Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин, историчарка
Манастир означава место где се живи монашким животом, поштујући монашке врлине – ћутање, понизност, умереност, пост и молитва, као главна суштина монашког живота. Манастири могу бити мушки и женски. Живот у манастирској заједници може бити уређен на различите начине. Монашка насеља у којима живи много монаха, називају се лавре. Пустиње су манастири у беспућу, удељени од насељених места, док су скитови монашка обитавалишта где се живи аскетски. Киновија или општежиће представља манастире где монаси живе у ћелијама, али се заједнички моле и обедују. Идиоритмички манастири су били они где је сваки монах имао посебну својину, али је овакав начин живота напуштен. Све велике светске религије имају неку врсту монашке традиције.
У периоду раног хришћанства сви хришћани су, на неки начин, били монаси јер су себи постављали моралне задатке (све осим целибатa), који ће касније постати задаци монаштва. Прихватањем хришћанства за званичну религију Римског царства, у 4. веку, црква повећава број чланова, отвара своја врата ка спољном свету и веру прилагођава практичном животу. То је засметало најревноснијим хришћанима. Тада настаје монашки покрет, крајем 3. и почетком 4. века, у Нитријској пустињи у Египту. Његовим оснивачима сматрају се хришћански Копти и египатски Грци. Оци монаштва су Свети Антоније Велики, Павле Тивејски, Свети Пахомије (који је основао киновијско монаштво) и Ава Амон.
Први хришћански манастири на овим просторима настали су око Охридског и Преспанског језера, око 900. године. Били су то манастири Св. Климента и Св. Наума. Срби су примили ову институцију доласком на Балканско полуострво, од стране Византије и Рима. Термин „манастир” је у ствари неправилан облик, који се одомаћио у српском језику. Правилно би било „монастир”, јер термин потиче од грчке речи „монастирион” (самотно утврђење, самостан). Први манастири код Срба јављају се у средњем веку за време владавине Стефана Немање (1166–1196) и његовог сина Светог Саве (oкo 1175–1236). Живот у манастирима уређују црквени закони. На челу се налази игуман, а њега помажу као саветници чланови братства, звани „старци”. Владари и властела су подизали манастире, првенствено из религиозно-политичких побуда. Српски манастири делили су се на: царске манастире или лавре, архиепископске или патријаршијске манастире, епископске дворове и епархијске или ктиторске манастире. На теже приступачним местима налазе се скитови, односно мали манастири, мале заједнице монаха или само неколико ћелија монаха, где се живи аскетски. Велики број скитова и монаха пустињака постоји на Светој Гори. Тамо се налази и највећа монашка заједница, коју чини 20 манастира, под јурисдикцијом Васељенског патријарха.
Српска православна црква је помесна (уједињује више епархија) и аутокефална црква (самостална и независна), са достојанством патријаршије. Основана је 1219, а обновљена и уједињена 1920. године. Њено канонско подручје покрива територије Србије, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Северне Македоније, Хрватске и Словеније. Епархије су главне црквено-административне јединице, чији се поглавари називају епархијски архијереји. Једну епархију чине архијерејска намесништва, црквене општине, парохије и манастири. Српску православну цркву у Хрватској сачињавају Митрополија загребачко-љубљанска и епархије Горњокарловачка, Далматинска, Славонска, Осјечкопољска и барањска.
Горњокарловачка епархија обухвата православне вернике који живе у западној Хрватској, на простору Кордуна, Баније, Лике и Крбаве, Горског Котара, Кварнера, Истре (где има две парохије, Пулу и Перој), као и у јужном делу Словеније, у тзв. Белој Крајини (парохију Мариндол, на левој обали Купе, док парохија Бојанци данас припада Загребачкој епархији). Од оснивања до Првог светског рата овој епархији је припадала Српска православна епархија у Трсту која је основана за време епископа Данила Јакшића (1751–1771). Надлежни архијереј је епископ Герасим (Поповић). Епархијске црквене власти, тела и органи су: Епархијски црквени суд, Епархијски савет и Епархијски управни одбор. На подручју Горњокарловачке епархије налазе се два архијерејска намесништва – карловачко и плашчанско, а њено седиште је у граду Карловцу, по чему је и добила име. Назив Горњокарловачка епархија је добила да би се разликовала од Сремско-карловачке архиепископије, са седиштем у Сремским Карловцима. У Карловцу се налази Саборна црква и Владичански двор епархије. Седиште Горњокарловачке епархије некада је било у Плашком, у Лици, па се зато епархија називала и Плашчанском. Ова епархија поседује четири манастира: Гомирје, Комоговина, Медак и Горица.
ГОМИРЈЕ
Манастир Гомирје је најзападнији српски манастир у Европи. Смештен је у Горском Котару, у Републици Хрватској. У оквиру њега налази се храм Рожденија Светог Јована Претече (Крститеља). Манастир Гомирје основан је почетком XVII века, заједно са формирањем првих српских насеља у Гомирју, Врбовском и Моравицама. Са првим гомирским досељеницима, који су овде стигли из Далмације, дошао је и један стари монах, коме су Срби саградили капелицу у којој је он вршио богослужење. Због дубоке старости тај монах није могао да обавља дужност војног свештеника, односно да иде са војском где год је требало и да им се нађе ради верске утехе. Зато су Гомирци сами довели седам монаха, или по неким изворима шест. Један сачувани опис манастира из 1772. године сведочи нам да су Гомирци послали своје људе у турску Далмацију, у манастир Крку и довели шест монаха („illi absque sacerdotibus esse nequentes, miserunt aliquos eh puis ad turcicam Dalmatiam ad monasterium Krcam, unde invitarunt kallugeros ad se, et transmigrarunt sim illisex”). Имена тројице монаха су: Аксентије Бранковић, Висарион Вучковић и Мардарије Орловић.
Монаси из манастира Крке су били градитељи првог манастира у Гомирју, са црквом Св. Јована Крститеља. Био је то мали објекат, саграђен од дрвета и трајао је све до XVIII века. Ови монаси су пратили српске граничаре у њиховој царској служби. Српски народ насељен на овом подручју, њихови монаси, па чак и сам манастир били су укључени у граничарску службу и одбрану хришћанске Европе од Турака. Заузврат су добили земљу, што је потврђено и привилегијама цара Фердинанда. Срби су својим монасима дали један мали плац. Гроф Вук Франкопан је гомирским монасима 27. септембра 1619. године дао право риболова на потоку Рибњаку, од извора па све до реке Добре у коју утиче. Иначе, ова земља је одавно припадала грофовима Франкопанима, али је дуго била пуста. Онда су војне власти ту населили Србе да буду поуздани чувари границе према Турској. Досељени Срби су се сукобљавали не само са Турцима, већ и са католицима, предвођеним кардиналом Колонићем. Србима је замерано да се шире и пљачкају са обе стране границе, као ускоци. Како су се Срби стално ширили на поседу Франкопана, долазило је до несугласица. Обе стране су покушале да проблем реше нагодбом. Направљен је уговор 1657. где су Срби дали 15.000 форинти, а добили су сву заштиту и права, која им је потврдила и Марија Терезија 1759. године. Срби су тако купили гомирски атар, своју Крајину, од грофова Франкопана и за то су добили царску потврду.
Манастир Гомирје је у почетку имао веома мало земље. Свој посед је повећао након куповине од грофова Франкопана, на 415 и 1/3 јутра земље. Појединци су поклањали манастиру мање делове своје земље, да би се у манастиру вршиле службе за њих и њихове умрле сроднике. Из понеких села манастир је примао прилог у житу („кварат пшенице по кући”). Путем завештања, манастир је стекао имовину и у другим местима (нпр. лука у Сењској драги, која се давала у закуп). Гомирски монаси су одувек служили и у Јасенку, где су имали своју земљу и шуму. У Јасенку се налазио манастир, који је по подацима из гомирског диптиха основан још 1557. године. Касније су његови монаси прешли у Гомирје.
Прва манастирска црква била је дрвена и саграђена је одмах по досељавању Срба у Гомирје. Према једном извору, топографској књизи писаној на немачком језику из 1835, каже се да је манастир Гомирје подигнут још 1596. године. Каснији историчари то померају на 1600, 1601. или 1602. Све тврдње би могле бити истините, јер су градње манастира и цркава обично трајале пар година. Поред манастирске зграде гроф Вук Франкопан је подигао кулу осматрачницу, са које се могло пратити кретање Турака. Нова зграда манастира сазидана је 1719, а 1730. године сазидано је ново манастирско здање са 12 келија и трпезаријом. Капелу посвећену Успенију Пресвете Богородице освештао је владика Павле Ненадовић, на Велику Госпојину 1747. Од тада се на овај празник у Гомирју одржава велики народни збор.
Гомирски монаси обављали су свештеничку службу у Гомирју, Врбовском и Моравицама, али и у околним местима Држници, Пониквама, Равној Гори, Јасенку, Туку, Мркопољу, Мариндолу, Бојанцима и по потреби у Жумберку. Када је почело насилно унијаћење Срба у Жумберку, 1750. године протерана су два последња гомирска монаха из Жумберка. Манастир Гомирје и читаво ово подручје Хрватске крајине потпадало је од 1609. под духовну власт српског епископа из манастира Марча, у Славонској крајини. Када су од 1671. у Марчу доведени унијати, гомирски монаси, као и монаси из манастира Марча и Лепавина, дали су снажан отпор овом насиљу.
Манастир Гомирје је током XVIII века био прворазредно културно и образовно средиште Срба у овом делу Хабзбуршке монархије. Симеон Балтић је овде основао иконографску школу, чије иконе и иконостаси красе цркве Горњокарловачке епархије. Био је развијен и преписивачки рад. Током XIX века у манастиру је постојала и школа. У манастиру Гомирју живели су, током XIX века, неке значајне личности српске историје – Јосиф Рајачић, архиепископ и митрополит карловачки; Сава Мркаљ, реформатор српског писма; а накратко и Никола Тесла, који је овде боравио код свог ујака архимандрита Николаја Мандића.
Најтежи период манастир је преживео током XX века. У Првом светском рату био је претворен у логор за политички оптужене свештенике. У Другом светском рату усташе су запалиле манастир 1943. године. Убили су игумана Теофана Косановића, заједно сa још најмање тројицом монаха. Манастирско културно благо и библиотека пренети су у Загреб, где се и данас налазе. Обнова манастира започета је 1956, монахиње долазе 1967, а 1975. манастир је освештао патријарх српски Герман. Године 2000. у мaнастиру је прослављено 2000 година хришћанства и 400 година од оснивања манастира.
КОМОГОВИНА
Манастир Комоговина је био црквени, политички и културни центар Срба на Банији. Постојао је од 1693. до 1781. године. Налазио се у близини села Комоговина, по коме је и добио име. Село се налази у Хрватској (општина Доњи Кукурузари), између Костајнице и Петриње. Помиње се још у средњем веку. Мађарски краљ Матија је 1482. године поклонио Комоговину и околне области српском деспот Вуку Гргуревићу Бранковићу („Змај Огњени Вук”). Након Вукове смрти 1485, удајом његове удовице Варваре Франкопанове за Фрању Бериславића, прешла је Комоговина у власништво Бериславића, па затим Банфија и Зрињских. Током XVI века турски напади на територије Баније (између река Уне и Купе), потпуно су опустошили ове области. Све тврђаве су пале у турске руке, а народ се повукао далеко на север. За време турске владавине, духовни центар за Србе из Поуња био је манастир Моштаница, али и он ће бити потпуно уништен.
За време Великог бечког рата (1683–1699) Банија је освојена од стране аустријске војске. Српски народ у Босанској Крајини, који је узео активног учешћа у овом рату против Турака, да би избегао турску одмазду, избегао је на Банију. Заједно са њима 1688. године стигао је и митрополит дабробосански Атанасије Љубојевић. Он је у стари манастир Комоговину поставио свога егзарха-викара Дионисија Поповића да управља тамошњим српским народом. Та стара манастирска црква је, по Шематизму из 1880. саграђена 1613, а по Шематизму из 1897. саграђена је 1645, док М. Радека наводи 1615. годину. Атанасије Љубојевић је заједно са преживелим монасима манастира Моштаница основао нови манастир у Комоговини, 1693. године. Митрополит Љубојевић је касније добио царски патент за црквену управу над Карловачким генералатом и Банијом, становао је у манастирима Комоговина и Медак (Лика). После Љубојевићеве смрти (1712) костајничко-зринопољски епископи су наставили да станују у манастиру Комоговина, све док седиште епархије није пренето у Костајницу (1748).
Манастир Комоговина је била скромна дрвена грађевина. Њена црква била је посвећена Св. Арханђелу, као што је била и моштаничка. Касније је на манастирском добру саграђена још једна већа црква, посвећена Св. Вазнесењу. Стара црква је остала да стоји поред нове, као капела. Манастир је одмах по оснивању добио земљу за своје издржавање, од костајничког команданта Фрање Ердедија, по даровници од 11. августа 1693. године. Манастир је имао врло мало обрадиве земље, од чега није могао прехранити своје братство, па су монаси одлазили у друге парохије да врше дужности и сакупљали су милостињу на разним странама, чак и у Русији. На Банији је 1751. године избила Кијукова буна, због повећања пореских дажбина, увођења скупе војничке униформе, довођења страних официра, изједначавања српских кнезова са обичним војницима, ометања верског и црквеног живота православних Срба и хапшења крајишких изасланика које је народ упутио у Беч да код царице моле за заштиту. На челу буне био је Теодор (Теша) Кијук, а његов секретар био је свештеник Филип Трбојевић. Центар буне био је управо манастир Комоговина. Кијукова буна имала је лоше последице по манастир и манастирски живот. Дошло је до нереда и расула.
На Синоду Српске православне цркве 1774–1775. године одлучено је да оба манастира Карловачке епархије, и Гомирје и Комоговина, остану. Међутим, царица Марија Терзија је 31. октобра 1777. године издала наредбу да се манастир Комоговина укине. Четворица монаха упућени су у имућније манастире, двојица искушеника као крајишници враћени су кућама, а манастирске слуге су отпуштене. Свe плодно земљиште, зграде, воћњаке, вртове и воденице, требало је да процене двојица људи, један од стране Коморе, а други од стране карловачког епископа, па да се од те суме исплати дуг петрињским и костајничким трговцима, а на остатак да се изда обвезница у корист манастира Гомирје. Непокретно имање је предато војним властима, а покретна имовина продата на јавној лицитацији и добијени новац подељен на четири манастира у које су упућени комоговински монаси. Црква, са оним што јој припада, постала је парохијска црква.
Манастир Комоговина постојао је 88 година, али је његов значај за српски живаљ на Банији био изузетно велик. Од старог иконостаса, изграђеног 1723. године у Комоговинској школи, сачувало се пет икона: Христос, Богородица, Преображење и Вазнесење. Данас се налазе у Музеју Срба у Хрватској. Чак и сто година после укидања манастира, народ је говорио: Да се весели Петрова гора, Велебит планина и свети манастир Комоговина. Данашња Комоговинска црква потиче из XIX века и демолирана је од усташа у Другом светском рату.
ГОРИЦА
Манастир Горица један од најмлађих манастира у Горњокарловачкој епархији. Налази се у месту Доњи Будачки на Кордуну, у Хрватској. Смештен је између потока Радоње и реке Коране. Посвећен је Пресветој Богородици Тројеручици, а манастирски храм Светим апостолима Петру и Павлу. Добио је име по старом граду Горици, који се налази у близини, а који је касније назван Будачки, по истоименој породици досељеној из Лике. У близни 1575. године одиграла се битка између босанског санџак бега Ферхада Соколовића и заповедника Војне крајине генерала Ауерсперга, који је овде и погинуо. Будачки је једно време био у турским рукама, али је касније ослобођен и преуређен за потребе крајишке страже. Године 1845. град је потпуно срушен. На основу сачуваних цртежа ми данас знамо како је изгледао. Крајем XVII века на Кордун се почињу досељавати Срби са циљем да служе као граничари и бране царевину од Турака. Прве српске породице су досељене у Горњи и Доњи Будачки 1685. године, када су досељене 284 српске породице, са 2.784 душе. Потом креће насељавање Вељуна, Војнића, Скрада и осталих кордунашких места. Православни Срби су насељавани у ове крајеве Хрватске да би били живи зид, који ће бранити Аустријску царевину од упада Турака. Чим би се спољно-политичка ситуација побољшавала за Аустријску царевину, положај Срба се погоршавао. Укидана су им права и привилегије, присиљавани су на унију и на плаћање десетине католичким бискупима, а православним епископима би биле забрањене посете својим свештеницима и верницима.
Манастир Горица је подигнут крајем XVII или почетком XVIII века. Тачан податак немамо. Према једном архивском документу из 1923. прва дрвена црква посвећена Светом Михаилу и Гаврилу, саграђена је 1702. године. Епископ Данило Јакшић је 1755. послао молбу царици Марији Терезији за дозволу градње новог храма, што му је и дозвољено. Нови храм је саграђен тек 1773. године, на месту на коме се налази и данас.
У Другом светском рату манастири Горњокарловачке епископије, делили су судбину свога народа. Верски објекти су бивали пљачкани, спаљивани или рушени. Манастир Горица је запаљен и порушен. Све што је припадало овом храму је уништено – ризница, библиотека и архива. Из књиге Стари српски записи и натписи из 1925. године сазнајемо да су се у овој цркви чували Октоих са записом из 1764. и Јеванђеље са записом из 1765. године. Око 40 храмова у овој епархији је порушено, број парохијских свештеника је пао на минимум и црквени живот је скоро потпуно замро. Недалеко од манастира у Доњем Будачком налази се масовна гробница у месту Иванић Јарак, са 380 убијених Срба. На Коларићу код Војнића спаљен је храм Свете Петке, заједно са 109 православних житеља овог краја. У храму Рођења Пресвете Богородице у Глини, поклано је и спаљено, заједно са црквом, 1.564 недужних Срба.
Залагањем владике горњокарловачког Симеона Злоковића и свештеника Душана Пушкара, храм у Горици је обновљен, освећен и стављен у употребу 12. јула 1963. Тада је промењена и посвета цркве и она је сада била посвећена Светим апостолима Петру и Павлу. Епископ Симеон је уз помоћ Срба из иностранства, нарочито Америке и Канаде, приступио свеопштој обнови порушених верских објеката. Обновио је и манастир Гомирје, где су му 2010. године пренети посмртни остаци и сахрањени у манастирској порти. Манастир Горица биће уништен 1995. године, у току операције „Олуја”, када је са овог простора протеран српски народ. Поново је обновљен 2007. године.
МЕДАК
Медак спада у најзначајније црквене центре Горњокарловачке епархије. Налази се у Лици, близу Госпића. У периоду од 1522. до 1577. године ово подручје било је пусто, а тада га је Ферхад паша населио муслиманима и српским народом са подручја Северне Далмације. После 1689, када су Лика и Крбава опет дошле под аустријску власт, долази до масовног насељавања Срба. Стари православни храм Светог Јована Крститеља подигнут је на обали реке Лике још 1688. године. Овај храм ће више пута бити рушен и обнављан. Крајем XVII века у Метку је своје седште организовао митрополит Атанасије Љубојевић. Саградио је овде владичански двор око 1695, који је заправо била дрвена кућа са четири собе и три ужа врта. Медак се налази на попису православних парохија у Карловачком генералату из 1700. године и тада је имао 110 кућа и једног свештеника. У опису епархије епископа Данила Јакшића из 1755. наилазимо на податак да је у Метку 1695. године саграђен храм Светог Јована од камена и храм посвећен Покрову Пресвете Богородице од дрвета. Тачне локације ових храмова нису нам познате. Према народном предању, код цркве Светог Јована сахрањен је епископ Атанасије Љубојевић.
Храм Усековања главе Светог Јована Крститеља подигнут је на новој локацији 1724. године. Он ће бити обновљен у пар наврата, 1794. и 1805. захваљујући залагању пароха Георгија Клеута, а потом и 1867. године. Та стара црква је порушена и на њеном месту је сазидана нова, данашња црква, освештана 1884. године.
Нама данас није познато да ли је у Метку заиста постојао манастир, али чињеница је да су о храму и владичанском двору бринули искључиво монаси. Поред тога, на војној карти Хабзбуршке монархије из 1744/1775. године уцртан је храм и означен као стари манастир („Altes monaster”), док се на катастарским картама из XIX века земља која је припадала цркви назива „намастирске баре”. Данило Јакшић је 1752. године отворио неку врсту богословије у Метку, где би се ученици спремали за свештенички позив. Издржавали би се сами обрађивањем земље и узгојом стоке. Владика Јакшић је подигао двор са школом и црквом, али како је он изненада умро државне власти су одузеле двор, цркву и земљу око двора. Наређено је 1772. да се изврши процена и да ће држава исплатити ова добра, а земљу употребити за војничку службу. Срби су успели да ово одложе до 1775. године, када је извршена процена земље и зграде у Плшком и Метку и за све то исплаћена је прилично мала сума новца. Откупљени двор је претворен у официрски квартир, а са капеле је скинут звоник и она је претворена у тамницу. Након укидања Крајине, ту је била смештена основна школа, да би коначно ту зграду запалили Немци 1943. године.
За време Другог светског рата комунисти су намеравали да сруше цркву. Поставили су динамит и чекали да падне ноћ, али народ је постављене штапове динамита склонио и бацио у реку која протиче поред. Ова црква је обновљена 1990, а проглашена је манастиром 2006. године, будући да је овај простор одувек био стециште православних монаха.
После прогона српског становништва из Хрватске 1995, систематски су уништавана културна и верска добра, споменичке баштине, са циљем да се уклоне трагови српског постојања на тим просторима. Срушени су православни храмови у Карловцу и Пакрацу, демолирана црква у Обровцу, минирана Каринска црква Свете Недјеље, бачена је бомба на саборни храм у Дубровнику, спаљене су цркве брвнаре у Расовцу, Доњој Рашеници и Бузети – све из XVIII века и под заштитом Унеска.
Остави коментар