Аутор: мср Ивона Кнежевић, правница и медијаторка
Насиље над децом је феномен који је присутан у свим друштвима, културама и деловима света. Велики број деце свакодневно трпи насиље, што представља грубо кршење права детета. Насиље изазива патњу детета, озбиљно угрожава развој, добробит, па и сам живот детета, а последице су често тешке и дуготрајне, могу се протезати и у одрасло доба, па и у следеће генерације путем механизма тзв. међугенерацијског преношења насиља.
Стратегија за превенцију и заштиту деце од насиља Републике Србије
Живимо у времену честих манифестација вршњачког насиља, без обзира да ли се ради о физичком, вербалном, социјалном или сексуалном. Насиље карактерише несразмера моћи, намера повређивања другог, претња даљом агресијом и престрављеност жртве. Жртве насиља или настављају да живе повучено, или се одлучују да насилнику узврате (често уз помоћ пријатеља или родитеља) и тако се рађа ново насиље. Ако се насиље десило у школи, велика је вероватноћа да ће се и освета десити у школи, уз помоћ школских пријатеља, како би насилници у школи били кажњени, а да сви то у школи знају. Једно насиље подстиче друго и тако у круг. Чињеница је да ученици најчешће не пријављују своје сукобе и доживљено насиље, због осећаја срамоте и мање вредности, као и због страха од последица пријављивања, те недостатка поверења да ће их одрасли заштитити.
Појединац не може да утиче на решавање свих сукоба који имају карактер насиља, а које кажњавају судови и полиција, али превентивно може у великој мери утицати на децу у породици и школи, те посредовати у решавању конфликата као што су задиркивање, оговарање, исмевање, а што је све последица непознавања сопственог идентитета и његових слојева, поседовање бројних стереотипа и предрасуда, непоседовање вештина комуникације, активног слушања, асертивност и ненасилно решавање сукоба. Дакле, реч је о областима људског живота које се могу мењати учењем и вежбањем.
У решавању сукоба у школи неопходно је да учествују сви – ученици и наставници, родитељи, психолози и педагози. Вршњаци се међусобно најбоље разумеју и веома верују једни другима, али њима је потребна помоћ одраслих како би помогли својим пријатељима. Управо због тога је медијација, као начин мирног решавања сукоба, изузетно важна и у превенцији и приликом решавања вршњачког насиља. Медијација може бити од користи када код свих страна у сукобу постоји потреба да се одржи или врати добар међусобни однос; када све стране у сукобу имају интерес да реше проблем; када постоји умор од даљег сукобљавања, као и када постоји добра воља код свих страна да се сукоб реши. Међутим, медијација није адекватна у случајевима када било која од страна није вољна за преговарање; када нека од страна није у стању да учествује или није у стању да се држи договора; када није у интересу неке стране да постигне споразум; када постоји претња или страх од насиља, као и када сукоб захтева укључивање јавности. Преузимајући улогу медијатора, он постаје неутралан и активан слушалац, који неће нудити нити наметати готова решења. Медијатор посредује, поставља питања странама у сукобу, усмерава их и охрабрује да донесу решење прихватљиво за све стране у сукобу. У медијацији нема победника. Сви морају имати осећај да су победили.
Медијација као средство превентивног деловања на појаве вршњачког насиља у школама, али и техника решавања сукоба омогућава да деца у школама уче, друже се и стварају амбијент који одликује активна улога младих, ненасиље и бесконфликтна атмосфера; сигурна и толерантна средина; да се наставници баве, не само питањем дисциплине, него и новим, креативним методама наставе, успесима на такмичењима, презентацијом школе, а да педагози и психолози имају времена за стручно приступање сваком ученику, који им се обрати за помоћ, сваком родитељу и наставнику. Поставља се питање ко све може тражити медијацију у решавању сукоба у школама? Школском тиму за медијацију се могу обратити једна или више сукобљених страна, директни или индиректни учесник у сукобу (нпр. управа школе) и то директним обраћањем заинтересоване стране тиму за медијацију или упућивањем сукобљених страна од наставника, психолога, педагога, родитеља да се обрате тиму за медијацију.
Као што је већ наведено до сукоба врло често може доћи услед поседовања великог броја стереотипа и предрасуда. Због чињенице да живимо у комплексном свету, у којем је неопходно стално учење, уз оправдање да немају времена за учење, упознавање, стицање сопственог искуства, људи су склони да ствари поједноставе, искриве, генерализују слику о некоме или нечему. На тај начин ставови о људима и појавама прерастају у стереотипе. Дакле, стереотипи постају и компонента идентитета личности. Та слика може остати трајна, али се може и мењати под утицајима субјеката који доприносе формирању идентитета, а посебно место у том систему заузима школа (пријатељи, наставници, родитељи, педагози). Национализам и етничке предрасуде манифестују се у етничким стереотипијама где се нужно формира схватање о другим народима. Прихватање и ширење етничких и полних предрасуда настаје у породици и школи. Стереотипи не морају нужно бити негативни, иако је то најчешће случај, они могу бити и позитивни и могу се путем образовања и упознавања са њима, на известан начин контролисати.
У контексту одрастања и односа међу младима и према младима врло се често сусрећемо с предрасудама и стереотипима. Одређени стил одевања, музике, места на која млади излазе, често за собом вуче одређене стереотипе и предрасуде од других група, а посебно одраслих особа. За разлику од стереотипа, који могу бити и негативни и позитивни, предрасуде су негативни судови или мишљења о другој особи, групи или појави, створени пре реалног, директног искуства с том особом, групом или појавом, или без познавања или истраживања чињеница о томе. Суштина предрасуда налази се у слојевима идентитета личности. Разлика између предрасуда и ставова је у томе што се предрасуде стичу током живота и социјалним учењем. Како предрасуде уз то прате и екстремно негативна осећања, тако делују и на понашање које појачава осуђивање, потцењивање, непријатељски став и подстиче на активност против припадника према коме постоји предрасуда. У таквим случајевима уколико се догоде у школи, неопходно је изразити критику одређеног става, појаве, затим спровести групну расправу (тражити предрасуде и анализирати њихову нетачност и неправедност), а напослетку тражити идеје које би помогле у сузбијању предрасуде, из које је произашао конфликт.
Поред познавања идентитета сваког од нас, технике сузбијања стереотипа и предрасуда, врло је важно научити правилно комуницирати са другима. У школама се свакодневно комуницира на различитим нивоима: ученици са ученицима, ученици са наставницима, наставници са педагозима, наставници са родитељима, итд. Дакле, ефикасна и прикладна комуникација подразумева да ученици поседују комуникацијске вештине као што су: активно слушање, постављање питања, емпатија, познавање ситуације, укљученост и управљање интеракцијом, те флексибилност понашања. Само онај ко разуме себе може разумети и другога. У контексту школе и превенције од вршњачког насиља, нема важнијег циља за учеснике у комуникацији од узајамног разумевања и размене која из повезује. То је поље на коме су сви једнаки и равноправни, јер без обзира ко су учесници у комуникацији (деца, родитељи, наставници, директори) они су само саговорници. Равноправан однос између учесника у комуникацији је онај који највише доприноси квалитету саме комуникације, уз нужно међусобно поштовање и прихватање. Начини на које то радимо одредиће да ли ће доћи до повезивања са другима или до прекида комуникације, губљења контакта и избијања конфликта.
У свакодневној комуникацији у школи често се појављују препреке, које као резултат имају неразумевање између учесника у комуникацији, а као резултат неразумевања јавља се конфликт. Начин комуникације међу ученицима је кључ успешне комуникације, али истовремено и основ за избијање конфликта. Позиција наставника често буде злоупотребљена у комуникацији и уместо равноправног односа наставници се ученицима обраћају на различите начине ризикујући да тако изазову сукобе или их распламсају. Као што постоје препреке у комуникацији у школи, постоје и фактори који олакшавају комуникацију и спречавају избијање конфликта. Комуникацију олакшава активно слушање, уклањање узрока растресености, показивање саосећања са саговорником, стрпљење, контрола нарави и критике. Успешност комуникације директно утиче на то да ли ће конфликт бити решен или изазван. Дакле, комуникација, асертивна и ненасилна, сигурно и у процесу медијације и у процесу преговарања доводи до решавања конфликта, на задовољство обе стране у медијацији или преговорима.
Може ли се живети без конфликта? Могу ли деца и родитељи или ученици и наставници, нарочито у периоду адолесценције, уопште функционисати без конфликта?
Конфликт се дефинише као сучељавање две или више страна које доживљавају претње личним потребама, интересима, вредностима или циљевима. Најчешће се конфликт код ученика јавља само зато што се ствари чине потпуно другачијима него што стварно јесу. Односи међу људима, који су додатно оптерећени предрасудама, стереотипима, агресивном комуникацијом и слично, представљају извор различитих отпора, сукоба и неспоразума. Како конфликт не би прерастао у отворени сукоб, неопходно га је правовремено решавати, уз познавање његових узрока и појавних облика.
Узроци конфликта у школи су многобројни, али они најчешћи су: слаба комуникација на свим нивоима, различите вредности које се поштују у породици и школи, нејасна школска задужења и за ученике и за наставнике, ограничени ресурси (људски, технички) у школи и породици, различити интереси ученика, наставника и родитеља, нерешени ранији сукоби, као и љубавне везе у школи. Без обзира о којој врсти узрока конфликта се ради сви су једнако опасни за нарушавање комуникације у школи, те појаву вршњачког насиља.
На основу свега изнетог, поставља се питање да ли се конфликт настао у школи може уопште решити преговарањем или медијацијом? Да, наравно да може, али уз познавање одређених техника и метода како се до решавања проблема долази, а на миран, ненасилан начин, уз активно укључивање свих страна које су у конфликту. Медијација је поступак вансудског решавања конфликта у коме треће неутрално и непристрасно лице, медијатор, усмерава комуникацију између страна у сукобу или спору. Коришћењем посебних техника и вештина, медијатор помаже странама у преговорима, који имају за циљ постизање споразума. Овај неформални процес, базира се на конструктивној и активној комуникацији са циљем проналажења решења, које је прихватљиво за све стране у сукобу. Медијатор, као трећа, стручна страна, нема ауторитет у доношењу одлука, али помаже странама у сукобу да добровољно постигну узајамно прихватљив договор. Дакле, медијатор не доноси одлуку, не суди, нити има могућност давања и наметања решења, него стручним усмеравањем помаже странама да саме дођу до решења спора и споразума. Поред тога што се бави спором, медијација, такође може да успостави или ојача осећање поверења и поштовања између страна. Полазно становиште медијације је да ће конфликт бити лакше решен ако се у први план ставе интереси сукобљених страна, а не питање моћи или права. Медијација улази у суштину и разлоге настанка конфликта и помаже странама у сукобу да сагледају узрок свог става „за” или „против”, померајући их са позиција „тако хоћу” на поље стварних потреба и интереса „мени је потребно”. Суочавање са незадовољеном потребом, као суштинским разлогом настанка сукоба, доводи до изналажења, често великог броја решења, којим ће потребе и интереси обе стране бити задовољени. Тек кад у решавање сукоба укључимо (поред интереса) и незадовољене потребе, можемо очекивати праве ефекте медијације и трансформацију сукоба.
Формирање школских тимова за медијацију би у многоме деловало пре свега превентивно, а потом и као вид решавања вршњачког насиља и конфликата. Тиму је потребно да се ученици јаве када су њихове емоције или емоције друге стране интензивне и спречавају договор, када је комуникација слаба или када стране не могу саме изменити ситуацију, затим када погрешна тумачења и стереотипи одмажу решавању сукоба, када негативна понашања стварају баријере, када постоје интереси који се тумаче на различите начине, када стране немају или користе погрешну процедуру за преговоре, као и када стране имају потешкоће да започну преговоре. Медијација почива на принципима добровољности – стране у сукобу добровољно покрећу поступак медијације и учествују у постизању споразума; поверљивост – поступак медијације је поверљиве природе, што значи да изјаве страна изнесене у поступку не могу се без одобрења страна користити као доказ у било ком другом поступку; једнакост – стране у поступку медијације имају једнак положај и исти обим права. Такође, карактеристике медијације су и економичност, ефикасност, хитност, неутралност и конструктивност. У контексту економичности поступка битно је напоменути да су трошкови медијације значајно нижи од трошкова судског поступка. Принцип је да свака страна сноси своје трошкове, а заједничке трошкове стране сносе на једнаке делове. Све ово из разлога што су у медијацији обе стране једнаке и у равноправном положају, нема добитника и губитника, за разлику од судског поступка. Хитност поступка огледа се у законски прописаним роковима у којима је неопходно да се постигне споразум. Интенција законодавца у овом погледу је била да додатно мотивише и покрене стране да дођу до решења својих конфликата. Неутралност значи да медијатор не сме да буде на нечијој страни. За медијатора су све стране исте и он/она не сме да одређује ко је крив и зашто. Уколико посумња да је неутралност угрожена медијатор по Етичком кодексу медијатора мора да стране упути да се обрате неком другом медијатору и од њега затраже помоћ. Конструктивност значи да се у току медијације ослањамо на нове идеје, које ће допринети да стране спор посматрају из неког новог угла. Креирањем потпуно новог предлога како би конфликт могао да се реши, а који би задовољио интересе обе стране, управо је циљ и сврха поступка медијације.
Поступак медијације започиње јасним дефинисањем проблема, смишљањем могућих решења, процена могућих решења, доношење одлуке којом се сукоб решава, одређивање начина спровођења одлуке и процена успешности решења. У свему томе медијатор је особа која је обучена да води процес медијације, помно слуша стране у конфликту, омогућава корисну размену информација, помаже у развоју могућих решења, налази излаз из безизлазних ситуација, преговара о договору који могу прихватити обе стране и који задовољава најважније интересе обе стране. Дакле, медијатор мора бити прихваћен од сукобљених страна, не сме бити директно умешан у конфликт, мора бити непристрасан, не сме доносити судове, одговоран је за процес медијације, не намеће решење проблема, помаже странама да искажу своје интересе и осећања, одржава равнотежу моћи између сукобљених страна и мора бити поверљив.
Различити сукоби саставни су део породице или школе. Као и у другим срединама, он може деловати позитивно или негативно, односно може ослабити или ојачати односе у породици или школи. Сукоби су све чешћи, са све интензивнијим емоцијама, а имају и све озбиљније последице, па тако све чешће и воде ка насиљу. Медијација у школи и формирање школског тима за медијацију представља врло корисну алтернативу, али и допуну постојећим методама у решавању сукоба. Оно што је и најважније, изгладити конфликт уз посредовање медијатора и помоћ ученика, значи да они сами преузимају одговорност за своје животно окружење, што је од кључне важности за развој деце и омладине.
Извори:
- Стратегија за превенцију и заштиту деце од насиља за период од 2020. до 2023. године, „Службени гласник РС”, број 80 од 3. јуна 2020. године;
- Етички кодекс посредника, „Службени гласник РС”, број 146/2014. године.
Литература:
- Недимовић, Т. (2014). Агресивност и вршњачко насиље, Висока школа струковних студија за васпитаче, Вршац
- Сузић, Н. (2010). Вршњачко насиље, Филозофски факултет, Бања Лука
- Димитријевић, Ј. (2022). Промена понашања као предиктор криминалитета младих, мастер рад, Ниш
Остави коментар