Аутор: др Милош Савин, историчар
Током друге половине XIX века, па све до распада Хабзбуршке монархије, мађарске странке су имале одређен однос према Србима у Угарској и на тај начин, зависно од околности, покушавале да остваре одређену политичку корист која је ретко била обострана. Међу њима су најзначајније биле: Независна четрдесет-осмашка странка, Либерална странка и Социјалдемократска странка Угарске.
Током 1884. године, у исто време када је дошло и до озбиљних цепања унутар Српске народне слободоумне странке, до разних претумбација доћи ће и у мађарским политичким круговима, до спајања две сродне групе, дотадашњих незавишњака и четрдесетосмаша у јединствену Независну четрдесетосмашку странку. Ова странка ће бити специфична по својим бројним фракцијама, укључујући леву и десну струју. На подручју Војводине посебан значај је имала лева струја. До своје смрти 1894. године, Кошут је сматран инспиратором и идеологом овог покрета, па се често користио и термин кошутовци. Странка је функционисала до 1945. године, њен први председник је био Данијел Ирањи, а последњи чувени мађарски антифашиста и антинациста, Винце Нађ. Лево крило странке предводио је Миклош Карољи, председник владе Угарске из 1918. и прозападно оријентисани реформиста, који се током рата залагао за мађарско окретање леђа Аустрији и Немачкој. Карољи је покушавао да придобије српског радикала Косту Хаџија за улазак у прву владу независне Мађарске, а био је и први мађарски политичар спреман да у договору са српским радикалима из Војводине, на челу са Јашом Томићем, одобри постојање Војводине као најшире аутономије у оквиру Мађарске. У њеном саставу би се нашао цео Банат, јужна и делови средње Бачке. За нашу тему значајан је период деловања Независне четрдесетосмашке странке од 1884. до 1914. године. Били су водећа опозициона партија мађарским либералима, који су својом националистичком, али и дуалистичком политиком владали Угарском. На изборима за Угарски сабор 1905. године, четрдесетосмаши су добили до тада рекордних 165 од 413 посланика, а већ на наредним изборима добијају 253 посланика. Период њихове владе трајао је до 1910, након чега су поновно прешли у опозицију. Десничаре су представљали Лајошев син, Ференц Кошут, као и некадашњи првак Католичке народне странке, Алберт Апоњи, познат по усвајању чувеног Апоњијевог законског чланка који је довео до убрзаног помађаривања народности. Десно крило је суштински одустало од своје политике независне Угарске. Лево крило којим је руководио Ђула Јуст, а касније Михаљ Карољи, остало је доследно политици независне Угарске, у сарадњи са Румунима, Србима, Хрватима и демократским државама западне Европе. Током Источне кризе, странка се одрекла политике Лајоша Кошута и постала је перјаница тадашње антисловенске хистерије у Угарској, занемарујући Кошутове емигрантске текстове у којима је захтевао сарадњу са словенским народима. Странка се оградила и од политике свог бившег председника, чувеног Лајоша Мочарија, који се борио за равноправност свих угарских народности. Мочари је покушао да уз помоћ новосадских Срба 1887. добије нови мандат, али услед њихове политичке разједињености и фракционашења није успео, али је већ следеће године ушао у Угарски сабор, као независни посланик, гласовима карансебешких Румуна. Претумбавања унутар Четрдесетосмашке странке су додатно бујала у Војводини где је ипак значајнију улогу имало лево крило партије. За разлику од десног, које је заступало интересе средњег земљопоседа и џентрије, лево крило се залагало за малограђане и ситне поседнике, чиме се политички поклопило са Српском народном радикалном странком Јаше Томића, са којим је имало плодоносну сарадњу. Након што је Јаша Томић преклао Мишу Димитријевић, а Шома Вишонтаји постао његов бранилац, радикалско-четрдесетосмашки односи су зацементирани. Подршку српских радикала уживао је Мартон Ловаси, пореклом Бачванин, који је од 1890. па све до после рата, био у самом врху левог дела странке. Када су српски либерали донели одлуку да бојкотује изборе, радикали су изашли на изборе у јуну и јулу 1892. године. У турско-кањишком срезу кандидовали су др Емила Гаврилу, на чији избор су фокусирали своје снаге. Радикали су у старобечејском срезу решили да подрже Лајоша Мочарија, али је oн своју кандидатуру уступио Ференцу Кишбању. Српски радикали из Новог Сада су свим снагама подржавали и бившег либерала, а тада четрдесетосмаша, Шому Вишонтаија. Вишонтаји се борио против државне реформе српских аутономних органа, залажући се да о томе, пре свега своју реч морају да дају српски радикали, а не бивши „нотабилитети“. Након избора 1906. године, на којима је остарели Михаило Полит Десанчић био једини посланик Српске либералне странке, незавишњаци су покушали да оборе његов мандат, лажно га оптужујући да је фанатизовао српске бираче, терајући их у кикиндској цркви да се заклињу над иконом. Ова акција, наравно није имала никакав посебан исход, сем блаћења остарелог српског либералног првака. На каснијим скупштинским седницама је управо Шома Вишонтаји оптуживао Полита Десанчића за издајничко држање према Мађарској и Мађарима. Ово је имало посебну тежину с обзиром на то да је Независна четрдесетосмашка странка тада владала Угарском. До тријумфа радикалско-четрдесетосмашке сарадње је дошло након избора за Српски црквено-школски сабор 1906. године и друге радикалске победе. Тада су незавишњаци владали државом, а радикали српским аутономним органима. Државни апарат је допустио радикалима да буквално направе бројне финансијске прекршаје и недела унутар српске аутономије. Ово ће уједно, поред политичког, бити главни разлог за суспензију Српске народно-црквене аутономије 1912. године, а две године након тога су радикали изгубили изборе за црквени, а четрдесетосмаши за државни сабор.
До спајања Деакове и Тисине странке је дошло 1875. године, формирањем Либералне, односно слободоумне или странке слободног принципа. Ференц Деак је пре уједињења водио тзв. странку мира, док је Тисин леви центар свој програм базирао на тзв. „Бихарским тачкама“, захтевајући ревизију нагодбе ка већој самосталности Угарске. Залагао се за самосталну мађарску војску, већу самосталност Мађарске и интензивнији национални развој. Ова групација није била спремна да своје захтеве радикализацијом претвори у дело, већ је демагогијом, магнетисала је значајан број оних који су били незадовољни нагодбом. У периоду од Октобарске дипломе па до аустроугарске нагодбе, ова групација је рачунала и на подршку српских либерала из Војводине, на челу са Светозаром Милетићем. До разлаза је управо дошло услед Милетићеве принципијелности у борби за потпуну независност Угарске, те споразуму између Мађара и немађарских народа Угарске. Циљ Калмана Тисе је био да каналисањем незадовољства дође на власт, док Светозар Милетић није могао да има сличне амбиције као борац за равноправност народности и права грађана. При формирању Либералне странке, Тиса се суштински одрекао својих ранијих политичких принципа. За разлику од већине европских странака сличног назива, мађарска либерална странка се није састојала од представника грађанства, већ пре свега од поседничког сталежа. Тиса је постао челник уједињене странке, сада у служби политике дуализма. Либерална странка није била сензибилисана за социјална питања, као ни за питања народности. Напротив, где год је била у могућности, борила се против наведеног. Међутим, слобода штампе и политичког организовања је ипак била на завидном нивоу у односу на пресек тадашњег стања широм Европе. Тиса ће временом постати алфа и омега мађарске политике и успеће да опстане на челу угарске владе од 1875. до 1890. године. Либерална странка, односно Калман Тиса лично, успела је да из политичког живота, на основу монтиране оптужнице елиминише вођу српских либерала Светозара Милетића, који се недуго после тешке робије разболео. Помогао је стварање српских нотабилитета, који су 1884. покушали да преотму целу Српску народну слбодоумну странку, прихватањем умереног, кикиндског програма. Поједини српски нотабилитети и магнати су своје уточиште нашли у Тисиној странци, чији су често били кандидати за изборе за угарски сабор. У периоду владавине мађарских либерала, дошло је до највећих кршења српских аутономних црквних права, када је противно праву више пута суспендован Српски црквено-школски сабор, пензионисан патријарх, постављен нови администратор митрополије, па до постављања самог патријарха. Либерална влада је помагала публицистичко-политички рад радикалског дисидента Стевана Јовића, како би минимализовао значај радикалне странке током робијања Јаше Томића. Након прераног изласка Томића из затвора, услед одређене, до сада у форми документа непознате нагодбе са мађарским либералима, мађарска влада наређује Јовићу гашење листа, како не би додатно штетио српским радикалима. Радикали након овога, спроводе коначни обрачун са српским либералима, чији се утицај победом радикала на изборима за Српски црквено-школски сабор, готово гаси. Током првог радикалског мандата у српским аутономним органима, који се поклапа са последњом мађарском либералном владом, угарска влада прави значајан преседан, тј, престаје да се меша у рад српских аутономних органа, што српски радикали користе за бројне проневере и непочинства, које ће касније, у неповољном политичком тренутку бити формално образложење за гашење српских аутономних права у Угарској, у праскозорје Великог рата.
Као последица специфичних политичких и социјалних околности карактеристичних за Угарску крајем XIX века, настала је Социјалдемократска странка. Оснивач ове политичке групације је Пал Габор Енгелман, водоинсталатер из Пеште, кључна личност мађарског радничког порета, уз свесрдну подршку Фридриха Енгелса. Странка се на свом првом конгресу залагала за реорганизацију облика рада из најамног у друштвени, односно на трансформацији друштва у социјалистичко. Захтевано је опште право гласа, непосредни, тајни избори, као и читав сет грађанских и људских права, те демократске слободе. Мађарске социјалдемократе су предвиделе три кључне ствари од значаја за развој и опстанак угарског друштва, а то су пре свега биле нерешено питање статуса народности у Угарској, питање аграрне сиротиње и аграрне реформе, те питање опстанка Аустроугарске, тј. односа Мађарске према Бечком двору. Првих пет година двадесетог века у Угарској је све чешће долазило до побуна надничара, железничара, грађевинских радника и других сиромашних делова друштва. Револуционарни догађаји у Русији 1905.године имали су невероватан ефекат на ситуацију у Мађарској. Истовремено са овим догађајем, на изборима у Угарској дотадашња владајућа Либерална странка је изгубила већину, а Фрања Јосиф није дозволио победничкој коалицији у којој је учествовала и грађанска четрдесет-осмашка незавишњачка левица, да формира владу. Мандат је доделио некадашњем команданту своје гарде који је политику свео на ниво пуког извршавања царевих, односно краљевих наређења. Како би превазишао постојећу кризу, аустријски владар, је прибегао старом рецепту хабзбуршке династије – завади па владај. Обећавши опште право гласа, непосредне и тајне изборе, краљ је отупео социјалну тензију и преусмерио критику социјалдемократа ка опозиционој коалицији која је победила на изборима, али остала без власти. Социјалдемократе су наивно, ово обећање свесрдно прихватили, доживљавајући то као неки вид релаксације притиска и кризе. Врење које је настало општим штрајковима који су били у току је угашено. Антикоалиционо деловање социјалдемократа и ситуација у којој се очекивало опште право гласа, довело је и до напрслина у коалицији, која се нашла пред избором да ли да у будућности пактира са социјалдемократама или са бечким двором. Ипак, дошло је до другопоменуте солуције. Коалиција је у погледу мађарске независности направила готово потпуни компромис са двором, а за узврат, цар је одустао од општег гласачког права и изашао као дупли победник. Двоструки губитник је била Социјалдемократска странка, а грађанска коалиција је наравно претрпела касније политичке последице овог компромиса, иако је добила сопствену владу на челу са Шандором Векерлеом. Унутар Социјалдемократске странке дошло је до јачања леве фракције на чијем челу се налазио Ервин Сабо. Број чланова синдиката се удвостручио. У праскозорје Првог светског рата, када је уз помоћ Беча на чело Угарске постављен Иштван Тиса, социјалдемократе су организовале бројне демонстрације које су имале велику снагу, али су почеле да јењавају због страха самих социјалдемократских вођа да не дође до крвавог гушења њиховог покрета. Почетком самог рата, Социјалдемократска странка Угарске је заузела антиратни став по инструкцијама Социјалистичке интернационале. Крајем Првог светског рата Социјалдемократска странка улази у коалицију са грађанским политичарем Михаљем Карољијем са којим дели идеју општег права гласа, аграрне и делимичне друштвене реформе, демократизације друштва и народносног права. Карољи ће у преговорима са новосадским радикалима понудити и аутономну Српску Војводину у коју би ушле Јужна Бачка и Банат. На ванредном конгресу Социјалдемократске странке Угарске 13. октобра 1918. године у оквиру званичног реферата који је поднео др Жигмонд Кунфи, посебно је апострофирано право немађарских народа Угарске на самоопредељење, али у оквиру независне Мађарске која не би мењала спољне границе. Након Кунфијевог излагања, своје говоре су одржали и представници мањинских секција Социјалдемократске странке Угарске. Ове секције су од раније постојале, али им није придаван ни приближан значај као 1918. године. Испред српско-буњевачке секције конгресу се обратио Гавра Живановић, апострофирајући посебно патње кроз које је српски живаљ мађарске прошао током рата, скрећући пажњу на недостатак емпатије Социјалдемократске странке према томе. Живановић је од странке захтевао потпуну укљученост Срба у све њене органе, окарактерисавши Мађарску као такозвану домовину. Међутим, под утицајем развоја ситуације на фронту, мањинске секције ускратиле су подршку странци у наредном периоду.
Остави коментар