МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН – покретачки ум Албертовог генија

МИЛЕВА МАРИЋ АЈНШТАЈН

покретачки ум Албертовог генија

Аутор: мср Љиљана Драгосављевић Савин

Милева Марић Ајнштајн рођена је 19. децембра 1875. год. у Тителу, у Шајкашкој области Бачке (Аустроугарска), у богатој породици, као најстарије од троје деце Милоша Марића и Марије Ружић Марић. Након скоро деценије брака, Милева је била прво дете Марића које је остало живо (двоје мушке деце им је убрзо по рођењу умрло). Осам година касније, у Руми, рођена је њена сестра Зорка, а две године након тога и брат Милош, такође у Руми. Захваљујући добром материјалном положају породице, сва Марићева деца су добила прилику за изузетно образовање у иностранству. Зорка Марић студирала је биологију у Цириху, али је студије прекинула због болести. Умрла је Новом Саду 1938. год. Милош Марић завршио је студије медицине на угарском Коложварском универзитету. Мобилисан је и ратовао у Првом светском рату као аустроугарски војник, прво на јужном, а затим на северном фронту, да би као руски заробљеник почео да ради у Лефортовској војној болници. Остао је у Русији, оженио се и постао познат и поштован као лекар-истраживач и цењени универзитетски професор. Никада се није вратио у Србију.

Породични надимак Милеве био је „Мица“, а пријатељи тврде да је била размажено дете, коме су родитељи много дозвољавали, пре свега зато што јој је приликом рођења ишчашен кук (луксација левог кука), тако да јој је лева нога била краћа, због чега је храмала цео живот. За женско дете у то време ово је био озбиљан хендикеп. Још као дете показивала је дар за математику, језике, сликање и музику. У женску гимназију у Новом Саду кренула је 1886. год, а 1888. је прешла у гимназију у Сремској Митровици, где је матурирала 1890. год, као најбоља у разреду из математике и физике. Од 1890. год. је похађала Краљевску српску школу у Шапцу. Када је напунила 15 година њен отац, уз специјалну дозволу, ју је послао у мушку приватну Краљевску средњу школу у Загребу, у коју су ишли само дечаци. Положила је пријемни испит и уписала десети разред. Међутим, 1892. год. се разболела, па се преселила у Швајцарску, где је у новембру месецу кренула да похађа Женску средњу школу и Цириху, у то доба једном од свега неколико европских градова с универзитетом који је примао жене. Положила је матуру након две године и почела да студира медицину, али се до октобра пребацила на универзитетски Политехнички институт (дан. Федерални Технолошки институт у Цириху – ETH Zurich). Била је једина девојка у групи од шесторо студената и тек пета жена која је уопште била примљена на овај институт. Један од њених колега био је и млади Алберт Ајнштајн, седамнаестогодишњак, с којим се брзо спријатељила. Он је из другог пута уписао студије математике и физике на овом факултету.

Милевина прва година студија била је веома успешна, а другу је започела семестром у Хајделбергу, где је са нобеловцем Филипом Ленардом проучавала фотоелектрични ефекат, а код професора Хермана Минковског изучавала четвородимензионалну геометрију, која је математичка основа теорије ралативитета. Она и Алберт остали су у контакту док је била одсутна. По њиховој преписци из тог доба види се да је Милева уживала у студијама, док је Алберту веома недостајала „мала побегуља“, чији повратак је нестрљиво ишчекивао. По окончању студијске године Милева се вратила у Цирих и до пролећа 1899. год. сва формалност је нестала. Он је њу звао Луткица, а она њега Џони. Упловили су у љубавну везу и почели да живе заједно, делећи љубав и уџбенике. Милевини родитељи су били толерантни, знајући да су мали изгледи да се она уда, узимајући у обзир њену интелигенцију и њен физички недостатак. Међутим, Ајнштајнови родитељи су се противили овој вези по свакој основи: престара је за њега, књишки је мољац, хрома и није јеврејског порекла. Али што је отпор био већи, Милева је више штитила Алберта, смештајући његове интересе испред својих. Он је захтевао све њено време, а она је зато жртвовала своје студије и пријатеље. Упркос обећавајућем почетку студија, Милевин успех је почео да слаби. У лето 1900. год. обоје су пали на завршним испитима. Да би положили, било је потребно да имају просек 5, на скали од 1 до 6. Ајнштајн је имао 4,9 и његова оцена заокружена је на 5, па је ипак дипломирао. На Милевину просечну оцену 4, утицала је слаба оцена из теорије функција 2,5, иако је добила високе оцене из физике.

Након неуспеха на испитима, Милева је остала у Цириху, радећи као асистент у лабораторији и припремајући се да поново полаже испите. Ајнштајн је отишао у Италију у посету породици. У мају су се састали на језеру Комо на пар дана. Неколико недеља касније, Милева је открила да је трудна. У јулу је поново пала на испитима, у шестом месецу трудноће, због чега је трајно искључена с Политехничког Универзитета. Након тога је постало јасно да јој неће дозволити да стекне диплому „Политехникума“ као неудата мајка, па је прекинула и писање дипломског рада, у који је уложила много труда и за који се била надала да ће се развити у докторску тезу. По ондашњем швајцарском закону, мушкарац који добије ванбрачно дете аутоматски остаје без посла у државној служби. Пошто је Алберт био у фази тражења посла, а нису били венчани, Милева је отпутовала у Нови Сад код родитеља, где се припремала за порођај. Крајем јануара 1902. год. Милева је родила кћерку Лисерл у родитељској кући у Новом Саду, далеко од очију јавности. У својој 27 години, са незавршеним факултетом и ванбрачним дететом, почела је да се осећа као срамота за породицу.

За постојање првог Албертовог и Милевиног детета, мале Лизерл, сазнало се тек крајем осамдесетих година 20. века, када су објављена њихова љубавна писма, која су чувана у Хебрејском универзитету у Јерусалиму. Након две године Лисерл се губи сваки траг. Шта се десило са њом и која је била њена судбина, није познато. Могуће да је умрла од шарлаха или је дата на усвајање (по неким тврдњама Милевиној пријатељици Хелени, која је била удата за Миливоја Савића из Београда, али то њихови потомци негирају). Не постоји њен извод из књиге умрлих, нити евиденција о гробном месту. Из црквених матичних књига се види да је Лисерл крштена у манастиру Ковиљ као Љубица, али нема трагова о њеној прераној смрти, уколико је стварно преминула септембра 1903. год. Психоаналитичар Џон Филипс, пренео је речи Ерика фон Калера, да је Ајнштајново прво дете било монголоидни идиот. Захваљујући њиховом брижном чувању тајне о Лисерл за живота, али и још брижљивијем Албертовом уклањању свих писама из Милевине куће након њене смрти, судбина Лисерл до данас је остала тајна. У сваком случају, Милева се вратила у Берн без Лисерл, а  Алберт никада није видео своју ћерку.

Два физичара никада нису имала ближи однос од њих двоје: Милева и Алберт заједно су јели, спремали испите, делили идеје и уџбенике, заједно су спавали, подизали децу и разговарали о физици. У слободно време она је често свирала клавир, пратећи Алберта на виолини и тако су забављали пријатеље, групу која је постала позната као „Олимпијска академија“. Упркос противљењу својих родитеља, у бернској Градској већници 6. јануара 1903. год. Алберт Ајнштајн је оженио Милеву Марић, своју колегиницу и сарадницу. Сведоци на скромном венчању били су чланови Олимпијске академије, Морис Соловин и Конрад Хабихт. Нису имали медени месец, а прослава се састојала само из ручка у ресторану. Њихов брак био је интелектуално партнерство. Ајнштајн се дивио Милевиној тихој независности и интелектуалној амбицији. Сматрао је срећним што је нашао: “биће које је мени равно и које је јако независно као што сам и сам“, причао је. Негде око њиховог венчања Лисерл је оболела од шарлаха и потом јој се губи сваки траг. Њихов заједнички живот започео је с Ајнштајновим радом у Швајцарској канцеларији за патенте у Берну и заједничким вечерњим радом на истраживањима проблема у области физике. По сведочанствима њихових тадашњих пријатеља, Милева је покушавала да се избори са губитком ћерке и каријере, што је био дуготрајан и болан процес. Баш пре њихове друге годишњице брака, Нобелова награда за физику додељена је Мари и Пјеру Кири и то је свакако био болан подсетник на то да се и она некада надала каријери. Ипак, чинило се да су обоје задовољни заједничким животом и радом, што је крунисано рођењем њиховог старијег сина Ханса Алберта 14. маја 1904. год. и изузетним научним успехом (Ханс Алберт Ајнштајн ће касније постати професор хидрауличког инжењеринга на Универзитету Калифорније, Беркли. Имао је веома мало контаката са својим оцем, али делио је његову љубав ка једрењу и музици.) Милева је 1905. год. писала Хелени Савић, својој дугогодишњој пријатељици из Србије: “Завршили смо нека важна посла која ће мог мужа учинити светски познатим.“

Ране 1905. год. Алберт је имао двадесет шест година и радио је шест дана недељно. Милева је била домаћица са двадесет девет година, са дететом у крилу. Ово је Ајнштајнова annus mirabilis, чаробна година. У распону од седам месеци, Ајнштајн је доставио револуционарне чланке Аналима физике (Аnnalen der Physik), најбољем физичком часопису у Европи. Свака теза елегантно уклања греду из структуре дотад прихваћене научне теорије. Бројећи само 43 странице, ових неколико папира понудили су велики део оквира за физику двадесетог века. Његов задивљујући рад није се појавио ниоткуда. Између 1902. и 1904. год. Ајнштајн је написао три списа, од којих је сваки садржао комадић идеје или нови начин да се мисли о структури материје, природи радијације, интеракцији светла и материје. Ове идеје биле су у мировању  док се нису појавили резултати списа из 1905. год. У додатку чланцима из часописа, Ајнштајн је изложио и дисертацију, предлажући метод за одређивање броја и величине јона. Упоређена са другим његовим сјајним дометима из 1905. год, ово и није била инспиришућа тема. Али, ово дело је цитирано чешће од било ког његовог другог дела. Ова 1905. год. била је врхунац научног достигнућа, моменат развођа у историји физике. За први чланак, објављен у марту, о кванту светлости и фотоелектричном ефекту, добио је Нобелову награду. Друга два рада, објављена у јуну и септембру, била су Специјална теорија релативитета и Еквиваленција масе и енергије и представљали су истинску револуцију у науци. Међутим, сви чланци ових и наредних година објављивани су под именом Алберта Ајнштајна. Име Милеве Марић се нигде није појављивало. Брачни пар Кири остао је једини који је у том времену јавно манифестовао допринос жене у значајним научним открићима и истраживањима.

О ауторству тада објављених радова постоје различита мишљења. За разлику од Ајнштајнових савременика, који никада нису сумњали да је он сам аутор свих својих радова и теорија, током последњих деценија, након откривања делова њихове преписке и других докумената (од којих су неки чекали дозволе за отварање и више деценија након открића) данас је све више оних које превасходно занима допринос Милеве Марић Ајнштајн.

Тако неки од еминентних научника верују да је Милева сигурно веома активно сарађивала на неким од научних радова из 1905. год. Међу њима је био и Абрам Јоф, цењени члан Совјетске академије наука. Од 1902. до 1906. год Јоф је радио у Минхену као асистент В. К. Рентгена, који је био члан уредништва Анала физике. Јоф је бивао у прилици да види оригиналне рукописе из 1905. године, о чему је и сам говорио. Међутим, Јоф је умро 1960. год, пре него што је научна заједница показала било какво интересовање за Милеву. И поред тога постоји бар један штампани извештај у ком Јоф изјављује да је он лично видео два имена аутора на Албертовим научним радовима из 1905. године, тачније на раду „Специјална теорија релативитета“, где Јоф тврди да је оригиналан рад био предат уз навођење два аутора “Ајнштај и Марити“. Презиме „Марити“, као хунгаризовани облик презимена Марић, је било званично презиме под којим је Милева била уписана у Градски регистар Кантона Цирих. То што Јоф тврди да је видео облик „Марити“, наводи нас на закључак да је видео оригинални рукопис „Специјалне теорије релативитета“, који је касније изгубљен и ни до данас није пронађен.

Значајни су и неки други детаљи. Пре свега чињенице везане за Нобелову награду. Услов да њој припадне новчани износ Нобелове награде, Милева је поставила приликом развода са Албертом и он је то без противљења прихватио, мада ни у време развода, нити било када касније, у финансијском смислу није био ни мало склон Милеви ни деци. Иначе, због сплета околности, Ајнштајн је добио најмањи новчани износ награде, који је икад уручен.

Други, који не верују у допринос Милеве Марић Ајнштајн, наглашавају чињеницу да она никад није дипломирала, односно да због лоших оцена није успела да дипломира, што сматрају доказом за њену интелектуалну инфериорност у односу на Алберта. С друге стране, у писмима које су Милева и Алберт размењивали налазимо јасне доказе њеног ангажовања, односно заједничког рада. Тако Алберт у писмима Милеви помиње „нашу“ теорију и „наш“ рад. Међутим, ова писма написана су у студентским данима, најмање четири године пре радова из 1905. год. Проблем који се данас не може решити представљају Милевина писма Алберту, која је он након развода систематски уништио, као и писма која су по његовом налогу адвокати уклонили из Милевине куће након њене смрти. Усред недостатака валидних доказа с једне стране и значаја који Ајнштајн данас има за светску научну заједницу, званични уредници Прикупљених списа Алберта Ајнштајна, изнели су неутралну теорију: “Нисмо нашли доказ који би показао њено активно учешће у његовом научном раду, али не можемо ни да потпишемо да није ништа радила. Једноставно не знамо.“

Деценију након „annus mirabilis 1905“ Алберт је објавио рукопис на тему опште теорије ралативитета, чиме је заокружио своју најзначајнију теорију. Последње три деценије живота провео је тражећи јединствену теорију која ће повезати гравитацију и светлост. Никада није успео у томе. Аналитичари рада Алберта Ајнштајна су сагласни да је најзначајније радове објавио 1905. године, док је након тога његов иноваторски, креативан рад губио на замаху и никада није достигао ниво из 1905. године.

Године 1909. Ајнштајн је прихватио место ванредног професора теоријске физике на Универзитету у Цириху. У исто време његов однос са Милевом полако излази из зенита и он почиње да се дописује са бившом љубавницом. Нова траума било је рођење другог сина Едварда, 28. јула 1910. године, код кога је убрзо констатован низ проблема, који су касније дијагностиковани као шизофренија (Едвард Ајнштајн је желео да развије праксу фројдовског психоаналитичара, али је институциализован због шизофреније и умро је у једном азилу). Проблеми у вези са тим и Милевина преокупација децом, као и Албертова све већа популарност, допринели су постепеном, али потпуном удаљавању Милеве и Алберта. Следеће године Алберт је преселио своју породицу у Праг, где је постављен за редовног професора на Универзитету Карл-Фердинанд. За Милеву је овај прелазак био тежак; као Српкиња је била осетљива на напетост између немачких и чешких националиста, са којима се као Словенка идентификовала. Вратили су се у Цирих 1912. године, али не и у стари живот, како се Милева надала. Њихов веза потпуно се гаси, захваљујући његовом све отворенијем показивању интереса за рођаку Елзу Ловентал (Ловентал је било презиме њеног првог мужа Макса). Елза је била Албертова прва рођака са мајчине стране и његова рођака у другом колену са очеве стране. Елзина наметљива рођенданска честитка Алберту је била последња кап за Милеву, која је изостајући са прославе Албертовог тридесетчетвртог рођендана, практично одустала од борбе за свог мужа. И поред тога, њихов брак је наставио да траје, захваљујући истим оним малограђанским нормама које су их својевремено спречавале да се венчају пре рођења њиховог првог детета. Сада су, како би избегли скандал развода, наставили да живе заједно, свако несрећан и незадовољан на свој начин. Такође, Алберт је пронашао новог сарадника за математику, Марсела Гросмана.

Године 1913. Ајнштајн је замољен да дође да предаје у Берлин, чему се Милева веома противила, између осталог зато што је Елза живела у Берлину. Августа те године Ајнштајнови су отишли на одмор. У септембру су заједно посетили Милевине родитеље у Тителу и на дан одласка у Беч, Милева је крстила синове у православној цркви у Новом Саду. Милева и Алберт напустили су Цирих крајем марта 1914. год. Упркос Милевиним молбама, Алберт је прихватио место предавача на берлинском Универзитету, као и чланство у престижној Пруској академији наука. Убрзо након што су се доселили, Алберт је пред Милеву поставио листу захтева, под којима ће њих двоје убудуће живети заједно, зарад деце и и очувања угледа породице. Обзиром да Милева није никоме говорила о својим брачним проблемима, остаје нејасно како су се велика љубав, заједнички рад који је био крунисан револуционарним теоријама и њихова очита међусобна приврженост, за само неколико година претворили у те сурове захтеве, понижавајуће за Милеву, а оптужујуће за Ајнштајна. Алберт је своје захтеве написао и уручио Милеви, тако да су сачувани. У њима је, између осталог, Ајнштајн тражио од Милеве да се одрекне свих личних веза са њим, „осим ако оне нису неопходне из социјалних разлога“. Његови захтеви су изричити: да су његова одела и веш чисти и у добром стању, да он редовно добија три оброка дневно у својој соби, да су му спаваћа и радна соба уредне, а посебно да његов писаћи сто буде на располагању само њему. Уз то је морала да поштује и следећа правила: “…Нећеш очекивати никакву интимност од мене, нити ћеш ми било шта приговарати. Престаћеш да разговараш са мном ако то будем захтевао. Напустићеш моју спаваћу собу ако то будем захтевао истог трена без протеста…“

Достојанствена и поносна Милева се после пар месеци од постављања Албертових услова са синовима вратила за Цирих. Алберт је почео да живи са Елзом, са којом ће се касније и оженити, упркос веома блиским рођачким везама (Елза је била три године старија од Алберта и неговала га је као болничарка, када је претрпео делимични слом живаца комбинован са јаким стомачним боловима. У овом браку није било деце. Алберт је признао Елзине две ћерке као своје). Тих година он креће у довршавање Опште теорије релативитета, скициране и осмишљене 1905. год.

Званично, 1916. год. Алберт је од Милеве затражио развод. Она се том приликом онесвестила и одведена је у болницу, док је Алберт тврдио да се само претвара. У августу у Цирих долази Хелена Савић и затиче Милеву приковану за кревет, тако да Хелена узима дечаке себи на месец дана, дајући Милеви време за опоравак. У октобру је Милева још увек болесна, па је њена сестра Зорка послата да се брине о Милевиним синовима. Суочена са новим обавезама и са њој страним проблемима и стресовима, Зорка, која је већ показивала знаке нестабилности, доживљава нервни слом и проводи наредне две године у Швајцарској психијатријској клиници. До краја живота њено здравље се није битније поправљало.

Милева је доживела душевни и физички слом, од ког се никада није оправила. Годинама се борила са депресијом. По завршетку Првог светског рата, Милева пристаје на развод, под условом да новац од евентуалне Нобелове награде припадне њој, што је Алберт без поговора прихватио. Одмах по добијању развода, Алберт се жени својом сестричином Елзом (рођеном Ајнштајн).  Обавезао се да Милеви шаље годишње издржавање од 5.600 марака, у четири рате, што је било мање од половине његове плате.

У време развода 1919. год. Милева има четрдесет четири године; разведена је и хронично болесна; преживела је губитак каријере, ћерке и мужа; неуморно се бори са синовом болешћу и проблемима породице Марић. Алберт има четрдесет година, он је светски позната личност и спреман на даља истраживања, мада никада није поново створио ништа што би било у нивоу његовог/њиховог рада из 1905. год. Милева је имала нешто новца од развода, остатка неопходног новца је зарађивала тако што је примала подстанаре и давале часове математике и музике. Почетком 1920. год. Милева на позив родитеља долази у Нови Сад, како би им помогла да се изборе са све горим психичким проблемима њене сестре Зорке. Милева је остала у Новом Саду три месеца (поново се вратила 1922. године, јер је Зорка спалила велику суму породичног новца сакривеног у празној штали). Цела 1921. год. за Милеву је била изузетно турбулентна и стресна: сестра Зорка доживљава још један нервни слом и званично је проглашавају неурачунљивом, брат Милош је у руском заробљеништву одакле се не јавља, отац умире од срчаног удара, а Алберт осваја Нобелову награду.

Алберт Ајнштајн је 1921. и делом 1922. год. био на турнеји предавања по Далеком истоку и стога му је Нобелова награда уручена тек 1923. год, па је и новчани износ тек тада прослеђен Милеви. Био је то најмањи износ који је Нобелова фондација икад поклонила и износила је само 121.572 шведских круна (вредност око 348.000 америчких долара 2003. године). Толико је у то време вредела десетогодишња зарада универзитетског професора. Чињеницу да је сав тај новац морао да уступи бившој супрузи, Алберт је крио и од рођака и од пријатеља. Пресудом о разводу од 14. фебруара 1919. године, новац од Нобелове награде требало је да на Милевино име буде положен у швајцарску банку. Она је имала право да располаже каматом, а главницу је могла да подиже једино уз Албертову сагласност. То није ишло глатко, па је Алберт једно време био у завади и са Милевом и са њиховим сином Хансом Албертом. Ханс Алберт се касније присећао да је отац на све начине покушавао да избегне договор да из Берлина шаље новац за издржавање деце. Попустио је тек када је Милева поручила: “У реду, онда ћу да напишем твоју и моју биографију. Морам да живим од нечег.“ Алберт се толико уплашио да је одмах послао паре. Према сведочењима блиских сарадника, касније је говорио да неће имати мира све док је та жена жива.

Милева је новац од Нобелове награде уложила у три куће у Цириху. У једној од њих, на петом спрату живела је сама до краја живота. Повремено је са њом боравио млађи син, који је због шизофреније већи део живота провео у санаторијуму. Остале две куће је издавала, како би подмиривала изузетно високе трошкове синовог лечења. У том стану Алберт је неколико пута посетио бившу супругу и оболелог сина. Последњи пут видео их је 1933. год.

Свеже ожењени Алберт убрзо се заљубио у пријатељеву нећаку Бет Нојман, коју запошљава као секретарицу. Његова жена Елза имала је другачије схватање брака од Милеве, тако да је допустила Алберту да виђа своју љубавницу двапут недељно, под условом да се за то не сазна у друштву. Међутим, Алберт није дуго остао ни у вези са младом секретарицом, тако да у пролеће 1928. год. њу отпушта и запошљава праву секретарицу Хелен Дукас. Хелен ће остати са њим до његове смрти и бити једна од две особе које је Ајнштајн задужио за своју приватну и научну заоставштину. Она је уједно била и особа која је у Ајнштајново име комуницирала са Милевом.

Године 1929. Милева има педесет три године. У наредних десет година изгубиће све што јој је било битно. Почело је кад је Едварду дијагностификована шизофренија, те је смештен на универзитетску психијатријску клинику, што је Милеву коштало једне куће. Потом је Алберт избегао антисемитизам нацистичког Берлина тако што је емигрирао у Америку Са Елзом и Хелен. За следећу Нову годину умрла је Милевина мајка Марија, а три године касније Милева је последњи пут отишла кући да сахрани сестру Зорку. Старији син Ханс Алберт, са женом и двоје деце преселио се у Сједињене Америчке Државе, а у року од неколико месеци умрло је Милевино најмлађе унуче. Милева је због дугова насталих због Едвардове болести морала да прода две куће, а претила је опасност да остане и без треће, па се обратила Алберту за помоћ. Алберт је преузео власништво над кућом, али ју је 8 година касније изненада продао за 85.000 швајцарских франака, под условом да купац дозволи Милеви да остане у кући. Међутим, на дочеку Нове године Милева је изненада добила званично обавештење да је њен најам истекао. Један пријатељ јој је покушао продужити боравак и тада је откривено да је купчевих 85.000 франака случајно уплаћено на Милевино име. Алберт је захтевао да му Милева врати новац и претио да ће избацити Едварда из тестамента. Тог пролећа Милеви је позлило током једног Едвардовог насилног напада и она се онесвестила. Умрла је у болници три месеца касније, носећи и даље венчану бурму на прсту.

Остала је одана Алберту до краја свог живота. Успротивила му се једино када је наумила да новац од продаје куће у Хатенштрасе у Цириху, остави за лечење млађег сина, како би га обезбедила и после њене смрти.

Милева Марић Ајнштајн умрла је у 72. години живота, 4. августа 1948. године, у циришкој клиници „Еос“, у коју је доспела раније због шлога. Лева страна тела јој је била одузета и отежано је говорила. Последњи пут се озарила када је на самрти посетио син Ханс Алберт. Сахрањена је на Нордхајм гробљу, по православном обичају. Опело је служио руски свештеник, отац Шубов. У локалним новинама објављена је читуља овог садржаја: “Одлази на вечни починак наша вољена мајка Милева Ајнштајн Марић.“ У потпису: Ханс Алберт и Фрида Ајнштајн из Берклија (Калифорнија) и Едвард Ајнштајн. Због неплаћања принадлежности дуже од 25 година, гроб Милеве Марић Ајнштајн је преоран заједно са њеним посмртним остацима. За њен гроб шира јавност је сазнала 2004. године, а након пет година 2009. године, освећењем и откривањем спомен обележја представници Републике Србије први пут су званично одали почаст Милеви Марић Ајнштајн.

Биографи су забележили да Алберт у годинама после развода, ни најближим пријатељима никада није помињао бившу супругу. У писму Хансу Алберту он исписује и ову сурову реченицу: “Да сам знао све чињенице, Едвард никада не би ни дошао на свет!“ Иначе, Едвард је умро седамнаест година после своје мајке, 25. октобра 1965. год. у санаторијуму у Цириху. Његов брат Ханс Едвард, угледни стручњак у области хидрауличног инжењерства, надживео га је осам година. Умро је 26. јула 1973. год. у Масачусетсу.

Алберт Ајнштајн је умро 1955. год. у Принстону, означивши Ота Нејтана и Хелен Дукас повереницима својих личних докумената. Пропустио је прилику да се одужи свом најстаријем сину, чак и на самрти – Ханс Алберт је бдео поред очевог узглавља вече пре него што је умро, тако да је већи део његове заоставштине припао секретарици и посвојеној ћерци…  Двоје повереника били су изузетно заштитнички настројени према личности Алберта Ајнштајна. Успели су да судском тужбом спрече издавање књиге Ханса Алберта и његове жене Фриде, 1958. године, зато што је књига садржала цитате из писама која су написали Алберт, Милева и њихови синови.

Више од деценију након тога Принстон Прес започиње рад на двадесет осмотомном издању Прикупљених списа Алберта Ајнштајна. Нејтан је зауставио и овај пројекат, посвађавши се са неколико уредника. У међувремену, списи се опет копирају јер Ајнштајнов тестамент налаже да, кад Хелен Дукас умре, сви оригинали морају бити предати на Хебрејски универзитет. Она је умрла 1982. године, али пројекат се наставља и користи копије. До 1985. год. књига Ханса Алберта и Фриде је већ давно заборављена. Уредник Прикупљених списа Џон Стејкл чуо је о неким раним „љубавним писмима“ у рукама Ајнштајнових рођака у Калифорнији. Нашао је Евелин Ајнштајн у Берклију. Она има необјављен рукопис своје мајке, али не и писма. Потрага води до сефа и тајног складишта 400 писама. Пројекат одлаже издавање Првог тома, тако да може бити укључено и 51 писмо. Књига је коначно изашла 1987. год. и научни свет је брујао име Милеве Марић Ајнштајн. Јавност добија нове информације 1992. год, када се објављују Љубавна писма.

Након објављивања тих писама и очитих потврда да је Милева у најмању руку била Ајнштајнов равноправни партнер у истраживањима која су довела до објављивања револуционарних радова 1905. год, постаје јасније зашто је Алберт без поговора, упркос веома лошем односу према Милеви, пристао да јој да целокупан новчани износ Нобелове награде. Ханс Алберт, Милевин и Албертов син, рекао је да се, удајући се за Ајнштајна, његова мајка одрекла својих научних амбиција. Никада ништа није објавила, нити су је Албертове колеге икада поменуле као учесника у његовим радовима. И, коначно, сама Милева никада није тврдила да је играла икакву улогу у Ајнштајновом научном раду. Када су Милеву питали зашто није инсистирала на признавању заслуга за њихов заједнички рад, одговорила би: “Ми смо један камен; Ein Stein.„

Неколико њихових заједничких пријатеља је потврђивало да је Алберт имао обичај да каже да је његова жена радила за њега математику. Када погледамо колико је битан математички аспекат рада о специјалној теорији релативитета из 1905. год, који се много ослања на извођења Лоренцових трансформација, јасна је важност улоге помоћи првокласног математичара. Прикупљени списи Алберта Ајнштајна имају и фотокопију Албертове свеске из математике с факултета, кроз коју је Милева прошла и исправљала његове грешке. Ипак, мит о усамљеном Ајнштајну, који потпуно сам пише револуционарне радове 1905. год. – остаје. Научна заједница тешко прихвата нову слику овог научног генија, ког мало ко жели да види у негативном контексу. Чврсти докази говоре да је Ајнштајн своју жену срамно третирао и они уводе сумњу да је и њену каријеру посматрао са једнаком немарношћу. И данас, уз помоћ супер компјутера, тешко је замислити да би неки научник могао произвести толико значајног рада, на разноврсне теме, током само једне године. Ипак, Ајнштајн је то урадио без компјутера, док је радио пуно радно време. Или?

Неким новим генерацијама остављамо задатак да нам открију колики је уистину научни допринос Милеве Марић Ајнштајн и у којој мери је она била „покретачки ум“ Албертовог генија. Оно што ми данас знамо је чињеница да је Милева била жена која је након велике љубави, заједничког научног и истраживачког рада, те компликованог и стресног брака са једним од највећих научника двадесетог века, имала тежак и трауматичан живот.