Марко Ристић, надреалиста и први послератни амбасадор ФНРЈ у Француској

Аутор: др Александра Колаковић

На почетку, кључно питање јесте: ко је био Марко Ристић? Како је то уобичајено, када је реч о интелектуалцу одговор је сложен. Определила бих се рећи: надреалиста, књижевник и дипломата. Овоме бих додала да је реч о човеку који је унео део париског културног живота у српску (југословенску) средину. Иако је реч о важној личности у српској (и југословенској) култури и историји, његова заоставштина, ипак, није довољно проучена.

Рођен je почетком 20. века (1902. године) у старој и угледној београдској породици. Био је унук Јована Ристића, српског министра, председника владе, државника и академика. Породица му је омогућила школовање у Београду, а потом и у Швајцарској, где је и научио француски језик. Дипломирао је 1925. године на Филозофском факултету у Београду. Његов опус као надреалисте и књижевника одредио је сусрет са надреалистичком француском литературом коју му је донео Растко Петровић вративши се из Париза 1922. године. Исте године, Ристић је са Дединцем и Тимотијевићем покренуо часопис Путеви, док је током 1924. и 1925. године са Растком Петровићем, Душаном Матићем и Миланом Дединцем био уредник часописа Сведочанства. Дефнитивно обликовање Ристића као надреалисте одредио је његов боравак у Паризу 1926. и 1927. године. Тада Марко Ристић излази из оквира само српске (југословенске) културе и кроз додир са француским надреалистима у салонима тадашњег Париза упознаје нови свет, који касније покушава да пренесе у Београд.

Још од средине 19. века српски интелектуалци су школовани у Француској или су један део свог образовања и инспирацију за свој рад проналазили у улицама Латинског кварта, у разговорима са савременицима и кроз праћење политичког и културног живота Париза. Један од Ристићевих професора био је Павле Поповић, бивши француски ђак и брат Богдана Поповића, неформалног вође београдских франкофила. Истовремено, на целу Ристићеву генерацију снажан утисак оставио је ужас Великог рата (1914–1918). Уметнички одговор дадаизма на који се надовезао надреализам као књижевни правац који се противи традицији и друштвеним нормама, настоји да промени слику света и ослободи човека свих окова и норми. Стога није случајно да се Марко Ристић, након што је у Београду покренуо часопис Путеви и Сведочанства, и кроз познавање дела Бодлера, Рембоа и Аполинера, упознао и са делом Андре Бретона и његовим манифестом надреализма (Manifeste du surrealisme, 1924). За Бретонов Манифест Ристић је написао да „маркира почетак новог јуриша у том романтичном, идеалистичком Крсташком рату, где се маршира, и обмана, ослобођења ради свих унутрашњих снага човечијег духа, борбе за своје сопствено ослобођење“.

До првог сусрета Марка Ристића и Андре Бретона, као и других надреалиста Пола Елијара и Луја Арагона, дошло је 1926. године у Паризу. Ова година је била преломна и за надреализам. Започело је политичко доба надреализма. Надреалисти су почели да реагују на политички поредак, да се боре против колонијализма, дакле, да реагују на друштвене, уметничке и филозофске догађаје, појаве и процесе свог доба. Луј Арагон, Андре Масон, Пол Елијар, Жак Превер, Жорж Батај, Жан Кокто, припадници првог круга париских надреалиста, били су узори које је следио Марко Ристић. Истовремено, Ристић је њихове идеје уносио у круг српских надреалиста, коме су припадали Оскар Давичо, Милан Дединац, Душан Матић, Растко Петровић и други, међу којима је и Ристићева супруга Јелица Живадиновић – Шева Ристић. Како је већина надреалиста живела у Паризу двадесетих и тридесетих година 20. века,  Ристић се тада сусреће и са личностима као што су: Рене Маргит, Жуан Миро, Макс Ернст, Салвадор Дали, Алберто Ђакомети. Париз је тако постао место сусрета српске културе са надреализмом, књижевни и културни модел који је требало следити, као што су преношени француски културни модели и у предвечерје Великог рата.

Под утиском првог додира са париским надреализмом настао је и циклус Ристићевих колажа La vie mobile. Тада је заједно са супругом купио слику Макса Ернста Сова (Птица у кавезу), која се данас налази у колекцији Музеја савремене уметности у Београду. Године 1928. објавио је антироман Без мере на чијој је насловној страни Ернстова слика. Ристић се бавио и превођењем са француског језика, пример је дело Подруми Ватикана Андре Жида. Такође, Ристић је постао један од оснивача београдске групе надреалиста и потписник манифеста Узгред буди речено (1930. године). Са Александром Вучом и Душаном Матићем био је уредник алманаха Немогуће – L’impossible где је објавио колаже Будилник и Љускари на прсима. Са Матићем је написао Позицију надреализма, коју су потписали остали чланови београдске групе надреалиста. Потом је постао уредник часописа Надреализам данас и овде (1931/32. године) и објавио књиге: Нацрт за једну феноменологију ирационалног (са Кочом Поповићем, 1931) и Турпитуда (1938, коју је запленила полиција у Загребу).

Пре Другог светског рата, Марко Ристић је покренуо часопис Печат (са Крлежом, 1939). Истовремено, као што смо већ нагласили, Ристић улази и у оквире париског надреализма. Већ 1933, сарађује са париским часописом Le surréalisme au service de la révolution (Надреализам у служби револуције), где објављује свој одговор на анкету L’humour est–il une attitude morale? (Хумор је – морални став?). А 1938. године сарађивао је и са часописом Minotaure (No. 3–4, Enquête Dictionnaire abrégé du surréalisme (Анкета Скраћени речник надреализма)). Ристић је, као и други надреалисти, писао поезију (Од среће и од сна, 1925, а касније Nox microcosmica, 1956). Ипак, поменути опус остао је у сенци Ристићеве есејистике и књижевне критике.

Српска, односно југословенска култура, се укључила, захваљујући појединцима као што је Марко Ристић, у модерне међуратне културне токове. Француски – савезнички језик био је појам отмености у Београду, као и француска култура. Ристић је остао привржен основним надреалистичким ставовима о природи и функцији књижевности и уметности које је понео из Париза. О основним дилемама тридесетих година – ангажованој литератури, Ристић је писао како поезија тежи истом циљу којем стреми свака морална и социјална акција: потпуном ослобођењу човека. Уколико изражава унутрашње биће човеково, на основу Ристићевог става поезија се изједначава са моралом, док престаје бити морална ако се подреди друштвеном моралу и утилитарним циљевима. На крају закључује да је прави песник самом суштином свог дела револуционаран, јер тежи истом циљу као и револуција, тоталном ослобођењу човека. У својим делима Морални и социјални смисао поезије (1934); Предговор за неколико ненаписаних романа (1935); Историја и поезија (1935) Ристић истиче морални и социјални смисао поезије само када се она не служи ни моралним ни социјалним него својим властитим, песничким циљевима. Ипак, београдски надреалисти између два рата иако су следили своје учитеље надреалисте из Париза нису политички кренули скроз у лево. Београдски надреалисти – било их је 13, a Марко Ристић је био вођа, држали су се по страни као секта, а француски је био њихов језик комуникације.

Проучавање дела Марка Ристића отвара европски контекст српског надреализма који је настао у париским литерарним круговима. Посебно је симболична повезаност Марка Ристића са Андре Бретоном. Када је 1929. године Бретон окупио надреалистичку групу у париском кафеу Пророк и Марко Ристић је био позван. Иначе, важно је рећи и да је овај скуп надреалиста у француским оквирима означио почетак фазе надреализам у служби револуције. Ристића су левичари називали бретоновцем, а када су Бретона назвали троцкистом, и Ристић је добио овај епитет, мада није било конкретних разлога. Касније, у лето 1932. године, Ристић са Плитвичких језера шаље Бретону разгледницу која је представљала ону чаробну и пластично беспрекорну језерску вилу коју је природа извајала у једној од оних тајанствених плитвичких пећина. Разгледница стиже Бретону у тренутку када се вратио из једне ванредно лепе пећине вила близу Монтепелиера. A у одговору Ристићу пише: Био је то знак да смо увек много ближи један другом но што то мислимо. Марко Ристић је у свом делу писао о пећинским вилама, као и Андре Бретон у Лудој љубави објављеној 1937. године у Паризу, а у Манифесту надреализма пише: Постоје приче које би требало написати за одрасле, приче скоро још увек вилинске. Извор идеја Марка Ристића био је Париз, била је француска књижевност, али он је тражио оно што је најмање локално, најмање везано за француски дух и традицију. Ристић трага за интернационалним у Паризу и француској култури. Оним што је ново и савремено, али кроз француске узоре.

Време Другог светског рата Ристић је провео у бањском месту у централној Србији (Врњачка Бања), а неко време је био и у затвору у Крушевцу. На јавну сцену се враћа 1944. године серијом политичких чланака у Политици и Борби. У овом периоду преко Милована Ђиласа постаје близак новим комунистичким властима и улази у дипломатију. Тада се поново враћа у Париз, али овога пута не да би уживао у уметничким салонима метрополе, већ као дипломата највишег ранга. Као амбасадор Титове Југославије у Француској, Ристић је био у тешким првим послератним годинама од 1945. до 1951. године. Приликом доласка у Француску рекао је да му је част и понос што је амбасадор у Паризу у земљи која нам је увек била драга, у земљи која је, правним, валмпијевским смислом своје историје, богаством своје културе и слободољубљем свог народа, за нас толико пута била извор наде, охрабрења и надахнућа. Ристићев долазак утицао је да се у згради југословенске амбасаде у близини Трокадера поново окупе надреалисти, али и други књижевници и уметници. Луј Арагон, Пол Елијар, Пјер Емануел, Жан Касу и други били су чести гости литерарно-политичког салона. Дипломатија је била само Ристићев излет из књижевности, којој ће се Марко Ристић увек враћати.

Ипак, од 1945. године пред Марком Ристићем су биле озбиљне дипломатске дужности и од његовог рада су се очекивали резултати. После Другог светског рата нова комунистичка власт у ФНРЈ (Југославији) поред учвршћивања власти у земљи настојала је да развије пропаганду у иностранству. Како је у првим послератним годинама дошло и до Тршћанске кризе и судара интереса Југославије и западних сила било је корисно и да се нова држава представи и у државама на западу Европе, при чему се Француска показала важна као западноевропска земља у којој су југословенски комунисти имали сарадњу са Комунистичком партијом Француске. Прве југословенске дипломате су биране и из редова некомуниста, посебно у земљама на западу, пре свега јер није било довољно комунистичких кадрова. Веровало се да ће ти појединци допринети стварању позитивне слике нове Југославије у периоду заоштрених односа са западним силама због северозападних граница земље и односа са Совјетским савезом, односно преокретом који је донела Резолуција Информбироа (1948). Колико је Француска била битна сведочи и податак да је од априла 1945. године на положају амбасадора био Марко Ристић – француски ђак, надреалиста, одличан познавалац француске културе и уметности, пријатељ познатих и угледних Француза.

Као амбасадор некомуниста Ристић је пролазио кроз искушења која су проистицала из односа са запосленима у амбасади, који нису увек имали разумевања за културну размену и сарадњу са Французима. Неретко, гоњени страхом од шпијунских афера, чак и културну сарадњу две земље су сматрали и потенцијално опасном. Ово се одражавало на природу и домет иницијатива Марка Ристића, коме је на крају службовања у Француској додељен Велики крст легије части. Посебно интересовање Ристић је показао за развијање културне дипломатије ФНРЈ. Идеја Марка Ристића била је да се посебна пажња посвети сарадњи са угледним француским интелектуалцима. То је био пут којим се кретала културна дипломатија Краљевине Србије и касније Краљевине Југославије. Луј Арагон и Пол Елијар су маја 1946. године посетили Југославију, сусрели се и са Титом, а потом су износили своје повољно мишљење о новом режиму и земљи све до Резолуције Информбироа 1948. године. На иницијативу супруге Марка Ристића започело се са организацијом низа пријема, а фолклорна група основана 1947. године била је под покровитељством Јелице Шеве Ристић, супруге амбасадора Марка Ристића. Поред контаката и веза са књижевницима и новинарима, коришћења филма и фолклора, значајан правац деловања културне дипломатије били су преводи одабраних југословенских аутора, а кроз архив Министарства спољних послова могу се пратити депеше у којима је слао предлоге. Ипак, превођење на француски језик захтевало је значајне напоре, било је строго контролисано од стране Комисије за културу у Београду, стога није увек имао успеха у реализовању ових замисли. Посебан изазов за Марка Ристића као амбасадора настао је 1948. године. Везе остварене преко југословенских учесника у француском покрету отпора ушле су у кризу Резолуцијом Информбироа, а додатни проблем било је присуство значајног броја политичке емиграције, која је публиковала своје часописе и организовала контра-пропаганду. На основу досадашњих истраживања, чини се да се Ристић ипак мање бавио питањем дијаспоре и политичке емиграције, за шта су биле задужене друге личности, а више питањима из домена класичне дипломатије и културне дипломатије.

Након дипломатских дужности, Марко Ристић је изабран за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу (1951). Био је и уредник Државног издавачког завода Југославије, а 1952. године са Миланом Дединцем, Оскаром Давичом и Александром Вучом покренуо је часопис Сведочанства. Објавио је књигу Nox microcosmica 1956. године. Каријеру је завршио као председник Комисије за културне везе са иностранством и председник Југословенске националне комисије за УНЕСКО 1958. године, а био је и у Савету федерације. Преминуо је 1984. године у Београду, а 1989. године Капиџић Османагић је постхумно припремила за штампу његове текстове и објавила их у књизи Накнадни дневник 12 Ц (Сарајево).

Марко Ристић је био не само први амбасадор после Другог светског рата и доласка на власт комунистичког режима у Југославији, већ и последњи дипломатски представник у Француској, који је настављао низ београдских франкофила који су се бавили и дипломатијом. Упоредо је и као човек од речи и пера био чврсто везан за француску културу. У Србији, данас, дело Марка Ристића је скоро забораваљено. Његова заоставштина (документа, списи) чува се у Архиву Српске академије наука и уметности. Од 1993. године постоји и Легат Марка Ристића – Ликовна експериментација групе београдских надреалиста (1926–1939). Реч је о поклону породице Музеју савремене уметности у Београду. Не постоји докторска дисертација или књига, тј. биографија Марка Ристића. Недовољно познавање његовог опуса, под велом његовог уклапања, као потомка старе грађанске породице, у комунистички режим послератне Југославије, доводила су и до тумачења која га сврставају у образац persona non grata српске културе. Верујем да ће детаљнија истраживања, а посебно његових контаката и веза у Паризу и Француској, при чему је овај есеј само почетак, допринети детаљнијем расветљавању улоге Марка Ристића као споне између француске и српске културе и дипломатије. Ово је значајно истраживачко питање из домена више наука, јер опус дела Марка Ристића превазилази оквире националне баштине и улази у оквире не само француске, већ и  европске културе.