Аутор: др Милош Савин, историчар
Привео је официра, припадника мађарског домобранства, због недоличног понашања и вређања Новог Сада на јавном месту и спровео га угарским властима, анегдота је којом Васа Стајић описује храброст Мише Димитријевића, једнe од најважнијих личности које су обележиле деветнаести век.
Димитријевић је захваљујући упорности свог оца да му издејствује стипендирање, након основног образовања завршио четири године Српске православне гимназије, као и два разреда Карловачке гимназије, након чега одлази у Будимпешту где је завршио правни факултет. Био је питомац Текелијанума којим је управљао Јован Јовановић Змај. Током његовог боравка у Будимпешти, на изборима у Угарском сабору дошло је до великог тријумфа Српске слободоумне либералне странке, са чак дванаест освојених мандата и баш у то време Милетић оснива часопис Застава, те му се Димитријевић прикључује, а након извесног времена постаје и Милетићев најближи сарадник у странци.
Од изузетне важности је истаћи да је конзервативна структура, коју је и Ђорђе Стратимировић подржавао верујући да је неопходно Србе и Хрвате спојити у једну целину која би била дуална, била уверења и промовисала тезу да Срби ослоњени на Беч, траже Војводину као своју круновину. Са друге стране, Милетић кога су сматрали присталицом Мађара, сматрао је да би Срби требло да траже ослонац у договору с Мађарима, као и да недвосмислено подрже независност Угарске коју је пропагирала мађарска опозиција. Због евентуалног пангерманског продора на југоисток Европе, Милетић је сматрао логичним савез са Угарском опозицијом. Залагао се за посебну Српску жупанију у оквиру независне Угарске, која би свакако била мултинационална и вишејезична као и Хабзбуршка монархија.
Клерикалци, као и Светозар Марковић већ 1871. године крећу са нападима на Милетићеву странку. Марковићев покушај пропагирања социјализма у тадашњој Војводини, али и у Угарској није било баш плодоносно, из простог разлога што је она пре свега била пољопривредна земља, а индустријска револуција је била на самом зачетку.
По Милетићевом налогу, на састанку студентске омладине, Димитријевић покушава да објасни да је социјални проблем, примарни проблем и осталих народа који живе у Хабзбуршкој монархији, а не само Срба, те истиче неопходност тежње Срба ка остваривању националних права.
Упркос чињеници да је у време док је био у улози Милетићевог заменика, Павле Мачвански у више наврата покушао да му загорча живот због изражених националних ставова, а након што је Милетић тешко оболео и завршио у затвору, на иницијативу Милице Милетић, Димитријевић је преузео Заставу и са својим истомишљеницима обновио часопис и читалачки клуб младих, те постао најистакнутији чинилац Српске слободоумне странке.
Док је Милетић био у затвору, многи његови саборци су сматрали да он више неће бити у стању да делује као политичка личност. Иако је његова политичка моћ полако слабила, Светозар Милетић је 1878. године организовао скуп у Сремским Карловцима на којем је окупио своје саборце. Изразио је жељу да га поново подрже и гласају за његов политички повратак, међутим, велика већина је остала уздржана или му није дала подршку, сматрајући да треба да се повуче. Тада се са половином разилази и наставља свој рад. На скупштини у Новом Саду Светозар Милетић долази у сукоб с Јашом Томићем који је предводио социјалисте. Избацује га и описује као негативну особу, као „неморалног папу Војводине”.
Миша Димитријевић као снажна политичка личност, оженио се Анком Димитријевић из Сенте, која је током друге половине 19. века важила за најлепшу и најбогатију Српкињу тога времена. Године 1883. или 1884. Миша Димитријевић је као члан Либералне странке учествовао на скупу у хотелу „Панорама” у Будимпешти, иако га је дефакто подржао, сматрао је да нису потребне нове велике промене и својим политичким потезима успео је да убеди неколико либерала у лобију да не гласају на скупу. Скуп је подржао и Јаша Томић са социјалистима, међутим, ипак није дао никакву подршку и није био присталица никаквих промена међу Србима у Угарској Војводини.
У Кикинди је 1884. године такође организован сличан скуп где се окупио велики број људи, на којем се поново расправљало о политичким променама међу одборницима. Димитријевић, као вођа Српске слободоумне странке, подржава промене док су социјалисти Јаше Томића против. Долази до сукоба двеју страна и Јаша Томић напушта скуп са својим саборцима. Једно време док је био политички активни члан Либералне странке обављао је и функцију сенатора.
У Кикинду је 13. априла дошао велики број људи, преко 1000 бирача Српске народне слободоумне странке, чак из 52 места. Пре свега је доминирао јужни Банат, где су били учвршћени нотабилитети који усвајају нови Бечкеречки програм. Срби престају да буду опозиција државног правног система и залажу се за поштовање својих права у оквиру тадашњих угарских закона. Они се не противе ничему, али теже да се код угарских власти издејствује бољи статус за српски народ. Осам и по месеци након конференције, Застава остаје и даље њихово агитационо средство. Међутим, Милетићева породица их није искључила из Заставе због одступања од Милетићеве политике, већ их је оставила да и даље функционишу у Застави као легитимни уредници. На Кикиндској конференцији они проглашавају Заставу као политички орган, за средство којим ће даље ширити своју пропаганду. До коначне конфронтације између либерала и онога што ћемо касније звати радикалима доћи ће након избора Српског народног сабора 1885. године, а дотле ће они бити у оквиру истог опозиционог корпуса. Тринаестог јуна 1884. године дошло је до поновљених избора у Шајкашком изборном срезу за посланичко место које је Милетић због болести напустио. Требало је да се изабере нови посланик. Миша Димитријевић је на тим изборима успео да однесе значајну победу. С обзиром на то да није имао никакав политички орган, није имао штампу путем које је могао да агитује, да износи свој политичке ставове, он је успео, да путем једног мање читаног недељника Српско коло, уради за своју кампању много више кроз теренски рад. Занимљиво је да у Милетићевој породици долази до нестрпљења, што видимо из писама између Милице Томић и Ђорђа Димитријевића, који није повезан с Мишом Димитријевићем, већ долази из Бечкерека. Пожурују се нотабилитети да купе што пре Заставу, али они на крају одуговлаче, зато што размишљају да им је јефтиније да покрену лист Српска застава како не би губили штампарију и све остало. Милетићева ћерка ће касније званично писати да је она желела да се што пре нађе уредник. Међутим, није ту било питање уредника, ту је пре свега било питање власништва, јер штампарија није доносила профит. Поента је у томе да је то био значајан бренд који је био читан међу Србима, имао је значајан број претплатника и ко је желео да користи тај канал обраћања јавности, требало је за то да плати и да рачуна да неће имати зараду. Услед тактизирања и одуговлачења нотабилитета, посредовањем различитих људи са којима је била у контакту, Милица доноси одлуку да Заставу преузме као уредник Јаша Томић од 2. јануара 1885. године. Познато је да је он био више пута у сукобу с Милетићем, међутим, на тржишту су постојале три могућности ко би то преузео: нотабилитети, либерали око Мише Димитријевића и трећа опција која није разматрана до тада – Социјалисти, касније радикали око Јаше Томића. Он је постао уредник, а Застава је и даље остала у власништу Милетићеве породице. Исте године били су расписани избори за Српски народно–црквени сабор, односно за Српску црквено–школску аутономију. Она је била значајно погажена тиме што је 1879. године мађарска влада нелегитимно сменила патријарха Ивачковића и на његово место довела свог послушника Германа Анђелића, кога је, две године касније, мимо свих процедура прогласила за патријарха, односно митрополита. Он је почео да влада прилично самовољно тако што је спроводио своје политичке визије, а развио је и снажну публицистику која је најдубље омаловажавала српски опозициони покрет. Посебан акценат је био на кафанским окупљањима тадашњих српских првака, но морамо знати да су тадашње кафане имале свој културни значај и да су оне била места где су се људи окупљали из политичких побуда да би разговарали, нису имале само биртијашки карактер. На наговор Јована Јовановића Змаја, Димитријевић и Томић заједнички улазе у изборе, праве заједнички списак кандидата, а сваки кандидат је посебно биран. Збор је организован 27. јуна 1885. године на Видовдан, који је тада био један дан испред због усаглашавања старог и новог календара, па је у 20. веку договорена конвенција да се тај датум не помера. Збор је био невероватних размера, савременици кажу да је надмашио све Милетићеве зборове, чак и бечкеречки када је донет Бечкеречки програм. Мото је био Одбацимо све што браћу дели, како би се указало на јединство опозиционо настројених Срба. Они су тада освојили огромну већину од 68 места, од тога је 62 стало на страну политике Мише Димитријевића и Либералне странке, 4 су отишла на страну Јаше Томића и радикала, а само једно место на страну клера. Јаша Томић је одмах прогласио да то треба бојкотовати. Занимљиво је да три године раније то исто урадио Миша Димитријевић. Либерали који су имали велику већину покушали су кроз расправе и дискусије да отклоне неправилности у раду српских вероисповедних и школских органа, али то нису успели. Сматрали су да је неопходно борити се по сваку цену, те су остали у органима аутономије.
Схвативши да је даљи политички рад немогућ без штампаног медија, Димитријевић је 17. октобра 1885. покренуо први број часописа Браник. Димитријевић ће ту бити уредник и сива еминенција, а касније место уредника преузима Никола Јоксимовић. Часопис је држао тврдо усмерење, при чему је Димитријевић инсистирао на децентрализацији у политици, то јест да је потребно да странка договором све уређује. Лаза Костић, Илија Вучетић и многи други су учествовали са својим чланцима сачинивши квалитетан дневни лист. Димитријевић се кроз Браник залагао за независност Мађарске, за децентрализацију Угарске против мађарске хегемоније, за српску независност и самосталност на Балкану. Сматрао је да је дужност Србије да се прошири на простор старе Србије, Рашке области и Македоније, такође и да се прошири на област Босне и Херцеговине, за коју Димитријевић сматра да природно припада Србији. Што се тиче српске политике у Хрватској, Димитријевић подржава опозиционо деловање. Пре нотабилитета у Војводини дошло је до Черевићке конференције где су поједини српски прваци решили да пређу на страну Мађарона, односно да са њима направе пакт у Хрватској, из разлога што су дуго деловали са појединим опозиционим странкама борећи се за већу независност Хрватске. За исто су се залагали Милетић и Димитријевић, међутим, одређене хрватске странке које су се залагале за исто, биле су склоне да Србима бране право да буду равноправан народ у Хрватској и да слободно користе ћирилицу и хрватске фондове за развој своје цркве и школовања. Мађарони, схвативши ону стару завади па владај, одлучили су да Србима дају обећање и можда који динар како би се културне установе развијале. У периоду кад је покренут Браник долази до Српско-бугарског рата 1885. године. Две бугарске покрајине су се ујединиле, што је било противно тадашњим конвенцијама и нарушен је баланс да Бугарска може бити већа од Србије. По Димитријевићу, Обреновићи су то погрешно протумачили, те уместо да то искористе и да се на рачун Османлија Србија увећа, да се прошири на југ и запад, краљ Милан је објавио рат Бугарској. Србија је претрпела страшан пораз, те захваљујући молбама Обреновићаупућеним ка Хабзбуршкој монархији, Хабзбурговци су убедили Бугаре да се врате на почетну позицију. Кад је Српско-бугарски рат отпочео, Димитријевић је рекао да је његова света дужност као Србина да у потпуности стане на страну Србије и српског народа, иако она није у праву. Организовао је прикупљање помоћи за српску војску у рату.
Године 1886. долази до избора за српске црквене органе, за скупштине црквених општина и епархија. Без претходног договора, на место где је за епархијску скупштину био кандидован Михајло Полит Десанчић, који је био либерал, али крајње пасиван, подржао је Миле–тића 1881. године и потом се повукао, као и Илија Вучетић који је био сарадник Мише Димитријевића, човек који ће по погибији Димитријевића бити председник Српске народне слободоумне странке, односно либералне странке. Јаша Томић се кандидовао против обојице и успео да их победи, након чега је дошло до отклона између ове две групације, што ће на крају резултирати формирањем две различите странке. У том периоду провејава чаршијска прича пласирана од стране Милице Милетић и Јаше Томића, како је Миша Димитријевић покушавао по сваку цену да се докопа Заставе, што Миша Димитријевић демантује. На крају Милица Милетић, односно Томић, пласира брошуру денунцирајући Димитријевића као политичког прагмату. Миша Димитријевић одговара Милици Томић у брошури Мало више светлости, сматрајући да она правда период кад је дозволила нотабилитетима да управљају Заставом у нади да ће је продати. Милица му потом одговара у брошури Извртање није светлост, те долази до полемике која се наставља на страницама Браника и Заставе, где долази до тешког сукоба. Димитријевић 25. јануара 1885. године држи чувени говор у Угарском сабору, где апострофира да у Угарској живи 6.000.000 Мађара, а да су 400 посланика у Угарском сабору етнички Мађари, да живи 10.000.000 немађара, а да су свега 30 посланика из њихових редова. Сматра да нико није тражио да се распарча Угарска, да нико није доводио доминацију Мађара у питање, међутим да Срби имају право за свој засебан државно-правни положај у оквиру Угарске. Када би Срби инсистирали на томе, ушли би у већу опозицију и сукоб, те да би Мађари требало да схвате да су им Срби значајни на путу ка независности. Током 1887. године Димитријевићу се званично придружује Михајло Полит Десанчић, пише брошуру Рецимо и ми коју где не помиње своју пасивност, благо критикује Димитријевића, а обрушава се на нотабилитете и радикале, што изазива наставак сукоба између Браника и Заставе. Касније се Лаза Нанчић и Јаша Томић обрушавају на Полита и Илију Вучетића, за ког сматрају да је у почетку био склон прихватању Кикиндског програма. Свеукупно ће кулминирати 1887. године, када су били расписани избори за Угарски сабор. С обзиром на то да Народна странка није имала устаљен ни један орган који би функционисао, дошло је до тога да Миша Димитријевић, као једини посланик из те странке, предложи да у Србобрану, односно у Сентомашу – како се тада звао, дође до Велике конференције Срба бирача Народне слободоумне странке на којој ће се направити листа за изборе и договорити око свих детаља. У Србобрану се дешава скандал. Најпре заједнички долазе либерали и радикали који почињу да воде конференцију. Скандал разбија мађарска полиција зато што су радикали, како би симулирали већину, покупили сеоску сиротињу, обећали јој хлеб и нагурали у двориште где се све то дешавало. Дошло је до инцидената и сукоба са полицијским органима. Након тога, либерали су у Новом Саду направили конференцију где су остали доследни Бечкеречком програму, вођени Мишом Димитријевићем, да би на крају радикали после тога себе прогласили за наследнике Милетићеве странке, али са измењеним програмом. Увели су социјалну политику и назвали су себе Целокупна народна српска слободоумна странка, што ће се, коју годину касније, променти у назив Српска радикална странка. Сматрали су да су се залагали за корените реформе (корен је на латинском радикс), те по томе Радикална странка. Сукоб између Милице Милетић, Јаше Томића и Мише Димитријевића на крају је кулминирао на Туциндан 4. јануара 1890. године убиством Мише Димитријевића на новосадској железничкој станици. Њега је пред пријатељима, женом и Јанком Перићем ловачким ножем заклао Јаша Томић. Миша Димитријевић се спремао да оде са женом у посету тазбини за Божић. Узрок свему томе је било поновно покретање питања како је Миша Димитријевић по сваку цену покушавао да дође до Заставе, али да није могао. Димитријевић је у једном таблоидном блату решио да одговори тако што му се јавио бечкеречки адвокат, извесни Бранко Перић, некадашњи вереник Милице Томић. Бранко му је доставио оригинално писмо у којем му Милица Томић обећава да ће му у мираз поклонити штампарију, лист и све везано за Заставу уколико се ожени њом, што је изиритирало Јашу Томића. Међутим, сматрам да је дуже индуковано незадовољство и ривалитет, а пре свега политички разлози су били оно што га је мотивисало на овај чин. У убиству видим и ритуалне елементе. Имао је довољно фанатизованих радикала, могао је убиство да изврши на било који начин и на било ком другом месту, а не пред пријатељима и супругом.
Остави коментар