МАРИЈА КАЛАС

МАРИЈА КАЛАС

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин

Марија Калас била је највећа оперска дива двадесетог века. У својој краткој, али ефектној каријери, она је поставила стандарде који још увек нису прекорачени. Својим гласом и харизмом освојила је цео свет и протутњала је кроз свет опере, потпуно га изменивши.

Марија Калас је рођена 2. децембра 1923. године у Њујорку као Марија Ана Софија Сесилија Калогеропулос. Родила се у грчкој емигрантској породици. Одрасла је под окриљем ауторитативне мајке која је за своје две две кћери наменила професије у којима сама није успела да се оствари. Њен отац Џорџ био је по струци хемичар и власник једне апотеке, а мајка Евангелија у младости се бавила певањем, али никада није успела да достигне висине о којима је сањала. У детињству се осећала ружном и одбаченом. Тврдила је за себе да је ружно паче. Имала је 80 кг у пубертетском периоду и велики проблем са кратковидношћу, услед кога је носила огромне наочаре за вид. Била је повучено и меланхолично дете, којој забава и игре нису биле претерано блиске. Била је емоционално несигутрна и патила је од комплекса ниже вредности, од малих ногу па све до своје смрти. Многи биографи сматрају да је за њен психички део личности одговорна искључиво њена мајка. Мајка Евангелија представљала је велики ауторитет и особу такорећи оперисану од топлине. Та жена је од почетка била критички настројена према Марији и чинило се као да је била наклоњенија другој ћерци. Мајка је на Маријино животно опредељење утицала снажно, с обзиром на то да ју је већ са пет година уписала на часове певања. Оно што ће временом постати највећа пасија у Маријином животу, на почетку је за њу био прави ужас. Евангелија је своје ћерке врло рано почела да води на радијске аудиције за певање, веома популарне у Америци у то време. Ту је Марија остварила своје прве јавне наступе и показала се као веома талентована. Марија се понекад питала да ли њена мајка осећа нешто за њу кад може да буде толико строга и хладна. Могло би се рећи да њихов однос није био поправљен ни касније. Марија је, поставши планетарно популарана, често изјављивала да је њена мајка била спартански строга и без икаквог осећаја за мајчинство, а нарочито за уметност.

Маријин отац није подржавао овакве  мајчине амбиције, па је то уносило још већу тензију у ионако нескаладан брак. Када је отац доживео финансијски крах и затворио апотеку, Марија и њена сестра су морале напустити часове певања. Не желећи да таленат млађе ћерке буде протраћен, мајка јој је свакодневно пуштала плоче италијанских оперских певачица и тако је Марија своје певање формирала по слуху. Иако често оптерећена мајчиним притиском, временом је и сама схватила да је рођена да буде уметник.

Сматра се да је несигурност коју је носила као једну од основних особина стекла гледајући лош брак својих родитеља, распаднут недостатком емоција и хладноћом. О њеном оцу се не зна баш много, сем да није био очинска фигура за пример. Ипак, Марија је и поред тога била привржена њему и патила за њим. С једне стране, ако би се мало дубље посматрао њен живот, могло би се рећи да је очинска фигура у Маријином љубавном животу имала битну улогу, јер је она покушавала да је надокнади љубављу према старијим мушкарцима. Родитељи се разводе 1937. године и Маријина мајка је одлучила да напусти Америку и са ћеркама се врати у родну Грчку. Тамо и почиње да се развија каријера Марије Калас.

Са четрнаест година Марија у Атини наставља своје образовање, уписујући Грчки национални конзерваторијум (њена мајка је притом кривотворила пријаву, јер је доња старосна граница за пријем била шеснаест година), а затим и Атински конзерваторијум. Важила је за талентовану девојчицу, а неки су је сматрали и чудом од детета. Њена прва професорка била је Марија Тривела која је утврдила њен невероватан таленат, сматрајући да је њен глас као небрушени дијамант, који ће по техничком усавршавању бити нашироко чувен. Марија је на Академији проводила сате и сате, вежбајући и слушајући друге певаче. Њене могућности за извођење нумера биле су све веће и веће. Могла је да интерпретира многе гласове, који су били различити од њеног, и сопране и мецосопране, па чак и неке теноре. Њен гласовни распон био је невероватан. Ишао је од ниског алт-регистра до највишег фа.

Већ 1939. године је започела каријеру у Олимпијском позоришту у Атини. За време Другог светског рата певала је по атинским кафанама немачким и италијанским официрима и на тај начин сачувала свој живот и животе своје мајке и сестре. Први професионални ангажман Марија  је имала 1942. године, улогом Беатриче у „Бокачу“. Исте године добија главну улогу у „Тоски“ у Грчкој националној опери и отвара јој се пут светске славе. По окончању рата она на политичкој основи губи запослење и одлучује да напусти Грчку. Враћа се у Америку, са жељом да види оца и опроба се на америчкој сцени. На оба поља доживљава пораз: са оцем не успева да успостави однос какав је прижељкивала, а на свим аудицијама бива одбијена, уз образложење да нема добар глас! Разочарана, враћа се у Европу 1947. године, у италијански град Верону. Од тог тренутка креће вртоглави успон њене каријере. Исте године, ради лакшег изговора мења своје презиме у Калас. Године 1949. Марија у Венецији истовремено изводи две веома опречне и изузетно захтевне опере, компоноване од стране Вагнера и Белинија. Својим гласом успела је да изнесе ове две “завађене“ улоге, што нико после ње није урадио. Била је то револуција звана Марија Калас. Већ је била обожавана. Милиони људи говорили су о њој. Током целе каријере Марија Калас је често демонстрирала способности у певању различитих сопранских арија, од драмских до колоратурних. У Миланској Ла Скали је први пут наступала 1951. године у опери „Сицилијанско вечерње“, и овај театар је био њена главна сцена током педесетих година. Упоредо је радила за Париску и Лондонску оперу, као и за чувени њујоршки Метрополитен. У Лондону је и завршила оперску каријеру 1965. године. После тога наступила је само у рециталима 1973. и 1974. године. Средином каријере, 1953-1954. године, Марија Калас је нагло смршала, изгубивши 35 килограма. Неки критичари сматрају да је ова промена допринела опадању квалитета њеног гласа у неким оперским улогама, док други сматрају да јој је глас постао мекши и заводљивији.

Њен експлицитан глас и јединствен таленат донели су јој многе улоге и за кратко време направили њену каријеру богатом и великом. Полако, али сигурно, Марија Калас постала је најистакнутији виртуоз белканта, а уз очигледан драмски таленат и краљица оперске сцене. Она је на сцени заиста била одлична глумица. Редитељи су је сматрали за тешку и захтевну за сарадњу, али опет надасве интелигентну и особу која зна шта жели и која жели да покаже максимум, и више од тога. Често није пристајала на компромисе када је посао био у питању, па је и ту долазило до својеврсних скандала. Умела је да откаже наступ када се није осећала добро и када је сматрала да није довољно спремна, не остављајући простор за налажење другог решења. Баш до једног таквог скандала дошло је 1959. године, приликом извођења представе „Тоска“ у Риму. Након првог чина представе, тврдила је да се не осећа добро и отишла је без обзира што су у публици седели италијански председник и целокупно италијанско високо друштво. Поред овог скандала, било је и других, као што је свађа с директором Миланске скале и са директором Метрополитан опере у Њујорку, а оба због непоштовања, тачније њеног напуштања представа или непојављивања без икаквог логичног и прихватљивог оправдања. Без обзира на све те скандале, нико није могао да оспори њен таленат и жељу публике да је слуша и гледа изнова и изнова, тако да су други били у ситуацији да праве компромисе у односу на Марију.

Марија Калас се убраја међу знамените реформаторе опере, као што су Рихард Вагнер и Артуро Тосканини. Култура друге половине XX века се неминовно повезује са њеним именом. Почетком 50-их година, појавом постмодернизма, опера XIX века постала је естетски анахронизам. Марија Калас је вратила оперску уметност на врхунски ниво. Била је универзални певач, са дијапазоном од класичних озбиљних опера (опера серија) до позних Вердијевих опера, веристичких опера Пучинија и Вагнерових драма. Њен вокални распон је био близу три октаве. Успону њене каријере допринела је појава грамофонских плоча средином прошлог века, као и пријатељство са продуцентом компаније EMI Волтером Легеом.

Поред готово нестварног талента који је имала, оно што је посебно привлачило публику и медије био је и њен емотивни живот, далеко скандалознији од пословних скандала. Била је жена изразитог сексипила, која је магнетски привлачила мушкарце. Потенцирала је своју лепоту и желела је да је њени мушкарци величају, што вероватно и доказује њену несигурност и комплексе из детињства. Волела је старије мушкарце од ауторитета, богате и успешне пословне људе, не толико лепе, колико популарне заводнике и срцеломце. У Италији упознаје Ђованија Батисту Менегинија, италијанског индустријалца и веома утицајног човека у коме жели да нађе свој ослонац и сигурност. 1947. године она се удаје за њега, у својој двадесетчетвртој години. Ђовани је био Маријина подршка, али је његов новац био још једна пропусница за славу. Много је улагао у њену каријеру и финансијски и посредством контаката и пријатељства са утицајним људима Италије. Овом удајом Марија је стекла италијанско држављанство и преселила се у Милано, где њена каријера креће вртоглаво набоље. Свог мужа Ђованија она је описивала као ћутљивог и уздржаног, али и неког ко је умео бити пријатељ и имао некакву очинску улогу у њеном животу. Њихов брак није био испуњен страшћу, што је и допринело да се касније нађе у загрљају другог мушкарца. Ђовани је био старији од Марије Калас тридесет година. Тај јаз у годинама је управо оправдао недостатак динамике у вези и авантуризма у љубави. Марија је тако упловила у нову љубав, која је коштала каријере и маркирала као познату љубавницу омаленог Грка, познатог бродовласника и милијардера, Аристотела Оназиса.

Аристотел Оназис се није много занимао за уметност, али је увек био сасвим сигуран да се све може купити. Као практичан човек опробао је разне начине да привуче Маријину пажњу, па је једном купио сто улазница за њену представу. Коначна прилика пружила му се када је приредио крстарење, коме је присуствовала светска елита, попут Винстона Черчила и Грејс Кели. До краја крстарења Марија и Оназис су били у љубавној вези, без обзира што су на истој јахти били присутни њихови супружници. Марија је напустила Менегинија и убрзо се развела. Оназис је својим понашањем још више изиритирао повређеног Мененгинија. Направио је понуду рекавши: “Колико хоћете за Марију? Пет или десет милиона?“ Из овога и из још много тога, може се закључити да је Марија за њега била само још једна скупоцена играчка, којом су се лечили комлекси. У почетку Аристотел је планирао да има и супругу и љубавницу, па стога и није размишљао о разводу, али је на крају попустио под константним Маријиним притиском. Марија се заваравала да ће она потом бити следећа и последња Оназисова жена. До тог брака никада није дошло и он је заувек остао њен љубавник. Њихова љубав је била снажна и страствена, али је увек Марија била та која је морала да прави компромисе. Она је била смртно заљубљена, а он очаран њеном славом и харизмом. Оназис се није разумео у уметност, а оперу није могао да поднесе. Радије је плесао у тавернама на начин како се то ради у његовој домовини, а око себе је разбацивао тањире. Дешавало му се често да је, можда свесно, а можда и не, понижавао, не само као особу, већ и као уметника: „Имај на уму, љубави, да ти ниси моја жена, нити домаћица у кући. Ти си само гост“, „Ти си као певачица из ноћног клуба са звиждаљком у грлу“. Године 1960. Марија остаје трудна, али Аристотел је против тога, јер већ има деце и не жели их више. Ипак, она рађа сина, који умире само неколико сати после рођења. Сахранила га је у Милану, под именом Омеро Ленгрини, а будући да је била само љубавница, рођење и смрт детета су морали остати у строгој тајности. Од тада Маријин живот постаје препун огорчења, под окриљем човека који је манипулисао њеним осећањима и погубно утицао на њену психу. Како је њихов однос постајао све бурнији, Марија је постепено губила контролу над животом, а њен глас губио је на снази и раскоши. Оназис јој је задао коначни ударац када се у јавности показао са Џеки, удовицом убијеног америчког председника Џона Кенедија. Он се и жени с њом, након само три месеца везе. Вест о Оназисовом венчању Марија је сазнала из новина. Свет јој се срушио. Упознавши њега, запоставила је своју каријеру и препустила се животу какав је водио сав тај помодарски и лажноморални свет у коме жена, као што је била она, представља само фигуру у служби боље, туђе репутације и егзистенције. Ондашња културна јавност се питала шта једна таква примадона тражи у свету индустријалаца и бизнисмена који немају слуха за њену музику, али ни она сама није могла да да одговор на то питање. Самоћа, одбаченост, конзумација пилула за смирење појачавали су њену безвољност и постепено довели до губитка оног највреднијег што је имала – гласа.

Интересовање медија за Маријин и Оназисов живот не јењава. Његов брак с Џеки је био само један у низу његових хирова. На крају је осрамотио пред целим светом, објављивањем њених нагих фотографија у једном порнографском часопису. Оназис је обновио контакт са Маријом и сматра се да су се и тајно виђали. Она му је била велика подршка након погибије његовог сина. Оназис је тада добио озбиљне здравствене проблеме и она  је често боравила крај његове болесничке постеље. Аристотел Оназис умро је 1975. године.

Последње концерте у животу Марија Калас је одржала на турнеји са Ђузепеом Ди Стефаном, италијанским тенором. Њен последњи концертни наступ одржан је у Јапану, 1974. године. Ова турнеја је била њен лични тријумф, али и професионални крах. Свет је сада увидео да је њен глас смо бледа сенка оног старог. Критике су биле немилосрдне. Марија је са благим осмехом изјављивала да их не чита, јер не жели да ремети свој душевни мир. 1977. године снима филм „Медеја“ и након тога се потпуно повлачи са сцене.

Повукла се у свој апартман у Паризу, где је у замраченом салону проводила дане и омамљена седативима слушала свој глас са грамофонских плоча. Умрла је 16. септембра 1977. године, у својој педесеттрећој години. Умрла је од болести срца, које је ослабило од превелике употребе седатива. Њен пепео је, по њеној жељи, расут по Егејском мору. Присутни су тврдили да се у том тренутку под налетом ветра вратио право у њихова лица. Многи су то схватили као њен последњи хир.

„Vissi d’arte, vissi d’amore“ – живела сам за уметност, живела сам за љубав – су речи из „Тоске“ и савршено описују живот Марије Калас, па се могу сматрати и њеним епитафом.