Милена Дравић и Драган Николић – актери другачијег времена

Милена Дравић и Драган Николић – актери другачијег времена

Аутор: Дајана Грубишић

Са позоришне и филмске сцене у Србији, током претходне две године сишло је много великих глумаца. Позната имена прешла су иза завесе и у јавности кажу да је са њима завршена читава једна ера.
Милена Дравић је преминула 14. октобра и однела заиста са собом једно другачије време. Сви медији писали су о њеним бројним улогама и наградама, о ведрини, духу и лепоти којом је зрачила. Највише од свега писало се и говорило о љубави између ње и Драгана Николића. О једном глумачком и љубавном пару који је обележио животе многих. Судећи по бројним објавама на друштвеним мрежама и у медијима, људи су се осећали као да је отишао члан њихове породице.
Душко Ковачевић, писац и управник Звездара театра, рекао је на комеморацији да се само једном родио неко као Милена Дравић и никад више. Пре 78 година, у Београду на Дорћолу рођена је непоновљива глумица. У детињству су препознали њен дар за рецитовање и сцену, па су је родитељи уписали на балет. Са осамнаест година први пут се опробала на филму и то готово случајно. Милена је била у гостима код тетке у Сарајеву, када ју је приметио словеначки редитељ Франтишек Чап и добила је улогу у филму „Врата остају отворена“.
Након овог филма, који је сниман у Сарајеву 1958. године, следе улоге у филмовима „Дилижанса снова“, „Заједнички стан“, „Боље је умети“, „Узаврели град“ и „Лето је криво за све“. Уписала је Факултет драмских уметности и иако талентована, није у почетку веровала да је њен опстанак на филму сигуран. Међутим, Златна арена на Филмском фестивалу у Пули за филм „Прекобројна“, учврстила је њену мотивисаност.
Уследили су бројни филмови, како они са ратном тематиком, тако и они који су припадали црном таласу и били забрањивани. Након филма „Јутро“, са Љубишом Самарџићем, добија Златну ружу на Филмском фестивалу у Венецији и њих двоје постају филмски пар године. Дравићева је убрзо добила улогу и у филму „Битка на Неретви“, једном од најскупљих филмова у Источној Европи. Због снимања је одсуствовала са предавања па је искључена са факултета.
Драгана Николића упознаје почетком седамдесетих година. Од 1972. до 1974. године њих двоје снимају телевизијски шоу „Образ уз образ“. Скечеви и музичке нумере смењивали су се у овом популарном телевизијском формату. Читава Југославија заволела је Драгана Николића и Милену Дравић као пар, што су они тада и постали. Међу бројним сценаристима нашли су се Љубивоје Ршумовић, Душан Радовић и Здравко Шотра, који је и режирао ову емисију. Сва позната имена југословенске сцене прошла су кроз овај шоу и додала му своју харизму и печат.
Осамдесетих година поново снима са Љубишом Самарџићем. Комедије „Љубавни живот Будимира Трајковића“, „Рад на одређено време“, „Мој тата на одређено време“ и „ Развод на одређено време“ прослављају овај глумачки пар, али за сва времена. Филмови се и данас репризирају и без проблема код гледалишта изазивају смех и емоције сваки пут.
Овај серијал „на одређено време“ је комична прича о озбиљности живота. Љубиша Самарџић тумачи лик Синише, наставника запосленог на одређено. Он исто тако привремено станује у стану своје удате сестре, који постаје претрпан и скучен. Привремено се претворило у десет година и сваки дан доноси нову стресно-комичну ситуацију. С друге стране, дечак Иван, којем Синиша предаје, жели да нађе мужа за своју мајку. Они које је она бирала били су само за привремено и нису му се допадали.
Синиша је добар, помало неспретан човек, којем често недостаје и мало среће. Светлана, коју тумачи Милена Дравић, је изузетно лепа и блага, склона да одабере лоше мушкарце. Обично би се састанци завршили разочарањем, а у њој је све више расла жеља да пронађе мужа и оца за Ивана. Све ове авантуре одигравају се на изузетно духовит начин, али испод површине приказују и све потешкоће са којима се људи боре када не могу да остваре неке од основних услова за стабилан и независан живот.
У другом делу ове трилогије појављује се и Иванов отац, који покушава поклонима и обећањима да врати Светлану и сина. Заплети се ипак решавају у Синишину корист. Сва дешавања прати његова борба да коначно добије сталан посао и свој стан, што га често доводи у неприлике са Светланом. У трећем делу, коначно се охрабри да је запроси и грешком агенције одлазе на медени месец у Црну Гору, уместо у Шпанију. Враћају се разочарани, али их чекају и нове потешкоће. Комисија за доделу станова предност даје разведеним мајкама са децом, па њих двоје одлучују да се разведу на одређено време.
Све ово вероватно знају готово сви који су икада гледали домаће филмове. Оно што сам желела да истакнем јесте разноликост њених улога, које су увек носиле неки посебан шарм. Увек су имале црту хумора, колико год озбиљне биле.
У овим филмовима дечака Ивана играо је Никола Којо, којем је ово било прво појављивање на филму са непуних тринаест година. Неколико дана после Миленине смрти глумац је добио награду Вила, за допринос јужнословенској кинематографији. Посветио ју је својој првој филмској мајци, правој доброј вили.
Крајем прошле године објављена је монографија под називом „Милена Дравић – Више од уметности“, аутора Александра Милосављевића и Татјане Њежић. У првом делу представља више од педесет сцена из живота велике драмске уметнице, док у другом делу обухвата казивање њених колега, редитеља, позоришних критичара и познаваоца сценске уметности.
У мају ове године отворен је легат Милене Дравић и Драгана Николића у Југословенској кинотеци. Они су завештали неке од бројних награда, одећу ношену када су награђивани, предмете и фотографије. Тиме се посетиоцима пружа прилика да завире у успомене и драгоцености глумачког пара.
Овако би у недоглед могле бити набрајане њене награде, улоге, филмови и представе. Телевизијске серије уводиле су је у наше домове као драгог госта или баш као члана породице. Од „Прича из Непричаве“, преко „Метле без дршке“, серије „Позориште у кући“, до новијих остварења као што су серије „Луд, збуњен, нормалан“, „Синђелићи“ и „Комшије“. Сваки лик Милена је оплеменила својим шармом, духовитошћу и топлином. Каква год да је улога била, њене хероине су увек имале одређену дамску црту, која је била неодвојиви део Милене саме. Баш као што је Драган Николић у сваки свој лик увео господина, мангупа и џентлмена. Како нигде нису ишли једно без другог и увек су заједно представљали целину, тако и овај текст мора бити о обома.
На паузи снимања филма Како су се волеле две будале, 1972. године, венчали су се Драган Николић и Милена Дравић, а кума им је била глумица Сека Саблић. Заиста, ето од тог самог почетка били су симболи другачијег времена и начина на који се воли.
Драган Николић је оличење пунокрвног београдског момка. Покрети мачке, непрестани опрез, корача као да се прикрада. Мршав као хрт. Избегава да прича о апстракцијама, радије употребљава дечачки цинизам него исповедачки тон. То је једно од оних лица која годинама пролазе Београдом и постоје покрај нас. То су момци који придржавају углове кућа да се не сруше, а истовремено жваћу жваку гледајући филмове Џона Вејна. Нешто што би можда неке жене назвале дете-мушкарац – овако је Момо Капор описао тада још глумца у успону. Из овог описа препознао би га свако ко га је макар једном видео на екрану.
Своју глумачку каријеру је започео 1964. године, улогом у филму „Право стање ствари“. Занимљиво је да је његово крштено име Драгослав, како је и потписан у овом филму. Међутим, већ наредне године играо је у телевизијској серији „Довољно је ћутати“, где је грешком потписан надимком. Од тада је остао Драган Николић, који ће тек постати познат и упамћен.
Рођен је 20. августа 1943. године у Београду. После две године проведене у средњој школи полагао је пријемни испит на Академији за позориште, филм, радио и телевизију. Када је примљен као седамнаестогодишњак, био је најмлађи студент. Дипломирао је на Факултету драмских уметности.
Прва значајна улога била је у филму „Кад будем мртав и бео“. Овај филм припадао је већ поменутом црном таласу, новом правцу који се појавио у југословенској кинематографији. Једна од главних карактеристика ових филмова је приказивање реалног начина живота и стања у друштву, које је било далеко од пропагандне стварности. Власт је остварења црног таласа проглашавала неподобним и углавном забрањивала.
Јанко Бугарски, звани Џими Барка, био је млади сезонски радник који је са девојком Лилицом кренуо у потрагу за новим послом. Притиснут беспарицом, не баш снажних моралних начела, доспева у разне проблематичне ситуације. Поткрадао је раднике на једном градилишту, опробао се и у певању, безуспешно тражио радна места у фабрикама и предузећима. На крају је покушао да уцени управника градилишта и добије од њега новац, тако што је рекао да Лилица носи његово дете. Човек је открио превару и на крају убија Барку. Његов лик симболизовао је човека тотално изгубљеног у времену и друштву. Склоног преварама, вечито гоњеног жељом за бољим сутра.
И кад будем мртав и бео, ја бих само хтео да каква-таква светиљка будем.
Ова чувена реплика из филма показује жељу сваког човека да за њим остане било какав траг. Неке то одведе кривим путем до самоуништења, као што је случај са главним ликом. Неки ипак засијају најјачим сјајем и дуго остају светиљке онима који долазе. Тако је било са носиоцем ове улоге. Једном приликом у интервјуу рекао је да му је управо ова реченица била проткана кроз све што је у животу радио.
Оно што се касније кроз његове улоге показало, јесте да је Драган Николић био глумац који је поседовао невероватну моћ трансформације. Глумио је најразличитије профиле личности и сваком свом лику давао отисак, али сваког одиграо верно и маестрално. Легендарни Прле, лако је касније прелазио у Флојда и Уркета, мангупе београдских улица. Исто тако, они су касније постајали Главоња, лопов са манирима у „Пљачки Трећег рајха“. У свима њима било је његовог духа, оног дечака и човека из Капорових речи.
Обележио је на стотине ликова својим препознатљивим гласом и држањем. „Три карте за Холивуд“, „Буре барута“, „Ивкова слава“, „Монтевидео“, „Мјешовити брак“… Низ не би имао краја када бисмо хтели да поменемо све познате филмове и серије у којима је играо.
Умео је да буде и Влах-Алија у „Бановић Страхињи“ и иако негативан лик, да буде допадљив. Највише сам га упамтила као Хаџи Замфира. Поново су се појавили, као некад образ уз образ, он и Милена и показали оне нити које се протежу кроз породицу и родитељство, неовисно од времена у ком се налазимо. Строг, затворен, широке руке и добро скривеног меког срца, Замфир је захваљујући Драгану Николићу са биоскопског платна и екрана изазивао у гледаоцима поштовање и дивљење. Можда нико други не би умео тако добро да понесе улогу оца четири ћерке, човека којег се људи и помало плаше али му се диве и желе да му буду близу. Можда нико не би успео да у осмех с краја усана господски сакрије све Хаџи Замфирове пороке и слабости из младости, нити да у један покрет руке стави толико речи. Умео је Драган Николић.
Уз њега умела је Милена Дравић да без речи оплемени и свој и његов лик. Улогом Ташане представила је толике жене и мајке у балканским породицама, које су биле стубови домова, на први поглед увек у сенци. Те су жене заправо све носиле на себи и у себи. Својом благошћу смиривале, храброшћу ојачавале и постављале ствари на своје место. У овом филму, као и у мноштву реклама које су заједно снимили, Милена и Драган осунчали су наше домове.
А она, једним погледом успе да ми помери свет и једним осмехом поправи дан. И онда ме питају зашто је волим.
На крају, кад се све одмери заиста су били реткост. Увек у пару, а свако од њих за себе тако посебан, индивидуалан и остварен. Четрдесет година успели су да очувају свој брак достојанствено, с пуно љубави и далеко од јавности. Никада се нигде није појавила никаква непримерена прича о њима, ништа што би нарушило њихов углед. Није до медија доспевало ни оно супротно, лепо. Просто нису дозвољавали да интима постане јавна.
Николић је преминуо 11. марта 2016. године. Током борбе са болешћу, замолили су медије да ни тада не нарушавају њихов дуго грађени мир.
Данас се фотографијама, гламурозним прославама и изношењем свих појединости свакодневице мери величина човека, успеха и љубави. Према томе, истина је да су ови људи однели са собом последње трагове другачијег живота. Трагове једне позорнице на којој још увек постоје мангупи, а не само барабе. Постоје даме, жене са укусом и мером. Људи, велики и остварени, који живе „као сав нормалан свет“ и својом природношћу освајају све око себе.