МЕЂУДРЖАВНИ И ПРИВРЕДНИ ОДНОСИ ДУБРОВНИКА И ТУРСКЕ ПОСЛЕ 1547. ГОДИНЕ

МЕЂУДРЖАВНИ И ПРИВРЕДНИ ОДНОСИ ДУБРОВНИКА И ТУРСКЕ ПОСЛЕ 1547. ГОДИНЕ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

           Политички односи између Турске и Дубровника поново су почели да се нагло погоршавају већ од краја 1547. године да би се ускоро претворили у низ сукоба, и то у време када је султан Сулејман Величанствени покренуо нови војни поход против Персије, због чега су и провинцијски функционери у знатној мери ослобођени стега централне власти, почели да иступају самовољно. Незадовољан сарадњом с Дубровником и под притиском француске дипломатије, тачније њеног посланика на Порти, Рустем-паша не само да није предузимао потребне мере да би то спречио него је својим захтевима и држањем, кризу још више заоштрио. Поред војних успеха, као основног услова за развитак њеног тимарског система, Турска је у то време била захваћена кризом која је потресала готово читаву Европу. Државна благајна је услед сталних ратовања била потпуно исцрпљена, а стални раст цена још дубље је појачао разлику између државних расхода који су се повећали и прихода ограничених низом посебних права и повластица, којих се османлијска друштвена елита веома тешко одрицала. На овај начин се може протумачити и покушај Турске да оспори континуитет дубровачких трговачких повластица и повећа царине и посебне намете. Предлог о повећању царина за дубровачке трговце на 5%, поднесен је Порти почетком 1548. године. Међутим, Рустем-паша коме су дубровачки поклисари понудили „поклон“ у износу од 5 000 дуката да их подели са дефтердарима и другим везирима, одбио је да предлог том приликом изнесе на Диван. Половином исте године, у време Сулејмановог похода на Персију, а уз подршку главног дефтердара, прво је цариградски емин почео да захтева од дубровачких трговаца да плаћају 5% царине на извоз из Цариграда, а затим је то учинио и емин у Београду тражећи 4% царине. Због новонастале ситуације, влада Републике је у Цариград одмах упутила Перу Божова из Стона, који је после смрти Петра из Жупе у јулу 1545. године постављен на место закупца „дубровачке царине“. Међутим, његова мисија није донела позитивне резултате, као што су остали безуспешни и покушаји редовних поклисара да реше ово питање. Потом је дефтердар поново изнео стари турски предлог о оснивању посебне царинске зоне која би обухватала Цариград, Једрене и Брусу, а у којој Дубровчани не би поседовали нарочите царинске привилегије. Изгледа да је предлог овог пута био поднесен лично султану те га је он одмах и потврдио.[1]

           Поменути проблеми у међудржавним везама, представљали су искру која је до тада притајене нетрпељивости разбуктала у праву мржњу, што је довело до страховитих пљачки и разбојништава уз подршку и подстицај од стране осионих околних локалних турских функционера и њихових аскера. Наведене прилике Дубровнику су од раније биле познате. Корумпиран начин живота у Турској са ослонцима и дубоким коренима на врховима социјалних лествица, а који је већ у том периоду почео све дубље да уништава друштвено ткиво Турске, изазвао је код нижих османлијских достојанственика (у провинцијама, на скелама и трговима), најниже страсти, праћеним неутољивим жељама за пљачком и уценама. Велика криза у дубровачко-турским односима, а изазвана претходно описаним детерминантама, понајвише се манифестовала у Херцеговини, дакле у непосредној околини Републике, где су и предрасуде о дубровачком свету, трговачком и католичком, имале најснажније корене. Управо, на том подручју криза је изазвала најоштрије и многоструке реакције, а њој је претходило именовање Синан-паше за херцеговачког санџакбега у августу 1547. године. Овај сукоб између херцеговачког паше и дубровачке владе, умногоме је одредио и односе између турских централних власти и Републике са великим реперкусијама на трговачке везе Дубровника са залеђем, али и ширим областима на којима је остваривао поменуту привредну делатност. Сукоб је потрајао све до 1552. године, а две године раније султан Сулејман је својим хућумом од априла месеца 1550. године, коначно забранио београдском емину да дубровачким трговцима наплаћује 4% царинских намета. Међутим, повећање царине у Цариграду, Једрену и Бруси остало је на снази. Поред свега, турске власти наставиле су са политиком изазивања бројних неприлика дубровачким трговцима, због чега се влада Републике жалила Порти и у марту 1552. године.[2]

           Враћање турско-дубровачких односа у старе оквире у условима дубоке кризе која је захватила и непрекидно се продубљивала четрдесетих и педесетих година XVI века у највећем делу Европе, сматра се великим, али тренутним успехом дубровачке дипломатије. Несклад између економских услова и застарелих политичких оквира, био је узрок сталних и све оштријих сукоба. Релације између Турске и Дубровника, не само у датом периоду на који се односи и тема овог рада, у великој мери биле су обележене крајњим контрастима, без јасно утврђене политике континуитета спољно-политичких интереса. Суноврати и успони, вештачки створени и одржавани периоди превазилажења тензија, условили су и својеврсну политичко-филозофску тезу да је турско-дубровачке односе немогуће посматрати као једну целовиту друштвено-политичку појаву, већ као скуп или низ појединачних појава, односно чињеница које су представљале садржајну и структуралну компоненту датих релација. Током пете и шесте деценије XVI века покренута су многа питања у међусобним односима Дубровника и Османлијског царства. Сходно поменутом, мутевелија у Ускопљу тражио је да се реши питање испаше дубровачке стоке на острву Посредници које се налазило на ушћу Неретве, због тога што су наведени пашњаци припадали једном вакуфу. Влада Републике тврдила је да на острву своју стоку напасају и херцеговачки власти те да на њему, услед честих поплава, пољопривредне културе не успевају на пожељан начин. Из наведених разлога Дубровник је нудио 100 дуката за уговор којим би добио стално право експлоатисања пашњака на овом острву, а затим и 500 аспри годишње за траварину. После вишегодишњих преговора са локалним турским старешинама у Ускопљу, изгледа да је ово питање решено 1557. године. Међутим, силовања, узимање робља на дубровачкој територији, разбојништва и остали видови насиља, постали су веома чести. У септембру 1553. године извесни роб новског диздара силовао је код Цавтата једну седмогодишњу девојчицу. Истог месеца наоружана новска барка напала је и опљачкала једну дубровачку барку. У марту 1554. године Бехрам Хасановић из Новог и роб Мехмед-емина из Рисна силовали су код Плата извесну жену, а затим је заједно са њеним дететом покушали да одведу у Нови, у чему су их је спречила неколицина грађана Конавла. Крајем исте године, неки Турци су у самом Дубровнику убили једног човека. Решење свих ових случајева је било отежано због лоших односа Дубровника са градом Новим и херцеговачким санџакбегом који нису имали воље да ове акте насиља и друге злочине реше на законит начин и тиме „удовоље правди“ и грађанима Републике. С друге стране, султан и турски двор су све до августа 1555. године боравили на источном, персијском ратишту, па Дубровник ни од централних османлијских органа власти није могао да очекује потребну помоћ и заштиту у овим питањима.[3] Отмице и разни видови насиља обележили су дубровачко-турске односе и наредних година. Од јуна 1557. до маја 1558. године у Конавлима су заробљена и одведена у Нови четири младића, старости између 18 и 20 година, као и једна девојчица. У наведеном криминалном делу, учествовали су и неки угледнији Турци, а с њима чак и војвода Никшића. Влада је одмах уложила протест Порти са захтевом да истрагу води један њен склав, из разлога што је сумњала да би поменути процеси водили ка успеху уколико би били вођени од стране херцеговачког санџакбега и његове администрације који су насиље прећутно и одобравали или подстицали. На овај и наредне протесте владе Дубровачке републике, Порта је за разлику од претходних година реаговала брзо и енергично. Портин склав, кога је одмах упутила да разреши новонастале проблеме, отпочео је строгу истрагу те казнио неке од учесника отмице дубровачких младића и девојчице, међутим, на крају је било ослобођено само двоје од петеро деце, а склав је убрзо морао да прекине даљу истрагу.[4]

          Поред забране извоза сребра, олова, бакра, затим коња и оружја, који су стално били на снази, због ратова, неродних година или као меру политичке принуде, Порта је за одређено време заводила јасак (забрану; административну забрану – примедба аутора), општи или делимичан, а он се односио само на поједине области, сировине или намирнице (производе). Око начина спровођења или укидања ових јасака између турских власти и Републике избијао је низ несугласица, јер је он погађао и знатно ометао најважнију грану дубровачке привреде. Постоји могућност да је Порта једним од својих закона (није сасвим поуздано – примедба аутора) у извесним случајевима издавала право завођења делимичних јасака својим провинцијским намесницима, па и функционерима већих градских центара, нпр. у Софији, Скопљу или у Београду. На овај начин се једино и може схватити право кадија и емина у Софији и Београду да обустављају промет извесним артиклима и сировинама, заводе посебне дажбине и царине за извоз робе из својих места становања, обустављају, чак и испоруку жита које је купљено на основу посебних Портиних хућума, а свакако и бесправно или самовољно задржавање трговачких каравана пошто би Порта већ издала наређење о укидању забране, тако да се често дешавало да је у провинцијама јасак и после његовог формалног укидања још дуго остајао на снази. Јасак је остао велики, али и трајан проблем у односима између Порте и Републике. Дубровник је био принуђен да своја права доказује за сваки појединачни случај, а Порта би му та права редовно потврђивала, међутим тек после уложених знатних напора и средстава од стране владе. Доказивање поменутих права било је знатно отежано у ратним временима када би целокупна политичка елита (двор и високи достојанственици) одлазили у војне походе, чиме би надзор Порте над нижим нивоима управе био ослабљен. У таквим случајевима, Дубровник је био принуђен да трпи губитке или да удовољи уценама. У време похода Сулејмана Величанственог на Будим 1541. године, био је заведен јасак, а његово решавање опет је било отежано посебним поступком херцеговачког санџакбега који је увео намет од 3 аспре на сваку балу робе која се допрема из Турске. У децембру исте године сличан поступак је учинио и емин у Плочама. Истовремено, од Дубровачких трговаца у Александрији је захтевано да плаћају 5% царине. Половином 1542. године, нови херцеговачки санџакбег дубровачким трговцима почео је да задржава најпре новчана средства, а затим и робу.[5]

            Изгледа да је јасак био спроведен и за извоз стоке и намирница у августу 1543. године, а укинут је тек половином 1545. године. Завођењем јасака почео је своје намесниковање у Херцеговини и Синан-паша у августу 1547. године. Њему је влада упутила посланике с упутством „да се задрже код њега све док не опозове јасак“[6]. Јасак је током наредних година завођен још неколико пута. Од марта до октобра 1560. године, био је забрањен извоз житарица из Херцеговине, а од децембра 1565. до јануара 1566. године, заведен је општи јасак, чиме је био забрањен извоз свих намирница из Херцеговине.[7] Слично стање је било и у Босанском, Клишком, Смедеревском и Вучитрнском санџаку, а у Београду је током 1548. године од дубровачких трговаца тражено да плаћају 4% царине.[8] У јулу 1548. године, херцеговачки санџакбег Синан-паша, завео је општи јасак, чиме је на неколико месеци потпуно зауставио привредни саобраћај између Турске и Дубровника преко херцеговачких путева. У наведеном, као и у многим случајевима, јасак је послужио као политичка одмазда, јер је Синан-паша оптуживао дубровачку владу да је забранила караванима дубровачких трговаца да одлазе у Нови. Својим људима је наредио да одузимају сву робу од Дубровчана, а влади запретио да ће Порти упутити извештај против ње. Дар који су му понели дубровачки поклисари, одбио је да прими, а није прихватио ни њихово оправдање да су трговци и то не само дубровачки, престали да долазе у Нови, јер се у њему појавила куга. Ипак, Синан-пашин ћехаја има је напоменуо да би санџакбег могао да попусти у замену за хиљаду дуката. Како дубровачка влада није пристала на ту понуду, па и поред наређења Порте о укидању забрана, јасак је остао на снази све до октобра исте године. Након што је влада Републике Синан-паши исплатила 400 дуката и око 30 кавада тканина, а његовом брату Караџоз-бегу и ћехаји поклонила посебне дарове, јасак је укинут.[9]

            Један од најважнијих сегмената у привредној сарадњи Дубровника и Турске овог периода, било је питање извоза житарица из Османлијског царства. Често забрањивање извоза житарица, али и олова, сребра, коња и оружја, у случају рата или глади редовно, указује на чињеницу да је Турска веома ревносно штитила своје економске и политичке интересе. По схватању турских власти ово су биле сировине и производи који би могли послужити потенцијалном непријатељу. Да би олакшао промет житарицама и осталом робом у привредним везама с Турском, Дубровник је морао непрекидно да ангажује своју врсну дипломатију, често се користећи подмићивањем и цењкањем, али је у знатној мери трпео и уцене. Слично је, уосталом било и са извозом из Јужне Италије и Сицилије. Поменуто питање с Турском није никада било решено; за сваки товар и за свакоместо појединачно, у Албанији, Тесалији, на Пелопонезу и Еубеји, на црноморској обали и Криму или за санџаке до Београда и Вучитрна, дубровачка влада је била принуђена да тражи посебне хућуме. Описана процедура је била веома спор и скуп начин прибављања жита за Републику, а Дубровнику је оно било неопходно, посебно у првим гладним годинама после рата 1538-1540. године. Од краја четрдесетих година, услед пораста процента градског становништва у западноевропским земљама, житарице су постале важан артикл у трговини Дубровника са Шпанијом и Француском, а изнад свега са Млетачком републиком. Настојање Дубровника 1543. године да реши ово питање добијањем једне опште и трајне дозволе за извоз свих житарица из Турске, ни тада није уродило плодом. Напротив, појачана потражња за житарицама, довела је до све интензивнијег дипломатског притиска Дубровника, у ситуацији када су посебни и редовни поклисари Републике непрекидно боравили у турској престоници, молећи разне дефтердаре за издавањем дозвола увоза жита преко одређених лука или за укидањем јаска са појединих подручја.[10]

            Иако нерадо, због изузетно лошег квалитета, веома рано, већ крајем XV века, дубровачка влада је почела да купује жито и у турској Албанији са хасова првог и другог везира, других паша и султанија. Рустем-паша је приморао Дубровник да извози жито са његових хасова у Албанији преко Валоне и са хаса његове супруге, султаније Михримах, у Волосу. Поменути аранжман, и у родним годинама, када је извоз жита имао свој и економски и политички резон, био је веома често услов за добијање извозних хућума за Залеђе и друге делове Турске. Међутим, Рустем-паша је учинио један важан преседан, кога се придржавала и његова супруга све до своје смрти 1583. године, а био је прихваћен и од стране Мехмед-паше Соколовића, иначе супруга Рустем-пашине ћерке Есмехане. Наиме, приморао је дубровачку владу да му вредност жита исплаћује највећим делом у роби, углавном у фирентинским и млетачким тканинама, луксузним предметима, зачинима, сапуну, бисерима и у накиту. Вредност житарица које је Дубровник под овим условима извезао са његових хасова, достигла је за тих петнаест година своту од око 15 000 000 аспри. На први поглед би се могло учинити да су овако велике количине жита, а нарочито наведени поступак исплате били веома повољни за Дубровник, јер су Републици пружали могућност да га вештим трговачким манипулисањем добија јевтиније од његове стварне цене. Међутим, веома лош квалитет жита из Албаније и велики притисак свемоћног везира, који је доста енергично штитио своје интересе када год је влада Републике покушавала да их „окрњи“, били су повољнији за Рустем-пашу. Поред тога, њихови лични пословни односи утицали су у толикој мери (скривено и видљиво) на решавање других питања да их је међу узроцима повремених политичких криза могуће редовно уочити, а нарочито приликом завођења и укидања јасака за житарице.[11]

Развитак политичких односа између Османлијског царства и Дубровачке републике у XVI веку, углавном је зависио од три чиниоца: стварања и померања опште констелације снага на Средоземљу и Југоисточној Европи, степена интензитета којим је Отоманска империја прерастала у државу-силу од планетарног значаја и од даљег развоја Дубровачке републике и усавршавања њеног система узајамне релације метрополе, колонија и поморских снага које је поседовала. Везе између Турске и Дубровника у XVI веку у атмосфери све сложенијих међународних односа могу се посматрати из више углова, мада је немогуће извршити потпуну диференцијацију појединих сегмената који су чинили исте. У контексту поменутог поставља се питање који сегмент тих веза би се могао подвести под појам политичких односа Републике и Османлијског царства у ужем (класичном) смислу? Под политичким односима, у овом раду, стриктно се подразумевају оне везе које су две државе одржавале преко својих званичних представника. У XVI столеће Турска и Дубровник улазе са односима чија је основа већ била постављена век раније. До тада, повластицама издатим у претходном веку, Турска је Дубровнику гарантовала независност, територијални интегритет и безбедност поданика Републике и њене имовине. Такође, царинска и трговинска политика Порте према Дубровчанима у значајној мери је била уређена на обострану корист и задовољство. Истовремено, Турска се одрекла права на уплитање у унутарполитичке односе у самој Републици, тј. није имала непосредног утицаја на слободу доношења законских норми и традиционално устројство њене друштвено-политичке структуре.

Рат Свете лиге и Турске (1538-1540) изазвао је велику пометњу у њиховим односима на које су трајно почели да утичу и ускоци. Порта или поједини њени провинцијски намесници све чешће су заводили јасак, чиме су успостављали забране извоза намирница и сировина. Као што смо у самом раду изложили, јасак је постао велика и трајна сметња која никада није била у потпуности отклоњена. Дубровник је био принуђен да своја права доказује за сваки појединачни случај, а Порта му је та права редовно потврђивала, али тек пошто би Влада Републике уложила велики напор и средства за отклањање наведених проблема. Порта је од 1548. до 1550. године приступила и ревидирању дубровачких царинских повластица. Уредбом донетом 1550. године Пераст, Цариград, Једрене и Бруса, одвојени су као посебне царинске зоне у којима је дубровачким трговцима наплаћивано 4% царине на сву увезену робу. Поред упорних покушаја дубровачке владе да буде укинута, ова уредба је од тада стално остала на снази. Индуковано насиље, у које су спадали различити облици разбојништава, пљачки, убистава, отмица и сличних недела турских локалних великодостојника, али и обичних људи из дубровачке непосредне или даље околине, над поданицима Републике, временом је постао синоним за дубровачко-турске свакодневне релације значајно је оптерећивао њихове међудржавне односе. Поремећаји у њиховим односима, у периоду на који се односи тема овог рада, продужавали су се и у потоњим временима као својеврстан трајан процес или пратећа „црвена нит“ са својим успонима и падовима, вештачки створеним и одржаваним периодима релативног смиривања, посебно током последње три деценије XVI столећа.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Необјављени извори:

Државни архив у Дубровнику, Lettere e commissioni di Levante, XXII, XXV, XXVI, XXVII, XXX

Државни архив у Дубровнику, Acta Consilii Rogatorum XLV

Објављени извори:

Елезовић Глиша, Турско-српски споменици Дубровачког архива, са седамнаест факсимила и више цртежа водених жигова, III, Геца Кон, Београд, 1932.

Самарџић Радован, Београд и Србија у списима француских савременика (XVI и XVII век), Историјски архив Београда, Београд, 1961.

Тадић Јорјо, Дубровачка архивска грађа о Београду 1521-1571, I, Београд, 1950.

ЛИТЕРАТУРА:

Vojnović Lujo, Kratka istorija Dubrovačke republike, Marica Schidlof-Vojnović, New York, 1962.

Војновић Лујо, Историја Дубровачке републике, Ars libri, Невен, Београд, Земун, 2005.

Krizman Bogdan, O dubrovačkoj diplomaciji, Školska knjiga, Zagreb, 1951.

Luetić Josip, Dubrovačka Republika u svjetskome milenijskom nautičkokomercijalnom okviru, Restoran Ragusa 2, Restoran Picolo mondo, Dubrovnik, 1989.

Павловић Драгољуб, О кризи властеоског сталежа у Дубровнику XVII века, Зборник радова Института за проучавање књижевности САНУ, II, Београд, 1952.

Радојчић Никола, Једна историја Југоисточне Европе, Летопис Матице српске, 305, 1-2, Матица српска, Нови Сад, 1925.

Самарџић Радован, Подмладак дубровачких трговаца и занатлија у XV и XVI веку, Зборник студентских стручних радова, НСО Београдског универзитета, Београд, 1948.

Самарџић Радован, Дубровчани у Београду, Српска књижевна задруга, Београд, 2007.

Самарџић Радован, Велики век Дубровника, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2010.

Stuli Bernard, Povijest Dubrovačke Republike, Arhiv Hrvatske, Časopis Dubrovnik, Zagreb, Dubrovnik, 1989.

Тадић Јорјо, Дубровачки портрети, I, Српска књижевна задруга, Београд, 1948.

Foretić Vinko, Povijest Dubrovnika do 1808, Od osnutka do 1526, Nakladni zavod Matice hrvatske, Zagreb, 1980.

Храбак Богумил, Београд као житно тржиште и житарство шире београдске околине у XVI веку, Годишњак Музеја града Београда, књига IV, Београд, 1957.

Cvjetković Božo, Dubrovačka diplomacija, Dio I, Jadran, Dubrovnik, 1923.

Šišić Ferdo, Kratak pregled povijesti republike dubrovačke, Pregled povijesti hrvatskoga naroda, od najstarijih dana do 1873, Matica hrvatska, Zagreb, 1916.

[1] Bogdan Krizman, O dubrovačkoj diplomaciji, Školska knjiga, Zagreb, 1951, стр. 151-155.

[2] Lujo Vojnović, Kratka istorija Dubrovačke republike, Marica Schidlof-Vojnović, New York, 1962. стр. 103.

[3] Lett. di Lev. XXV, 145, 146, 186-188, 195-197, XXVI, 3-6.

[4] Lett. di Lev. XXVI, 1-8, XXVII, 1-11, 13-24, 27-28.

[5] Lett. di Lev. XXII, 252-257, 262-263. Трговцима којима је санџакбег „задржао бале и џакове“ влада Дубровника је 7. јануара 1542. године, позајмила 50 дуката ради откупа, а овим поводом у Фочу је упутила свог поклисара Сигисмунда Гучетића. Ово питање није било решено ни до марта исте године када је влада тражила од другог везира Сулејман-паше да „препоручи херцеговачком санџаку да не уводи новотарије против дубровачких трговаца“. Међутим, већ пре спровођења овог општег јаска, санџакбег Скадра је наредио да се задржи један дубровачки брод, због чега је 4. марта 1541. године влада упутила жалбу отоманској Порти, види: Радован Самарџић, Дубровчани у Београду, Српска књижевна задруга, Београд, 2007, стр. 63-74.

[6] Радован Самарџић, Београд и Србија у списима француских савременика (XVI и XVII век), Историјски архив Београда, Београд, 1961, стр. 250-251.

[7] Bogdan Krizman, O dubrovačkoj diplomaciji, Školska knjiga, Zagreb, 1951, стр. 136-141.

[8] Радован Самарџић, Подмладак дубровачких трговаца и занатлија у XV и XVI веку, Зборник студентских стручних радова, НСО Београдског универзитета, Београд, 1948, стр. 17-19.

[9] Исто

[10] Лујо Војновић, Историја Дубровачке републике, Ars libri, Невен, Београд, Земун, 2005, стр. 201-214.

[11] Исто, стр. 222-231.