Меша Селимовић – између Дервиша и заборава

Меша Селимовић – између Дервиша и заборава

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

„…Мој живот је прилично раван, занимљив и значајан само за мене, и сва моја сјећања су само моја, друштвено прилично неважна: никада нисам био у положају који би могао знатније и шире да утиче на историју, увијек сам био један од многих учесника у историјским збивањима…“ писао је Меша Селимовић у својим „Сјећањима“ публикованим 1976. године. Да ли се у овим речима, можда, крије одговор на питање, због чега, при помену имена великана пера српске и југословенске књижевности XX столећа, попут Иве Андрића, Јована Дучића, Милоша Црњанског, Добрице Ћосића и других, увек помислимо и на име Мехмеда Меше Селимовића, али често „заборавимо“ да га изговоримо?! Да ли у нашој „колективној подсвести“ постоји извесна замерка на величину или квалитет удела „књижевног“ и „књижевничког“ завештања које је овај писац узнео на олтар победе етичке узвишености над разним облицима безумља и празнословља у духовном идентитету Човека и Човечности? Уколико знамо да се та победа Човека и Човечности, као у Храму Божијем, само понекад открива на мастилом исписаним хартијама књига староставних и да пред њеним претешким принципима поклекну и најгорљивији заступници Правде, није нам тешко да закључимо да је Меша био истински јунак „ходочашћа“ тој Победи, а као и сви ходочасници, свој пут је прелазио тихим и смерним кораком праведника. Меша припада оном кругу злосрећних заточника Истине и Правде, који је због свог принципијелног опредељења  да остане веран хармонији Разума и Духа, слављен у мери способности његових тумача да признају сопствену неспремност да путем „ходочашћа“ наведеној Победи корачају иза њега. Осим овог, другог греха није имао. Заправо, Добрица Ћосић је то добро разумео, када је једном приликом за Мешу казао: „…Увидео сам да је то човек широке књижевне културе, искреног југословенског и српског убеђења, пријатан, разговорљив, сталожен, самоуверен и стамен, али изразито толерантан према другачијем мишљењу…“.

Меша Селимовић је рођен 26. априла 1910. године у тузланској породици Алије и Паше Селимовић. Поред Меше, Паша и Алија имали су још и три ћерке Мулију, Сафију и Фадилу, као и три сина Мухамеда, Шефкију и Теуфика. Одрашће у тузланској махали, и ту ће чути и прве приче о своме пореклу и оне ће се дубоко урезати у његово памћење. Сам ће ту своју муку о пореклу записати и јавно саопштити: „…Моји су сви из Билеће и сада има тамо Селимовића, у граду Билећи. Били су богаташи. Дјед ми је био, и преци уопште били су златари… Отац је био посједник… Живио је лако, лагодно, доста неодговорно. Он је прототип за Хасана у „Дервишу“, то је мој отац… Он није човјек књиге уопште. Он је човјек од акције, доста авантуриста, један ведар човјек, способан, али издржљив… Живио је углавном од продавања имања… Волио је коње, аутомобиле, волио је жене, волио лов, пиће, друштво. Велики весељак… Он је био апсолутни господар. Ми смо смјели ући у собу његову само двапут годишње, на два празника. И то се уђе, поклони се…“. Са друге стране, деца су одрастала и васпитавана највише под утицајем њихове мајке Паше, жене нежних личних карактеристика и снажног патријархалног и традицијског етичког профила. Мешини савременици сећају се да је много читао. Наравно, најпре Андерсенове бајке, потом Змај Јовине песме, романе Карла Маја, Дикенса, а онда Достојевског, који га је опчинио и којем ће се враћати и у позним годинама. Пише прву приповетку попут „Први пут с оцем на јутрење“ Лазе Лазаревића. Сестра Сафија му је рекла да је „то случај с оцем њиховим“, који је на меницу изгубио цео иметак и пропао. У четвртом разреду тузланске Гимназије издавао је школски лист „Првијенче“ и у њему је објавио своју прву причу. Свирао је на гитари, играо фудбал, пливао. У школи је освајао већину награда за писмене саставе. Дружио се, такорећи, искључиво са Србима. Једноставно, прогонила га је прича коју је у кући својих родитеља чуо: да су његови прапреци прешли у ислам да би сачували иметак… Сматрао је да ће се на тај начин вратити својим етничким коренима. Велику матуру положио је школске 1928/29. године. Била је то последња генерација тузланске Гимназије која је на крају школовања добила штитове, као знак зрелости.

У јесен 1929. године уписао се на Правни факултет универзитета у Београду, међутим, већ у новембру наредне 1930. године напушта студије права и уз одобрење ректора др Владимира Ћоровића почиње да студира на Филозофском факултету. Управо на студијама у оквиру наставних програма Филозофског факултета, Меша Селимовић ће задовољити све своје академско-интелектуалне и научне страсти и склоности. У току студија, његове колеге и пријатељи из Херцеговине прозвали су га надимком Меша и то име задржаће све до смрти. У фудбалском клубу БУСК (Београдски универзитетски спортски клуб) био је један од виђенијих фудбалера – стасит момак, префињен техничар, био је омиљен међу студентима. Први део дипломског испита из југословенске књижевнсти полагао је 16. јуна 1933. године пред комисијом: Павле Поповић, Веселин Чајкановић и Павле Стевановић. Тема писменог задатка била је „Јован Јовановић Змај и Ђура Јакшић као лиричари“. Добио је осмицу. Други део дипломског испита из српскохрватског језика са старословенским, полагао је 12. марта 1934. године код Александра Белића, Бранка Милетића и Стјепана Куљбакина. На писменом испиту („Реченица и конгрегација у њој“) добио је шестицу. Мехмед Соколовић дипломирао је у мартовском року 1934. године српскохрватски језик, југословенску књижевност, чешки језик, народну историју и руски језик. Враћа се у Тузлу, варош коју је веома волео и у којој је са радошћу проводио ферије – дружећи се са пријатељима који су студирали у Београду и Загребу, играјући фудбал, организујући приредбе, а посебно је активан у радничком спортском друштву „Слобода“, као фудбалер. Одлуком министра просвете Краљевине Југославије постављен је 9. априла 1935. године за наставника Грађанске школе трговачког смера у Тузли. Предаје рачун, хигијену, краснопис и цртање, а потом српскохрватски језик. Због нарушеног здравља ослобођен је служења војске. У јесен 1936. године премештен је на рад у тузланску Гимназију, где предаје српскохрватски језик и хигијену у трећем, петом и шестом разреду. Те, 1936. године умире Алија Селимовић, „у пуној снази од апоплексије“, у 54. години.

Меша Селимовић је у тузланској Реланој гимназији (у којој је провео петнаест година живота, осам као студент, а седам као професор), упознао Десанку Ђорђић, „званичног дневничара среског начелства“, која је хонорарно предавала гимнастику. Врсна гимнастичарка, предњак у Соколцу, Деса је потицала из угледне српске тузланске породице. Брат Перо је био први Тузлак који је студирао теологију, у Кијеву чак. И Меша ће бити један од виђенијих чланова Сокола. Као члан управе Соколске жупе у Тузли, у првом броју „Весника соколске жупе“, објавиће чланак „Морална обнова народа“. Тако је Соколство прожело Мешин живот, постајући вођа, саветник и ослонац у животној борби… Пред избијање Другог светског рата, желео је да озваничи везу са Десанком, али је наишао на противљење своје породице, међутим, не из национално-верских разлога, већ зато што је, из перспективе Мешиних најближих чланова фамилије, због њене спортско-гимнастичарске професије или хобија, Десанка била особа сумњивих моралних квалитета. Професорски испит положио је 14. маја 1939. године. Други светски рат је, како је сам записао, дочекао “изгубљен, депримиран створеним стањем у Југославији и свијету”. У Среском начелству у Тузли био је уписан као присталица комуниста, са којима се интензивно дружио, иако није јавно учествовао у манифестацијама рудара и градске сиротиње. Све до августа 1942. године, Меша се налазио у Тузли, где је на основу партијских смерница обављао низ конспиративних и диверзантских задатака усмерених у правцу борбе против окупатора и квинслишких усташких власти. На основу нејасне дојаве, коју је усташким властима испоручио један одбегли партизански подофицир из IV Источнобосанске бригаде, у августу наведене године, дошло је до претреса породичног дома Селимовића, а потом и до хапшења Меше, као и његовог млађег брата Мухамеда и сестре Сафије. У групи од 40 ухапшених родољуба, већином левичара и комуниста, Меша је у затвору био преко 120 дана, а један део тог времена провео је окован. На интервенцију угледних грађана Тузле, у првом реду тузланског муфтије, Меша, као и чланови његове породице пуштени су на слободу. У мају 1943. године Меша је прешао на ослобођену територију, где је потом примљен у чланство Комунистичке партије Југославије и постављен за члана Агитпропа КПЈ за Источну Босну. У партизанима се оженио Десом Ђорђић. Постављен је, у децембру 1943. године, за политичког комесара Тузланског одреда. Била је то добро организована јединица, са преко пет стотина бораца, која се у долини Спрече често борила са муслиманским и четничким формацијама. Један је од виђенијих сарадника тек покренутог листа “Ослобођење”, органа Народно-ослободилачког фронта за Босну и Херцеговину, а када је ово гласило пресељено у Крајину, Меша је сарадник листа “Фронт слободе”. У априлу 1944. године враћен је на положај члана Агитпропа КПЈ за Источну Босну.

Трагична смрт брата Шефкије, обележила је његов живот и потоње књижевно стваралаштво Меше Селимовића. Исте године кад и Владан Десница, објавио је прву књигу Меша Селимовић (1910—1982), приповедач из Источне Босне. Његово сазревање било је споро, још спорије него Десничино. Прву књигу, збирку приповедака Прва чета (1950), објавио је у 40-ој, а другу, роман Тамница (1961) у 51-ој години живота. Обе је критика примила с неповерењем. Нису много боље прошле ни следеће његове књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман Магла и мјесечина (1965), иако су то била већ сасвим зрела остварења. Њихова вредност уочена је тек када се појавио велики роман Дервиш и смрт (1966), који је критика одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Радња романа збива се у 18. веку, у Сарајеву; јунак је Ахмед Нурудин, дервиш; свако поглавље почиње неким цитатом из Курана као мотом. Међутим, тај историјски и цивилизацијски слој представља само једну, и то мање важну, страну овог дела. По гледању на човека и разумевању његова односа према друштвеним институцијама оно је изразито модерно и посве савремено. Роман снажне мисаоне концентрације, писан у исповедном тону, монолошки, с изванредним надахнућем, Дервиш и смрт повезује древну мудрост с модерним мисаоним немирима. Он почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошао до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца човековог живљења. Све те квалитете Селимовић је поновио и у следећем роману, Тврђава (1970), која нас враћа у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је „сваки човјек, свака заједница, свака идеологија“ затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у аутентични живот, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија. Последњи Селимовићеви романи, Острво (1974) и постхумно објављени Круг (1983), оба с темом из савременог живота, нису достигли снагу и упечатљивост претходних двају. Године 1944. прешао је у Београд, где је обављао значајне политичке и културне функције. Од 1947. године живео је у Сарајеву и радио као професор Више педагошке школе, доцент Филозофског факултета, умјетнички директор „Босна-филма“, директор драме Народног позоришта, главни уредник ИП „Свјетлост“. Године 1971. је пензионисан и преселио се у Београд. Био је редовни члан Српске академије наука и уметности. Био је биран за председника Савеза књижевника Југославије, био је почасни доктор Сарајевског универзитета (1971), редовни члан АНУБиХ и САНУ. Добитник је бројних награда од којих су најзначајније НИН-ова награда (1967), ГОРАНОВА награда (1967), Његошева награда (1967), потом Двадесетседмојулска СРБиХ, награда АВНОЈ-а.

Али оно по чему је Меша Селимовић највише остао урезан у сећању људи свог времена је врстан професорски рад. Неки критичари су чак за њега говорили да је нарочито писмен, али без талента. Млађе колеге Мешу Селимовића доживљавали су као узора и са дивљењем у очима посматрали све што је он радио.„Ниједан професор кога сам знао није ни тако говорио, ни тако изгледао, ни тако иступао и суверено владао старим и најновијим књижевним изумима, знањима и увидима. Лакоћа којом се формулисао и одржавао на паучини језика, афористика и логика које је демонстрирао, сведочили су о једном богом даном дару, без других уверења осим вере у уметност ,“ речи су Матије Бећковића о свом старијем колеги Меши Селимовићу. Жена која је Меши приуштила да има најтоплију постељу, попеглане кошуље, пољубац пред одлазак на пут, која је умела да јасно каже да поштује вољу свог супруга и да са њим иде ако треба и на крај планете по њихов комад среће, звала се Дарослава-Дарка Божић. Даркин Меша свакодневно је упловљавао у муљ људских смицалицама, злобних језика који су умели једино да руже како би скренули пажњу са свог мањка дара да било шта корисно учине. Нарочито се налазио на мети политичких хајки и последњи језичак на ваги била је његова болест и игнорисање средине у којој је живео. Били су потпуно апатични ка стању човека који их је толико задужио својим како књижевним, тако и друштвеним ангажманом. Након тога, са породицом из Сарајева, Меша Селимовић сели се за Београд где је имао пријатеље који би му се нашли ако затреба. У једном писму свом пријатељу пред одлазак написао је: “Босна је тешка, теретна земља и овде није лако живети, ако је човек само за сантиметар виши од просека. Мени је случај дао тај сантиметар, и осудио ме на испаштање.” Дарка и Меша решили су да спакују свој живот у пар кофера, понесу своје крпице са собом и заувек напусте Босну. Шетајући Башчаршијом, Меша је једном писцу рекао: “Ја данас одлазим и више се никада нећу вратити.” Тако је и било. Са својом Дарком из Сарајева кренуо је пут Београда где су га чекали поуздани пријатељи и нови живот без прекора, злобе, сујетних хитаца, политичких мишоловки. Спокој је пронашао у Београду, дружио се са Добрицом Ћосићем, Антонијем Исаковићем, играо је свој драги преферанс, увече писао док је његова Дарка седела крај њега и хеклала или читала. Када би Меша завршио које поглавље, Дарка се претварала у уво и слушала помно сваку реч. Меша Селимовић говорио је како кроз своја дела, тако и кроз своје поступање о човековој промашености, нарочито наглашавајући ону најболнију.“ Ко промаши љубав, промашио је живот” – постулат маестралног живљења које има свој смисао и ушће среће у које се улива је љубав. У ноћи 11. јула 1982. године, када је после седмогодишњег, тешког боловања, Меша преминуо, Дарка је његовом колеги Бећковићу рекла: “Да сам знала да сву ноћ неће доћи, ја бих лежала и спавала уз њега!” Да је могла, с њим и у смрт да пође учинила би то, али остала је да поштује његову вољу до краја да не дозволи да се последња воља њеног Меше не оскрнави све док и сама не заспи као и он.

“Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром, а не посебном књижевношћу српскохрватског језика. Једнако поштујем своје поријекло и своје опредјељење, јер сам везан за све оно што је одредило моју личност и мој рад. Сваки покушај да се то раздваја, у било какве сврхе, сматрао бих злоупотребом свог основног права загарантованог Уставом. Припадам, дакле, нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.” Дакле, на све дилеме и сумње у вези са идентитетским карактером Мешине књижевности, једине исправне одговоре дао је сам велики писац. Управо, у датим чињеницама налазе се и корени постојања оног „тихог отпора“ према овом српском књижевнику из Босне. За тадашње комунистичке политичке и интелектуалне елите у Босни и Херцеговини, према чијим визијама је Босна требало да буде „свачија“ и „ничија“, а у перспективи, заправо „босанска“, па на крају и бошњачка, постојање српског књижевника, светског угледа, па још исламске вероисповести, доводило је у питање реализацију концепта устројства те „шесте југословенске нације“, чију државу (какву-такву) је и било могуће изградити дивљачким рушењем Југославије 1991. и 1992. године, али чији државотворни идентитет није могуће изградити све док у Босни и на Балкану има људи који памте Мешу Селимовића и читају његова бесмртна дела.