Аутор: Лазар Слепчев, политички аналитичар
Серију текстова о српским конзервативцима завршићемо представљањем Милана Пироћанца и његовим погледима на међународне односе.
Пироћанац је рођен 7. јануара 1837. године у Јагодини, а умро је у Београду 1. марта 1897. године. Отац му је био Стеван Недељковић, пореклом из пиротског краја. Учествовао је у устанцима против Турака, да би касније достигао до положаја среског начелника у Књажевцу. Основну школу Пироћанац завршава у Јагодини, а гимназију у Крагујевцу и Београду. Школовање наставља на правном одсеку Лицеја (1854‒1856), да би пред крај 1856. године наставио студије права на Сорбони у Паризу, где дипломира 1860. године. Следећу годину проводи у Хајделбергу, да би се крајем 1861. године вратио у Београд. Током школовања, презиме Недељковић мења у презиме Пироћанац.
По наговору Илије Гарашанина запослио се у министарству спољних послова, где напредује до положаја начелника министарства. Устоличењем намесништва 1868. године премештен је у Горњи Милановац на место председника суда Рудничког округа. Од 1872. године бави се адвокатуром и постаје један од најбољих српских адвоката. 1874. године постаје судија касационог суда, да би неколико месеци 1874/75. године вршио дужност министра иностраних дела у влади Аћима Чумића.
Од 21. октобра 1880. године председник је Владе Србије, све до 21. септембра 1883. године. Паралелно држи и портфељ министра правде до 10. октобра 1881. године, када га замењује местом министра иностраних дела. Влада је поднела оставку после неуспеха на изборима септембра 1883. године. Пироћанчева влада започиње процес модернизације Србије на свим пољима, о чему је било речи у претходним текстовима, тако да се овде нећемо бавити том темом. Пироћанац покушава да спроведе и уставну реформу, али наилази на отпор краља Милана. Био је шеф Српске напредне странке (уз Гарашанина, Новаковића и Мијатовића), од 1880. до 1886. године, када напуштва страначку политику. Увиђајући штетне последице тадашње жестоке страначке борбе, покушава да окупи мирољубиве људе из свих странака и ван њих, али без успеха.
Написао је неколико књижица из историографије: Кнез Михаило и заједничка радња балканских народа (1895), Балкански полуострв (1889), те Стратешку студију: Међународни положај Србије (1892). Водио је и дневник који је објављен под насловом Белешке тек 2004. године.
Међународни положај Србије
Пироћанац ову студију пише прагматично, огољено и грубо. Могло би се рећи сурово реално. Темељно анализира међународну позицију, интересе и тежње великих европских сила, као и потезе које су те силе повлачиле ради остварења својих интереса. С обзиром на то да је кључна тема његове студије положај Србије у међународним односима, Пироћанац ставља акценат на оне силе које су по њему животно заинтересоване за простор европског Истока (Источно питање), пре свих Русију, Аустроугарску и Немачку. Турској не придаје велики значај јер је сматра „силом у опадању“, којој је историјска нужност наменила силазак с историјске позорнице. Француску и Енглеску анализира у мери у којој се њихови интереси сударају с интересима ове три за Источно питање највише заинтересоване силе. На крају, веома критички анализира спољну политику тадашње Србије, као неконзистентну, незрелу и недораслу, како духу времена, а оно још више самом националном интересу. Решење српског питања види у обједињавању балканских народа (у ширем смислу), те ступањем јужнословенских народа у једну, федералну државу. Као кључну препреку ка том циљу Пироћанац види шовинизме и борбу за појединачне интересе код свих балканских народа, те са друге стране немилосрдност интереса великих.
Русија
Пироћанац руску спољну политику промишља и анализира спрам насушне руске потребе да се дочепа Цариграда и „толих мора“, како би могла да „завлада светом“. У ту сврху спремна је на свако савезништво. То показују сви њени ратови са Турском, као и сви њени односи с европским државама. Када је реч о политици панславизма, она је у основи само добар мамац за превелика очекивања код јужнословенских народа, али са друге стране и озбиљан дугорочни циљ.
Аустрија
Према Пироћанчевим мишљењу, положај Аустрије је можда и најзанимљивији. У очима континенталне Европе, Аустрија се још увек, по навици, доживљава као немачка држава. Међутим, у њој поред Немаца живе још и Мађари, Словени, Румуни и Италијани. На такву Аустрију Европа рачуна у разним комбинацијама када је у питању европски Исток.
Иступањем из немачке конфедерације и узимањем Мађара у савез, Аустрија је по свим параметрима престала бити немачка држава, те због дуалног односа Немаца и Мађара и присуства других народа њој предстоји или распадање или трансформација у неки облик федеративне државе. Кроз процес федерализације Пироћанац у ствари и види неку могућност решавања јужнословенског питања. Као проблем у остварењу тог циља више апострофира Мађарску као историјски „неиживљену државу“. Такође, у процесу федерализације Аустроугарске Пироћанац види и неку врсту „релаксације“ Источног питања, јер „уколико би Аустрија хтела војно (освајачки) да реши Источно питање, имала би против себе све државе континенталне Европе сем Немачке, и балканске народе и Русе и изузимајући Немце, све своје рођене народе“.
Немачка
Према Пироћанчевим мишљењу, Немачка својим положајем има веома скучен маневарски простор у међународним односима. Њена несрећа је што се увек налази „у маказама“ интереса континенталних сила с једне и Русије са друге стране.
Србија
Пироћанац држи да Србија води незрелу и неизграђену спољну политику. Разлоге томе види у тешком међународном положају Србије, партијским трвењима науштрб општег интереса, потреби опозиције да међународне односе користи у страначким борбама и пасивности интелигенције. Срби су разапети између Аустрије и Русије и најчешће више раде за оне друге него за свој интерес. Кључно је научити вештину да „неприметно“ кроз сукобе великих остварујемо свој интерес, али основно је да научимо да тај интерес трезвено и препознамо. „Од спремних и интелигентних људи, којих има у свим партијама, зависи данас судбина ове земље; њихова је дужност да напусте овакву страначку борбу, у којој образованом човеку није више допуштено удела узимати… Интелигенција је позвана да заузме место које јој у држави припада, и да подигне значај знању и раду, те да ишчезну једном и те грубе појаве у нас, где виђамо људе са духом, спремом и знањем, како око незналица и сеоских чапкуна ради протекције трчкарају“, закључује Пироћанац.
Извори:
Мијатовић, Б: Српски конзервативци, Београд, 2017.
Пироћанац, М: Међународни положај Србије, Београд, 2017.
Остави коментар