МИЛОВАН ЂИЛАС – ДИСИДЕНТСКО ПОЛИТИЧКО НАСЛЕЂЕ

МИЛОВАН ЂИЛАС – ДИСИДЕНТСКО ПОЛИТИЧКО НАСЛЕЂЕ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

      Најједноставније, могли бисмо да поновимо тврдњу да је Милова Ђилас после 1954. године доживео политички и духовни „преображај“. Међутим, био би то, заиста, само баналан и површан поглед на политичке и професионалне делатности дисидента Милована Ђиласа у годинама након његовог разлаза са Комунистичком партијом Југославије и југословенским партијско-државним организмом у чијем креирању је и сам учествовао. Тако, Владимир Дедијер у анализи личности Милована Ђиласа за основу узима психо-антрополошке каракетристике динарско-планинског подручја, позивајући се притом на радове еминентних научника попут Јована Цвијића и Фернана Бродела. По његовим запажањима, Милован Ђилас је припадао типичном примеру виолентних динарских личности, са снажним темпераментом, наглашеним емоцијама, али и склоношћу ка честим и наглим променама расположења и ставова и разним врстама крајности. Такав ментални склоп нужно је у пракси рађао фанатичност, нетактичност, еуфоричност и непромишљеност, али истовремено и искреност, непосредност, оданост и посвећеност идејама и ставовима, ма какви они у датом тренутку били. Уочавајући особине динарског менталитета, Владимир Дедијер бележи карактеристична запажања Фернана Бродела, по којима планина, као уточиште, представља земљу слободних људи, али је истовремено и фабрика људи за туђу употребу. У сукобу Партије и Ђиласа утицаја су имали различити фактори, почев од новоформираних личних утисака код Ђиласа о будућности и сврсисходности КПЈ и идеологије чији је иста била носилац, затим различитих карактера потоњег дисидента и његових дојучерашњих сабораца, другова и сарадника на челу са Брозом, животног искуства, вредности и васпитања, до различитих политичких погледа, као и погледа на свет и живот. За разлику од Тита и Партије, Ђилас у суштини није био политичар већ идеалиста, који се вечито борио између писца и идеолога, политике и литературе. Тито је за разлику од њега би сурови прагматик, коме је политика представљала вештину могућег и императив успеха, како личног (у смислу социјалне промоције којој је тежио од детињства) до државнoг, посебно на спољнополитичком пољу. Са друге стране, Милован Ђилас са својим идејама и идеалима, динарском виолентном природом, жестоким темпераментом, фанатизмом и идеализмом, на крају није био дорастао политичким изазовима сложеног и осетљивог времена у којем је живео. Међутим, у свом дисидентском животу, у коме се преобратио од радикалног марксисте до комунистичког реформатора; од комунистичког реформатора до социјалисте; и од социјалисте до социјалисте и демократе, продуковао је једну нову политичку доктрину, коју смо дужни да данас исправно вреднујемо.

                Због интервјуа Њујорк тајмсу у коме је критиковао политичко стање у Југославији и истакао потребу постојања опозиционе партије као чиниоца демократизације, Ђилас је 24. јануара 1955. осуђен на казну затвора од осамнаест месеци, условно на три године. Следеће године 1956, ухапшен је 19. новембра и осуђен 12. децембра на три године строгог затвора због критике југословенског става неутралности, који је у ствари представљао подршку бруталној совјетској војној инвазији којом је угушена револуција у Мађарској. Док је био у Казнено-поправном дому у Сремској Митровици као кажњеник број 6880 (који ће 28. априла 1958. бити промењен у број 1732), објављена је у Сједињеним Америчким Државама „Нова класа“. Ђилас је 4. октобра 1957. изведен пред Окружни суд у Сремској Митровици и 5. октобра осуђен на седам година затвора, у збиру с ранијом казном на девет година. Пресудом од 14. октобра, као споредна казна, одузета су му сва ратна и послератна одликовања: Орден Народног хероја, Орден народног ослобођења, Орден Партизанске звезде I реда, Орден заслуга за народ I реда, Орден братства и јединства I реда и Орден за храброст. Суд части за резервне официре и резервне војне службенике при Команди београдског војног подручја 15. октобра одузео му је чин резервног генерал-пуковника Југословенске народне армије. Сва три пута је суђен по члану 118, став 1, Кривичног закона о “непријатељској пропаганди”, параграфом познатим по томе што се користио за сузбијање слободног изношења мишљења. За Нову класу добио је француску награду Prix de la Liberte за 1958. годину. Ђилас је условно пуштен из затвора 20. јануара 1961. Поново је ухапшен 7. априла 1962. због књиге Разговори са Стаљином и осуђен 14. маја на пет година затвора. Ова казна му је сабрана с претходним казнама, тако да је коначна осуда била на казну затвора од тринаест година. У то време Југославија се и поред званичне политике несврстаности приближавала совјетском блоку, а Тито жестоко нападао продор „трулог либерализма” у партијске редове (Члан 320. Кривичног законика по коме је Ђилас суђен за одавање службених тајни уведен је 17. марта управо да би се њему судило и у светској јавности добио је подругљиви назив “Лекс Ђилас”.) Ослобођен је 31. децембра 1966. без услова, осим петогодишње забране да даје било какве изјаве или било шта објављује. Ђилас је одбио да се придржава ове забране. У Титовој Југославији, Ђилас је издржао укупно девет година затвора, а сва четири суђења су била in camera (без присуства публике и новинара, односно тајна). Провео је укупно двадесет и два месеца у самици, био је принуђен да прети штрајком глађу, ћелија му није грејана и температура се у зимским месецима спуштала испод нуле, дуже времена му није била дозвољена хартија за писање, па је писао на тоалет папиру, породици је било дозвољена само једна посета месечно у трајању од пола сата. У врховима полиције и власти расправљало се о томе да буде убијен.

                Неколико година, отприлике од 1959. до 1962, имао је изузетно велике психичке тегобе: осећање празнине у деловима главе, треперење по лицу и слепоочницама, опсесивне застрашујуће мисли, несаницу, страх од лудила. Пошто сличне тегобе није имао никада раније у животу, а ове су одједном и готово сасвим нестале, остала је сумња да му је полиција тајно давала психоактивне супстанце не би ли сломила његову вољу за отпором. Психијатар др Србољуб Стојиљковић (који ће касније постати редовни професор и директор Неуропсихијатријске клинике Медицинског факултета Универзитета у Београду) предлагао је Ђиласу да се као пут ка излечењу одрекне својих политичких идеја, чиме је злоупотребио медицину у политичке сврхе. Ђилас је био изложен и вансудским прогонима. Полиција је прислушкивала његове телефонске разговоре и уградила прислушне уређаје у његов стан, пошта коју је примао и слао прегледана је и понекад одузимана, у стану у згради преко пута његове неколико година је нескривено дежурала полиција, саслушавани су људи који му долазе у посету и прећено им је. Њега и супругу пратили су полицијски агенти (често неприкривено ради застрашивања оних који су Ђиласа поздрављали), покушали су да га иселе из стана у знатно мањи и гори заједно с болесном мајком, супругом и малим сином, позиван је у полицију на разговоре на којима су му постављани ултиматуми и претило хапшењем. Као и Милован и чланови његове породице добијали су анонимне претње, од којих су већину написали агенти тајне полиције. Многи Ђиласови рођаци отпуштени су с посла и на друге начине прогоњени, а адвокат Витомир Ђилас, осуђен је у пролеће 1977. на тридесет месеци затвора због још непослатог писма Политици, које је полиција открила у његовом писаћем столу, у коме је говорио о потреби стварне слободе говора и штампе. После издржане казне до прераног краја живота радио је као фабрички радник. Титов режим је сматрао Милована Ђиласа за „државног непријатеља број један” и ниједан грађанин Југославије није био толико нападан и клеветан од највиших партијских и државних руководилаца. Називан је издајником своје земље, непријатељем, проданом издајничком душом, унутрашњим емигрантом, страним плаћеником и агентом. На Седмом конгресу Савеза комуниста Југославије, одржаном од 22. до 26. априла 1958. у Љубљани, Тито Ђиласа назива „лудаком, издајником, ренегатом, човеком који пљује на достигнућа револуције“. У Совјетском Савезу и земљама Источне Европе, Ђилас је добијао сличне називе и још је додавано да је „краљ антикомунизма”, „потпаљивач Хладног рата”, један од најопаснијих непријатеља Совјетског Савеза и марионета у рукама америчких владајућих кругова. После изласка из затвора био је неколико пута пред хапшењем и суђењем, најчешће на Титов предлог. О томе су сведочанства оставили између осталих и Мирко Тепавац, државни скеретар за спољне послове, и Лазар Колишевски, водећи македонски комуниста. Тито је ту “идеју“, ваљда да провери какве би биле реакције на Западу, изнео и пред Маргарет Тачер, када га је посетила децембра 1977. године као шеф опозиције. Сасвим у свом стилу процене трошкова и добити, а и користећи језик за који је с разлогом претпостављала да је једини који ће диктатор разумети, Тачер је Титу рекла да ће му Ђилас наносити више штете ако буде у затвору.

                Већ 20. марта 1967, Ђилас шаље дуже писмо Јосипу Брозу Титу, обраћајући му се као председнику Социјалистичке Федеративне Републике Југославије и председнику Савеза комуниста Југославије, у коме указује на опасност да се све више, у самој земљи, Југославија сматра за вештачку творевину, критикује уплитање идеологије у привреду и неостваривању привредне реформе, залаже се за демократске реформе и људске слободе. Одговор није добио, а из председниковог кабинета му је поручено да се председнику више не обраћа. Ђилас је давао јавну подршку демократским реформама у Чехословачкој под вођством Александера Дубчека, првог секретара Централног комитета Комунистичке партије Чехословачке. Ову политику, која ће у историју ући под називом „социјализам с људским ликом” и „прашко пролеће”, прекинуле су државе чланице Варшавског уговора, предвођене Совјетским Савезом, које су војно окупирале Чехословачку у августу 1968. године. Преплашени југословенски режим тежи да побољша односе са Западом и придобије западно јавно мњење. Ђилас добија пасош већ 9. августа. Од 4. до 13. октобра 1968. борави у Великој Британији, објављује два дужа чланка у Тајмсу и даје телевизијски интервју о совјетском империјализму као опасности за Југославију. Држи неколико предавања, укључујући и једно на Универзитету Оксфорд. Затим путује у Сједињене Америчке Државе, где је од 16. октобра до 20. новембра био научни сарадник и гостујући професор на Вудроу Вилсон школи јавних и међународних послова на Универзитету Принстон. У Београд се вратио 10. децембра. Кућа слободе му је 10. новембра доделила Награду слободе за 1969: „херојском вођи и побуњенику – његов разум и савест окренули су га против тираније”. На свечаном уручењу 9. децембра у Рузвелт хотелу у Њујорку говорио је сенатор Едвард Кенеди (Кућу слободе основала је 1943. Елинор Рузвелт, супруга председника Френклина Рузвелта, ради борбе за мир, демократију и људска права у Сједињеним Америчким Државама и свету, а Награду слободе су, између осталих, добили Волтер Липман, Винстон Черчил, Вили Брант, Жан Моне и Пабло Касалс).

                Ђилас је путовао у Беч, на позив свог аустријског издавача Фрица Молдена, и у Рим на позив Италијанске уније за напредак у култури. Са престанком совјетске опасности, поново је почело зближавање са Совјетским Савезом. Тито је захтевао већи надзор над идеологијом и културом. Ђиласу је одузет пасош 3. марта 1970. и његови захтеви да му се поново изда биће неколико пута одбијени. Пасош је добио тек 19. јануара 1987. Стране новине и часописи са Ђиласовим чланцима и интервјуима редовно су заплењивани на граници и грађанима код којих су пронађени одузимани су пасоши. Када је, на пример, у мају 1969. изашла у Сједињеним Америчким Државама Ђиласова политичко-филозофска студија Несавршено друштво: и даље од „Нове класе”, решењем савезног секретара за унутрашње послове од 3. октобра 1969, објављеним у Службеном листу, забрањено је њено уношење и растурање у земљи. А решењем заменика савезног секретара за унутрашње послове Драшка Јуришића од 29. јуна 1981. забрањено је уношење и растурање у Југославији немачког, енглеског, француског, шведског и италијанског издања Ђиласове мемоарске књиге о Титу. Заједно са Андрејом Сахаровим, Александром Солжењицином, Еженом Јонеском, Јосифом Бродским и другима Ђилас је један од покретача 1974. часописа Континент, посвећеног књижевним, социјалним, политичким и религијским темама земаља Источне Европе и Совјетског Савеза. Часопис је излазио у Западној Европи на енглеском, немачком, француском, руском, и још неким европским језицима. Ђилас је био и члан међународног редакционог одбора и повремени сарадник. После смењивања либералног партијског руководства у Србији у октобру 1972, партијски конзервативци често и жестоко нападају Ђиласа као зачетника „трулог либерализма” или „анархо-либерализма”. Шести конгрес називају „Ђиласовим конгресом” и истичу како је Тито био против његових одлука. Режимски новинари редовно нападају у фељтонима и чланцима његове идеје. Мада у искривљеном облику, оне су ипак препознатљиве, тако да се шира југословенска јавност делимично упознаје с његовом борбом за демократију. У Источној Европи, посебно у Совјетском Савезу, Пољској и Чехословачкој, Ђиласове књиге прошверцоване са Запада или као самиздати читају се у опозиционим круговима. У Совјетском Савезу, казна за поседовање Нове класе била је затвор од три године, а за њено ширење чак петнаест година. Број политичких затвореника у Југославији знатно се повећава од пада либерала, као и забране књига, филмова, научних и политиколошких студија. Од свог изласка из затвора Ђилас је у чланцима и интервјуима бранио све људе у Југославији прогоњене због својих уверења, уколико се нису залагали за насиље. Посебно одлучно одбацивао је сваки облик тероризма. У јуну 1977, уочи одржаване у Београду Конференције о европској безбедности и сарадњи (КЕБС), која је требало да допринесе попуштању напетости између блокова кроз признавање неповредивости граница и смањење војних снага, као и да побољша економску сарадњу и поштовање људских права, Ђилас даје изјаве страним дописницима о тешком стању људских права у Југославији. Савезни секретар за унутрашње послове, генерал-пуковник Фрањо Херљевић јавно прети да ће спречити Ђиласове делатности.

                Тито је дао делимичну амнестију политичких осуђеника крајем новембра 1977. да би оставио добар утисак на стране делегате, али напади на Ђиласа се појачавају. Појављује се и књига у два тома од укупно седам стотина страна, у тиражу од десет хиљада примерака, Либерализам – Од Ђиласа до данас (Београд: Слобода, 1978), аутора Драгана Марковића и Сава Кржавца. Њени делови претходно су били објављени као фељтон у НИН-у. Ђилас помаже нашим књижевницима да објављују у иностранству, нарочито у издавачкој кући Харкурт Брејс Јованович (Harcourt Brace Jovanovich) која објављује његова дела. Између осталих излазе књиге Матије Бећковића, Добрице Ћосића, Данила Киша, Драгослава Михаиловића, Борислава Пекића, Душана Радовића. Септембра 1979. покренуо је с Михајлом Михајловим, Драгољубом Игњатовићем и Момчилом Селићем први југословенски самиздат Часовник, умножен на гештетнеру, у коме је објавио своје приче „Рат” и „Губавац”, али је овај зборник одмах забрањен и примерци заплењени, а Ђилас од судије за прекршаје осуђен 15. октобра на новчану казну. Први од дисидената у земљи почиње октобра 1980. отворено да сарађује с Нашом речи, српским демократским месечником који је излазио у Лондону и чији је уредник био Десимир Тошић, један од вођа омладине Демократске странке пре Другог светског рата, а од 1996. потпредседник Демократског центра. Тито је умро 4. маја 1980, а није се видео излаз из политичке, економске и друштвене кризе. Високи државни и партијски руководиоци и медији повећавају жестину и учесталост напада на Ђиласа, укључујући и захтеве за хапшењем. Код дела јавности расте мржња према Ђиласу и чак му прете на улици. Као пример атмосфере тих година може се узети упозорење актива Савеза комуниста у згради број 235 у улици Јурија Гагарина на Новом Београду. Пошто је 23. септембра 1980. почела Генерална конференција УНЕСКО-а (Организације за образовање, науку и културу при Уједињеним нацијама) у конгресном центру „Сава”, станарима се шаље упозорење да се треба чувати провокација. Између осталог је „уочена Непријатељска активност Милована Ђиласа и Михајла Михајлова од којих се Ђилас налази у Београду.” Станарима се препоручује обазривост и да сумњиве појаве пријаве дежурном у месној заједници.

                Од 1954. до 1988. Ђилас није могао да објави у Југославији ниједан свој политички или литерарни текст, па чак ни превод енглеског спева из седамнаестог века – Изгубљени рај Џона Милтона – на коме је радио три године. Часопис Савременик прихватио је у лето 1972. да објави његову приповетку „Губавац”, али је због јавних политичких притисака морао да одустане. Слично се догодило и са студијом Његош. Почетком седамдесетих година Ђилас ју је нудио издавачким кућама „Просвети”, „Ободу” и „Нолиту”, али без успеха. Последњи пут је одбијен 1987. у „Нолиту”. Директор Милош Стамболић саопштио је Ђиласу да је то једногласна одлука редакције. Већина Ђиласових дела објављена је у иностранству на више језика. Он је објавио и преко стотину чланака и есеја у западноевропским и америчким новинама и часописима, и дао бројне интервјуе западним средствима јавног информисања. Писао је до краја живота. Службени Запад никада није подржавао Ђиласа, као ни друге југословенске дисиденте. Нити су га посећивале западне дипломате нити је позиван у западне амбасаде. Дипломатама је чак било наређено да избегавају да одлазе на места где би случајно могли да га сретну. Осим неколико ретких изузетака, његово ослобођење из затвора или ублажавање затворског режима нису захтевали председници, премијери или министри западних земаља. Ђиласа је подржавала западна либерална штампа, образованији и просвећенији део јавног мњења демократских земаља, интелектуалци леве демократске оријентације, међународне и невладине организације. У неким периодима подржавали су га аустријске, британске, индијске, норвешке и шведске социјал-демократе, али готово једино када су биле у опозицији, а не на власти, будући да су тада водиле рачуна првенствено о државним интересима. У јануару 1990. НИН и Литературнаја газета организовали су у Москви округли сто о узроцима совјетско-југословенског сукоба 1948. Поред Ђиласа у југословенској групи били су књижевник Добрица Ћосић, филозоф Светозар Стојановић, историчари Андрија Крешић и Бранко Петрановић. Осам генерал-пуковника и генерал-потпуковника у пензији, носилаца ордена народног хероја (Светозар Вукмановић Темпо, Саво Дрљевић, Бошко Ђуричковић, Вељко Ковачевић, Војо Ковачевић, Глиго Мандић, Војо Николић, Владо Шћекић) написали су захтев да се Ђиласу врате одликовања пошто су његова суђења и казне биле засноване на идеолошкој, а не на правној основи. Послали су га маја 1990. Председништву СФРЈ, али им је његов члан Стипе Шувар саопштио да је захтев одбијен. Обратили су се с истим захтевом 10. октобра 1992. академику Добрици Ћосићу, председнику Савезне Републике Југославије, али поново без икаквих резултата.

                Живот и рад Милована Ђиласа тема су десетина дипломских и магистарских радова, као и докторских дисертација у свету. Добитник је неколико почасних доктората, а Академија хуманизма из Сједињених Америчких Држава, доделила му је на свом оснивању 1983. године титулу Лауреата Хуманизма (међу лауреатима су били Карл Попер, Андреј Сахаров, Френсис Крик). Код нас је за превод спева Џона Милтона Изгубљени рај добио награду “Милош Н. Ђурић” за 1989, коју додељује Удружење преводилаца Србије. Роман Црна Гора уврштен је у едицију двадесет најзначајнијих црногорских романа, а роман Изгубљене битке био је у најужем избору за НИН-ов роман године 1994. О његовим делима писали су наши угледни књижевни критичари и књижевници: Зоран Гавриловић, Василије Калезић, Борислав Михајловић Михиз, Никола Милошевић, Предраг Палавестра, Живојин Павловић, Бранко Поповић, Милисав Савић, Брана Црнчевић и други. Мада је за свој књижевни рад Ђилас добио велике похвале, опште је мишљење да је вредновање не само његовог књижевног дела, већ и проучавање његовог живота и рада у целини, тек на почетку. Поводом трогодишњице смрти Милована Ђиласа неколико његових пријатеља написало је кратак текст о његовом животу и раду који је, да би му одало пошту, потписало преко сто угледних личности: академика, историчара, књижевника, филозофа, генерала, адвоката, дипломата, професора универзитета, филмских режисера, публициста, сликара, вајара, пословних људи, и других. Текст с потписима објављен је у већини дневних и недељних новина, а коментатори су приметили да су међу потписанима људи различитих политичких опредељења и страначких припадности. Милован Ђилас је од маја 1936. до 27. марта 1952. био у браку с Митром Митровић (1912-2001), родом из Ужичке Пожеге, предратним комунистом, министром просвете у влади Народне републике Србије и публицистом. С њом је имао кћерку Вукицу (1948-2001), књижевног преводиоца. Године 1952, 11. јуна, венчао се са Штефанијом Барић (1921-1993), родом из Загреба, носиоцем Партизанске споменице 1941. и млађим инструктором Централног комитета Савеза комуниста Југославије, до удаје за Ђиласа на служби у Министарству иностраних послова. Из тог брака је син Алекса (рођен 1953), социолог и публициста. Милован Ђилас је знао руски и енглески и држао је говоре и предавања на овим језицима; служио се и француским. Омиљена разонода били су му разговори с пријатељима, дуге шетње у природи или београдским улицама, гуслање (знао је напамет много народних песама), пецање пастрмки. Милован Ђилас је од маја 1954. становао у Палмотићевој улици број 8 у Београду. Умро је 20. априла 1995. и сахрањен је у родитељској гробници у родном селу Подбишћу. Опело су одржали православни свештеници по жељи сина Алексе и песника Матије Бећковића, Ђиласовог најближег пријатеља, који је одржао и посмртни говор.