotomonografija. Zagreb: Spomen područje Jasenovac.
Miliša, Đorđe (1945). U mučilištu-paklu Jasenovac. Zagreb.
Miletić, Antun (2010). NDH ‒ Koncentracioni logor Jasenovac 1941‒1945: Genocid, holokaust i ratni zločin. Beograd.
Nikolić, Nikola (1948). Jasenovački logor. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske.
Павловић, Стеван К. (2009). Хитлеров нови антипоредак: Други светски рат у Југославији. Београд: Clio.
Цветковић, Драган (2007). Страдање цивила Независне Државе Хрватске у логору Јасеновац (PDF). Tokovi istorije: Časopis Instituta za noviju istoriju Srbije. 4: 153‒168.
Остави коментар