МАДАМ ТИСО

МАДАМ ТИСО

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин

Једна изузетна жена, страсни вајар, пре више од 200 година прегазила је све норме тога времена: напустила је мужа и децу и посветила живот изради веродостојних у воску израђених фигура аристократа и познатих личности. Чувени Музеј воштаних фигура Мадам Тисо у Лондону, који и данас носи њено име, у почетку је био покретна вашарска атракција, а данас има више од 400 изложених експоната и годишње га обиђе 2,5 милиона људи.

Мари Тисо (Marie Tussaud, 1. 12. 1761. ‒ 16. 4. 1850) рођена је као Мари Гросхолц (Marie Grosholtz) у Стразбуру, као ћерка официра Јозефа Гросхолца и Ане Марије Киртјис. Након што јој је отац умро, мајка је потражила помоћ од др Филипа Киртјиса, познатог моделара који је у Паризу радио као творац воштаних фигура. Мари и њена мајка убрзо су почеле да раде као помоћнице у радњи славног скулптора. Maла Мари је са само шест година открила умеће прављења фигура од воска. Расла је окружена воштаним бистама и гипсаним калупима. Одмалена је показивала велико интересовање за изучавање анатомије, за израде портрета и технику изливања воска.

Доктор Киртјис је научио Мари вештини израде воштаних фигура, тачније уметности моделирања. Киртјис је 1765. године направио фигуре грофице Мари Жан ди Бари (Marie Jeanne du Barry), љубавнице Луја XV, и ово је уједно најстарија изложена фигура. Прва изложбена поставка Киртјисових фигура постављена је 1770. године и привукла је огроман број људи. Поставка је премештена у Краљевску палату (Palais Royal) у Паризу 1776. године. Другу локацију је отворио на Boulevard du Temple 1782. године.

Мари је имала само 16 година када је направила прву фигуру – Волтера, а затим је обликовала и Жана Жака Русоа и Бенџамина Френклина. Убрзо се прочуло за таленат младе ученице. Вест о њеним уметничким способностима допрла је и до Версаја. Стигао је позив од краљевске породице да постане ментор Елизабете, сестре краља Луја XVI, што је Мари радо прихватила. Мадам Елизабета је уочила таленат који је девојчица имала и решила да јој буде мецена.

Девет година проведених на двору умало јој после Револуције није дошло главе. Њено име нашло се на листи за ликвидацију. Мари је са мајком завршила у тамници, у истој ћелији са Жозефином, будућом Наполеоновом женом. Биле су до главе ошишане и спремне за гиљотину када је стигла вест о помиловању. Доктор Киртјис је успео да се у Народној скупштини избори за њихове животе. Услов је био да Мари докаже приврженост револуцији израдом посмртних маски људи које су револуционари гиљотинирали.

И тако се, као веома млада, Мари нашла у центру најмрачнијих дешавања у Европи у 18. веку. Међу маскама које је начинила биле су и маске краља Луја XVI, Марије Антоанете, револуционара Дантона и Робеспјера… Оне су набадане на колац и ношене кроз Париз како би јавност сазнала ко је убијен и како се праве, одсечене главе не би распадале по улицама.

Млада Мари је 28. јула 1794. године из корпе испред гиљотине извадила Робеспјерову одсечену главу и до најмањег детаља направила маску. Ову маску донела је са собом у Лондон. Управо ова маска послужила је да се у потпуности реконструише Робеспјерово лице. Експерт за фацијалну реконструкцију је помоћу 3Д скенера мапирао ожиљке, младеже и остале детаље. Оно што је интересантно то је да је Робеспјер на сликама из свог времена представљен, вероватно из страха, знатно лепше него што је заправо изгледао.

Мари је у овим тешким временима очврсла и израсла у одлучну и снажну жену. Препознао је то и стари доктор Киртјис, па је управо овој скромној девојци завештао све своје воштане фигуре.

Годину дана после смрти свог учитеља Киртјиса, 1795. Мари се удаје за француског инжењера Франсоа Тисоа. Родила му је синове Јосефа и Франсоа. Главна њена преокупација, међутим, није била породица, већ покретни музеј воштаних фигура. Млађег сина оставила је мужу и мајци и без знања енглеског језика, у својој четрдесет и првој години, са старијом сином кренула је преко Ламанша, 1802. године.

Због француско-енглеских ратова онемогућен је њен повратак у Француску. Пуне тридесет и три године Мари је обилазила Велику Британију и Ирску, уздуж и попреко, са својом покретном изложбом. Њен син Јосеф брзо је постао и њен највећи сарадник. Мајка јој је умрла 1826. године у Француској. Тек тада је њен млађи син, после двадесет година одвојеног живота, дошао код ње у Енглеску.

Већ помало уморна од путовања и рада на воштаним фигурама, Мари је решила да се скраси. Имала је тада седамдесет и четири године. Отворила је стални изложбени простор у Лондону, у Бејкер стриту, 1845. године. Неке од фигура које је направила још увек постоје, укључујући и њен аутопортрет, који је сада постављен на улазу у њен музеј.

Постигла је велики успех, и њена слава стигла је до Америке. Огласио се чувени власник циркуса П. И. Барнум са жељом да откупи Музеј. Мадам Тисо га је одлучно одбила. Наставила је неуморно да израђује воштане фигуре славних личности.

Једна од највећих атракција њеног музеја је Дворана страве. Овај део поставке обухвата неке од жртава Француске револуције (маске људи које је Мари била приморана да ради током Револуције) али и новије креације убица и осталих криминалаца. Мари Тисо је 1838. године написала мемоаре. Последња фигура коју је израдила била је њена сопствена. Направила ју је 1842. године и оставила је у Музеју, на бригу својим синовима.

Мадам Тисо је умрла од старости, у сну, 16. априла 1850. године, у осамдесет и осмој години живота. Иза себе је оставила империју забаве, која и данас ради са несмањеним успехом. Након њене смрти, Музеј је припао у наследство породици и од тада је променио доста власника.

Мариин унук Џозеф Рандел 1884. године преместио је колекцију у већи простор, на Мерилебон роуду у Лондону, у зграду некадашњег Планетаријума. Разлози премештаја су били недостатак простора и повећање цена у Бејкер улици. Овде се Музеј  и данас налази. Четири деценије касније прилично је уништен у пожару, 1925. године. За његову обнову су биле потребне три године. Преживео је и земљотрес 1931. године.

Током Другог светског рата, за време бомбардовања 1940. године, немачка бомба је погодила Музеј, а Хитлерова фигура је остала једна од ретких неоштећених. Иначе, међу експонатима немачких историјских личности у Музеју Мадам Тисо у Берлину изложена је воштана фигура Адолфа Хитлера израђена у Лондону. Нацистички вођа је приказан као „сломљен човек у рушевинама бункера”, а фигура се налази иза стола који спречава посетиоце да се с њом фотографишу.

Купола која доминира Музејом у Лондону је недвосмислeн знак распознавања овог музеја, чак и издалека, као и огромни редови посетилаца који вијугају низ Мерилебон роуд. Процењује се да је Музеј, од отварања до данас, посетило око 250 милиона људи.

Сваки минут проведен у Музеју је строго контролисан. Галерије су веома добро организоване, јер једна води у другу; глумце смењују спортисти и научници, научнике уметници, уметнике певачи, и тако редом. Понекад вас у простору између просторија изненади и неки филмски режисер (Стивен Спилберг у сафари оделу или Алфред Хичкок у својој препознатљивој „трилер” пози). По изласку из лифта, посетиоца заслепи блицање десетине фото-апарата и тада се улази у прву галерију, где ће се посетилац наћи у друштву глумаца и глумица – од холивудских до боливудских, преко британских.

Све фигуре које се налазе у Музеју израђене су у природној величини и запањујуће су реалистичне. Када им се приближи, примећују се сузнице у оку, боре, младежи, испуцали нокти, па чак и наслаге хране  између зуба код неких. Све су оне верне воштане реплике познатих личности – уметника, глумаца, научника, књижевника, научнофантастичних ликова, чланова краљевских породица, политичких лидера, духовних вођа и звезда шоу-бизниса.

Да би се направила једна фигура, потребно је шест месеци, стотине прецизних мерења стварних модела и несхватљиво велика количина воска – око тоне. Процењена вредност појединачне фигуре износи 45.000 долара. Сваке године се направи око 20 нових фигура.

Раније се за израду фигура користио специјално пречишћен пчелињи восак, који је био погодан за бојење. Данас се, како би се обезбедила максимална сличност, примењују различите врсте пластике које симулирају очи и нокте, као и вештачка кожа. И, на крају, ради потпуног постизања духа епохе којој воштана фигура припада, користе се и костими и декорација из тог времена, а неретко чак и звучни ефекти.

Посетиоци Музеја имају прилику да се упознају и са процесом прављења воштаних фигура и тако сазнају да коса (или брада) настаје стрпљивим лепљењем једне по једне власи и да се фигуре праве 2% веће од стварних величина модела, јер се толико восак временом скупи, а тело се увек прави одвојено од главе. Уколико је у питању особа која није жива, вајар мора да ради свој посао израде фигуре на основу постојећих фотографија.

У Музеју постоји и мрачна Тамница или Дворана страве, која је једна од највећих атракција овог музеја. У њој је верно приказано 500 година злочина, од Француске револуције, преко викторијанског Лондона до савремених серијских убица, и то све уз веродостојне звучне ефекте приликом извршења смртних казни. Претходница Дворане страве је Киртјисова Пећина великих лопова, где су били приказани француски криминалци који су погубљени, као и чланови краљевских породица који су завршили на гиљотини у току Револуције. Један од најпознатијих убица који је приказан у овој дворани је Џејмс Блумфилд. Посета Дворане страве није дозвољена млађима од 12 година, као ни срчаним болесницима, ни трудницама.

По изласку из овог мрака  посетилац се може провозати малим црним таксијем кроз историју Лондона („Spirit of London”), од Лондона у време Тјудорове династије, преко куге која је харала улицама овог града, до бомбардовања у Другом светском рату и све до свингинг Лондона и 1980-их година. Током вожње посетилац постаје сведок културних и историјских промена које су обликовале Лондон и начиниле га једним од највећих и најзначајних градова света.

Мада је два пута горео, а у току Другог светског рата био и делимично оштећен, Музеј воштаних фигура Мадам Тисо и данас је светска атракција. Први музеј Мадам Тисо ван Велике Британије отворен је у Амстердаму 1970. године. Убрзо након тога отворени су огранци и у осталим градовима: Пекингу, Хонгконгу, Шангају, Њу Делхију, Токију, Сингапуру, Бангкоку, Берлину, Истанбулу, Прагу, Бечу Лас Вегасу, Њујорку, Сан Франциску и Сиднеју. Као одговор на овај британски пројекат, у Паризу и Мадриду отворени су музеји „Grevin” и  „Museo de Cera”, у чијим поставкама, поред светских, доминирају двојници од воска највећих француских и шпанских звезда.

Деветнаести век је, наговештавајући огромне промене које ће се догодити у наредном двадесетом веку, изнедрио жене које ће златним словима бити уписане у историју света. Једна од њих је свакако Мадам Тисо. Стварајући свој чувени Музеј воштаних фигура, она је показала да жене могу, сем породице и власти, да смишљају и остварује нове идеје.