Аутор : Милован Балабан, историчар
Договори склапани са западним силама увек су били упитни, пре свега зато што силе са Запада често нису доживљавале као обавезу оно што је потписано. Узроци томе су многоструки, али свакако можемо рећи да је осећај цивилизацијске супериорности био доминантни разлог због чега на Западу, чак и после потписивања уговора, често није постојао осећај да се исти мора испоштовати. Најновији пример овога, пример понашања према народима изван западног цивилизацијског круга, јесу споразуми МИНСК1и МИНСК2, којима је требао да буде окончан рат унутар Украјине. Према сведочењу саме Ангеле Меркел Запад није намеравао да испуни и имплементира те уговоре, већ је само куповао време како би наоружао Украјину и спремио за рат. У том контексту морамо гледати и на Лондонски уговор, те понуде Србији које су уследиле током 1915, после склапања овог савезничког уговора.
Кључни креатор Лондонског уговора, уз благослов Француске и Русије, била је Британија. Уговор је склопљен с Италијом како би ова држава, још увек неопредељена, стала и сврстала се на страну Антанте у светском сукобу, којем се крај није назирао. Како је Британија била кључни играч, неформални креатор међународних односа и савезништва, битно је истаћи да је њен однос према српском питању био углавном негативан и спутавајући за српски фактор. Још на Берлинском конгресу Британија је била покровитељ мандата којим је Аустроугарска добила дозволу да окупира Босну и Херцеговину, неспорно српску историјску земљу. Разлог за овај потез Британије била је слабост Турске која није имала више снаге да држи под контролом овај простор и буде брана руском продору на Балкан.
Окупацијом Босне и Херцегоовине Аустроугарска је требало да контролише Србију, спречава спајања Србије и Црне Горе као нуклеуса једне велике државе, а све зарад спречавања појављивања Русије на овом простору, поготово на Јадрану. Када је 1908. анектирана Босна и Херцеговина, Британија је тајно стајала иза тог чина и подржавала Аустроугарску. Но оно што је битно за схватање духа британске политике је понашање сер Едварда Греја, који је јавно говорио како Србија треба да добије компензацију због овог чина дунавске монархије, али у пракси ништа није радио да до тога дође, чиме је свесно обмањивао Србију.
Ипак, 1914, када долази до великих турбуленција у свету изазваних Првим светским ратом, када је нарушена неутралност Белгије, Британија се опредељује на страну Антанте, сада принуђена да макар делимично ревидира став према Србији. Ипак, сопствени принцип народности у формирању држава Британци на Балкану тешко могу да примене. Пре свега због замршености интерса и политичких и етничких фактора на Балкану, али и постојања мултинационалне Аустроугарске за чије одржање се до самог краја острвска империја залагала. Отуда она на Блакану делимично заговара принцип одржавања равнотеже снага науштрб принципа народности.
Но, Британци схватају да неке ствари морају да промене. Као новост на почетку рата Британија нуди Србији Босну и Херцеговину, Црну Гору и излаз на море, док заузврат тражи да Србија уступи источни део Вардарске Македоније Бугарској, како би ова ушла у рат на страни Антанте. Циљ је био привући до тада неутралне државе на своју страну ‒ Италију, Румунију, Бугарску и Грчку, нудећи им територије Аустроугарске (Бугарској Србије), а при чему се не разматра озбиљно растурање Хабзбуршке монархије. Постојале су пројекције у Форин офису како би Аустроугарска требало да буде скраћена, али то је остало само на причама, те ни у каквим званичним актима није документовано.
У том контексту, а како би се придобила Италија као најјача од неутралних држава, од августа су почели тајни контакти. После дугих преговора склопљен је тајни Лондонски уговор за који Србија није знала, односно није знала његове детаље све док га Лењин није обелоданио 1917. Србија није била потписница уговора, те јој ништа при склапању уговора није ни понуђено. По Уговору Италија је требало да добије Јужни Тирол, део Далмације све до рта Планке, протекторат над Албанијом у Валони, дакле да заокружи контролу Јадранског мора. У Лондонском уговору се спомињу Србија, Црна Гора и Хрватска, иако Хрватска не постоји. Неке територије се перципирају као могуће хрватске. Уговор, који је у неким деловима и хипотетичан, види увећану Србију за територије на Јадрану до изнад Цавтата, док би јужно ишао до црногорске обале. По уговору Црна Гора није у саставу Србије, док би Драч ушао у састав албанске државе.
Како је Лондонски уговор фокусиран на Јадран због Италије у њему се Босна и Херцеговина не спомиње. Но, мора се констатовати да су Срби добијали обећања од почетка рата везана за припајање Босне и Херцеговине. Такође у Лондонском уговору се не спомињу ни Срем нити Славонија, што се данас обично учитава у тај уговор. Накнадно, разрадом Лондонског уговора, пре свега у Форин офису, уобличила се понуда за Србију. Иста је представљена Пашићу августа месеца 1915, и то је оно што је Србија одбила. Понуда Едварда Греја за Србију из августа садржи део јадранске обале из Лондонског уговора, затим Босну и Херцеговину, Славонију, Срем са Земуном, Бачку, док је за Банат било предвиђено да се после рата договоре Србија и Румунија. Ово је понуда, није никакав уговор. Овакве понуде су готово природне у рату, у турбулентним ситуацијама када се жели обезбедити савезништво. Но, она је била на дугом штапу и практично није било никаквих гаранција да ово може бити остварено.
Како би боље схватили оно што су савезници, пре свих Британија, нудили Србији, морамо ствар посматрати из реалног угла тадашње ситуације. Имамо две зараћене стране које желе да привуку на своју страну неутралне државе. Природно је да и једна и друга страна нуде и више него што могу да испуне. Обећања су везана за крај рата, те је немогуће у том тренутку испројектовати шта ће бити могуће а шта неће бити могуће испунити. Тако је вазда било кроз историју. Када овоме додамо да се за понуду, која је на дугачком штапу, од Србије тражило да одмах уступи Бугарској источни део Вардарске Македоније, добијамо слику једног магловитог конструкта понуђеног нашој држави од стране савезника, пре свих Британије.
Дакле, од Србије је тражено да одмах уступи конкретне територије присаједињене у Балканским ратовима, а да заузврат верује како ће на крају рата добити озбиљне компензације и добрим делом заокружити свој историјски и етнички простор. Мале наде за испуњење датих обећања потврђивао је став Британије према дунавској монархији. Наиме, у британској политици није било ни назнака о растурању Аустроугарске, чије територије су обећаване. Ово даје утисак о магловитости и прилично несигурној понуди коју је Србија добила. Сломом српске војске 1915. у октобру и уласком Бугарске у рат на страни Централних сила пала је влада Асквит‒Греј а са њом и Грејева балканска политика. Нова влада Лојда Џорџа у наредном периоду је на старим темељима стварала основе за нову балканску политику.
Предлози који су фигурирали од 1916. до 1918. били су различити. Било их је више, неки су били слични као онај којем је послужио као темељ Лондонски уговор, али било их је и неповољних по Србију. Разлог овога је што је, нарочито у ратним условима, готово природно дипломатија великих сила растегљива, нуди што може и не може да испуни, у циљу да привуче на своју страну неутралне. Што се тиче Лондонског уговорa, још једном да нагласимо да није склопљен са Србијом, док је понуда која је уследила после Уговора, иако примамљива, била под великим знаком питања, чак у неким деловима неповољна из разлога што је од Србије тражен моментални уступак територије Македоније Бугарској.
На крају да констатујемо: Лондонски уговор више је ушао у наше историјско сећање као суперповољан аранжман, где нам је наводно нуђено да прихватимо стварање Велике Србије, иза ког су стале велике силе, укључујући и Британију, а што смо ми одбили тежећи ка стварању заједничке државе свих Јужних Словена. Ствар је у реалности била много комплекснија. Нити је нама нуђено тако нешто, нити су понуде биле конкретне и лако оствариве. У вихору Великог рата Запад, а нарочитио Британија, малима су нудили велика обећања како би их придобили на своју страну, не сматрајући да их нарочито та обећања обавезују. Уосталом, тако је вазда било у односима великих и малих, нарочито великих са Запада, оптерећених својим екслузивитетом и цивилизацијском суперирорношћу.
Остави коментар