Ауторка: Ирена Страценски
Старомјестки орлој или астрономски сат је већ више од шест векова једна од главних знаменитости Прага. Сат се током тих векова уткао и у традицију културе, као вишеслојно симболично остварење, те је постао и инспирација за даља истраживања и тумачења. Постоји више легенди о његовом пореклу и настанку. Историјски гледано, сат је настао у XV веку, у време када се човек идејно и културолошки враћа античким начелима. Из тог раздобља води порекло и најчувенија легенда о настанку сата, легенда о мајстору Ханушу, а нашла је пут и до српске књижевне и драмске сцене.
Сама идеја сата са вишеслојном симболиком упућује и на цикличност времена као природног, које је једна од главних тема Лалићевог стваралаштва. Концепција времена у песништву Ивана В. Лалића је заснована на односу са традицијом, а то подразумева спој антике и хришћанства као културно-историјских колевки нашег националног па и европског идентитета. Не чуди да је Лалић препознао потенцијал легенде о сату и овековечио је у радио-драми. Стављајући лик мајстора Хануша у центар радио-драме, Лалић 1965. године исписује слојеве значења, баш попут слојева на самом сату. Тако у драми читамо неосимболичко осећање историје, које у себи носи сва три сегмента: прошлост, садашњост и будућност, те идејом достиже трајање као циљ супротстављања два осећања времена.
То време осећа се и у самом читању радио-драме. Двојакост видимо и у историји која бележи да је астрономски сат конструисао 1410. године Микулаш од Кадања са Јаном Шинделом, а мајстор Хануш, прашки часовничар, га је реконструисао 1490. године. Иако је обимом кратка, на свега двадесетак страница, садржајно је богата и вишеслојна. Лалић на културну историју надограђује легенду о Ханушу узевши га за главног лика свог дела. Према поменутој легенди саткана је драма, евоцирајући судбину једног мајстора који је свој живот изједначио са својом заоставштином, у борби против политике и сујете. У тој борби крај себе мајстор има ћерку Ану и ученика Вита, док ликови три градска изасланика живо играју сујету и политику у људском руху.
У својој структури радио-драма Мајстор Хануш нема дидаскалије, осим назнака за музику, које овде уједно представљају откуцаје сата и сугерише на проток самог времена. Иако се не означава колико је тачно протекло времена између чинова, односно догађаја, логички след радње читаоца не оставља у незнању. Тематски, прича се премешта са индивидуалне судбине на однос уметника и његовог дела. Овде су, видећемо, мајстор и његово дело изједначени у стварању, односно настанку – идеја сата се годинама развијала у Ханушевом уму:
„Ал Часовник је већ био у мени,
Леп и целовит, коначан и тачан –
И требало је само да се нађе
Тај пут од ватре до гвожђа, та варка
По којој могу да надживим себе.“[1]
Тако је раван прошлости управо раван развоја једне уметничке замисли. Њихово постојање, односно садашњост, такође су паралелни и преплетени. Куцање сата прелива се у откуцаје Ханушевог индивидуалног времена и трајање његове свести. Мајстор ствара сат, ствара једно засебно време, изван свог времена. Он време у том стварању троши, али како је сат уникатне вредности, док он не закуца на градском торњу, време за Хануша и не тече − ирелевантно је. Протицање времена ван Ханушевог рада у драми за њега не представља чињеницу од важности, а то је карактеристично, можемо рећи, за заљубљенике у свој посао, посебно за иноваторе. Међутим, Лалић је лик мајстора створио приказавши не само његове стручне циљеве и труд. Судбину другог у којој можемо пронаћи одраз своје, а тако потребно за функцију драме, Лалић обогаћује управо односима мајстора са својом породицом. Док мајстор своје напоре упире ка стварању, чини се да остаје делимично неосетљив за породицу. Та неосетљивост извире из идеје да све стоји и да ће почети да иде својим током тек када закуца сат на торњу, јер једино тај сат мери право време. Брига његове ћерке Ане за свог оца у драми је потпуно у сврси осветљавања оног дела мајсторове личности који га одваја од пуког иноватора и приближава га обичном човеку у чијем се одразу на сцени можемо видети:
„Ана: Јадни мој отац, тако блед и скршен.
Као да сваке пробдевене ноћи
По један мрак му седне на рамена
И ујутру се скамени, невидљив.
Бојим се.“[2]
Осим тока објективног времена, за мајстора је ирелевантан и објективни потенцијал његове творевине. Користећи своје знање, ентузијазам и беспрекорну технику по којој је препознатљив, мајстор конструише сат, те му је у драми дата повлашћена улога демијурга, која прераста у улогу претње по славу града. Нашироко препозната уметничка вредност сата донела је мајстору богате понуде за производњу нових реплика. Схватајући изузетност свог дела, Хануш одбија понуде и жели да сачува аутентичност једног идентитета. То одбијање несхватљиво је за оне који се нису нашли у односу уметник − дело. Хануш у драми објашњава тај однос, одговарајући на Анине прекоре како одбија можда потребан новац:
„Ни она не може да схвати.
Могу ли ја да схватим? Није важно
Само кад све је блиставо и тачно
У мени, као и у оном торњу
На главном тргу, где је део мене –
Тај део што ме плаши, самосталан.“ [3]
Легенда по којој је скројена и радња драме пише заплет око сујете градских намесника. У жељи да изванредно уметничко дело краси само трг Прага, а сумњајући у Ханушев интегритет, кују завереничке планове да мајстора онеспособе у стварању реплика, те га на крају и ослепљују. Међутим, сат је више од пуке механичке творевине и мајстор му и слеп познаје сваки део, као његов творац. Уједно с тим, кулминација је управо на односу уметник − дело. Изједначавајући своје време са временом свог дела, мајстор уздиже сат изнад сујете и изнад општег времена:
„Хануш: Ту ти је срце, је ли? Хајде, реци,
Ко коме ватра, ко коме пепео?
(…)
Шест… седам… осам
(Нагло тишина.)
Тако. Хајде сада
Откуцај поноћ, ако можеш, звери.
Откуцај један минут, ако можеш.
Вит: Часовник стоји. Шта сте направили!
Хануш: Сад све је чисто. Часовник је стао.
(Звук тупог пада.)
Вит: Мајсторе Хануш! Хануш! Кажите нешто!
Хануш (издише):
Ништа. Баш ништа. Ништа није било.“[4]
Лалић је вешто пренео осећај тежине радње и тежине самог времена, не само за мајстора, но и за остале ликове. Сам сат је настао из традиције, али је активирао и део једне културне баштине те постао чувар традиције из које је и настао. Цикличност се непосредно уткала и у кружну вишеслојну структуру самог сата. Изграђен од три функционална дела: астрономског сата, зодијака и календара; употпуњен је и мноштвом фигура различитог значења. У драми читамо неосимболичко осећање историје, које густо прожима редове Лалићеве поезије. У збирци Време, ватре, вртови песник исписује песму о сатовима, у којој супротставља историјско и природно време, човека и идеју трајања. У драми, Хануш је свестан опасности преплитања та два времена и зато симболично поставља лик смрти на сат. „Мајстор Хануш стоји у поетској филозофији Ивана Лалића као симбол ствараоца који своје дело осећа као отуђено оног момента када је оно почело да живи свој самостални живот, живот својих металних полуга и живот међу људима.“[5]
Сат је еквивалент људског трајања. Попут Лалићеве поезије, он је вишеслојна интеракција човека са собом, временом, вером, страхом, васионом, са видљивим и невидљивим.
Прича о уметнику и његовом делу, исписана готово у стиховном тону, у форми радио-драме добија награду Југословенске радиофузије, а прво позоришно извођење бележи се на даскама Народног позоришта у Београду у режији Боде Марковића. Главне улоге су тумачили Раша Плаовић и Оливера Вучо, „строго и чисто, као што то стих и форма Лалићеве драме захтевају“.[6] Сценографију потписује Владимир Маренић, који је за ову представу 1966. године освојио награду на Октобарском салону Београда, успешно преносећи са папира на даске једну игру човека са временом и простором, борбу уметника са својим делом.
Данас, шест векова касније, на прашком тргу импозантно стоји најстарији функционални астрономски сат који једини показује и вавилонско време, у коме дани трају од зоре до сумрака. Механизам који покреће казаљку зодијака, Месеца и Сунца, један је од више симболичких слојева, док за сваки час постоји по један кип апостола. Након што се укажу последњи апостоли, златни петао закукуриче најављујући пун сат. Поред њих, можемо видети и поменути кип смрти како мери човеково трајање, а ту су и лик Турчина и циције. У центру сата налазимо земаљску куглу са свим својим меридијанима. Календарски месеци су вешто употпуњени сликама из сеоског живота, а сам Праг је постављен као центар планете. Овакво остварење у свом једном трајању мери низове других трајања. Данас се оригиналне скулптуре чувају у музеју, а на тргу можемо видети верне копије које су активни део баштине, односно чувари традиције.
Слободно кретање по временској оси са високим сензибилитетом за осећање времена, Лалића је довело до једног ванвременског сведочења историје и културе. Својом поезијом Лалић је тежио да помири историјско и природно време, а исто је приказао и драмом између личне судбине мајстора Хануша и судбине трајања једног народа, јер народ траје колико и његова културна традиција. На тргу Прага, сат и даље мери то трајање.
[1] Лалић, Иван В. „Мајстор Хануш“. Радио и ТВ драма. Приредио Василије Поповић. Београд, 1987. стр. 146.
[2] Лалић, Иван В. „Мајстор Хануш“. Радио и ТВ драма. Приредио Василије Поповић. Београд, 1987. стр. 146.
[3] Лалић, Иван В. „Мајстор Хануш“. Радио и ТВ драма. Приредио Василије Поповић. Београд, 1987. стр. 146.
[4] Лалић, Иван В. „Мајстор Хануш“. Радио и ТВ драма. Приредио Василије Поповић. Београд, 1987. стр. 166.
[5] Селенић, Слободан. Драмско доба: позоришне критике: 1956-1978. Нови Сад: Стеријино позорје, 2005. стр. 212.
[6] Селенић, Слободан. Драмско доба: позоришне критике: 1956-1978. Нови Сад: Стеријино позорје, 2005. стр. 213.
Остави коментар