Аутор: мср Огњен Карановић, историчар
Можда су само свете књиге настале из обичајних норми, канона и филозофских доктрина у системском практиковању традиционалних и доминантних религија код великог дела светске популације, неоправдано и више пута оптуживане да су подстицале насиље, беду и ратове од „недокумента“, заправо, „нацрта размишљања о друштвеним приликама које су их тада окруживале“ насталог из пера неколицине чланова Српске академије наука и уметности 1986. године. Ни Мајн кампф аутора Адолфа Хитлера, писана окосница идеолошких стремљења нацистичког, злочиначког покрета у првој половини претходног столећа, па и касније, као ни други геополитички и идеолошки списи о идеји тоталитаризма и националног, паннационалног или наднационалног хегемонизма, никада нису били у довољној мери окривљени за генерисање економских или политичких криза, насиља и ратова на различитим светским меридијанима, као што је то био случај са „вишенаменском“ злоупотребом једног недовршеног нацрта документа који је имао трактатно-есејистички карактер и у коме су само таксативно и делимично експресивно описане чињенице о постајању страховите системске кризе у релативно малом друштву, какво је било југословенско пред крај XX столећа. Апсурд у вези са представљеном несразмером узрочно-последичних дејстава продукованих од стране различитих политичко-идеолошких докумената на историјска стања и процесе, експоненцијално би могао да буде увећан, уколико знамо да је чувени Меморандум Српске академије наука и уметности из 1986. године био, како рекосмо, недовршено дело неколицине академика, те спис који никада није добио потврдну санкцију ниједне државне или недржавне институције у Србији, па ни саме Академије, под „чијим кровом је и уморен још у поступку његовог настанка“. Међутим, тај Меморандум оглашен је за узрочника свих „пошасти и зала“ које су задесиле југословенски политички и културни простор крајем осамдесетих година и у десетој деценији прошлог века. У планетарним оквирима представљен је и остао познат као српски националистички програм и хегемонистички вектор балканског шовинизма, који је био припремљен од стране академских и интелектуалних елита српског народа у садејству и са подстицајем водећих политичких кругова ондашњег српског естаблишмента, предвођених Слободаном Милошевићем.
У суштини, Меморандум је представљен као „паклени план“ и круцијални доказ постојања „великосрпских хегемонистичких намера“, који је требало да обезбеди духовно-интелектуалну основу за „етничко чишћење“ популација несрпске националне провенијенције на просторима југословенских федералних јединица, односно јужне и северне српске покрајине, Хрватске, Босне и Херцеговине, Црне Горе, добрим делом и данашње Северне Македоније, а све у сврху генезе некакве „хомогене и у енсу српског колективитета дуго ишчекиване Велике Србије“. Заиста, попут каквог античког мита, гротескно и литерарно надахнуто делује уверење или теза према којој би један документ, односно, његов нацрт требало да заслужи карактер casus belli, те да постане узрочник страховите људске трагедије какву смо били у прилици да сагледамо у снажним дивергентним процесима на територији некадашње Друге Југославије пред крај њеног злосрећног постојања. Гротескност постаје израженија уколико схватимо да се интерпретације генезе, функције, значаја и последица, које су происходиле из чињеница о датом недокументу, углавном заснивају на тешким, малициозним и политички мотивисаним тродеценијским лажима. „Лаж“ је први синоним, који карактерише појам Меморандума САНУ из 1986. године. Писци античких трагедија били би непријатно запањени када би дошли у прилику да сагледају степен малициозности и крајње уметничке некреативности злочиначких интерпретација карактера једног списа, какав је био Меморандум САНУ. Те интерпретације имале су само једну улогу (у великој мери успешно и остварену), а она се састојала у намери да један народ колективно огласе за трагичног „антијунака драме, коју нико разуман не би желео да постави у какав театар, где би се окупила иоле пристојна публика“. Нажалост, у случају Меморандума и САНУ, управо такав „сценарио за лошу трагедију“ био је остварен.
Не би било неопходно да пружимо више објашњења која би нас упутила у етичке, социополитичке или културолошке разлоге усвајања општедруштвеног и општедржавног става у ондашњој Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији и њеној федералној јединици, Социјалистичкој Републици Србији да је национална академија српског народа и грађана Србије, односно, висококомпетентна институција српске науке, културе и уметности, учинила „нешто недопустиво, забрањено, излишно и опасно“, када је у писменој форми покушала да изнесе мишљење о тада постојећој системској политичкој и економској кризи и срамно незавидном положају српског националног корпуса у ондашњем југословенском друштву и држави. Чак и са формално-правног становишта, САНУ и јесте починила „тежак преступ“ када је покушала да установи потребну „социјалну и социолошку дијагнозу“ за страховито расуло у југословенском друштву, па и да понуди адекватна решења или мере, које би евентуално могле да помогну у пожељним процесима отклањања узрока и последица перманентне вишедеценијске, системске кризе у Југославији. У релативно тоталитарном правно-политичком систему и титоистичкој диктатури социјалистичке Југославије, „друго мишљење“ или посебан, опозитни став у односу на одавно утврђене „сакралне постулате“ на којима је то друштво било и изграђено, представљало је и кривично дело, које је било санкционисано на основу позитивно-правних прописа, а изнад свих Устава СФРЈ. У поменутим чињеницама проналазимо услове због којих је „клубу бесмртних“ тешко замерена научна и демократска обавеза да о позитивним или негативним феноменима у друштву формирају мишљење (што је и једна дефиниција појма „меморандум“), те да дато мишљење и писмено формулишу и саопште га делу или целокупној јавности. То је један од кључних разлога због којих су и Меморандум и сама САНУ у периоду од краја 1986. године, када је најблаже речено тај спис волшебно „угледао светлост дана“, па све до краја 1988. године, били страховито проскрибовани и изложени „класичним партијско-коминтерновским, френетичним шамарима окоштале комунистичко-револуционарне правде“. Осим наведених разлога, постављамо прекопотребно питање: зашто је због Меморандума Академија (која никад ни на једном свом форуму или у оквиру својих органа није усвојила тај „нон-пејпер“, тј. неформални документ) доживела страховите и јавне, готово физичке погроме од стране политичких кругова тадашње комунистичке диктатуре у Србији и СФР Југославији, затим од стране националних елита других федералних субјеката „Титове државе“, да би потом „антимеморандумска хистерија“ дочекала свој врхунац у каснијим интерпретацијама карактера тог списа и у делу центара моћи на политичком Западу, посебно отелотвореним у раду по злу чувеног, антисрпског Хашког трибунала?! Постављамо поменуто питање, нарочито уколико смо сагласни да су у протеклих неколико деценија сви наведени субјекти и центри сасвим неоправдано, тенденциозно и безумно оцењивали Меморандум као „памфлеташки поклич и програм српске националистичке интелигенције уперен према циљу рушења Југославије и изазивања грађанских ратова са несагледивим последицама“. Откуд толику снагу и енергију може да продукује један недовршен, несанкционисан (чак – нередигован) и неформалан текст, све и да је садржао тако опскурно описане циљеве и карактеристике, који данас представљају интерпретацију и наратив о његовој „историјској улози и функцији“?! Зашто је Меморандум незаслужено постао „асоцијација и метафора“ за акроним САНУ и за саму установу „клуба бесмртних“?!
Више пута смо нагласили да је средином девете деценије XX столећа југословенска системска криза (социјална, политичка, уставна, економска, изнад свега духовна) постала акутна. Уколико говоримо о економским приликама, довољно је да утврдимо да је у периоду од 1980. до 1986. године просек бруто друштвеног производа износио свега 0,6%, док је у 1985. и 1986. години био раван нули. У појединим интервалима овог периода БДП је био и негативан, што је значило да преко пола деценије привреда СФРЈ није ништа производила. Према каснијим сведочењима високих државних и партијских руководилаца из Савеза комуниста Југославије, попут Милке Планинц, ондашње савезне премијерке (председнице Савезног извршног већа 1982–1986), Југославија је 1983. године банкротирала, с тим што из политичких разлога и потребе за очувањем тзв. „социјалног мира“ тај банкрот никада није био званично проглашен. Још 1961. године Јосип Броз Тито говорио је да „економска криза у земљи постоји од 1951. године“. Заправо, сви релевантни економски показатељи указивали су да је економска криза у Југославији, са повременим стагфлаторним фазама, перманентно присутна од 1945. године. Политички вођена, нископродуктивна, идеолошко-административно оптерећена, нетржишно оријентисана и неконкурентна планска привреда, ниска вредност и нестабилност националне валуте, инфлацијско-дефлацијске осцилације, велики јавни дуг (12 милијарди долара или 85% БДП), низак укупни номинални БДП и по глави становника и низак укупни БДП и према куповној моћи (PPP), страховита незапосленост радно способног становништва (милион незапослених грађана у 1986. години), неравномерно усмераван економски развој, колективизацијом и национализацијом девастирана пољопривредна производња, веома јак увозни сегмент спољне трговине, развијан на штету извозног, енормна унутрашња потрошња и одсуство контроле јавних финансија, били су само део узрока потпуног краха и рецесије југословенске привреде и економије средином осамдесетих година XX века. Описано стање условило је низак стандард грађана, који је био несагледив од тренутка увођења „мера стабилизације“, заправо закаснелог, политички мотивисаног, конзервативног и неделотворног механизма опште штедње, што се убрзо одразило на велике несташице енергената (рестрикције у снабдевању електричном енергијом и располагање моторним возилима у два до три дана недељно – тзв. систем „пар-непар“), девиза, робе широке потрошње и посебно високоакцизне робе. Самоуправни социјализам, тај специфични и разорни експеримент над економијом и људима, представљао је највећи баласт за разумни развој југословенске привреде и адекватан живот друштва у Југославији. Појам „друштвене својине“, посебно у привредним субјектима, „огрнут плаштом“ Закона о организацији удруженог рада из седамдесетих година XX века, продуковао је трому, неефикасну, неконкурентну и нископродуктивну привреду, и даље плански уређену и усмеравану, али путем јалових механизама „самоорганизације“ детерминисану као „конфедерацију уситњених радних јединица“, над којима је истинску пословну и управну моћ имала свеприсутна и „конзервативно-окоштала“ комунистичка партија.
Поред економско-привредне кризе, крах југословенске државе и друштва превасходно препознајемо у парализи и напослетку колапсу њихове уставне структуре и правно-политичког система. Од почетка седме деценије XX века, а посебно после Брионског пленума из 1966. године, концепт правно-политичког устројства Федерације „одисао је“ тежњама за конфедерализацијом Југославије, што су били и јавно изражени интереси политичких и уопште националних елита словеначког и хрватског народа, као и сепаратистичких структура политичке номенклатуре албанског народа на Косову и Метохији и „војвођанских, прозагребачки оријентисаних политичких првака“ у северној српској покрајини. У персоналном погледу, тај принцип конфедерализације југословенске федерације („стручно“ и јавноформално дефинисан као „федерирање федерације“) представљали су Едвард Кардељ и Владимир Бакарић, а од Осмог конгреса СКЈ датим тежњама приклонио се и сам Броз, а за њим и целокупна врхушка компартијског руководства у Југославији, где су посебно предњачиле политички импотентне, обезглављене и малодушне српске националне елите. Под изговором борбе против „конзервативног централизма Прве Југославије“ и њеног унитаристичког уређења, одузимање великог броја надлежности (развлашћивање) савезних државних органа, те њихово „пребацивање“ под јурисдикцију федералних јединица – социјалистичких република и покрајина, „зацементирано је“ усвајањем Устава СФРЈ из 1974. године. Овим уставом створен је један правно-политички „мастодонт“ непотребне администрације, а афирмисањем принципа конфедерализма у структури организације власти, функционисање савезне државе било је и формално и практично паралисано. Уместо једног, југословенског унитаризма, генерисано је осам међусобно супротстављених националних и политичких унитаризама, где су предност и различите привилегије у национално, верски и етнички хетерогеним јединицама, попут Космета, Босне и Херцеговине, северне српске покрајине или Хрватске удељиване идеолошко-политички „подобним“ представницима титоистичке диктатуре. Самоуправни социјализам, договорна економија и афирмисање интереса осам федералних јединица (територијално устројених у тзв. „авнојевским границама“) постали су окосница и стуб државно-друштвеног фундамента у последњој фази постојања Титове Југославије. Никад опозваним одлукама Дрезденског конгреса КПЈ из 1928. године установљен принцип дивергентности у политичком систему Југославије и означавање њеног нестанка, као крајњег циља револуционарног рада комуниста, Устав из 1974. године пружио је пуну сатисфакцију, генезом једног парализованог, бирократског и нефункционалног механизма у одлучивању, где је важило само једно, двосмерно правило. Уколико одређени предлог у надлежним савезним државним органима не прихвати довољан број представника свих осам федералних јединица, онда дати акт није могао да постане одлука (са законском или подзаконском снагом). Међутим, уколико би конкретни предлог добио сагласност потребног броја представника свих осам федералних јединица у савезним органима власти, било би довољно одбијање потврде од стране надлежних органа власти у, нпр. само једној федералној јединици, како би била одузета правна снага већој усвојеној одлуци, те би тим чином она практично била и поништена. Заправо, имплементације одлука савезних органа државе зависиле су од воље организације власти у републикама и покрајинама, а уставно није била установљена ниједна санкција за инокосне или колективне републичке и покрајинске органе власти, уколико би оне одбијале да примењују или поштују прописе савезне државе.
Овим наказно дефинисаним уставним и политичко-правним системом, који је санкционисао Устав из 1974. године, најтеже је била погођена Социјалистичка Република Србија. Када је реч о федералним јединицама, једино на њеној територији биле су организоване две политичко-територијалне аутономне покрајине, Социјалистичка Аутономна Покрајина Војводина и Социјалистичка Аутономна Покрајина Косово. Уставом из 1974. године (и раније) Србија је и формално-правно била потпуно развлашћена у овим јединицама, док је за усвајање било које одлуке на републичком нивоу била потребна сагласност њених аутономних покрајина. У савезној номенклатури власти аутономне покрајине биле су дефинисане као равноправни конститутивни елементи федерације, а понашање њихових аутономашко-сепаратистичких руководстава из редова Савеза комуниста често је било усаглашено са вољом словеначких и хрватских партијских елита, док је истовремено било оштро супротстављено интересима партијских функционера у Савезу комуниста Србије. У овако реализованој уставној конструкцији Југославије Србија је била истински „осакаћена“, а њене политичке елите (као и друштво у Србији и Југославији) постало је крајње апатично и опхрвано страхом за своје синекуре и политички положај у „Титовом апарату терора“. Уистину, главни узрок кризе у Југославији односио се на наметнути и незавидан положај Србије и српског народа у целини. Под изговором борбе против српског „хегемонизма из времена Краљевине Југославије“ (који никад није ни постојао), „комунистички душебрижници“ су у периоду после 1945. године нову Југославију конципирали према Титовом начелу у коме „само слаба Србија истовремено означава и јаку Југославију“. Србија, која је своје, од стране Тита и Кардеља строго контролисане надлежности могла да употребљава само на простору „преткумановске државе“, чак и да јој је било дозвољено да бира одлучно руководство и представнике политичке, па и комунистичке елите са интегритетом, свакако није била у стању да одлучније утиче на прилике у Југославији, а посебно то није била у стању да чини када је била реч о тешком положају српског народа у другим федералним јединицама. Наравно, уништена грађанска свест у националним елитама ондашњег друштва у Србији онемогућавала је поменуто „српско руководство“, које је и само било „оперважено“ духовним начелима и идеолошким платформама марксистичко-лењинистичке филозофије и титоистичке идеологије са испразном паролом о очувању „братства и јединства југословенских народа и народности“, да пружи било какав степен „животне енергије“ у суштаственој потреби етноса за очувањем српског националног идентитета на његовом етничком простору. Нерешено национално питање, у првом реду српског народа у Југославији, представљало је најважнији разлог за касније урушавање југословенске идеје и државе. За свест српског колективитета јужнословенска интеграција и наднационална генеза југословенског идентитета представљали су решење „српског националног питања“. Међутим, „југословенски идентитет“ никада није био циљ или решење за национална питања готово свих других етничких заједница у Југославији. Према схватањима хрватских и словеначких, касније и муслиманских (данас бошњачких), па и македонских националних елита, југословенска држава и идентитет представљали су само историјски условљене фазе у процесима изградње њихових самосталних, националних држава, које би биле генерисане на великом делу српског етничког простора и, по могућству, без присуства значајнијег дела популације српске провенијенције на датим територијама. Управо, правно-политичка решења из Устава из 1974. године омогућила су реализацију тих националистичких планова сецесионистички оријентисаних федералних јединица, чиме је била омогућена дезинтеграција Југославије, али и саме Србије.
Све описане слабости југословенске државе и њеног друштва биле су донекле „амортизоване“ политичким деловањем Титовог ауторитета. Његова смрт „преклопила се“ са периодом краја хладноратовске композиције „геополитичке мапе света“, у којој више „није било места за југословенску политичку заједницу“. Уосталом, сходно њиховим политичким и геополитичким интересима велике силе су и „стварале и гасиле“ све југословенске државе у различитим епохама. Међутим, након Титове смрти слабости и противречности јужнословенске интеграције о којима готово и није било јавне дискусије до почетка осамдесетих година XX века, више нису могле да остану прикривене. Поједина партијска и државна руководства у федералним јединицама, пре свих Словеније и Србије, у почетку „стидљиво“, а касније све отвореније, приступила су процесу покретања „јавних расправа“ о адекватним механизмима и мерама (додуше, још увек у марксистички филозофским оквирима), које би помогле у поступцима превазилажења мултисистемске кризе у Југославији. У дате сврхе наведени партијски и републички прваци охрабривали су ангажовање ширих слојева националних интелигенција, превасходно из домена утицаја академских кругова. Чак је и дотадашњој „дисидентској интелигенцији“ наједном било допуштена комуникација са широким слојевима јавности. Од тог времена постале су чувене и веома посећене књижевне вечери у Француској улици у Београду, где се, у духовно-идеолошком погледу, окупљала веома хетерогена интелектуална јавност, али коју је обједињавала симпатија према другачијем, демократском и слободарском државном и друштвеном уређењу Југославије и Србије. У сврхе покретања јавне расправе и постепеног „разбијања партијско-титоистичких окова једноумља“ (или баш уз сврхе његове заштите?), републичко партијско и државно руководство Србије почетком 1985. године упутило је захтев САНУ да припреми један документ, који би Председништву СР Србије могао да послужи у питањима потребног суочавања друштва са насиљем и отвореном сепаратистичком побуном албанских сецесиониста на Косову и Метохији, као и у тежњама Србије да врати део својих надлежности у аутономним покрајинама. Из тог разлога, на редовном заседању Скупштине САНУ, одржаном 23. маја 1985. године, више академика је са забринутошћу говорило о општој економској кризи у земљи и положају Србије у федерацији. Све што је речено било је крајње рационално и са дубоким уверењем да и САНУ треба да помогне општем напору друштва да нађе излаз из кризе. Тако је дошло и до конкретног предлога академика Ивана Максимовића, који је од Скупштине прихваћен, да се „у облику Меморандума истакну најактуелнији друштвени, политички, економски, социјални, научни и културни проблеми, и да се тај Меморандум упути свима онима који су одговорни за вођење јавних послова у Србији и Југославији“.
Поступајући по закључку Скупштине, а на основу предлога Извршног одбора, Председништво САНУ је на својој четвртој седници од 13. јуна 1985. године именовало посебан „Одбор за припрему Меморандума о актуелним друштвеним питањима“ који су чинили следећи академици: Павле Ивић, Антоније Исаковић (потпредседник САНУ), Душан Каназир (председник САНУ), Михаило Марковић, Милош Мацура, Дејан Медаковић, Мирослав Пантић, Никола Пантић, Љубиша Ракић, Радован Самарџић, Миомир Вукобратовић, Василије Крестић, Иван Максимовић, Коста Михаиловић, Стојан Ћелић и Никола Чобељић. Прва конститутивна седница Комисије (промењено име Одбора) Председништва САНУ за израду Меморандума, одржана 28. јуна 1985. године, одлучила је да председник и потпредседник Комисије буду академици Душан Каназир и Антоније Исаковић, који имају одговарајуће положаје у Академији. На тој седници су разматрана организациона питања. Договорено је да се припреми синопсис да би се могао сагледати садржај документа и извршити подела задужења за писање текста. Исто тако је одлучено да, ради веће ефикасности у решавању оперативних послова, један број чланова Комисије образује Радну групу, за чијег је председника именован академик Антоније Исаковић, а за њене чланове академици: Михаило Марковић, Никола Пантић, Мирослав Пантић, Љубиша Ракић, Радован Самарџић, Василије Крестић и Коста Михаиловић. Радна група је, по свом конституисању, одржала неколико састанака пре него што је на седницама од 8, 9. и 15. јануара 1986. године разматрала и прве текстове о којима је потом расправљано на другој седници Комисије одржаној 31. марта 1986. године. Расправа о приспелим текстовима указала је на потребу да се образује шест тематских тимова. У ствари, под овим називом била су ангажована четири академика који су као консултанти учествовали у раду Комисије о појединим питањима (Јован Ђорђевић, Василије Крестић, Антоније Исаковић и Љубомир Тадић). Трећа седница Комисије одржана је 19. септембра 1986. године, а због тога што се редиговање коначне верзије текста није могло завршити за један дан, седница је настављена 23. септембра да би сутрадан, 24. септембра 1986. године несметани рад Комисије био прекинут појавом чланка у Вечерњим новостима, којим је САНУ нападнута због Меморандума. На петој и последњој седници, одржаној 5. октобра 1986. године, закључено је да се због насталих околности даљи рад на писању Меморандума не може наставити. Тиме је рад Комисије био завршен, а бригу о даљим збивањима око овог документа преузело је Председништво САНУ. Широко је распрострањено уверење да је рад Комисије за писање Меморандума био конспиративан. То уверење се у великој мери учврстило када су Вечерње новости објавиле делове недовршеног текста, дајући коментару карактер сензационалистичког догађаја. Права истина је да Меморандум ни у једној фази није писан у тајности. Пре него што је на Скупштини САНУ био прихваћен предлог да се пише Меморандум и образује комисија за обављање тог посла, тај предлог је коментарисало неколико академика. Новинари присутни на Скупштини су све то пренели широј јавности. Ни током рада Комисије није постојала намера да се било шта крије. Ипак, крађа једног примерка недовршеног документа била је довољна за изазивање скандала великих размера.
Стварни рад у Комисији започет је усвајањем синопсиса који је будући садржај Меморандума систематизовао у два основна дела. Први се односио на југословенску кризу, а други на положај Србије и српског народа. Расправа о синопсису је у великој мери олакшала рад, оријентишући га на главне теме. Разуме се да Комисија од 16 чланова није могла колективно писати Меморандум. Извршена је подела рада тако што су поједини чланови Комисије преузели на себе обавезу да напишу поједине одељке. Чланови Комисије су сматрали природним што су академици из одељења друштвених и историјских наука преузели релативно веће обавезе за припрему текста, него академици осталих одељења. О карактеру документа вођена је расправа не само на почетку, већ и у неколико наврата током критичког преиспитивања написаних текстова. Мањи део Комисије је инсистирао да докуменат добије карактер програма, а ако то није могуће, да се унесу бар неки програмски елементи. Овај став, и поред упорности његових предлагача, није наишао на разумевање већине која се определила за то да Меморандум буде критичко виђење актуелне југословенске и српске стварности. Тиме није оспорена потреба да се ради на националном програму, али је оцењено да би то требало да буде посебан задатак и са другачијим саставом Комисије. Имајући у виду да Меморандум пише Академија, поставило се питање да ли такав докуменат има научни карактер или, ако то није случај, какав му је карактер потребно пружити, а да се не компромитује установа из које излази. Комисија је после исцрпне дискусије заузела став да, независно од тога што Меморандум нема структуру једне научне студије са одговарајућом методом анализе, у овај докуменат не би смело да уђе ништа што у научним студијама, независно где су и за кога рађене, није испитано и проверено. Тога су се писци Меморандума строго придржавали. Неколико пута расправљано је о томе да ли је у Меморандуму потребно помињање политичких личности, као што су Тито и Кардељ. Није било двоумљења о томе да је то неопходно са становишта потпуности анализе, без чега би оцене биле осиромашене, већ око тога да ли могућа политичка реакција неће помињање имена злоупотребити и одвратити пажњу од суштинских порука југословенској и српској стварности. Дискусија је довела до закључка да се имена морају поменути у интересу потпуне истине. Радом Комисије и Радне групе оперативно је руководио академик Антоније Исаковић. После усвајања синопсиса и разјашњења садржаја и карактера Меморандума, он је заказивао седнице онда када су били припремљени материјали о којима је требало расправљати. На неке од тих састанака су, поред чланова Комисије, позивани и академици Добрица Ћосић, Јован Ђорђевић и Љубомир Тадић. Осим добро познате верзије од 74 куцане стране (заправо 73), постојале су још две верзије, једна нешто краћа, а друга доста дужа. Око дужине текста утрошено је много речи на самом почетку, као и у току рада на овом документу. Неки академици су се залагали за то да Меморандум буде написан језгровито, само на неколико страна, али је преовладало гледиште да је неопходно дати довољно простора за разјашњење природе појава, потпуне артикулације теза и коришћење аргумената. Усвајањем овог гледишта Меморандум је, као што је речено, добио обим од 74 куцане стране.
О току расправе на седницама вођен је записник. Настојало се да се и сви писани прилози сачувају, независно од тога да ли су интегрисани у документ. Неколико текстова је приложено током рада на коначној редакцији. Наиме, завршна редакција, која је рађена колективно на седници Комисије, стигла је негде до тридесете стране. Тај део текста се може сматрати као коначно прихваћен од стране Комисије. Редиговање осталог текста је прекинуто због крађе и објављивања делова Меморандума у дневној штампи. Појавом написа „Понуда безнађа“ у Вечерњим новостима од 24. и 25. септембра 1986. године почела је кампања против САНУ и Меморандума, у коју су се убрзо укључила готово сва гласила у земљи. Управљање том кампањом у Србији преузео је политички врх Србије, који је деловао у два правца: прво, да непосредно присили САНУ да се огради од Меморандума и његових писаца и, друго, да посредством својих пунктова и коришћењем мас-медија у пропагандне сврхе неутралише утицај порука Меморандума у широј јавности. Сукоб између политичког руководства Србије и САНУ има зачетке у оцени мотива због којих је Меморандум писан. Академија je намеравала да упозори највише органе Србије на озбиљност вишедимензионалне кризе и опасности које из ње могу произићи по политичку и економску стабилност Југославије, а нарочито по међунационалне односе. Да је политички врх Србије хтео то да разуме и да је био способан да уочи колико мишљење једне ауторитативне установе може помоћи у решавању кризе, он би, пре свега, допустио да се писање Меморандума нормално доврши. Академија би се на тај начин одужила својој научној савести и патриотској дужности, а држава би добила једну друштвену иницијативу која се могла показати корисном. За то што догађаји нису пошли овим током, разлоге не требало да тражимо само у недостатку политичке мудрости. Тадашњи политички лидери нису могли да изађу из оквира идеолошког начина мишљења и устаљеног понашања. Чим се појавио у јавности, Меморандум је постао политички „случај“, а онда се све остало догађало према познатом сценарију.
Сагласно уходаној политичкој пракси да би „сви требало да чисте испред своје куће“, политичком врху Србије је запало да се непосредно разрачуна са САНУ и њеним члановима, као и да неутралише утицај Меморандума на јавно мњење. Да га не би оптужили остали републички центри за национализам, либерализам и опортунистичко понашање, а у настојању да докаже своју правоверност, он је први кренуо у жесток напад на Меморандум и његове састављаче политичком кампањом коју је сам организовао и усмеравао. Меморандум је изненадио политичаре неуважавањем правила друштвеног понашања и чврсто формираних односа у једнопартијском систему. Они су били нарочито осетљиви на могућност да им се ускрати или окрњи монопол у разматрању и решавању најважнијих друштвених питања. Неопростив грех академика био је у томе што су се усудили да јавно и без устезања проговоре о темама о којима је дотле расправљао само политички врх. Због смелости да уђе у бирократско-политички забран, САНУ се нашла на удару свих политичких и партијских центара. Све до 1991. године Меморандум је поздрављан од стране политичког Запада као некакав „дашак слободе иза гвоздене завесе“, да би ускоро био прихваћен наратив створен у сецесионистичким републикама бивше Југославије према коме је САНУ била инспиратор грађанских ратова и етничког чишћења у корист стварања фантомске „Велике Србије“. Увидом у текст Меморандума, већ на „прво читање“, потпуно је јасно да о тим фантазмагоријама нема ни говора, те да су академици само изложили тежњу за „препородом Југославије“ у једну функционалну федерацију. То су и највећи бесмисао и слабост Меморандума, никако његов „предаторски потенцијал“, али због те накнадне, друге злоупотребе овог недокумента, САНУ данас о њему невољно евоцира веома „штуре успомене“. На неки начин, САНУ је сама постала свој „тужилац и рушилац“ јер није остала доследна у „одбрани теза и чињеница које је у њему таксативно пописала“.
ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Jović, D. (2009). „The ‘SANU Memorandum’ and the reaction of the political elite“. Yugoslavia – A State that Withered Away“. USA: Purdue University Press, 248–253.
Михаиловић, К; Крестић, В. (1995). Меморандум САНУ, Одговори на критике. Београд: САНУ.
Остави коментар