Милунка Савић – хероина Гвозденог пука

МИЛУНКА САВИЋ – ХЕРОИНА ГВОЗДЕНОГ ПУКА

Аутор: Мср Срђан Граовац, историчар

Време Великог рата (1914-1918) и улоге Србије у истом најбоље описују мисли Светог владике Николаја Велимировића које нам указују на чињеницу да су Срби тада проживели „своје најтрагичније и најславније дане“. Свакако, повесница учешћа и улоге Србије у до тада највећем ратном сукобу у историји човечанства могла би данашњим генерацијама српског етноса да послужи као подсетник на животне вредности над којима савесно „бди“ етички кодекс части и чојства, а истовремено наведени историјат требало би да представља и вечну инспирацију за будућа поколења, како би дати примери части, јунаштва и љубави према отаџбини омогућили целокупном колективитету свестрани развој у миру и са личним и колективним осећајем среће. Наравно, да бисмо били у прилици да остваримо тај „трајни аманет“ наших предака, који су сопственом крвљу ударили печат вечности над тим племенитим идејама, претходно бисмо морали да очувамо културу сећања на њих и њихова бесмртна дела. У поменутом смислу морамо да посматрамо и улогу бесмртног Гвозденог пука или како се наведена формација званично називала Другог пешадијског пука првог позива „Књаз Михајло“, у деценији ослободилачких и одбрамбено-отаџбинских ратова Србије у првој половини претходног столећа. Због чега је важно да памтимо улогу, баш тог Гвозденог пука у повесницама Балканских и Првог светског рата? Довољно је да укажемо на само један податак: четвртину свих одликовања која су добили припадници српске војске до завршетка Првог светског рата припадали су ратницима из славног Гвозденог пука. Гвоздени пук имао је свој гарнизон у Нишу, али људство којим је поменута јединица попуњавана потицала је са простора Прокупља, Јабланице, Топлице, Пусте реке, односно из ондашњих пограничних области уз граничну линију Краљевине Србије и Османлијског царства. Омладина која је регрутована у Гвоздени пук имала је социјални, иако не и институционални статус српских граничара. Младићи, будући ратници из Гвозденог пука од најранијег животног доба били су навикнути на најразличитије безбедносне изазове. Добро су руковали оружјем, које су често морали да користе у својим завичајима, јер како смо напоменули, рођени су и живели у појасу веома опасног граничног појаса, где су упади разуларених арнаутских банди и башибозука били заиста чести. Такође, у наведеним крајевима налазили су се центри за обуку добровољачких и четничких одреда војводе Вука, Војислава Танкосића, и других. Српски младићи из тог региона стицали су значајна искуства у програмима обуке, али и у герилским оружаним походима наведених одреда на територији Старе и Јужне Србије. Становници у поменутом региону, који су касније постали и припадници Гвозденог пука, припадали су и избегличкој популацији Срба из Косова и Метохије, која је у деценијама после Берлинског конгреса 1878. године, спас за своје животе и за безбедност својих најмилијих, тражила управо у наведеним крајевима граничног појаса Србије према Отоманском царству. Можда су се разлози великог пожртвовања и неспорног јунаштва припадника Гвозденог пука налазили управо у чињеници да су своју егзистенцију успели да пронађу у Србији, у наведеним граничним појасевима, где су од државе добили земљишне поседе, куће и на крају крајева – слободу која им је и те како била ускраћена у Турској. Из датог разлога можда никога не би требало да зачуди околност према којој су, управо ти младићи, ти људи, са „песмом на уснама“ и без узмицања, а све док су гледали своја похарана и напуштена имања „преко границе, на светом Косову“, масовно гинули за ту државу, која им је све дала. Уз страдалнике са мученичког Косова и Метохије, бројно стање припадника Гвозденог пука чиниле су и избеглице из Хрватске, Срема, Баната, Бачке, Херцеговине, Рашке и Босне. Према становиштима појединих историчара, увидом у етнолошко-културолошку структуру састава Гвозденог пука можемо да закључимо да је у датом периоду дошло до синкретизма различитих завичајно-етнолошких карактеристика припадника у наведеној војној формацији. Наиме, реч је о два основна типа у менталним профилима припадника Пука: „динарски“ и „моравски“ карактер, који су се према наведеним мишљењима савршено уклопили за ратне потребе поменуте јединице. „Динарска“ карактерна компонента у датој јединици показивала је неопходну срчаност и агресивност у офанзивним операцијама Гвозденог пука, док су у ратним ситуацијама дефанзивног обележја у одређеном смислу били уздржани. Исте, али обрнуто констелисане вредности важиле су и за „моравску“ карактерну компоненту у ментално-културолошком профилу припадника Гвозденог пука.

Мобилизација и попуњавање јединице Гвозденог пука завршено је за свега два дана уочи почетка Првог балканског рата и то у броју од преко 4700 ратника са официрским кадром. Када је у питању одзив официрског кадра у бројном стању Пука, исти је износио 100%, подофицирског 99%, а регрутног 95% људства. У наведеном периоду, Милунка Савић, такође је живела у граничном појасу Србије, али не у топличко-јабланичкој области, већ у близини Рашке, тачније у селу Копривница код Јошаничке Бање. Милунка Савић је рођена 28. јуна 1892. године. Била jе најхрабрија жена-ратник која је, да би је примили у ратни строј, груди утегла пртеним тканицама, навукла клашњене чакшире, огрнула мушки копаран, забацила торбу преко рамена и кренула да брани отаџбину. Прошло је четири и по деценије од смрти Милунке Савић и преко 120 година од њеног рођења, а била је жена која је поднела девет ратних рана и понела дванаест највећих српских и страних одликовања. Детињство и девојаштво Милунка је провела по врлетима поткопаоничких планина. На пропланцима, по шумарцима и ливадама чувала је овце, са сестрама Савком, Мионом и братом Миланом, журила да сакупи летину, зими по дубоком снегу пртила стазе до најближе продавнице да купи кућне потрепштине. Шта је та девојка у планинској забити могла знати о потреби одбране земље од непријатеља? Од кога је родољубљем задојена? Вероватно од оца Раденка, полуписменог земљорадника. Волео је он да расправља о политици и ономе шта се у држави дешава, па је у дугим зимским вечерима уз пуцкетање ватре, децу подучавао да буду честити и поштени људи и да воле свој народ и Србију. Децу, која су бујала као стабљике детелине после кише, васпитавала је и неписмена мајка Даница, на свој начин припијала их уз себе и учила животу. Посебно Милунку, која је била најстарија, вредна и вична сваком раду. У миру и спокоју Милунка је израсла у лепу, стаситу девојку, али је удаја није занимала, маштала је о нечем много важнијем. Посебно када је од оца чула да је земља у опасности и да се турске снаге гомилају на граници од Ристовца до Јавора и да се рат не може избећи. Отац је стар, не може у рат, Милан млад и болешљив, размишљала је Милунка, и донела неопозиву одлуку: хоћу у рат, да браним Србију. Те 1912. године Милунка је ушла у 20. годину живота. У Копривници Милунка Савић прикупљала је неопходне ствари, жељно ишчекујући дан када ће се придружити браниоцима земље. Добровољно, да замени брата Милана, јер се позив за мобилизацију очекивао да стигне у сваку кућу која има мушку главу. Уместо брата у рат ће она, јака је и снажна, спремна на све недаће. Одлука је донесена, али како је остварити када у војску не примају жене. Смислила је: пријавиће се као мушкарац. Касније је говорила о тим данима: „…Идем у рат, а како ћу у рат ако не научим да будем мушко. Није само то: Милунка, обуци мушке хаљине, ошишај косу, утегни груди и ето, постала си мушко, него брале мој, морам вежбати говор и држање, јес’ држање… Ја Милун Савић, стидљив момак, бићу стално на опрезу, да не изговорим право име кад ме питају…“.

Милунка се пријавила као добровољац, где је након провера, у војним евиденцијама заведена под именом Милун Савић (негде се помиње и име Милутин Савић). Постала је припадник Дринске дивизије Треће армије, које су ратовале на косовском делу фронта у Првом балканском рату. Данас поуздано знамо да се Милунка у војску пријавила нешто касније, те да је учествовала у борбама за Скадар. Судбине Милунке Савић и Гвозденог пука спојиће се у Бици на Брегалници у Другом балканском рату, а посебно у Првом светском рату, када ће и Милунка постати ратница ове прослављене јединице. У борбама се показала као одличан бомбаш, што је Милунка касније објашњавала чињеницом да је у доба када је била девојчица учествовала у дечијим друштвеним играма које су се састојале од правила према којима би деца са велике раздаљине гађала одређене и унапред постављене мете: Милунка је на тај начин постала значајно увећала урeђену прецизност и педантност које красе особине свих пешадијских бомбаша и артиљераца. Према проценама њених сабораца, Милунка је била у стању да бомбом прецизно погоди мету са удаљености од четрдесетак метара, што је ову српску хероину и прославило у првим данима рата. Иначе, Гвоздени пук је био у саставу Моравске дивизије Прве армије, односно најјаче српске војне формације која је имала задатак да поднесе највеће изазове у Првом балканском рату, тачније да изврши офанзивни удар на главнину турских снага Вардарске армије под командом Зеки-паше. У току Првог балканског рата, после тријумфа српских снага у Кумановској бици, велика оружана надмоћ Гвозденог пука показала се у борбама са јаком турском одбраном постављеном код Прилепа. Наиме, Дринска и Моравска дивизија нису никако успевале да освоје добро утврђене тачке османске одбране на планинским превојима Бабуне, па је командант Моравске дивизије генерал Илија Гојковић наредио Гвозденом пуку да заобилазним маневром покуша да освоји одређене кључне коте на планини, како би на тај начин српској војсци било омогућено даље напредовање. Био је то готово планинарски подухват, јер су ратници Пука морали да предузму акцију са 500 метара надморске висине да би под борбом доспели до непријатељских кота, у првом реду на врху Козјак, који су се налазили на 1700 метара надморске висине. Након пет дана упорне борбе и у готово немогућим условима (само са следовањем хлеба на два дана и по незапамћеним временским приликама), Пук је успео да освоји врх планине Бабуне, Козјак, након чега су потиснули турске снаге и отворили могућност даљег напредовања осталим јединицама српске војске. Након описаних борби, врховна команда Вардарске турске армије на поменуте положаје послала је једну целокупну дивизију у бројности од 20 хиљада војника, која је након три дана непрекидне битке била потиснута и са својих почетних позиција. Командант турске армије Зеки-паша у својим каснијим мемоарима одао је велико признање Гвозденом пуку због изванредно изведене офанзивно-дефанзивне операције коју је показао у борбама на планини Бабуни. У даљем напредовању српских снага према Битољу, код Битоља је дошло до последње велике битке у којој је српска војска учествовала у том рату. Српске снаге тада су се супротставиле турској одбрани која је бројала 40 хиљада ратника, распоређених са друге стране набујале реке Шемнице. Гвоздени пук нашао се у изузетно незавидној ситуацији, јер је исти добио задатак да изврши маневар преко поменуте реке и рабије добро утврђене положаје турских снага. Газећи набујалу реку и то са песмом „Ој, Мораво, тија реко“ на уснама, ратници Гвозденог пука кренули су да остваре своју судбину, али и судбину Србије у ослободилачким ратовима. Гонећи разбијеног непријатеља до дубоко у ноћ, Гвоздени пук остварио је величанствену победу код Битоља, чиме је турска војска у Првом балканском рату остала у потпуности сломљена и разбијена. Међутим, и поред дивљења вредних победа које је Гвоздени пук остварио у Кумановској, Прилепској и Битољској бици у Првом балканском рату, исти још није био заслужио свој чувени назив „Гвоздени“.

Дато име добиће након завршене крваве Брегалничке битке. У тој бици учествовала је Милунка Савић у саставу Дринске дивизије. Још раније често је наглашавала да никако не би никако желела да буде рањена на начин који би евентуално открио да се у редовима српске војске бори и једна жена. Међутим, у самој бици Милунка је рањена у груди, па је у току медицинског третмана над раном откривено да је поврђени ратник, уствари женског пола. Команда је намеравала да Милунку удаљи са фронта како би се вратила кући. Међутим, њено одлучно „НЕ“ извршило је додатни утисак на надређене официре у Дринској дивизији који су јој допустили да остане са својим саборцима у оквиру јединице и настави свој судбоносни пут ратујући за Отаџбину коју је носила у јуначким грудима. Свој даљи ратни ангажман наставила је под именом Милунка. Посебно је била поздрављена и прихваћена од њених другова и сабораца, који су и те како били свесни Милункине храбрости, виспрености и чојства. У тешким борбама у току Брегалничке битке, Дринска дивизија трпела је велике губитке, где је Виша команда очекивала да ће ова формација ускоро да попусти и доспе у ситуацију да буде уништена, па је издала наређење да Други пешадијски пук првог позива „Књаз Михајло“ што пре заузме положаје Дринске дивизије, како би се угрожене позиције српске армије ефикасно одбраниле од бугарског непријатеља у налету. Гвоздени пук успешно је извршио свој првобитни задатак где је зауставио напад бугарске Рилске дивизије, која је имала статус најелитније јединице у непријатељској армији, а онда је наредног дана почела српска контраофанзива. У готово самоубилачком противнападу српске снаге су разбиле бугарску одбрану и исту натерали у безглаво повлачење преко реке Брегалнице, чиме је иницијатива у бици прешла на српску страну. Ускоро је битка завршена још једном грандиозном српском победом, чиме је уствари одлучен и исход самог Другог балканског рата. Тек након ове победе, Пук је добио своје заслужено друго име по коме га је упамтио српски народ – Гвоздени пук. Иначе, Бугари су први овај пук прозвали именом Гвоздени (Втори железни полк) или Луди пук, што најбоље сведочи о његовој снази и одлучности, па онда никога не би требало да зачуди чињеница да је од стотину пукова у српској војсци, управо Други пешадијски пук првог позива „Књаз Михајло“ добио ново, „крштено“ име Гвоздени пук. Међутим, морамо да нагласимо да је дата слава, уз ловорике тријумфа које је овај пук свакако заслужио, плаћена и страховитом ценом за те почасти. Само у Брегалничкој бици погинуло је 50 процената његовог састава, а страдао је и сам командант, потпуковник Ристић. Погинули су и сви командири чета. Била је то страшна цена, коју су ти бесмртни јунаци поднели за слободу својих најмилијих и најмилије им Отаџбине Србије.

Гвоздени пук није имао много времена за одмор након завршетка Балканских ратова. Даљи ангажман Пука настављен је у Церској бици под командом генерала Степе Стапановића који је за одбрану Цера, тих врата Отаџбине, тражио од Врховне команде да у саставу јединица под његовим заповедништвом буду и Моравци, чије је војничке врлине изузетно ценио. У новом тријумфалном подухвату Гвозденог пука у Церској бици, ратници под командом Миливоја Стојановића Брке своју победу, на првом месту, дуговали су великом искуству и прекаљености које су стекли у претходним ратним годинама. У Бици на Дрини Гвозденом пуку придружила се и Милунка Савић. Српски народ је туђом вољом поново стављен пред свршени чин: бранити земљу свим снагама. Ратни зов досегнуо је и до Копривнице, до већ прекаљеног каплара српске војске Милунке Савић, носиоца Медаље за храброст. Није размишљала, поново је упртила ранац, обукла војничко одело и кренула најближој команди за ратни распоред. Такође, касније није знала да објасни како се нашла пред генералом Степом Степановићем. Знала је само да генерал није хтео ни да је саслуша: „Кући…!“, рекао је. Није имала прилику да му каже да не жели да иде дому, да је каплар, да је имала крваво ватрено крштење са Бугарима, да има Медаљу за храброст. Отишла је у Крагујевац, право начелнику Врховне команде, војводи Радомиру Путнику коме се обратила речима: „Господине војводо, ја сам каплар српске војске и хоћу свој ратни распоред…“. Искусни ратник, увиђајући да пред собом има младу, али одлучну девојку, одговорио јој је благим гласом: „Добро, буди болничарка! Штета да погинеш тако млада…“. Милунка је оштро узвратила: „Нећу да будем болничарка! Хоћу пушку!“ На ратном саветовању, тог поподнева, војвода Радомир Путник рекао је да му се „наврзла“ на главу једна девојка која хоће да ратује. Неће да оде кући, чека да чује његову одлуку. Војвода није поменуо њено име. Њена жеља је изазвала смех старијих команданата и сигурно би све пало у воду да се за реч није јавио мајор Војислав Танкосић: „Ако је та девојка Милунка Савић, онда би је требало примити у неку нашу јединицу. Она се већ прославила у рату с Бугарима. Неустрашива је, брза, окретна, сналажљива, лукава, као видра…“. Сутрадан је опет била пред војводом Путником. Њен поглед је говорио више од ма које речи. „…Добро девојко, ако хоћеш да ратујеш, јави се мајору Танкосићу. Наћи ће се пушка и за тебе…“, биле су речи славног војводе. „…Кад ми је то рекао, хтела сам да га пољубим у руку и у скут, али се војвода опирао. Хтела сам некако да му изразим неизмерну захвалност…“, сећала се Милунка много година касније. Кратко време после тога Милунка Савић нашла се у редовима свог Другог топличког пешадијског пука „Књаз Михаило“, који је био у саставу Дринске дивизије. Међу стотинама знаних и незнаних јунака у тој победничкој 1914. години поново су се истакли ратници Другог топличког пешадијског пука „Књаз Михаило“, у чијем саставу је смело и неустрашиво јуришала Милунка Савић. У Колубарској бици посебно су тешке борбе вођене на Колубари и Лелешким барама, Врач брду и на Кременици, где је и погинуо командант Стојановић. У његову част Станислав Бинички компоновао је корачницу „Марш на Дрину“, дакле и у част Гвозденог пука. У ратној 1915. години Гвоздени пук је пребачен на фронт према Бугарској, где је под борбом омогућила повлачење српској војсци. У том повлачењу, а директним ангажманом Гвозденог пука у одступници, из строја непријатељске бугарске војске избачено је преко 90 хиљада војника. Гвоздени пук бранио је одступницу српској војсци на потезу од Велеса до Штипа, где је одлучујућу улогу имао у одбрани Струге, када је онемогућен продор бугарске војске до Елбасана, Тиране и Драча у Албанији, чиме је онемогућено заробљавање армије у повлачењу. Гвоздени пук је био последња регуларна јединица српске војске која је напустила Србију. Претпоставља се да је у јуришима Пука код Струге, када је заустављена цела једна дивизија, теже рањена и Милунка Савић. У повлачењу преко Албаније, Гвоздени пук није имао бораца који су страдали од глади, промрзлина или исцрпљености.

Стигли су на одредиште, евакуисани заједно са Милунком Савић која је тада пребачена у Бизерту, у Северној Африци, где је тек у болничкој постељи схватила колико су њене ратне заслуге постале популарне у свету. Командант француских снага у Тунису, Емил Гепрат је лично посетио Милунку у болници. Милунка се брзо опоравила и постала је права атракција, где су сви желели да се сликају са њом, о каплару Савићевој писане су новинске репортаже и заиста је добила планетарну пажњу, из разлога што је српска војска била једна од ретких савезничких оружаних снага која је у свом саставу имала и жену. Само у руској и српској војсци је било жена, док у другим савезничким земљама, жена у оружаним формацијама није било. У Гвозденом пуку, поред Милунке Савић, као добровољац била је и британска болничарка Флора Сендс. После опоравка и краћег боравка у Марсеју, Милунка се вратила на Солунски фронт, где је даље учествовала у тешким борбама на окукама Црне реке. Управо, у датом периоду Милунка је сама заробила 23 бугарска војника, а међу њима и једног официра, који је касније, наводно јадиковао, да је доживео велику срамоту, јер је био заробљен од стране жене. У овим борбама још једном је тешко рањена, када је без имало страха преко брисаног простора и линија војишта, сама трчала до суседних ровова да би својим саборцима дотурила неопходне залихе муниције. Милунка је поново доспела у болничку постељу у Солуну, где се сада опорављала у једном дужем временском периоду. Иначе, увидом у различите изворе, добијамо податке према којима се број рањавања Милунке Савић у борбама креће од пет до девет. Изгледа да је „смрт није хтела“, како је и сама касније тврдила. Након опоравка учествовала је у кампањи подизања морала међу српским војницима у Северној Африци, али је заправо све време желела да се врати на Солунски фронт, јер се искрено плашила да ће доћи до ослободилачког похода на Отаџбину у коме она онда не би учествовала. На путу према Солунском фронту, брод којим је путовала био је торпедован, али је Милунка успела да спаси свој живот. Учествовала је у пробоју Солунском фронту и свим каснијим борбама за ослобођење Отаџбине. После пробоја Солунског фронта у којем је активно учествовао, Пук се посебно истакао у борбама за ослобођење Ниша октобра 1918. године, Алексинца, Ражња, Параћина, Свилајнца, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. Средином децембра 1918. године повучен је из Војводине у Београд. Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица, обезбеђујући Двор, Народну скупштину и министарства. Тек када је формирана гарда, пук је демобилисан и малобројни преживели ратници, који су септембра 1912. године кренули из Прокупља у ратове, коначно су се вратили у родни крај, попаљен и опустошен од бугарске окупације.
(Журнал де Женев, октобар 1918. о Гвозденом пуку: Изгледа да они воде борбу у хипнози, у неком летаргичном сну, иду напред .. под непрестаном борбом, занесени, опијени, иду из дана у дан као олуја, као махнити по 30-40 километара дневно.)

После рата Милунка Савић је отишла у Босну где је радила као куварица, као болничарка, потом и као радница у текстилној индустрији. Била је и почасни директор затвора у Мостару. Удала се 1919. године за једног младића Глигоревића из Босне који је био знатно млађи од Милунке, али нису живели у складном браку. У браку је родила једну ћерку, али је и усвојила још три ћерке. Отхранила је укупно преко тридесет дечака и девојчица. Преселила се у Степановићево 1920. године, где је једно време живела са децом и сестром. У Београд се преселила 1928. године, где је радила у Хипотекарној банци као чистачица. Чак су и за тај истински частан посао, али за хероину српске Отаџбине, сигурно непримерен, биле „повучене дебеле везе“, како би она уопште и дошла у прилику да се запосли. Остајемо запањени над овом чињеницом уколико знамо да је Милунка била најодликованији српски војник у историји ратовања, не Првог светског рата, него ратовања српског народа уопште. Била је носилац две Легије части француске војске, затим француског Крста са златним палмама. Једина жена која је носила то одликовање у току Првог светског рата. Затим је била носилац одликовања Велике Британије, Ордена Светог Мајкла, Одликовања Руског царства Светог Ђорђа Победоносца. Такође, била је носилац домаћих одликовања: Обилићева златна звезда за храброст, Сребрна звезда, Карађорђева звезда са мачевима, а према некима и две Карађорђеве звезде. Бавила се шивењем како би обезбедила додатне приходе за породицу. У Другом светском рату у њеној кући налазила се болница за рањенике који су се борили против окупатора. Била је заправо хероина и рата и мира… После Другог светског рата добила је скромну пензију, а две године пред смрт и једнособан стан у Браће Јерковића у Београду и то у згради на четвртом спрату без лифта. Ту је и умрла, тихо и заборављено 5. октобра 1973. године. Сахрањена је на Новом гробљу у Београду, а тек 2013. године, њени посмртни остаци пренети су у Алеју великана. Вјечнаја памјат!