Миша Димитријевић и српски либерали из Војводине о политичким збивањима у Хрватској

Миша Димитријевић и српски либерали из Војводине о политичким збивањима у Хрватској

Аутор: др Милош Савин, историчар

Током боравка Светозара Милетића у затвору, група опортунистичких политичара „нотабилитета“ покушала је да преусмери деловање Српске либералне странке, тако што би се дистанцирала од Милетића, те почела да води политику блиску мађарској влади. Након повратка и опоравка, Милетић је у Новом Саду априла 1881. сазвао велики збор бирача странке, са намером да се обрачуна са нотабилитетима. Међутим, искусни нотабилитети, процењујући да је то последњи Милетићев политички корак, нису се истицали на скупу. Уместо очекиваног, дошло је до сукоба између Милетића и групе вршачких социјалиста окупљених око Јаше Томића који су захтевали допуну Бечкеречког програма социјалним питањима. „Томићевом захтеву се супротставио лично Светозар Милетић, објашњењем да се материјални интереси подразумевају у демократском програму Народне странке, а да Томићу као социјалисти, нема места на збору ове странке.“ Томић је оспорио демократичност слободоумне странке, окарактерисао Бечкеречки програм као застарео, а Милетића подругљиво прозвао „народносним папом“. Новосадски збор је искристалисао три фракције у српском либерално-опозиционом покрету: либерале, нотабилитете и радикале-социјалисте. Међу либералима доследним Бечкеречком програму се посебно истицао Михајло Миша Димитријевић, који ће након Милетићевог потонућа у најтежи облик болести, августа 1882, наставити да води либерално крило некадашње странке. Нотабилитети су 1884, на великом скупу који су организовали уз помоћ Угарске владе, усвојили свој Кикиндски програм и прерасли у посебну странку, која је убрзо изгубила утицај. За упражњено Милетићево посланичко место у Угарском сабору, организовани су 1884. године нови избори у шајкашкој изборној јединици на којима је тријумфовао Миша Димитријевић.

За време Милетићевог боравка у затвору, лист његове странке Застава упала је у финансијске проблеме и изгубила политичку оријентацију, клизећи ка нотабилитетима који су тежили да, преузимањем Заставе, преузму и целу странку. Краткотрајно уредништво Мише Димитријевића, је идеолошки освежило Заставу, али је он под притиском Милетићеве породице, био принуђен да је напусти и преда нотабилитетима на поновно руковођење. Жеља Милетићеве породице је била да прода Заставу, али нотабилитети нису били спремни да уложе лични новац у политику. „У таквој ситуацији, када се није могао наћи купац, питање листа решено је склапањем брака између Јаше Томића вође радикала-социјалиста и Милетићеве ћерке Милице.“ Томић је постао уредник Заставе 02. јануара 1885. године и претворио је у радикалски орган. Миша Димитријевић је на ово одговорио покретањем либералног листа Браник, чији је први број изашао 17. X 1885.

Миша Димитријевић, чврст на становишту Бечкеречког либерално-опозиционог програма, у првом броју Браника, прецизира програм, односно став Браника, који је колевка и окоснице Српске либералне странке, према „хрватском питању“. Миша Димитријевић подржава државни заједницу Хрватске и Славоније са Угарском, признајући Хрватима право на државно-политичку индивидуалност, са засебним политичким земљиштем и засебном политичком народношћу, залажући се „за што ширу автономију краљевина Хрватске и Славоније“. Димитријевић као императив политике  српских либерала Угарске истиче борбу  за потпуну равноправност српског са хрватским народом у Хрватској и Славонији, сматрајући да та равноправност мора да буде потпуна, не само на пољу просвете, него и у судству и државној администрацији. Димитријевић за Србе у Хрватској захтева просветне услове који би „гајењу и развитку српског духа на руку ишли“. Везано за питање Срба у Хрватској Миша Димитријевић, увек доследан непромењеном Бечкеречком Милетићевом програму, први пут помиње могућност његове допуне речима: „Увршћењем овога задатка у свој програм, раширујемо и допуњујемо Бечкеречки програм Српске народне слободоумне странке“. У првом програмском броју Браника Миша Димитријевић, као циљ политике, поставља да и Хрватска и Славонија буду организоване на либералном принципу и начелима народности. Што се тиче Далмације, Димитријевић сматра да би она  тебало да се припоји краљевини Хрватској и Славонији, иако далматински Срби, разочарани Хрватском хегемонистичком политиком томе више не теже, па по Димитријевићу за то треба сачекати док се „заплетно стање између Срба и Хравата“ не реши и „жалосне племенске распре престану“, а „дотле пак свакојако ћемо бити на страни Срба и потпомагати њихове оправдане жеље“. Поводом тежњи хрватских политичара да истакну своје, у односу на Србију прече, право на Босну и Херцеговину, Димитријевић по питању „горњих двеју српских покрајина“, као праведно решење тражи „право на самоопредељење речених земаља“.

Паја Јанковић, један од водећих либерала, већ у првим бројевима новог либералског гласила, поводом растуће бугарофилије односно антисрпства хрватског јавног мнења и политичких чиниоца, исказује виђење српско-хрватских односа кроз српску либерално-опозициону призму. Јанковић је запазио: „Пало нам је у очи, да се наша браћа Хрвати јако симпатишу са Бугарима… Премда су и Бугари унеколико криви, Хрвати су сасвим на страни бугарској“. Паја Јанковић оспорава Хрватски и Мађарски метод стварања асимилацијом једног политичког народа у Угарској и Хрватској истичући да се неке „државе труде да од својих грађана вештачки створе један народ,  а и то да народи теже да се у једној народној држави уједине.“ Поредећи национално уједињење у једну државу са стварањем једног дипломатичког народа од разних народности исте државе, закључује за први начин да „је природан и истинит, а други неприродан и лажан.“ Јанковић верује да су супротности и анимозитети између  Хрвата и Срба изазване вештачким путем од стране непријатеља и да Хрвати треба то да схвате и врате се слози. Међутим, оштро се противи хрватским тезама да су Срби и Хрвати  један народ. У овоме види покушај асимилације Срба у Хрватској. Паја Јанковић је резолутан: „И Хрвати су део Југословенства, а специјално нама Србима су по крви и језику најближи. Шта више, од како су Хрвати сасвим примили наш језик, још су нам много ближе ступили – тако да нас сада смо још историчке традиције и неједнака политичка судбина дели. Дели нас истина и вера… Кад би и Хрвати своју цркву пославенили, то јест верску сношљивост као главно начело црквене политике истакли – онда заиста никоме не би пало на памет  да  један народ од другог дели.“ Јанковић запажа да Хрвати од самих почетака немају ни самосталну културу, ни државну традицију, већ су срасли у развоју са Угарском, сматрајући да се делимично самосталан културни развој Хрвата може приметити тек од када су усвојили српски језик. Јанковић протестује зато што се „са хрватске стране са толиком жестином заступана фикција да су Срби и Хрвати један исти народ… Одлучно не држимо да су баш један народ“. По Јанковићу и српским либералима Угарске „српски народ и у самој Хрватској и Славонији а и изван граница тих земаља, увек ће чврсто стојати на хрватској страни, кад год се буду решавала питања о добру хрватске државе и хрватског народа. Хрвати су више пута имали прилике у критичним моментима уверити се да је заиста тако.“ Јанковић се залаже да Хрвати добију  државност „али не на штету српског народа, не са крнењем наших права, не са неоправданом и неоснованом претензијом на наше српске земље.“ Овај српски либерал апелује: „Нека се Хрвати овог пута клоне. Тим путем словенство до сад није ишло… Мисао о великој католичко-славенској државности на југу Аустро-угарске монархије врло је незрела и врло несретна политичка мисао… Нека Хрвати ступе са својом народном политиком на темељу начела свакоме своје у трајну свезу са народном политиком српском“.

Либерални Браник, критикује политику према Крајини након интеграције у цивилну Хрватску, хрватске владе, али и српских владиноваца и нотебилитета који су због ситних обећања безрезервно подржали хрватску владу речима: „Да у Крајини живи српски народ скоро искључиво, то је познато. Па какве су му школе? …Обће пучке итд, дакле комуналне… Сва српска дјеца, а наука – хрватска… Србин не смје се сјећати својих славних прађедова и то у деветнајстом просвјећеном вјеку… За све невоље знаду наши Срби посланици на хрватском сабору. Па што је урађено да се ова грдна рана на народном срцу залечи?“.

Сматрајући да је пред изборе 1885. године, од општег а посебно српског интереса јачање опозиционог покрета у Хрватској и Славонији, дошло је до извесног затишја и неписаног договора измећу српских либерала и радикала из Угарске и неодвишњака и праваша. У том периоду долази до унисоне критике Угарске политике према Хрватској. Критикујући однос Угарске владе према Србима, Миша Димитријевић истиче да „политика Тисина није друкчија ни прем Троједној Краљевини“, скренувши пажњу на актуелно „натуривање мађарских грбова и присвојење коморских списа…“ Овакав српско-хрватски опозициони пакт о ненападању, пре свега преко страначких новина, имао је извесне практичне резултате у борби против владајуће мађарско-немачке странке, која је поражена у Осијеку на изборима за градско заступништво. Заједнички опозициони кандидат, Хрват др Маријан Деренчин, је упркос невиђеном притиску, захваљујући српској подршци, победио владиног кандидата на саборским изборима у загребачком округу. Заузимање за сарадњу са хрватском опозицијом је довело до великог негодовања Срба из хрватске према српским либералима (и радикалима) из Угарске, који су боље знали праве тежње хрватских опозиционара. Поред знатног пада тиража и претплате на подручју Хрватске и Славоније, схватње о намерама хрватске опозиције илуструју и речи српског либерала из Загреба Николе Симића, упућене Миши Димитријевићу, где истиче да „док се и један Србин у двоједници буде звао Србом“ сарадња са правашима и неодвишњацима неће бити могућа, али да Србе у Хрватској више боли лакомисленост своје војвођанске браће него „отровни зуби великохрвата“.

Поред непомирљивости Срба из Хрватске, на погоршање односа српских либерала из Угарске и хрватских опозиционих странака, знатно је утицала и већ поменута пропаганда хрватских опозиционих странака против Србије у српско-бугарском рату.

Разјашњавајући односе у Хрватској, либералски Браник констатује да „велика већина српског народа осуђује данашње држање Срба заступника на сабору у Загребу“, али разјашњава да је разлог сврставања појединих Српских представника уз про-мађарску владу била самоодбрамбена реакција на антисрпство Мажуранићева владе. Браник опонира хрватском схватању које „не допушта да је вера обиљежје народности, а мало даље замера што Срби данашњи књижевни језик Хрвата српским зову. По томе дакле ни језик није обиљежје народности. Није вера, није ни језик те не би више ништа остало до завичај. Но по томе би сви становници Хрватске и Славоније, па чак и далмације били Хрвати и тако управо не би ни било Срба у тим покрајинама… Највећа жаока у срцу српском потиче од Мажуранићеве владе. Под њом је донесен овај школски закон на који се Срби туже. Под њим је затворена српска препарандија у пакрацу, под њим су прогоњени професори са исте. Под њим је забрањена ћирилица. Под њим су у време устанка и у време српско – турског рата, пострадали многи Срби због својих српских симпатија.“

   Заузимајући став према хрватској источној политици, односно боље рећи о смерницама по којим би хрватски опозициони, али и владини кругови водили ту политику ако би им Угарска то право дала, српски либерали из Угарске запажају да за разлику од њихове славистичке и национално-ослободилачке политике „Хрвати пак наукују противсловенску аустријску политику на даље продирање на исток, у словенске покрајине“, истичући да „ти моменти у политичко-освајачком животу Хрвата учинише их за наравне душмане мисли српске“.

Др Илија Вучетић образлаже став своје странке о односу хрватских политичара према Босни и Херцеговини речима: „Кад Срби по Босни и Херцеговини стењу под јармом душевно религиозног прогонства, онда римокатолички Хрвати ликују над наглијем јачањем бројнога и културног стања фрањевачког пука у запоседнутим покрајинама… Фактичко стање у Босни и Херцеговини у којој по најновијем бројању од 1884. једва пети део католичког хрватског пука имаде; а најјаче прегазише или хоће да прегазе оних 587.000 Србаља по Босни и Херцеговини“.

Српски либерали из Угарске наставили су будно да прате и дешавања везана за Српски закон, који је по њиховом суду био лош. Браник извештава српску јавност о политичким збивањима у Хрватској: „Хрватски сабор почео је да ради своје послове. Почетак је пошао без бурних седница. Др Јован Суботић интерпелисао је бана: да ли је закон о српском питању добио већ превишњу санкцију.“

Иницијатор поновне оријентације хрватских политичких чинилаца према Србима било је образовање Клуба саборског средишта, односно Центрума у хрватском сабору, ком је приступио део хрватског племства и десно крило обзораша из сабора. Руководство Клуба центрума чинили су грофови Јурај Јелачић, Иван Драшковић и истакнути Србин барон Јован Живковић. Циљ формирања овог заступничког клуба, било је залагање за доследно провођење угарско-хрватске нагодбе и опозиционо деловање према бану Куену, а клубу су приступили и Срби који су напустили владајућу Народну странку, и то Милан Станковић, Никола Крестић и Јован Шорак. Како би покушао да српски политички фактор вежу уз себе,  овај клуб је посебну одредницу свог политичког програма посветио Србима. Посебан значај овог програма, који је писао барон Јован Живковић, је чињеница да је први пут једна хрватска опозициона политичка опција јавно и програмски признала постојање српског народа у Хрватској. Центрум је „нагласио да ће се борити за озакоњење њихове црквено-просветне аутономије, да ће водити рачуна о животним интересима Хрватске, али о оправданим потребама српског народа.“ Гласило српских либерала Угарске је одмах пропратило појаву нове опозиције у троједници: „Овде се образовала нова опозиција за коју треба да дозна и српски свет. То је клуб саборског средишта… Мађари су безобзирни они хоће да и нагодбу поруше. Али опозиција центрума има смисла јер брани темељни закон земље“; средишњи клуб је обележио у свом програму и своје праведно становиште према Србима и српском питању јасније и поштеније него ни једна друга странка.“

За разајашњење виђења српско-хрватских односа у Хрватској, веома је значајан серијал чланака у Бранику који је настао као реакција на шовинистичко, антисрпско писање Обзора. Браник не спори да је „одношај између Срба и Хрвата … отворена рана“ истичући да се сви родољубиви Срби, попут либерала из Угарске морају „оградити против тога да се српском народном политиком назива оно што Напредњаци чине у Србији или оно што Сабовљевић и Ђурковић заступају на угарском сабору“. Браник, унисон у критици српских владиноваца из Хрватске са тамошњом опозицијом, указује на кључну замену теза која је преовладавала у Хрватском, опозиционом политичком дискурсу: „Савез пак Ђурковића и другова са Мађарима против Хрвата, то треба да послужи као доказ томе да су Срби непријатељи хрватској неодвисности – те да су тако Хрвати имали право што су гонили Србе… Нама још никада није пало на памет да кажемо да је оно што ради Бан Куен-Хедервари народна политика хрватска, нити смо казали да нпр. Мишкатовић заступа јавно мнење Хрватске… Зар нису Срби искрено и одушевљено војевали са Хрватима заједно? Зар нису помогли Хрватима у борби за независност?“.

Оштро се супротстављајући обзорашком негирању српске народности у Хрватској и Славонији и свођење Срба на православне Влахе, „Шћиптере“ или на „Хрвате источног обреда“, Браник поентира да „Кад већ нисмо хтели постати ни Грци, ни Турци, ни Мађари ни Немци, нек се не жести што нећемо да постанемо ни Хрвати“.

Занимљиво је да Српска либерална странка у Угарској на прво место ставља термин „српство“, који представља нешто попут народног духа или народне воље свих Срба, српску националност, која тежи државности, али има неупоредиво јачу садржину од тада постојећих српских држава Србије и Црне Горе. Српство чине Срби како из две већ формиране „Српске државице“, тако и Срби из Угарске, Хрватске и Славоније, Далмације, Босне, Хецеговине, Старе Србије, Македоније. Браник у својој расправи поводом антисрпских иступа Обзора, истиче отворено непоколебљиви став Српских либерала из Угарске, везан за источну политику и Српско питање на Балкану, који истичу да  „Српство тежи уједињењу српских земаља Србије, Босне, Херцеговине, Старе Србије и Црне Горе.“ Либерали сматрају да је „ова тежња и исторички и етнографски и етички и правно потпуно основана.“ Српска либерална странка Угарске, као организација лојалних грађана отворено не истиче право Срба из Угарске, бановине Хрватске и Далмације на самоопредељење и уједињење, али жестоко опонира хегемоним тежњама Хрватских политичких кругова да дође до анексије Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске и њеног припајања Хрватској, којим би Хрватска и Славонија (укључујући цео Срем) спојена са Далмацијом, Истром, Босном и Херцеговином, постала трећа, јужнословенска круновина, у оквирима реформисане тријалистичке монархије. За Српску либералну странку, овакви захтеви не представљају никакво „југословенство“, већ напротив, великохрватски хегемонизам, неспорно штетан и недвосмислено асимилаторски за Србе.

Браник се жестоко супротставља симпатијама хрватских опозиционара према великоалбанским претензијама на Стару Србију, упућујући хрватској јавности питање: „Арнаути ово једино племе европско, које за више хиљада година није никада показало ни искре напретка или цивилизације, јесу ли му оно бољи него браћа његова Срби? Ваљда ћемо се с Хрватским народом боље моћи споразумети него са његовим садашњим вођама“.

Поводом тежњи хрватсих политичара за стварање треће словенске, доминантно католичке, круновине у Хабсбуршком царству и критика Хрватске јавности на рачун Срба који неучествовањем у овој идеји саботирају идеју словенске еманципације и југословенства, Српска либерална странка јесно формулише свој став: „Нећемо да кажемо то, да ми Хрвате у нашој борби за опстанак не требамо, али још много више требају нас Хрвати.“

Браник указује на дволичност хрватске опозиције која наговештава прихватање српских захтева, али тек након изградње јужнословенске круновине. Наводећи како хрватска опозиција „нас зове у југословенску заједницу онда ће вели све то друкчије бити“, Браник недвосмислено закључује да „ту заједницу ми не требамо још тако пали нисмо. Али хоћемо заједницу на основу истине и правде, на основу међусобног поштовања и признања права сваког члана заједнице“, чиме се доследно показује да Српска либерална странка Угарске прави јасну дистинкцију између Хрватског народа и хрватских опозиционих првака.

И поред оштрих полемика са обзорашима, Српска либерална Странка је доследна одбрани Хрватске од  угарских тежњи и њихових експонената у Хрватској. Либералски Браник подсећа читаоце да „Бан Хедервари управља скоро три године с Хрватском, па шта је учинио? Осим што је ширио мађаризацију по земљи – и то са доста слабим успехом“. Критикујући политику српских владиноваца и нотабилитета у хрватском сабору, Браник пише: „Срби посланици су главни стуб данашње хрватске владе, па шта је бан учинио у корист Срба у Хрватској. Ништа. Онај законски предлог с којим би се испунио најмањи део оног што Срби захтевају, још није постао законом и као што изгледа неће скоро ни постати… Крајње је време било да тамошњи Срби пречисте рачуне са садашњом владом. Тиме нећемо да кажемо да Срби ваљда учине какав савез са хрватском опозицијом. Док Хрватска опозиција не изађе у сусрет Србима, не би могли Срби ићи с њом… Време пролази. За годину дана биће опет нови избори. Срби посланици требали би да пораде на томе, како не би празних руку изашли пред своје бираче“.

За успостављање јачих веза између хрватске опозиције и српске опозиције из Угарске, у новембру 1886. године изузетно је важно апострофирати значај књижевника, лекара и политичара Јована Јовановића Змаја, који је тада боравио у Бечу. Змај је био један од истакнутих првака некадашње Милетићеве странке и адреса којој су у вези сарадње почели обраћати хрватски политичари. „Када је наступио расцеп у странци, Змај се срчано залагао да се сачува њена целовитост. Искреност и племенитост његових настојања биле су изнад сваког нагађања, али сведоче колико се велики песник није разумевао у малу политику, колико је нереално, па и противречно, процењивао људе и догађаје, колико је залудно било његово измиритељство у странци која је природним током већ била осуђена на нестајање.“ Након оштрије диференцијације између српских либерала и радикала Угарске, августа 1886. године „Димитријевић је био огорчен што је Змај, у сукобу између Браника и Заставе, увек бранио Заставу“, истичући да га само пријатељски обзири још опредељују да са Змајем расправља о политици, али искључиво приватно.

Међутим, искрена и аналитична комуникација пре свега везана за питања Срба из Хрватске наставиће да постоји између Мише Димитријевића и Змаја, а управо у периоду који предстоји, она ће достићи свој зенит. Змај ће отворено постати радикал тек 1902. године, прихвативши Томићев предлог да се кандидује испред Српске радикалне странке за посланика у Вршцу, и активно учествујући у публицистичкој активности Заставе, где је између осталог и изнео предлог о промени назива „наше Радикалне странке“, чиме је себе први пут отворено детерминисао као радикала. Занимљива је и чињеница да се исти Јован Јовановић Змај, десет година раније 1892. године, дистанцирао од активне политике, вративши свој мандат Српском народно-црквеном сабору, где је такође био посланик града Вршца. Две године након страначког сврставања, у јуну 1904. године, Јован Јовановић Змај је преминуо.

Поред доста дугог  утопијског односа према очување јединствене Милетићеве странке, Змај је био непоправљиви идеалиста у погледу српско-хрватске сарадње, што ће бити и једно од темељних обележаја његовог политичког рада. Каснија „Штросмајерова оцена да је Змај само поета, а „о политици не разуме ни прво слово“ свакако је била преоштра, али није лишена извесне основе.“

Поред новоформираног клуба саборског „Центрума“ и други опозициони политички чиниоци у Хрватској су постали заинтересовани за интензивирање сарадње са српским опозиционарима из Угарске, нарочито због избора који су предстојали 1887. године.

Неодвисна странка је настојала да предухитри Центрум, па је средином новембра 1886. године делегирала др Милана Армуша да понуди споразум са српском опозицијом Јовану Јовановићу Змају, који је тада живео у Бечу. „Армуш је обећавао да ће обзораши удовољити свим српским захтевима и преклињао је да Срби прихвате споразум.“ Змаја су недуго након тога, посетили и бискуп Штросмајер и Шиме Мацура, покушавајући да га „лобирају“ за споразум са српским опозиционарима. О својим састанцима са истакнутим хрватским делегатим и њиховим понудама Змај је исцрпно обавештавао Мишу Димитријевића, што недвосмислено указује да је тада још увек, у конкретним политичким активностима, озбиљније рачунао на Либерале, као наследнике Милетићеве политике.

Већ 4. децембра 1886. године Димитријевић је поучен догађајима у Вуковару, који је посетио изнео веома битна гледишта, у свом писму Змају, које нам пружа увид у стварне ставове српских либерала Угарске према Хрватској и Србима у Хрватској, лишене формалности и самоцензурисаног дискурса публицистике. Миша Димитријевић пише Змају:  „био сам ових дана у Вуковару, и боравио сам неколико дана тамо. Састајао сам се са свима бољим и гласнијим Србима. А како је било непосредно после жупанијске скупштине, то сам се могао састати и са неким странциима – опет Сремцима. Ту сам имао прилике да сазнам расположај и да се разговарам са њима о ствари о којој си ми пре две недеље писао. Све што сам том приликом искусио, не може нам на утеху служити. Јаз између Срба и Хрвата у Хрватској и Славонији толики је, да се бар за сад запалити не да. Тако се бар мени чини. Па да имаде бар једног јединог човека, који би био изузетак. Али баш ни једног нема, који би наше мишљење делио. Ја верујем да то све није из уверења, и знам да се под том мржњом према Хрватима, скрива добра порција себичности и кукавичлука. Комотније је дабоме уз владу држати. Али има и сад политичких људи, трезвених и озбиљних, па им сад тако исто као и осталим. Овај социјалан антагонизам изазвали су баш сами Хрвати. Шовинизам се од њихове стране тако далеко терао, да је чак знанцима немогуће било и за једним столом седети. Стотинама примера такве нетолеранције умеју тамо да приповедају. Као најновији пример наводе ми последњи избор жупанијских скупштинара у Вуковару. Вуковарски котар има да бира 9 скупштинара. Пре избора начине компромис и Срби пристану да се од тих 9 места 5 Хрватима уступе, а 4 Србима попуне. Но при самом избору, Хрвати дођу с другим цедуљама на којима су били 8 Хрвата и само 1 Србин, и незаконитим средствима извојују себи већину. Наравно да је овај избор због своје незаконитости покварен и наређен нов. Да ће при овом новом избору тешко бити споразума, то се већ унапред може предвидети. Ето тако стоје ствари, и таквих случајева има ваздан. Ове предрасуде треба на сваки начин сузбијати, и морам ти признати да ми се чланак Ј.Т. у јучерашњој Застави а томе потписан, јако допада. Ја још не знам да је Ј.Т. још штогод тако озбиљно, тако разложно и тако достојанствено пописао као овај чланак под „Политичко вјерују“. И ја ћу с наше стране у своје време а у истом смислу изићи на јавност. Но и опет ти кажем да ће то слабо помоћи. Данас код Срба влада нека одвратност према Хрватима. Држе их за пакосне, подмукле, неискрене. О Штросмајеру ни да чују. Нека брине то најискренијег. Жалост је да се дотле дотерало.“

Јасно је да Миша Димитријевић и либерали у том моменту још увек виде одређену могућност сарадње са Томићевим радикалима, бар када је у питању подршка Србима у Хрватској и Славонији. Супротно томе, став либерала према српским нотабилитетима у Хрватској и хрватским владиновцима је непомирљив, а према хрватској опозицији критичан, али не искључив.

Период између првог сусрета хрватских опозиционара са Змајем и Димитријевићевог писма, односно другу половину новембра месеца 1886. године обележила је и једна активност српских нотабилитета, окупљених у Српски клуб, хрватског сабора. Наиме, вероватно у намери да заузме боље позиције пред изворе планиране за 1887. годину, Српски клуб је хрватском сабору поднео своју резолуцију. Поменуту резолуцију и српке владиновце у хрватском сабору, оштрој анализи и критици подвргао је Браник, иронично констатујући да је „Српски клуб проговорио.“ Гласило српских либерала поводом нотабилитетске резолуције пише: „Известили смо укратко о резолуцији коју је донео српски клуб у Загребу… Српски клуб позван је да о сваком питању које се непосредно Срба тиче, своје мнење искаже и према томе своје држање удеси. Срби посланици у Загребу дужни су то да чине из више разлога. Њихова је политика: да треба оно спасавати што се може, а друго оставити за будуће дане, кад будемо јачи. А питање о нашој аутономији може се лепо и са опортунетског становишта бранити и заступати. Срби посланици налазе се у владиној странци и од њих се може захтевати, да код владе нешто и за народ израде. Код погодбе свака странка има својих права и својих дужности; а кад они подупиру владу могу и тражити да влада и њих потпомаже кад је реч о животним интересима народа српског… Народ од те политике није осетио никакво добро. Бан Хедерварија вешто је заваравао Србе посланике; они су трпељиво кулучили, без да су за народ израдили какве олакшице… Резолуција укратко гласи: „Да се Српски клуб под овим приликама мора заузети за даљи развитак црквено-научне автономије“. Опростите али овим није ништа казано. Шта мисли Српски клуб да ради; у ком правцу хоће да дела – то је требало јасно исказати, овако може сваки тумачити резолуцију како хоће. Автономију српске цркве хоће и Герман; нема никог ко би хтео да ми останемо без автономије… Ми се управо чудимо, како Српски клуб допушта да му Ђурковић предлаже резолуцију. Човек који у народу српском не ужива никакво поверење“.

Настојећи да побољша и утврди положај Срба у Хрватској, поводом започетог зближавања са хрватском опозицијом, у броју који је изашао на католички Божић 1886. године, либерални Браник истиче: „Мажуранићева влада… уместо да је стојала на бранику земаљских права, почела је гонити Србе, ваљда је држала да ће с Мађарима лако ићи. Срби су верно учествовали у борби против Мађара за право Хрватске, а сад су се наједаред нашли између две ватре. Овакав поступак од стране Хрвата јако је огорчио Србе. Мажуранићева влада паде кад је мислила да је најсигурнија… У Хрватској поцепа се владина странка, опозиција појача, но у својим редовима осетила је празнину, јер су Срби били у владиној странци… Ми нећемо да бранимо држање Срба посланика, али разумемо осећаје народа српског у хрватској, који обманут у својим надама, стаде с владине стране очекивати олакшице, он је стога и бирао оне за посланике, за које је унапред знао да ће се држати владине странке…Срби су чекали од владе помоћи, али је нису дочекали… Под оваквим приликама није тешко изнаћи додирних тачака између већине хрватског народа и Срба у Троједници… Главно је да Хрвати сазнаду да без Срба не могу одбранити право троједнице… Један народ не може се одушевљавати за право земље ако се у тој земљи са њиме бездушно понаша.“

На самом почетку 1887. године Змаја су посетили и прваци центрума, грофови Иван и Јосип Драшковић, чији је циљ био да испитају ставове Срба и да покушају да остваре договор којим би што већи број Срба узео активно учешће у њиховој странци и на изборима. Драшковићи су желели да им Змај и српски опозиционари из Угарске помогну да придобију српског посланика и политичког првака Медаковића да се врати у клуб Центрума. Приликом оснивања овог клуба Медаковић им је приступио, стајући уз њихов програм који је први препознао Србе као равноправан и пуноправан народ у Хрватској, али их је убрзо напустио. Други циљ грофова Драшковић је био да им Змај посредује у сарадњи са српским либералима Угарске. Став центрума према либералима је био прилично опортун, наиме они су Змају предлагали да предложи Димитријевићу, Вучетићу и поновно политички активираном Политу, да се они, српски либерали, први директно обрате хрватском центруму. Тактизирајући, представници центрума, нису хтели да се први директно обрате Српској либералној странци, страхујући да либерали могу да их одбију, чиме би дали материјал хрватским провладиним политичарима да их у предизборној „кампањи“ оптуже како су се нудили Србима, а чак су их и Срби одбили. „Упадљиво је да су хрватски политичари желели да Змајевим посредовањем преговарају са либералима, а заобилазили су радикале и самосталце. Међутим, српски либерали из Угарске, иначе склони споразуму и сарадњи, нису се сматрали позванима да преговарају са хрватском опозицијом у име Срба из Хрватске, а без њих.“

Змај је пасионирано радио на томе да до српско-хрватског договора дође, покушавајући да убеди Мишу Димитријевића о значају истог. Већ 8. фебруара 1887. године у свом писму Змају, Миша Димитријевић се искрено и прецизно изјаснио о односу либерала према политици у Хрватској. Димитријевић пише Змају: „Пре свега ја држим да не би било по твом да са и којом странком хрватскога сабора преговоре водим. У првој линији то је ствар Срба у троједници. Највише што би могло бити, то би били приватни разговори и обавештавања, па и у тима разговорима не бих ни за самог себе могао узети гаранцију да ћу међу Србима троједнице ма коју од хрватских странака, а најмање пак за партију центрума. Истина, признајем да је то једина партија до сада на хрватском сабору која је у свој програм и српско питање узела. Допуштам и то да иста партија може имати будућности. Али што је главно не видим у њој представњен хрватски елеменат. То је партија аристократска. Хрватски пак елемент, по мом мњењу заступњен је у обема другим опозиционим странкама, у народној самосталној и у партији права. Последња од њих нема свога јасно обележеног програма, или ваљда не сме да га истакне, јер по целом њеном држању има вид револуционарне партије. То би био један разлог зашто ми не би могли с њоме. Други је узрок, и управо велика потешкоћа, што је то странка која није прихватила Србе и која их, без сумње и данас мрзи. Признајем и то, да се у томе погледу у последње време она толико претргала да се не устручава српско име у своме органу спомињати. Но ова мала попустљивост, уствари је још врло далеко од признавања српског имена па и писменице, и од признавања права на самосталан српски културни живот у Троједници. Ја допуштам и то да та странка има већину народа за собом, али ценим да је то фанатизирана маса та већина, дочим је прва здрава свест хрватска тек најбоље изражена у народној независној странци такозваној Штросмајеровој. Тако бар ја мислим. И ако би ми Срби требали да се са неком од хрватских странака сложимо то би без сумње била ова странка за коју си и ти сам пре писао и рекао. Некако ме је изненадило кад си ме сад позивао да преговарамо са странком центрума. Ту преговори са наше стране не би ништа вредели док ми међу собом не будемо сами са собом начисто. Ја знам и то да наш народ има неку аверзију од поменуте две хрватске странке, и можда би најрадије нагнуо центруму, али ја и опет држим, да ћемо представнике хрватства баш онамо наћи а нарочито међу штросмајеровцима. Малер је само што су ови код наших Срба у злом гласу неискрени људи, па Срби некако не могу да им са поверењем на сусрет изиђу.  Зато ја по свему овоме држим да ми не можемо за сада ни са једном од три опозиционе странке трајну свезу склопити. Ми би требали пре свега да утврдимо свој програм, из кога би морало бити искључено подржавање данашње владе, тј. требало би са самосталним опозиционим српским програмом да изаберемо заступнике, па би онда ови могли према околностима и изгледима, са једном или другом опозиционом странком пактирати. Да би пак могли што више посланика на сабор послати и уопште да би владу што већим има ослабити много, требало би при изборима да се сложимо са опозиционим странкама. Колико пак ово није ствар назнака, ту се не би морали држати једне партије, већ са сваком опозиционом партијом у добар одношај ступити разуме се на основу потпуног реципроцитета, тј. да и они наше кандидате потпомажу, где ови више изгледа од њихових имају. Свакојако пак морали би нам признати страначку самосталност. Ово би дакле била једна једина тачка преговора по моме мњењу. Но и за ово, морали би ми најпре спремити земљиште у нашем народу. Ја ћу као што сам ти можда једампут већ наговестио, о томе скорим писати. Ја ћу учинити своју дужност. Од каквог ће пак утиска на народ бити моја реч – то је друга ствар. Ја не стварам себи велике илузије у овом погледу, јер ја видим да смо растројени. То сам ја, додуше, одавно рекао. А сада налазим томе и нове потврде о држању целокупне наше штампе и нашег јавног мњења, после моје беседе на сабору. Нисам задовољио никога, ни Заставу, ни Наше Доба, ни Полита, па ваљда ни своје суграђане Новосађане, ни своје бираче у Шајкашкој. Ја се осећам и морам се у оваквим околностима осећати као немогућ. Међутим као што рекох, још ћу своју дужност учинити, па ће онда ваљда нужно бити да и на себе погледам, да своје прерастрзане живце опоравим, и приберем се за друго боље време, ако га уопште доживео будем. Нисам хтео ни зато доћи у Беч, што се грофови Драшковићи као што сам велиш устручавају нас потражити. Ово је од њих заиста чудно. Устручавају се онда приближити нам се, кад нас требају. Па с каквим образом се онда можемо ми њима наметати. Нисам хтео ни због Медаковића, мени је позната Медаковићева ствар и њина. Они су му обећали да ће од своје стране потаћи српску ствар на сабору па су се после извлачили а непрестано су молили Медаковића да он уз њих дигне свога гласа на сабору. Кад је Медаковић ово приметио он им је окренуо леђа и држим да је имао право. Овим су се могли комотно за српску ствар, као за неку општу земаљску, заузети па да се не компромитују јер се заузимају за праведну ствар. Дочим би Медаковић својим говором свакојајко морао бити за њих ангажован, а без сумње пред Србима и компромитован, ако они не би српску ствар ни после прихватили. На ово ми изгледа нешто налик и ово сад где они хоће с нама да преговарају, али хоће и то да ми њих тражимо. Пошто дакле ја држим да се само за изборе можемо споразумевати и толико ћу ја у томе правцу и радити…“

Став српских либерала је дакле потпуно јасан. Са симпатијом су гледали на странку центрума као на једини политички фактор у Хрватској, који је својим програмом признао Србе и српска права. Српска либерална странка из Угарске је знала да је већина Срба из Хрватске и Славоније много ближа сарадњи са уљуђеном хрватском аристократијом, коју није обузимао шовинизам, него са обзорашима и правашима који су у свом деловању имали мали степен разумевања и толеранције према српском питању. Међутим, либерали су били сумњичави према могућности да центрум, због своје аристократске природе, буде озбиљнији генератор хрватских политичких интереса.  Било каква сарадња са Старчевићевим правашима била је немогућа због револуционарног карактера и фанатизма ове групе и њеног отвореног антисрпског шовинизма. Праваши су као велики уступак сматрали пристанак на чињеницу да Срби у Хрватској и Славонији уопште постоје, те да то нису Хрвати источног обреда или православни Власи и „Шћиптери“ – било каква друга српска права су императивно одбијали да прихвате. Обзораши односно штросмајеровци, који су за српске либерале били потенцијално прихватљива, у хрватском народу утемељена, политичка снага, нису уживали подршку Срба Хрватске и Славоније због својих неверстава и изигравања својих обећања према Србима, у Мажуранићевом периоду и касније.