МИЛАН СТОЈАДИНОВИЋ – ПРОКАЗАНИ ДРЖАВНИК

Аутор: мср Срђан Граовац, историчар

Ретко која личност из српске историје и данас изазива толико спорова у најширој, па и академској јавности, као што је то Милан Стојадиновић, председник југословенске владе у периоду од 1934. до 1939. године. Нема сумње да је својим деловањем овај истакнути српски економиста и политичар одиграо важну улогу тих турбулентних и тешких тридесетих година 20. века, које су можда биле и одсудне за Југославију. Држећи се политике неутралности, можда и најбоље дефинисане у наслову његовог мемоарског дела Ни рат ни пакт, Стојадиновић је покушао да Југославију сачува од олује у међународним односима која је неупитно долазила и која је 1939. године захватила Европу, а затим и остатак света. У својој намери Стојадиновић није успео, вољом кнеза намесника Павла Карађорђевића смењен је 1939. године, а пламен Другог светског рата 1941. године проширио се и на Југославију. Окупација и уништење државе, трагедија епских размера која се на најмонструознији начин манифестовала кроз геноцид над Србима у НДХ, а на крају и завођење комунистичке диктатуре по окончању тог највећег ратног сукоба у историји човечанства, терају нас да се и данас запитамо: Да ли је морало све тако? Да ли је постојала шанса да се такав развој догађаја избегне и да српски народ не доживи ту трагичну судбину која га је задесила у периоду од 1941. до 1945. године? Као одговор, неминовно се намеће Милан Стојадиновић и његова политика, његова визија за коју није имао довољно времена да је реализује. И ту се обично отварају она најконтроверзнија питања. Ко и шта је у ствари био Милан Стојадиновић? Демократа или фашиста, патриота или издајник, пропуштена шанса или зла коб Југославије?

Нема сумње да је кључни разлог зашто ми ни данас немамо консензус око тих питања, зашто и даље у академској и у најширој јавности стојимо подељени у два табора, наслеђе комунистичке историографије кроз чију призму неретко сагледавамо лик и дело овог знаменитог српског државника. Наиме, након што су на концу Другог светског рата преузели власт у Југославији комунистички револуционари предвођени Јосипом Брозом Титом започели су свој крвави обрачун са противницима новог режима и свима онима који су представљали препреку у изградњи стаљинистичко-марксистичког друштвеног и државног поретка. Посебну пажњу посветили су обрачунавању са „ретроградним” наслеђем монархистичке Југославије,  коју су кривили како за лично страдање, јер су у Краљевини Југославији комунисти третирани као антидржавни елемент, тако и за све недаће југословенских народа и народности „подјармљених од стране владајућих великосрпских буржоаских кругова”. Оштрицу свог пропагандног деловања, што се најбоље може сагледати кроз дела комунистичке историографије, Титови следбеници усмерили су на три истакнуте политичке личности српског народа из међуратног периода. На првом месту краља Александра Карађорђевића, ујединитеља и творца заједничке државе, чију улогу у обједињавању Јужних Словена је требало избрисати из колективне свести Југословена. И то не само зато што су југословенски комунисти сматрали да све од њих почиње, а Александрова историјска улога их је непрекидно подсећала да то није тачно, већ зато што је требало искидати сваку повезаност људи са  династијом Карађорђевић, вечитој претњи по очување њиховог титоистичког режима. Друга омражена личност у комунистичким круговима био је генерал Петар Живковић, ударна песница власти Александра Карађорђевића и неко ко је одлучно и бескомпромисно спроводио његову политику. Између осталог сурово се обрачунавао са комунистичким активистима, што му они никада нису заборавили. Уз краља ујединитеља и генерала Живковића тај трећи „демон монархистичке Југославије” био је Милан Стојадиновић, министар и председник владе Краљевине Југославије, а након смрти Николе Пашића 1926. године и убиства краља Александра у Марсеју 1934. године, свакако и личност од највећег формата у српским политичким круговима. Нема сумње да су српску буржоазију Тито и другови сматрали најопаснијим противником, тако да је Стојадиновић, као њен најистакнутији представник, морао бити проказан, посебно у српској јавности. Управо у тој систематској сатанизацији и маргинализацији, којој су комунистички епигони изложили лик и дело Милана Стојадиновића, налазе се одговори на питања: зашто се и данас око личности овог истакнутог српског државника стварају бројне контроверзе и зашто и данас помен његовог имена ствара негативну реакцију у значајном делу српске јавности.

Милан Стојадиновић је рођен 4. августа 1888. године у Чачку. Потицао је из угледне српске грађанске породице, отац му је био судија касационог суда, која му је омогућила да стекне квалитетно образовање. Након завршене основне школе и гимназије, Милан Стојадиновић се одлучио да упише право у Београду. Још током студија показао је посебно интересовање за финансије, што је запазио тадашњи министар финансија Краљевине Србије Стојан Протић, који ће му обезбедити стипендију за усавршавање у иностранству, тачније у Минхену и Берлину.  Докторску дисертацију Стојадиновић је одбранио је на тему немачког буџета, да би потом наставио усавршавање у Француској у тамошњем министарству финансија. По повратку у земљу службовао је у Министарству финансија Краљевине Србије, а посебно се истакао након Албанске голготе и пребацивања српске војске и државних институција на Крф. Наиме, Стојадиновић је пописао државне рачуне са којих су у изгнанству вршене исплате и набавке потрепштина за војску. Нема сумње да се већ тада млади Стојадиновић показао као способан и вешт администратор и то у организацији и функционисању министарства у ванредним и изузетно тешким околностима. Стојадиновићева лична способност није прошла ни мимо радара искусног вође радикала Николе Пашића, тако да је у наредном периоду његова каријера имала вртоглави успон. По окончању рата и формирању нове државе Стојадиновић се нашао на челу Државног рачуноводства у оквиру Министарства финансија Краљевине СХС. Међутим, већ 1922. године са тек 34 године постао је министар финансија.

Иако се показао као веома вешт и способан министар финансија, што су признавали и страни економски стручњаци, Стојадиновић се на тој позицији задржао само до 1926. године. Успешно је стабилизовао економске прилике у земљи, али се и уплео у чувену аферу са обвезницама ратне штете. Наиме, шпекулишући тим обвезницама стекао је велику финансијску корист, али и значајну политичку штету. Јавност је, благо речено, била незадовољна оваквим неморалним потезом Стојадиновића, као и круга банкара и пословних људи окупљених око њега. Међутим, опаснији од беса јавности по министра финансија био је бес краља Александра. Стојадиновић је располагао и краљевим капиталом, који је такође уложио у обвезнице ратне штете, што је владару донело материјалну добит, али и значајну политичку штету. Како би сачувао круну од негативног одјека у јавности ове велике афере, краљ Александар је та, шпекулацијом стечена средства, дао за изградњу студентског дома, а Стојадиновићу се „захвалио на сарадњи”. Стојадиновићева политичка каријера је све до смрти краља Александра била у стању својеврсног мировања. Наиме, био је он политички активан, налазио се чак и на месту директора Београдске берзе, путовао је по свету и склапао уговоре за земљу, али на најважније државне функције није долазио. Ситуација се из корена мења након атентата у Марсеју и смрти краља ујединитеља. Стојадиновић је прво као министар финансија ушао у владу Богољуба Јефтића, да би већ 1935. године добио и мандат за састав нове владе.

Наиме, кнезу намеснику Павлу Карађорђевићу било је и више него јасно да Јефтић нема капацитета да се избори са горућим економским и политичким изазовима који су опхрвали земљу. На првом месту морало се наћи решење за константну економску кризу, која је дубоко потресала Југославију. Затим, било је неопходно што пре ухватити се у коштац са горућим националним питањем, рак раном монархистичке, а испоставиће се и комунистичке Југославије. И на крају све то морало се постићи у крајње неповољним спољнополитичким околностима, које су настале као последица јачања Немачке и Италије, сила ревизионистички настројених према версајском поретку успостављеном након Великог рата. Стојадиновић је несумњиво био способан економиста и привредник, тако да се на првом месту позабавио сређивањем државних финансија. Стабилизовао је динар, ликвидирао старе дугове и буџетски дефицит. Подстакао јавне радове који су донели нова радна места и реализацију важних инфраструктурних пројеката. Подржавао је развој индустрије, али је истовремено радио и на пореском растерећивању сељака, најбројнијег слоја друштва у Југославији. Све те мере дале су изузетне резултате. Југославија је из године у годину бележила значајан економски раст, повећавала се запосленост као и приходи буџета, а економски показатељи су генерално били све бољи и бољи. Међутим, нико није ни спорио економску стручност Стојадиновића, тако да су се позитивни резултати на том плану и могли очекивати. Додуше ретко ко је могао предвидети да ће бити толико импресивни и то у тако тешким унутрашњим и спољашњим околностима. Међутим, чешће се постављало питање његових политичких способности од којих је зависило решавање ипак за Југославију најтежег, националног или хрватског питања. Убрзо, и на том плану Стојадиновић је показао сву своју вештину.

Важно је нагласити да је Стојадиновић политички сазревао у Народној радикалној странци Николе Пашића, кога је називао својим политичким оцем и у којој је стекао драгоцено искуство. Такође, важно је напоменути да је градио каријеру и у државној служби и да је прошао пут од обичног чиновника Министарства финансија Краљевине Србије, па до министра у влади младе јужнословенске краљевине. У сваком случају онда када је 1935. године у тешком и критичном моменту по саму судбину Југославије, прихватио дужности председника министарског савета, Стојадиновић је био искусан политичар од несумњиво највећег ауторитета у српским политичким круговима. Неко ко је веома добро познавао државни и политички систем, али и разумео изазове са којим се Југославија суочавала. Што се тиче односа према националном, а посебно горућем хрватском питању, Стојадиновић се ту суштински држао ставова Радикалне странке, али и основних начела која је баштинила српска грађанска и политичка елита тог времена. Наиме, Стојадиновић је по питању државног уређења био унитариста, као и већина српске елите. Сложена држава, федерација или конфедерација, српске политичаре је асоцирала на Аустроугарску, земљу за коју је синоним била нестабилност. Хрватска политичка елита, представљена кроз ХСС (Хрватску сељачку странку) Влатка Мачека, била је пак носилац идеје федерализације Југославије, као предуслова да се спречи „српска хегемонија”. Нимало наиван, како у бизнису тако и у политици, Стојадиновић је добро разумео да је за ХСС и већину хрватске политичке елите федерализација само увод у отцепљење. Управо зато био је свестан, нарочито после директног разговора са Мачеком, да је ту компромис немогућ. Следствено томе, определио се за стратегију спољне и унутрашње изолације хрватског фактора, као предуслова да се очува јединство и постигне стабилност земље.

У унутрашњој политици успео је себи привући Антона Корошеца Вођу СЛС (Словенске људске странке) доминантне политичке опције међу Словенцима и Мехмеда Спаха лидера ЈМО (Југословенске муслиманске организације). На тај начин спречио је да српски фактор унутар Југославије буде изолован, док је ХСС остао усамљен и упућен једино на српску опозицију. Фактички, тим политичким маневром југословенски премијер је зауставио опасан процес који је постепено узимао маха, а то је обједињавање око ХСС свих несрпских политичких чинилаца, што је претило да доведе до ескалације ионако затегнутих националних односа. На спољнополитичком плану, Стојадиновић уноси нову динамику. Прави снажан заокрет од искључивог везивања Југославије за савезнице из Првог светског рата Француску и Британију, ка приближавању ревизионистичким силама од којих су хрватски, али и сви други сепаратисти у земљи добијали подршку. Наиме, Стојадиновић је и те како био свестан нарастајуће моћи Хитлера и Мусолинија, као и неспремности западних демократија да им се супротставе. Такође, као економиста добро је знао да су два најважнија спољнотрговинска партнера његове земље Немачка и Италија. Управо зато, у приближавању Риму и Берлину председник југословенске владе видео је економску оправданост, али и политичку корист јер је на тај начин успео да одсече подршку коју су сепаратисти у његовој земљи добијали споља. Међутим, то никако не значи да је он кидао везе са Паризом и Лондоном. У само четири месеца он чини посете и Паризу и Лондону, али и Риму и Берлину. Склапа уговор о пријатељству и миру са Италијом, али и продужава споразум о пријатељству са Француском. Једноставно речено, Стојадиновић игра на све карте, односно удара темеље за политику неутралности у време које је било и више него турбулентно и у које се велики европски па и светски сукоб већ могао назрети.

Стојадиновић је из искуства Првог светског рата знао да савезништва не значе много када топови почну да пуцају и да се свака држава примарно може ослонити само на своје капацитете. Србија је то најбоље осетила 1915. и 1916. године када обећана помоћ није стизала на време или није уопште стизала. Када се сваки метак морао плаћати и када су нам савезници продавали покварено брашно или ужеглу сланину, користећи ситуацију у којој смо се нашли, нарочито током и након повлачења преко Албаније. Србија тада није била у ситуацији да самостално доноси одлуке и Стојадиновић ни по коју цену није желео да се такав сценарио понови. Управо зато, изабрао је пут неутралности, који је суштински свим великим силама више или мање сметао, али је за Југославију у датим околностима био најбољи.

Оштрицу своје дипломатије против Стојадиновића и његове спољнополитичке стратегије посебно је усмерила Велика Британија. Наиме, још од 1938. године Британци су били свесни неизбежности сукоба са нацистичком Немачком. Самим тим, желели су Југославију што чвршће да вежу за себе, а Стојадиновића и његову политику доживљавали су као препреку у том процесу. По њиховом мишљењу, а са чим се сагласио и кнез Павле, Стојадиновић је Југославију превише приближио Риму и Берлину, што је Београд довело у опасност да потпуно склизне у Мусолинијев и Хитлеров загрљај. Управо зато и кнез намесник и Британци заговарали су политику споразума Срба и Хрвата. Према њиховој перцепцији то је био једини начин да се стабилизују прилике у земљи и да се потреба Југославије за приближавањем Италији и Немачкој, како би се неутралисала подршка ових тоталитарних сила хрватским сепаратистима, зауставила. Суштински, по њиховом мишљењу решење хрватског питања био је предуслов да Југославија има одрешене руке у вођењу спољне политике. Управо под таквим околностима кнез Павле се одлучује да 1939. године смени Милана Стојадиновића, иако је југословенски премијер убедљиво добио изборе 1938. године. Кнез намесник је на власт довео владу Цветковић-Мачек, која ће кренути путем српско-хрватског споразума, федерализације земље и формирања Бановине Хрватске. Била је то несумњива победа британског утицаја у Београду. Колико су кнез намесник и влада зазирали од Стојадиновићевог утицаја и након његове смене најбоље се видело у њиховој одлуци да га интернирају из земље. Стојадиновић је рат провео на Маурицијусу, а затим се преселио у Аргентину где је и преминуо 1961. године.

Данас када са значајне временске дистанце сагледавамо његову историјску улогу не можемо, а да у Милану Стојадиновићу и његовој политици не видимо велику пропуштену шансу. Стојадиновић није био ни нациста ни фашиста, како га је окарактерисала комунистичка историографија. Састанци, везе и контакти које је одржавао са најважнијим политичким чиниоцима из Рима и Берлина никако не значе да је и сам Стојадиновић баштинио тоталитарну идеологију. Напротив, његов целокупни политички ангажман сведочи другачије. Изјаснио се против завођења шестојануарске диктатуре још за живота краља Александра, а када је смењен 1939. године није ништа учинио да би покушао насилним путем да се докопа власти. Његова политичка организација била је савремена и деловала је у складу са модерним партијама тог времена. Самим тим, без обзира што се могу пронаћи неке манифестационе сличности са италијанским фашистима или немачким нацистима, то се не може сматрати доказом Стојадиновићевих симпатија према Хитлеру и Мусолинију, већ духом времена тадашњим принципима страначког организовања. Уосталом то партијско деловање, као и контакти које је имао са вођама Немачке и Италије могу се приписати и другим европским лидерима, тако да онда веома лако ту етикету нацисте или фашисте можемо делити скоро свим европским шефовима држава. Чак и Стаљину, лидеру СССР-а који је изнео борбу против наци-фашистичке немани, а који је преко споразума Рибентроп – Молотров, потписаног августа месеца 1939. године, успоставио савез са Хитлером. За разлику од совјетског лидера Стојадиновић никада никакав сличан споразум није потписао ни са званичним Римом ни Берлином. Наравно, и више је него јасно да су Стаљин и Хитлер били смртни непријатељи. Вођа СССР-а се трудио да неизбежан сукоб са нацистима што више одложи, за време када његова земља буде спремнија, а немачка ратна машинерија истрошена у сукобима са другим европским државама. Суштински, Стаљин је вукао тактички мудре прорачунате и прагматичне потезе, за које му се политички нема шта замерити.

Исто тако нема се шта замерити ни Стојадиновићевој спољној политици јер је он добро знао да су нацистичка Немачка и фашистичка Италија непријатељи Југославије, али исто тако добро је разумео да његова земља нема капацитета да им се супротстави. Савезници из Лондона били су спремни да Југославији пруже вербалну подршку и ништа више. У таквим околностима, добро сагледавајући однос снага у Европи Стојадиновић је донео испоставиће се,  једину исправну одлуку. Покушавао је да одржава што боље везе са Римом и Берлином како би обезбедио њихову сагласност за неутралну позицију Југославије. Да ли би у томе и успео, да није смењен 1939. године, то никада нећемо сазнати. Али када сагледамо последице које су Југославија и српски народ преживели током Другог светског рата, можемо само жалити што то није покушао. Иначе, Стојадиновић није био чак ни германофил, што му се неретко приписује. Био је англофил и то веома повезан са британским капиталом у нашој земљи. Међутим, то што је гајио наклоност ка „Гордом Албиону” није значило да је био послушник политичке елите у Лондону, као што није био ни слуга тоталитаристичких режима у Берлину и Риму. Милан Стојадиновић је изнад свега био велики државник, српски и југословенски патриота, коме су интереси свог народа и државе увек били на првом месту.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

1. Стојадиновић, М. (1970). Ни рат ни пакт: Југославија између два рата. Отокар Кершовани, Ријека
2. Петрановић, Б. (1988). Историја Југославије: Краљевина Југославија (1914–1941). Нолит, Београд
3. Глигоријевић, Б. (1970). Демократска странка и политички односи у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Институт за савремену историју, Београд
4. Димић, Љ. (2001). Историја српске државности, Књ. 3, Србија у Југославији, Српска академија наука и уметности, Огранак: Беседа: Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад