Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Упркос жестоким притисцима покренутим од стране титоистичког диктаторског режима, на свом заседању у пролеће 1967. године Свети архијерејски сабор Српске православне цркве одбио је захтев за формирањем аутокефалне „Македонске православне цркве“. Наиме, 25. априла 1967. године организован је посебан састанак партијских и државних руководилаца на ком су учествовали Едвард Кардељ, Петар Стамболић, Вељко Влаховић, Мијалко Тодоровић, Добривоје Радосављевић, Крсте Црвенковски, Никола Минчев, Драги Стаменковић и Милутин Морача. На поменутом састанку расправљало се о односима између Српске православне цркве и тзв. „Македонске православне цркве“, а у оквиру закључака разговора констатовано је да се „односи све више заоштравају, због различитих ставова по основним питањима“. Као „узрочника погоршања тих односа“ означена је Српска православна црква и то због одлуке њеног Сабора од 23. маја 1966. године, који је у вези са црквеним спором ревидирао свој став усвојен још 1959. године. Комунистички руководиоци били су сагласни у свом мишљењу да „архијереји Српске православне цркве и после притисака републичких и државних органа не показују разумевање и спремност за регулисањем односа између две цркве“. Закључено је да је потребно уложити додатни напор и притисак на Патријаршију како би прихватила политичку оправданост захтева за успостављањем аутокефалности Македонске православне цркве. Такође, партијско-државни врх социјалистичке Југославије упутио је претеће упозорење Српској православној цркви да ће „сносити несагледиве последице уколико не прихвати успостављање засебне црквене организације у Социјалистичкој Републици Македонији“.
Снажно подржавана од стране режима, „Македонска православна црква“ сазвала је нови, трећи по реду „Македонски црквено-народни сабор“ који је одржан 19. јула 1967. године у Охриду. На поменутом „сабору“ усвојена је одлука о проглашењу „аутокефалности Македонске православне цркве“, те је затражено њено признање од стране Српске православне цркве, али и од осталих помесних цркава. Такође, тада су основане још две „епархије МПЦ“, једна у СР Македонији и једна за територије Канаде, Сједињених Америчких Држава и Аустралије са седиштем епископа у Торонту. Усвојена је и одлука о оснивању богословије. Текст одлука био је упућен патријарху Герману. Несумњиви утицај официјалне компартијске политике на „црквене прилике у СР Македонији“ потврђен је и чињеницом да је Јосип Броз „наградио челника нове цркве“, митрополита Доситеја, високим државним одликовањем. Ускоро, сами државни органи објавили су вест о проглашењу аутокефалности „Македонске православне цркве“, што представља велики парадокс с обзиром на то да једна, званично секуларна, а уз то и социјалистичка држава преузима на себе улогу медијатора у верским споровима. После усаглашавања текста од стране Савезне комисије за верска питања и Правне службе Државног секретаријата за иностране послове, информација о овом расколничком чину (наравно, редигована у афирмативном „тону и формату“) упућена је на адресе 58 југословенских дипломатско-конзуларних представништава 10. августа 1967. године. У датом периоду у Југославији боравио је Антонио Јерков, припадник усташког покрета из времена постојања Независне Државе Хрватске, човек који је „оперативно“ имплементирао одлуку о формирању карикатуралне „усташке креације“, тзв. „Хрватске православне цркве“. Јерков је у неформалном капацитету био ангажован од стране Савезне комисије за верска питања, те је учествовао у процесу проглашавања „аутокефалности МПЦ“. Услед описаних околности, Свети архијерејски синод Српске православне цркве одржао је седницу 15. августа 1967. године на којој је био расправљан чин проглашења аутокефалности од стране „Синода Македонске православне цркве“. Патријарх је информисао Синод да је обавестио све поглаваре православних цркава о закључку претходне седнице архијерејског Сабора. На крају је одлучено да ванредно заседање Сабора СПЦ буде сазвано за 14. септембар 1967. године.
Међутим, комунистичке власти одлучиле су да изврше саботажу поменуте седнице Сабора. Мика Шпиљак, председник Савезног извршног већа и Ђурица Јојкић, председник Извршног већа Србије, од патријарха Германа ултимативно су захтевали да СПЦ призна неканонски дефинисану аутокефалност „Македонске православне цркве“. На седници Сабора од 14. септембра 1967. године усвојен је једногласан закључак: „…Пошто се виша јерархија Македонске православне цркве оглушила о надлежно донету одлуку Светог архијерејског сабора Српске православне цркве (АСБр. 44/зап.10 од 24/11. маја 1967. године) и самовољно и неканонски сама се отцепила од своје мајке Цркве у расколничку верску организацију, те сходно поменутој саборској одлуци прекинути са овом јерархијом богослужбено и канонско општење и ставити у дужност Светом архијерејском синоду Српске православне цркве да против виновника раскола поведе поступак. Са верним народом Македоније не прекидати општење, већ удовољавати њиховим верским потребама…“. Партијско-републичко руководство у Скопљу оптужило је патријарха Германа „да негира државност Социјалистичке Републике Македоније“, те да су поступци СПЦ идентични понашању „великобугарских фашиста у Другом светском рату“. Руководство СР Македоније упорно и неосновано је тврдило да је „Македонска црква наследник Охридске архиепископије, која је старија и од Српске православне цркве“. У очекивању напада на СПЦ, од стране Патријаршије ангажована су компетентна стручна лица за канонско право, која су пружила одговор на питање да ли постоје услови да МПЦ добије аутокефални статус. Уз детаљан историјски преглед, у својим научним рефератима др Сергије Троицки, др Благота Гардашевић и др Бранко Цисар изнели су методолошки аргументовану анализу, према којој ондашња „Охридска архиепископија у СР Македонији не представља историјско-правну наследницу средњовековне Охридске архиепископије“, већ да само користи њен повесни назив. Такође, уз подсећање да је аутокефалност помесне цркве у Југославији решена још 1920. године, грчки митрополит Јаков пружио је став да је „…Охридска архиепископија увек била грчка, с архиепископима, митрополитима и епископима Грцима, те да је у њој службени језик био грчки…“. Истовремено, у писму патријарху Герману митрополит Јован нагласио је и да „… Охридска архиепископија никада није имала чисто словенско или македонско обележје, нити је била аутокефална црква, ни за време византијског периода, ни под Бугарима, Србима и Турцима, а ни Васељенска патријаршија јој никада није признала аутокефалност…“.
У марту 1968. године, председник СИВ, односно југословенске владе, Мика Шпиљак састао се са патријархом Германом и осталим члановима Синода. Поред Шпиљка овом састанку присуствовали су Мило Јовићевић, председник и Радосав Перовић, саветник Савезне комисије за верска питања. Очекивано, Шпиљак је тврдио да питање „црквеног раскола у Македонији“ није искључиво канонски проблем, већ да је дати спор „прерастао у национално-политичку кризу. Српска православна црква оптужена је да нарушава уставни статус „суверенитета СР Македоније, те да се македонска нација бори за своју пуну афирмацију, која се одражава и на питање аутокефалности њихове црквене организације“. Све помесне православне цркве изразиле су свој негативан став у вези са неканонским проглашењем аутокефалности тзв. „Македонске православне цркве“ до краја 1968. године. Патријарх Руске православне цркве обзнанио је информацију да је „примио к знању одлуке Сабора Српске православне цркве“, док је, у име целе Православне цркве, васељенски патријарх Атинагора „саветовао митрополиту Доситеју да Синод тзв. Македонске православне цркве поново размотри своје одлуке и да се повеже са Српском патријаршијом“. Архиепископ атински и целе Јеладе Јероним саопштио је да је прекинуо све везе са „шизматичком Македонском православном црквом“, док је патријарх антиохијски Теодосије путем телеграма упућеног СПЦ изразио солидарност са другим помесним црквама кад је реч о прекиду свих односа са тзв. „Македонском православном црквом“. Патријарх српски господин Герман нашао се под тешким ударима комунистичког режима. Међутим, СПЦ није променила своје мишљење. Сви односи са „скопским расклоницима“ били су практично прекинути до средине последње деценије XX века, када су почели преговори који ће резултирати Нишким споразумом из 2002. године.
До тада, тзв. „Македонска православна црква“ била је административно организована као институција која укључује постојање „архиепископије“ у Скопљу, три „епархије“ у Македонији („Преспанско-битољске“, „Злетовско-струмичке“ и „Дебарско-кичевске“) и једне у дијаспори, односно „Америчко-канадско-аустралијске“. Расколничка МПЦ ангажовала је 250 парохијских свештеника, а у богословији Свети Климент Охридски у Драчеву школовала је 90 студената. Као свој орган публиковала је часопис „Весник“. „Црква у Македонији“ живела је у потпуном расколу. Из тог разлога многи храмови на овом простору (посебно они из раносредњовековног периода) били су запуштени или девастирани. Храм Светог Пантелејмона пренамењен је у хотел и ресторан. Саборни храм Свете Софије у Охриду „постао је“ концертна дворана. Манастир и храм Светог Наума Охридског, једног од ученика Ћирила и Методија и утемељивача словенске православне духовности, такође је постао угоститељски објекат. Могућност превазилажења црквеног спора појавила се 2002. године, односно деценију после распада Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Македонија је већ десет година била независна држава са непризнатим уставним именом, али са јасно детерминсаним националним идентитетом код највећег дела своје словенске популације. Након албанске терористичке побуне из 2001. године, македонско политичко руководство покушало је да своје политичке ставове оснажи путем курса приближавања политици званичног Београда. У датом контексту требало би да посматрамо позитиван одговор званичног Скопља на иницијативу поглавара СПЦ, патријарха Павла, да путем преговора „црквени спор“ коначно буде решен.
Разговори са „МПЦ“ трајали су више година, а окончани су Споразумом у Нишу 17. маја 2002. године. У име СПЦ споразум су потписали епископи Нишки господин Иринеј, еписком Бачки господин Иринеј, еписком Врањански Пахомије, као и митрополит Црногорско-приморски господин Амфилохије. Са „македонске стране“ споразум су потписали „митрополит Аустралијски“ Петар, „Дебарско-кичевски“ Тимотеј и „Струмички“ Наум. Договорено је да СПЦ епархијама у Македонији, тј. Охридској архиепископији и дијаспори, призна широку црквену аутономију засновану на одлукама Сабора Српске православне цркве из 1959. године. Такође, усаглашен је став да ће „свеобухватно решење за статус МПЦ“ бити дефинисано у складу са „канонским саборним поретком јединствене Православне цркве“. Споразум је формулисан у 17 тачака у којима је био регулисан начин његове имплементације.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до двадесетог века. Београд: Евро.
Димитријевић, Марко (1971). „Српска црква под бугарском окупацијом”. Српска православна црква 1920–1970. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве. стр. 211–216.
Ђурић, Вељко Ђ. (1997). Голгота Српске православне цркве 1941–1945 (1. изд.). Београд: Народна књига-Алфа.
Пузовић, Предраг (1997). Раскол у Српској православној цркви: Македонско црквено питање. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Пузовић, Предраг (1999). „Раскол у Српској православној цркви – македонско црквено питање”. Вардарски зборник. 1: 155–173.
Слијепчевић, Ђоко М. (1969). Македонско црквено питање. Минхен: Искра.
Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. 3. Келн: Искра.
Остави коментар