МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ – НИ РАТ, НИ ПАКТ

МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ – НИ РАТ, НИ ПАКТ

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

У прошлости српског народа месец март има један посебан значај, јер је обележен судбински важним догађајима који су утицали на његову будућност. Уколико поменемо само почетак НАТО агресије постаје нам у потпуности јасно шта се све то догађало у току овог месеца у ближој и даљој прошлости наше земље. Међутим један догађај се по својој важности ипак издваја у односу на остале, а то је одлука српског народа да 27. марта 1941. године подржи војни пуч и готово једнодушно одбаци пакт са Хитлером и тим чином практично крене у конфронтацију са, у том моменту најмоћнијом и најокрутнијом силом на Старом континенту. Ова одлука ће довести до тога да се пламен Другог светског рата прошири и на Краљевину Југославију што ће имати трагични исход по целокупни српски народ који ће током тог великог сукоба претрпети тешке последице окупације, постати жртва усташког геноцида и проћи пакао грађанског рата, а све то заједно довешће до победе партизанског покрета и успостављања комунистичке диктатуре у земљи. Данас, када сагледавамо ове консеквенце не можемо да се не запитамо, да ли је могло другачије, односно да ли је постојао неки други начин да се ова трагедија избегне, а један од одговора нам се намеће сам по себи у лику и делу Милана Стојадиновића, једног од најзначајнијих и најспособнијих политичара које је српски народ имао тих турбулентних тридесетих и четрдесетих  година претходног столећа. Милан Стојадиновић је у свом биографском делу самим насловом истог, „Ни рат ни пакт“ назначио шта је по његовом мишљењу била једина исправна спољна политика, која је у том драматичном тренутку могла спасити југословенску државу од уништења у вихорима Другог светског рата.

Милан Стојадиновић рођен је 4. августа 1888. године у Чачку, у угледној српској грађанској породици. Мајка му је била просветни радник, а отац судија тако да не чуди његова одлука да се по завршетку основне школе и гимназије упише на Правни факултет у Београду. У току лета 1906. године Стојадиновић одлази у Аустроугарску како би усавршио немачки језик и том приликом долази под утицај југословенских идеја и постаје присталица јединства јужнословенских народа. Иначе, у младости је био и симпатизер социјалистичких и социјалдемократских идеологија, али временом је спознао значај националног ослобођења и уједињења, тако да се одлучио да приступи радикалима Николе Пашића који ће постати његов политички и идеолошки „отац“. Када је у питању ток његовог образовања и усавршавања, у датим питањима значајну улогу одиграо је тадашњи министар финансија Стојан Протић, који је уочио његов таленат за економску политику и помогао му при добијању државне стипендије, што је Стојадиновић искористио за усавршавање у Минхену и Берлину 1910. и 1911. године. У датом периоду прикупљао је потребне податке и изворе за своју докторску дисертацију на тему немачког буџета. Докторат му је отворио широке могућности када је у питању државна служба, али се он у том моменту, ипак определио да проведе неко време у Паризу, где је радио у тамошњем Министарству финансија како би стекао практично искуство и проширио своја знања. Након повратка у земљу радио је у српском Министарству финансија где се посебно истакао у годинама Првог светског рата и то приликом боравка на Крфу, где је као способан млад стручњак изразито допринео економској консолидацији у тим критичним моментима функционисања државних институција у избеглиштву. Сви ти догађаји у којима је и сам учествовао, а који су се налазили у вези са Великим ратом (попут Албанске голготе) и незапамћеним страдањима српског народа, дубоко су се урезали у његово памћење и пресудно утицали на Стојадиновићева политичка уверења у будућности. Управо, те „сцене“, када српски народ и војска из дана у дан ишчекују обећану помоћ која не долази, примери Румуније која пристаје да нам продаје брашно и обућу, али потраживања наплаћује у злату, Америке која користи нашу неповољну ситуацију, па нам продаје ужеглу сланину, све поменуто пресудно је утицало на Стојадиновићеву етичку и политичку мисао и то у времену када буде обављао најодговорније функције у држави, где је увек био свестан закономерности међународних и међудржавних политичких односа. Иначе, Стојадиновић је на Крфу упознао и своју будућу супругу Аугусту, којој је отац био Немац, а мајка Гркиња и са којом је у браку имао две ћерке.

Након завршетка рата, са супругом се настанио у Београду, а 1919. године постављен је за генералног директора Државног рачуноводства Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Међутим, услед сукоба са демократама Љубе Давидовића убрзо је поднео оставку на поменути положај. После тога постављен је на место директора Огранка Енглеске трговачке банке и тај посао је обављао до 1922. године, када је уочи пропасти поменуте банке напустио дотадашњу дужност. Једно кратко време је био и предавач на Београдском универзитету, али је од академске каријере убрзо одустао. Када је имао само 34 године, председник владе Никола Пашић именовао га је за министра финансија и поверио му задатак да стабилизује динар. У датом послу Милан Стојадиновић се руководио, и у данашње време, примењивим начелима, а која се састоје у становиштима да није потребно кажњавати предузетнике због превисоких цена својих производа. Према датом начелу, превисоке цене представљају само последице одређених тежих аномалија у економском систему, па је потребно „ударити у корен проблема“, тачније увести подстицајне мере за производњу и сузбијање инфлације, што је и дало резултате због којих је постао познат, како у домаћој, тако и иностраној, поготово стручној јавности. У том периоду за његово име се везује и велика афера око обвезница ратне одштете, која је представљала највећу финансијску малверзацију у међуратном периоду у Југославији. Стојадиновић је учествовао у стварању обмане према којој је јавност требало да поверује да су одштетне обвезнице намењене грађанима за претрпљене материјалне губитке у протеклом рату, заправо безвредне. Искористивши тако вештачки креирано јавно мишљење Стојадиновић, заједно са групом трговаца и банкара, куповао је те обвезнице од грађана по веома ниским ценама да би се убрзо испоставило да оне ипак имају значајнију вредност. Вештачки обарана вредност тих обвезница ускоро је нагло подигнута, што је Стојадиновићу и његовој групи сарадника омогућило енормну зараду и то у вредности од готово 600 милиона тадашњих динара. Поменути износ данас би био еквивалентан вредности око 400 милиона евра. На шпекулативан начин стечен профит и његова неспорна предузетничка и економска вештина у располагању тим капиталом, Стојадиновића су наредних година учинили једним од најбогатијих људи, не само у земљи, већ и на Балкану. Међутим, поменута афера је оставила последице на његову даљу каријеру у политици. Испоставило се да је Стојадиновић у тим малверзацијама користио и новац краља Александра Карађорђевића што је био узрок његове смене са позиције министра финансија 1926. године, а тако стечена средства краљ Александар је донирао за изградњу Студентског дома у Београду. Тим чином је покушао бар делимично да поправи штету коју је у јавности наведена афера нанела његовом угледу. У време шестојануарске диктатуре Стојадиновић се сврставао уз оне снаге који су се противили диктаторским овлашћењима краља Александра, али без деловања у том правцу, чак напротив живео је доста повучено у Београду, бавио се привредном делатношћу и једно време обављао дужност председника Београдске берзе. После убиства краља Александра у Марсеју, политички се активирао, да би 1935. године поново био изабран за министра финансија у влади Богољуба Јефтића. Услед политичке кризе која је дубоко потресала земљу, а са којом премијер Јефтић није могао изаћи на крај, кнез-намесник је индиректно изазвао пад Јефтићеве владе што је отварило пут Милану Стојадиновићу да те 1935. године формира свој кабинет, па је изабран за председника Владе Краљевине Југославије. У датом периоду Стојадиновић се налазио на челу два британска концерна у Југославији и у политичком погледу важио је за англофилски оријентисаног политичара.

Позицију председника владе Стојадиновић је преузео у веома тешким политичким и економским околностима, али управо те околности су и захтевале личност таквог формата, која је била спремна да се истима избори. Као економски стручњак био је одлучан да спроведе неопходне реформе како би ојачао економију и поправио стандард грађана. Увео је мораторијум на све земљорадничке дугове, а земљарину смањио за трећину како би поправио куповну моћ сељака. Склапао је међудржавне уговоре који су отварали страна тржишта за робу из Југославије, укидао је сувишне намете, порезе и таксе који су оптерећивали сељаке и привреду, на тај начин је подстицао производњу и извоз. У складу са економским доктринама тог времена организовао је јавне радове за шта је наменио 4 милијарде динара, а што је довело до јачања домаће индустрије и повећања запослености. Динар је био стабилан и имао је златну подлогу, ликвидирао је губитке из ранијих година и остварио значајан буџетски суфицит. Свеукупан утисак јавности о друштвено-политичким приликама друге половине тридесетих година XX века у Југославији, био је сажет у ставовима да се држава економски стабилизовала и да постепено остварује напредак. Међутим, поред економских успеха које је остварио, Стојадиновић се морао ухватити у коштац са горућим проблемима у спољњој политици, јачањем ревизионистичких сила незадовољних версајским поретком, у првом реду Италије и Немачке, као и хроничним отвореним питањем који је био свеприсутан од стварања заједничке државе Јужних Словена, а то је било тзв. „хрватско питање“ у Краљевини Југославији. У решавању тог питања нису помогли ни сусрети и разговори у оквиру истих са вођом Хрватске сељачке странке др Влатком Мачеком. Стојадиновић је био присталица унитаристичког уређења и није био спреман да изађе у сусрет ставовима хрватске политичке елите која је сматрала да се држава мора федерализовати како би се спречила српска доминација. Свестан околности да Немачка и Италија већ подстичу сепаратизам у Југославији, Стојадиновић се одлучио на политику изолације хрватског фактора, направивши радикалан заокрет у спољњој политици у правцу јачања сарадње, управо са Хитлером и Мусолинијем како би неутралисао њихову подршку хрватским сецесионистичким организацијама и циљевима истих. За тај заокрет у спољној политици имао је упориште и у економским показатељима који су говорили о томе да Југославија своју робу највише извози, управо у Немачку и Италију. Наравно, југословенски председник Владе није занемаривао ни традиционална пријатељства са Француском и Британијом, па је у поменутом смислу водио једну веома активну спољну политику. Доказ наведеном проналазимо у чињеници да је 1937. године склопио „Пакт о ненападању и пријатељству са Италијом“, а исте године је продужио „Уговор о пријатељству са Француском“. У року од четири месеца, од октобра 1937. до јануара 1938. године, боравио је у званичним посетама Паризу, Лондону, Риму и Берлину. Све то говори о његовој жељи да успостави или задржи блиске односе, како са профашистичким државама, тако и државама западне демократије. Био је свестан великог рата који предстоји, али његова стратегија је била јасна и најбоље објашњена речима које је изговорио на седници Одбора за финансије 1937. године када је изјавио „да ће будући рат одлучити милион и по наших војника и да ће она страна на коју се они сврстају добити рат, а ако се и не сврстају, милион и по војника је толико важан фактор да ће и после рата требати и једној и другој страни без обзира на то ко буде победник“. Тиме је он јасно ставио до знања да је његов циљ да Југославија у сваком случају треба да буде на страни победника, без обзира да ли ће узети активног учешћа у рату.

Један од највећих изазова са којима се суочила влада Милана Стојадиновића била је криза изазвана Конкордатом, односно споразумом са Ватиканом, који је сам Стојадиновић желео како би успоставио што боље односе са Светом столицом и Италијом. Међутим, опозиција је искористила овај споразум како би изазвала кризу владе, што је у великој мери и успела. Централну улогу у нападима на Стојадиновића тада је, поред опозиције преузела и Српска Православна Црква, која је екскомуницирала све посланике који су подржали Конкордат, а потом је узела активног учешћа у јавним протестима против владе. Пошто је криза кулминирала, а желећи да спречи пад владе, Стојадиновић је на крају ипак одустао од споразума са Ватиканом у чему је имао подршку и Италије, која је желела да Конкордат заживи, али није желела да инсистирањем на овом питању изазове оставку премијера са којим је имала одличне односе. Конкорадатска криза је имала велике последице на Стојадиновићеву популарност у земљи, што је у том тренутку погодовало интересима британске спољне политике која је од средине 1938. године активно радила на стварању антагонизама у односима балканских земаља према Немачкој. Управо, због политике Милана Стојадиновића, Југославија је у британским плановима била једна од кључних држава на које је требало извршити утицај. У датом периоду, ставови кнеза Павла Карађорђевића и британске владе о потреби постизања споразума са интересима хрватске политичке елите били су подударни и срачунати са циљем да у бројним спољнополитичким изазовима Југославија наступа уједињено и суверено. Наведени политички курс био је суштински супростављен стратегији коју је до тада спроводио Стојадиновић, садржану у мерама неутрализације хрватског сепаратизма путем одржавања добрих односа са Хитлером и Мусолинијем, што би у перспективи обезбедило и неутралан статус Југославије у новом ратном сукобу светских размера. Управо, због ових различитих погледа на политику и судбину Југославије, постало је извесно да ће се кнез Павле одлучити за смену председника Владе. Непосредни повод за такву одлуку био је састанак Стојадиновића са италијанским министром спољних послова и зетом Бенита Мусолинија, грофом Галеацом Ћаном,  на пољопривредном добру у Бељу, где се разматрала ситуација у региону и то у светлу италијанских аспирација према Албанији. Међутим, овај састанак је искориштен и како би се разговарало о даљој судбини Југославије, где је у оптицају била и тема „ампутација“ њених делова са хрватском популационом већином, са циљем да исти накнадно доспеју у сферу утицаја Италије, али једна од тема разговора била је и стварање Велике Србије, која би у, том случају, а уз подршку званичног Рима добила одређене територијалне компезације. У одговору на карактер наведених разговора Стојадиновића и Ћана, а у складу са непосредним препорукама британских дипломатских кругова, кнез Павле је одлучио да смени председника Владе, чиме је био отворен пут формирању владе Цветковић-Мачек, која је накнадно постигла споразум о стварању Бановине Хрватске. На тај начин су и циљеви британске спољне политике на Балкану били у великој мери задовољени. Међутим, стварање Бановине Хрватске није стабилизовало и ујединило Југославију, како су иницијатори тог споразума (Цветковић, Мачек, кнез Павле и британска влада) очекивали. Милан Стојадиновић, незадовољан оваквом политиком кнеза-намесника и Владе одлучио је да оснује Српску радикалну странку фебруара 1940. године, која је споразум Цветковић-Мачек окарактерисала као државни удар и истакла потребу његовог повлачења. Истовремено, Српска радикална странка није се одрекла југословенске идеје, али је у фокус својих политичких циљева поставила српско национално питање и уједињење свих Срба у интегралној политичкој заједници у оквиру јужнословенске државе. Плашећи се његовог политичког утицаја у земљи, али и угледа који има у иностранству, а под изговором да је Стојадиновић ширио компромитујући материјал о кнезу намеснику, кнез Павле и премијер Цветковић одлучили су да бившег премијера протерају изван Београда. До марта 1941. године био је интерниран у Руднику, Карану и Илиџи, а затим је одлучено да се Стојадиновић прогна на територију Грчке, где је предат у руке британских безбедносно-обавештајних, које су га заточиле на својој колонијалној територији Маурицијус. Под њиховим будним оком, Милан Стојадиновић је проводио своје заточеничке дане на Маурицијусу све до краја Другог светског рата.

Након завршетка рата, Стојадиновић је ослобођен из британске интернације. Прво одлази у Бразил, а 1948. године у Аргентину где ће се трајно настанити. У Аргентини се бавио пословима из области привреде, а радио је и као саветник једне регионалне владе. У међувремену је развио своје приватне послове и покренуо лист Економист. Међутим, у раду српске политичке емиграције није узимао значајније учешће. У емиграцији, Милан Стојадиновић је преживљавао и један велики лични духовни немир, проузрокован бригом због чињенице да је судбина чланова његове породице у комунистичкој Југославији била изузетно неизвесна. Наиме, његов брат Драгомир налазио се у затвору, где је на дугогодишњу робију био осуђен као сарадник окупатора, док је њихова сестра Надежда Глишић (будућа ташта Борислава Пекића) била суочена са егзистенцијалним проблемима услед губитка посла и средстава за живот. Поменути разлози били су главни узроци опредељења Милана Стојадиновића да прихвати контакте са југословенским безбедносним структурама. Тај контакт је остварен 1952. године, када је постао сарадник југословенске безбедносне службе УДБЕ под кодним именом ,,Мерцедес“. Управо, у таквим околностима остварен је контроверзни споразум са Антом Павелићем који је предвиђао распад и поделу Југославије на српски и хрватски део. Сам споразум је у доброј мери компромитовао Стојадиновића, али и вођу усташког покрета у очима његових симпатизера у емиграцији, што је и био циљ ове акције југословенских обавештајаца и бившег југословенског премијера. После великог одјека који је овај споразум имао у јавности и емигрантским кругоовима, његов брат је пуштен из затвора и омогућено му је да оде у Аргентину, што представља недвосмислену потврду ове сарадње. Милан Стојадиновић је умро у својој кући у Буенос Ајресу 1961. године, а практично до краја живота тајно је одржавао везу са југословенским властима којима је помагао у борби против хрватске, али и других емиграција, као што је својим искуством и везама помагао напоре нове Југославије у области економских послова.

На крају остаје оно кључно питање, ко је био Милан Стојадиновић? Англофил или германофил, патриота или издајник? То су питања која и данас изазивају контроверзе. Чињенице показују да је у културолошким, образовним и духовним стремљењима, свакако био англофил. Немци су то схватили тек 1942. године што је уочљиво у извештајима Гестапоа који је за време рата водио истрагу о Милану Стојадиновићу. Подржао је Италију током Тршћанске кризе, што говори о томе да је у политичком смислу био близак и Риму, а помагао је комунистима после рата, иако је до краја живота имао изражена антикомунистичка убеђења. Уствари, Милан Стојадиновић је увек био на страни победника и својих интереса, због тога је он, пре свега, када је српски народ у питању, једна велика пропуштена шанса, јер је својом мудром политиком неутралности могао Југославију и српски народ спасити од учешћа у том погубном ратном сукобу који је имао трагичне и далекосежне последице по српски народ. Те последице пропуштених шанси, осећамо и данас.