МАРГАРЕТ ТАЧЕР

Маргарет Тачер

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин

Постоји свега неколико британских политичара који су заиста познати у свету. Међу њима је свакако Маргарет Тачер (енг. Margaret Thacher), прва жена на месту председника владе у западном свету, која је Великом Британијом владала од 1979. до 1990. године. Остала је упамћена као Челична дама  или Гвоздена лејди (енг. Iron Lady), а овај надимак добила је у Совјетском савезу, због острашћеног антикомунизма.

Занимљив је животни пут Гвоздене лејди. Рођена је као Маргарет Хилда Робертс, 13. октобра 1925. године у енглеском селу Грантаму. Под утицајем оца Алфреда Робертса, локалног политичара и власника бакалнице, Маргарет се почела занимати за политику. Маргарет и њена сестра Меријет добиле су одлично образовање. После завршене женске гимназије у Грантаму, пријавила се на Универзитет у Оксфорду, одсек хемије. Након неуспеха на првом уписном року, примљена је 1943, а дипломирала је 1947. године. Као хемичар заслужна је за откривање хемијског једињења који сваком сладоледу даје кремасти укус. Касније, када се удала, одлучила је да се одрекне каријере научника. На Оксфорду је студирала и права, за које је добила стипендију. Политиком је почела да се бави још као студент, када је постала члан студентског огранка Конзервативне странке, а убрзо и њен председник. На изборима у јануарау 1951. године кандидовала се, као члан Конзервативне странке, за место посланика у државном парламенту у изборној једниници Дартфорд. Мада није успела да победи, остала је запажена као један од најмлађих кандидата и као прва жена која се кандидовала за ту позицију. Ипак, била је задовољна јер је успела да скупи нешто мање од педесет одсто гласова у свом округу и да упозна Дениса Тачера, директора фирме која се бавила фарбањем и кречењем. Била је то љубав на први поглед. Следеће године удала се за њега, завршила права, положила правосудни испит и специјализовала се за пореско право. Године 1953. добили су близанце, Керол и Марка (Carol and Mark).

Маргарет је успела да уђе у Парламент 1959. године, као кандидат града Финчли.  Тада је имала само тридесет четири године. Позната по речитости, одлучности и способности да улази у жустре дебате, колеге из њене партије су је гурале да баш она буде та која ће у Парламенту да се обрачунава са лабуристима. Брзо је крчила пут ка политичком врху. У Парламенту се од 1961. до 1964. године налазила на челу одбора задуженог за инвалиде и пензионере. Након општих избора 1970. године конзервативци предвођени Едвардом Хитом односе победу. У овом кабинету се нашла и Маргарет као министар образовања. Као министар образовања залагала се за укидање специјалистичких школа, као што су класичне гимназије и увођење свеобухватних општих средњих школа. Колико су њени ставови помагали у политичким борбама, толико је тада већ постајала непопуларна у народу. Већ 1972. године таблоид Сан ју је прогласио „најомраженијом женом у Британији“. Ипак, њен пут на врху се наставио.

Пошто се Хитова влада није могла суочити са проблемима као што су нафтни ембарго и све већи захтеви синдиката за веће плате, на општим изборима 1974. године конзервативци су изгубили изборе. Након избора Хитово вођење конзервативаца је доведено у питање, што је довело до избора унутар странке. Један од противника Хиту била је и Маргарет, која је однела победу у првом кругу избора након чега се Хит повукао, а у другом кругу је победио Вителува, који је био предодређен за Хитовог наследника. Од 1975. па до општих избора 1979. године Маргарет Тачер је била вођа опозиције.

Након победе на општим изборима 1979. године конзервативци формирају владу и Маргарет Тачер ступа на место премијера Уједињеног краљевства 4. маја 1979. године. По ступању на дужност, Тачерова је, заједно са минисрима спољних и унутрашњих послова, лордом Питером Карингтоном и Вилијамом Вајтлоуом, ограничила улазак емиграната у земљу, што је и било једно од предизборних обећања. Ограничење се нарочито односило на Вијетнамце, који су на бродовима у векиком броју долазили у Британију.

Њене најважније одлуке биле су бројне економске мере које је спровела у дело, због чега је сматрају заслужном за препород острвске економије. Повећане су каматне стопе како би се успорио раст новчане масе, а самим тим и инфлација. Издвајања за социјалну помоћ, образовање, државну станоградњу су смањена, као и трошкови државне администрације. Због смањеног издвајања за образовање Маргарет Тачер је постала први председник владе у британској историји који је завршио универзитет у Оксфорду, а није добио почасни докторат тог универзитета. Противила се синдикатима, чије је руководство оптуживала да штрајковима подривају парламентарну демократију и паралишу бритамску економију. Неколико синдиката покренуло је штрајкове против закона који је ограничавао њихову моћ, али је отпор на крају сломљен. Залагала се за индивидуалну иницијативу, приватизовала је државне индустријске гране и добра, покушала да приватизује неке видове здравствене заштите и образовања, држала се чврсте монетарне политике и залагала за непоколебљиву припадност НАТО-у.

Надмоћно је победила  1983. године, делимично и због тога што је одлучно водила рат за Фокландска острва 1982. године, одакле је истерала Аргентинце. Наиме, војна хунта која је тог момента владала Аргентином издала је наредбу да армија заузме Фокландска острва. Премијерка Тачер одлучила је да ступи у рат за групу острва хиљадама километара удаљених од Британије и поред америчког притиска и инсистирања на мировним преговорима. Уједиљено Краљевство добило је овај рат, вратило суверенитет над Фокландима, а Маргарет је у народу стекла апсолутну популарност и одрешене руке да нимало лаке реформе спроведе у дело. У другом манадату је приватизовала више од четрдесет државних корпорација. Своју „гвоздену нарав“ испољавала је и у спољној политици. Подржала је САД у бомбардовању Либије, снажно агитовала за останак Северне Ирске у Великој Британији, противила се приближавању њене земље Европској заједници, отворено се противила новом уједињењу Немачке, хвалила се како су она и Реган, уз помоћ Горбачова, успели да униште комунистичку империју, пружала је контроверзну подршку апартхејду у Јужноафричкој Републици, испијала чај са чилеанским диктатором Пиночеом и тражила хитно признање Словеније и Хрватске у време распада Југославије. Схватајући значај војне силе, залагала се за нуклеарно наоружање. Октобра 1984. године, уз много среће, преживела је атентат који је организовала IRA (Иранска републиканска армија).

За њу је привреда била веома важна, а како би је сачувала, била је спремна на све. Треба напоменути да је Велика Британија била „болесник Европе“, на ивици економског колапса када је Маргарет Тачер дошла на власт. Крајем седамдесетих година Британија више није могла да издржи конкуренцију светског тржишта. Од 1979. до 1982. године индустријска производња у Британији опала је за 15%, а незапосленост је порасла са 5% на 13%. Разлози овог „енгландитиса“ су били превелики државни издаци, неуравнотежени услови пословања, превелика моћ синдиката, крута слојевитост британског друштва… Ни конзервативци, а још мање лабуристи нису могли да се изборе са овим проблемима. Упркос другачијим предвиђањима, монетарна политика Тачерове успела је да покрене британску привреду. Наступило је седам година снажног напретка; инфлација је оборена на 4,5% – 6%, незапосленост на 6%. У раздобљу 1985 – 1988. година бруто национални производ годишње је растао за 4% и више, и тиме се сврстао међу највише стопе раста у Европи. Узрок овог успеха лежи, пре свега, у изузетном повећању продуктивности и разбијању моћи синдиката. Синдикати су претходно инсистирали да држава улаже огромна средства у застарелу индустрију и противили се увођењу нових технологија. За препород британске економије требало је платити одређену цену. Благостање није било једнако распоређено. Постојала је огромна разлика између богатог југа и бедног стања у северном и средњем делу земље. Све у свему, влада Маргарет Тачер успела је да до 1988/89. године поново покрене привреду. С друге стране, неке традиционалне слабости остале су и у њено време: стопа инвестиција и штедње и даље је била ниска. После седам добрих година, привреда је показала знаке „прегрејаности“, спољни дефицит и инфлација поново су били у порасту. Бруто национални производ је пао кад је влада покушала да ограничи домаћу потражњу са циљем да производњу усмери ка извозу. До почетка деведесетих година Британија је била усред привредног спуста.

Тачерова је током своје владавине доносила тешке и непопуларне одлуке, којима је успела да у потпуности трансформише британску економију и начини је једном од најјачих у Западном свету. Заувек је променила британску привреду, јер је променила начин на који Британци размишљају о новцу, капитализму и предузетништву. Утиснула је неизбрисив печат британској привреди, толико да се економска стратегија њених наследника, без обзира да ли се ради о конзервативцима или лабуристима, оцењује мерилима које је она поставила. Упркос томе, јавност и дање остаје подељена кад је у питању њена политика, многи је још и данас сматрају одговорном за драматичан пораст незапослености у Великој Британији и за велика социјална превирања. Критичари јој замерају неолибералан приступ, тврде да је била раздорна, те да је њена економска политика промовисала похлепу и себичлук. Ипак, несумњиво је да је Тачерова за једанаест и по година своје владавине оставила дубок траг не само у својој земљи, већ и у светској политици.  Тако су њене идеје и политика практично нарасле у нову конзервативну идеологију названу „тачеризам“. Основне одлике ове неолибералне економске политике су ниско опорезивање, ниска јавна потрошња, слободно тржиште и масовна приватизација. Била је велика противница стварања централистичке Европске уније, сматрајући како треба сачувати постојећу Европску економску заједницу. Остаће упамћено њено размишљање да је Европа креирана на историји, а Америка на филозофији. Није приметила да је народ све незадовољнији, да незапосленост расте и да њене колеге из Конзервативне странке желе да је се реше. То је био дебакл Гвоздене лејди, који је она доживела као издају и превару. (Савременици су забележили да је плакала само три пута: када су јој пронашли сина Марка који се био изгубио у Сахарској пустињи, на сахрани супруга Дениса и када је одлазила са власти.)

Била је велики државник, ког је одликовала одлучност, визија и стајање иза својих одлука. Оставила је пример политичке праксе који ће за многе државнике заувек остати „светионик“. Њена заоставштина несумњиво је обликовала Уједињено краљевство какво је данас. Маргарет Тачер је своју каријеру градила на јасним принципима и вредностима, од којих није одступала ни када јој је популарност била на минимуму, кад су је омаловажавали и вређали сви политички конкуренти, укључујући и добар део естаблишмента саме Конзервативне партије на чијем је челу била. Њен програм са којим се кандидовала за председницу конзервативаца био је веома јасан: вратити власт торијевцима. Порука је била јасна и није било места њеном различитом тумачењу: слободно тржиште, борба против социјализма, жестока критика синдиката који су престали да служе стварним интересима радника, снажно везивање Британије за оне земње којим је фундаментално опредењеље слобода појединца и тржишна привреда. Основ је био јасан: људи нису једнаки, никад нису били и неће бити.

У Великој Британији Тачерова је три пута освојила изборе, али и изазвала огромну поларизацију друштва, па њен статус националне хероине није никада био до краја чист, обзиром на велики број Британаца који су је мрзели из дна душе. Међу њима су, уз левичаре и добар део британских уметника, били и фудбалски хулигани, са којима се успешно обрачунала једном за сва времена. Али Тачерова никада није ни желела бити претерано вољена, о чему сведоче и њене славне изјаве, попут оне из 1987. године да друштво уопште не постоји, те да је комунизам осуђен на пропаст јер пре или касније нестане туђег новца. Никада није била феминисткиња, али је наглашавала разлике између жена и мушкараца у политици у своју корист, о чему сведочи и следећа изјава: „Ако у политици желите да се нешто каже, питајте мушкарца. Ако желите да се нешто уради, питајте жену“. Британска краљица Елизабета II прогласила ју је бароницом 1992, а у јулу 2011. године британска организација за истраживање тржишта Ipsos MORI спровела је истраживање како би дошла до одговора на питање ко је био највећи британски премијер у последњих тридесет година. Неприкосновен одговор био је: челична лејди, Маргарет Тачер. У фебруару 2007. године, постала је први британски премијер који је за живота почаствован статуом у Доњем дому Парламента.

Упамтили смо је као жену челичне воље и високе елеганције, али у сопственој кући је погубила конце. У једном од последњих интервјуа које је дала, истакла је како би, када би поново имала прилику за то, живот живела другачије, изван политике. Маргарет Тачер, у годинама пре смрти била је дементна старица, чије је сећање увелико било избрисано због неколико можданих удара које је преживела.

Преминула је 8. априла 2013. године у 87. години живота, од последица можданог удара.