Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
У првом делу огледа указали смо на различито поимање просторности као кључног елемента геополитичких теорија. Поред евидентно физичко-географског садржаја, елемент просторности има и изразито метафизичка обележја која су, као таква, неприметно уграђена и у савремене геополитичке теорије. Тако француски мислилац Емануел Тод у својој најновијој књизи под насловом Пропаст Запада, на примеру глобалне империје САД, показује како иза политичких менталитета данашњице стоје историјски културни, религиозни и морални системи који су стабилизовали представе великих група/народа и нација. Оно што се очекује од политике, не стоји у изборним програмима партија, већ у проживљеном историјском наслеђу. Класично дело такве школе мишљења била је Веберова књига (1904) о рађању „духа капитализма“ из протестантске етике. Нашу пажњу нарочито привлачи Тодова анализа америчке историје која је имала период живе протестантске религије (18–19. век), затим раздобље „зомби-протестантизма“ (до краја шездесетих година прошлог века), кад су важиле његове вредности, али без конкретне вере, и потом време од седамдесетих година када отпочиње процес „нултог протестантизма“, где више нема нити религије, нити њених секуларизованих вредности. Америка је 2015-2016. године закорачила у „нихилистички период“ у којем једна мала олигархијска група, без уважавања реалности, доноси стратешке одлуке. Из свега наведеног Тод закључује следеће: „Ако желимо да предвидимо стратешке одлуке Сједињених Држава, морамо се под хитно одрећи аксиома рационалности. Сједињене Државе више не траже спољнополитичке добитке тако што процењују трошкове и ризике. У Селу Вашингтон, у доба нулте религије, први импулс је увек војни“.
На сличан начин резонује и Игњацио Рамоне, уредник часописа Le Monde diplomatique, који своју мултидисциплинарну анализу „глобалног нередаˮ употпуњује проницљивим опажањима о порасту ирационалног, као новом друштвеном феномену постхладноратовске ере. Нема сумње да је реч о појави која додатно усложњава било каква предвиђања будућег развоја догађаја на нашој планети. Он подсећа на неке од историјских примера овог феномена о којем је чувени писац Томас Ман писао у својој познатој новели Марио и чаробњак (1930). На овом месту наводимо један карактеристичан цитат који се односи на расположење у немачком друштву тридесетих година прошлог века: „Масе су почеле да мисле да велике невоље које их сатиру не налазе лека у логичком расуђивању о стварности, него у средствима која их, заправо, одвраћају од њега, као што су средства магије, толико је истина да је угодно и мање мучно сањати него мислити. На овим психосоцијалним премисама је био спремљен терен за долазак Хитлера на власт.ˮ
Магнетизам копна
Рудолф Кјелен је геополитику дефинисао као науку о држави као географском организму која се испољава у конкретном простору. То је по њему наука о држави као земљи, територији, области или најдиректније о пространству. Он је геополитику схватао као политику коју спроводе државне институције у конкретном географском простору, и она јесте, према његовом схватању, емпиријски део учења о држави, а не грана географске науке. То га у одређеној мери разликује од Рацела који је „политичку географију“ смештао у оквире антропологије. Управо зато, Кјелен је демографски фактор позиционирао изван геополитике, потенцирајући истовремено нераскидиву везу између државе и територије. Он је сматрао да је тло сама суштина државе, тј. део државног организма са којим је везана многим нитима.
Ипак, у делу у којем пише о повезаности државе и њене територије, и код самог Кјелена се уочава извесна „метафизичност“ у његовом разумевању елемента просторности. Он је још на почетку 20. века заступао став о томе да државе по правилу лакше подносе демографске од територијалних губитака, поредећи такву могућност са оперативним одстрањивањем дела тела једног организма. У својим ставовима ишао је и много даље тврдећи „да географски простор има лековиту снагу” и да представља „телесни организам једне државе“.
У промишљањима о територијалности заступао је становиште о томе да сви делови државног простора немају исту геополитичку вредност. Одатле је извлачио закључак да губитак одређених територија не мора нужно да води нестанку државе, али и да постоје витални простори чијим губитком једна држава престаје да постоји. То су пре свега главни градови и саобраћајне жиле куцавице за које је тврдио да су у органском односу са државом. Уопште, борба за простор је толико важна да се може посматрати као главна покретачка снага историје. Такође је указивао да је процес територијалног ширења условљен „географском предиспозицијом једне државе“ и на тај начин објашњавао историјско запоседање руских степа, америчке прерије, али и енглеско ширење на морима.
Док се код Кјеленовог „магнетизма копна“ само у назнакама уочавају елементи метафизичности, код другог великана немачке геополитике Карла Хаусхофера мисао о простору је првенствено заснована на сагледавању Евроазије као јединствене физичке и духовне целине. Као стручњак за Јапан у уџбенику Геополитика Пацифика, објављеном 1925. године, овој острвској земљи доделио је улогу азијског лидера, нешто попут немачког предводништва које је промовисао у Европи. За време боравка на Далеком истоку развио је многе контакте на високом нивоу, који су касније послужили као начин неформалног дипломатског повезивања Немачке и Јапана. Наиме, једна од основних теза у тим разговорима односила се на лоше јапанско искуство из Првог светског рата када је ова земља успоставила савез са Великом Британијом. Отуда је Хаусхофер својим јапанским саговорницима настојао да објасни све предности стварања једног континенталног блока којем би приступила и Земља излазећег сунца.
Време проведено на Далеком истоку Хаусхофер је искористио и за упознавање са филозофијом оријенталног мистицизма, из чега је простекла његова Оријентација на Исток, који је временом постао карактеристичан антиатлантистички манифест копнених (телурократских) сила. Поред запажених превода хиндуистичких и будистичких текстова, предмет његовог нарочитог интересовања била је судбина давно изумрлог аријевског племена које се населило у иранско-индијској области. Ова врста његовог научног прегалаштва савршено се уклапала у активности познатог института „Наслеђе предакаˮ чији је предводник био Хајнрих Химлер. Поменута организација представљала је нацистичку ложу масонског типа, која се јавно бавила популаризацијом аријевске расне теорије и трагањем за антрополошким потврдама немачке посебности. Њена тајна улога била је много сложенија и у основи изразито езотеријског карактера. Реч је о својеврсном систему сакралних симбола, мистичних и научних знања усмерених против утицаја јудејске кабале, а којима је требало доказати „богоизабраност немачког народаˮ. Код руководства Аненербе, посебно после доласка Хитлера на власт 1933. године, постојало је посебно интересовање за сарадњу с деловима совјетског тајног апарата. Један од канала комуникације свакако је био Часопис за геополитику, чији је уредник Хаусхофер, а са којим је сарађивао Рихард Зорге, легендарни совјетски обавештајац. Реч је о сукобу који је имао дубоко симболично геополитичко значење и који је произилазио из „немачке централностиˮ као њеног основног географско–политичког обележја на европском континенту. Минхенски споразум из 1938. године и споразум Рибентроп–Молотов из 1939. године, нису били ништа друго него отворене манифестације дубоких подела унутар структура Трећег рајха које су, као што је познато, разрешене нападом нацистичке Немачке на Совјетски Савез. Био је то велики пораз „евроазијскогˮ центра утицаја у Трећем рајху, захваљујући којем су, упркос огромном војничком доприносу СССР-а у победи над нацизмом, после Другог светског рата САД оствариле стратешку иницијативу у Европи, а што је у крајњој линији довело до разарања СССР-а и Источног блока почетком деведесетих година 20. века.
Мистична Евроазија
Лав Николајевич Гумиљов (1912–1992) руски историчар, етнолог и географ, дао је немерљив допринос развоју „евроазијске геополитичке школе мишљења“. Докторску дисертацију из историје на тему Древни Турци 6–8. века одбранио је 1961. године, а други докторат из географије Етногенеза и биосфера земље 1974. године. Радио је на Институту за географију Лењинградског државног универзитета до 1986. године, када је пензионисан. За члана Руске академије природних наука изабран је 1991. године. Његове најзначајније књиге су: Историја народа Хуна (1960), Древни Турци (1964), Етногенеза и биосфера земље (1978), Древни Руси и Велика степа (1989), Миленијуми око Каспија (1991), Крај и нови почетак (1992), Од Руса ка Русији (1992).
Проучавајући историју степа и средњоазијских номада, артикулисао је оригиналну „теорију пасионираности“ чија је основна хипотеза да у појединим људима постоје одређене „биохемијске енергије“ које се исказују „као огромна воља ка деловању што је често непојмљиво с тачке гледишта обичног човека“. Заступао је гледиште да је свака етничка група у историји прошла кроз исте фазе: рођење, врхунац, успоравање и инерцију. Истицао је да када пасионираност етноса достигне свој максимум, она ствара снажне вође и предуслове за покретање великих освајачких ратова.
Занимљива су његова гледишта, најпре о религији „која обједињава своје припаднике без обзира на расну или етничку припадност“, али и важности цивилизације за формирање етноса. Гумиљов је истицао да су захваљујући цивилизацијском моделу знатно смањене разлике између католика и протестаната. Наводио је пример из 11. века када је настала византијска цивилизација чију су империју заједнички бранили Варанзи (Словени) и јерменски официри, којима су се прикључили Грузини, Арапи, Авари и Кримски Готи.
Али да се вратимо његовим ставовима о настанку великоруског суперетноса. Слично класичним евроазијцима, он је доводио у питање словенску ексклузивност у руској етногенези и указивао да је „великоруска цивилизација резултат стапања словенског и татарско-турског елемента“. У сакрално-географском смислу реч је о цивилизацији која је настала сједињењем Шуме и Степе. Настанак руског суперетноса повезивао је са уздизањем Москве чији су владари у службу примили много пасионираних појединаца из различитих група. Све то условило је да Москва временом постане геополитички центар Русије, а сви потоњи историјски догађаји, попут велике интеграције сибирске и далекоисточне области, били су „макрокопија процеса који су се одвијали у Москви од 14. до 16. века“. Лав Николајевич је наглашавао да је руска експанзија на Исток била неупоредиво ненасилнија и хуманија у односу на западноевропске примере колонијализма, односно да је као таква подразумевала и „сталну инфузију пасионираности од стране затечених етноса“. Дакле, сједињавање Шуме и Степе представља цивилизацијску суштину Русије која условљава карактер њене културе, идеологије и политичке судбине.
Гумиљовљева истраживања намећу одговарајуће геополитичке закључке (мада овај аутор нигде не употребљава израз геополитика – прим. аутора). Најпре, по њему је Евроазија пуновредно месторазвој – тј. изузетно погодно тло за етногенезу и културогенезу. Из тога произилази и становиште о њеној особеној цивилизацијској мисији, а што је у несагласју са западноцентричним погледом на светску историју. Потом је важан закључак о „геополитичкој синтези Шуме и Степе која је у основи великоруске државности“, затим став о западној цивилизацији која се налази у последњем стадијуму етногенезе јер представља „конгломерат химеричних етноса“, и коначно закључак о појави „непредвиђеног пасионираног подстицаја“ који би могао да из основа промени планету. У сваком случају „мистични зов Евроазије“ наглашен у етнолошким, историјским и географским истраживањима Гумиљова, наишао је на одговарајући одјек у радовима најутицајних геополитичких мислилаца савремене Русије, попут Александра Дугина.
Царство средине
Геополитика је научна дисциплина која је у последњих неколико деценија доживела невероватну трансформацију, првенствено под утицајем развоја науке и технологије. Процес глобализације је као објективна датост наметнуо другачије разумевање односа просторног и политичког. Почетком деведесетих година прошлог века, упоредо са Фукујаминим „крајем историје“, појавиле су се и теоријске интерпретације о једном новом „дегеографизованом свету“ и „сужавању светског простора“ (Маклаун) као логичној последици претварања света у „глобално медијско и информатичко село“. Нема сумње да је оваква перцепција света била последица униполарног тренутка у светској политици који је трајао релативно кратко (1991–2000). Глобалистичка мантра о „детериторијалности“ није издржала судар са стварношћу једног новог „вишеполарног света“ који се појављује на обзорју светске геополитике.
Нема никакве сумње да смо савременици краја западноцентричне (американоцентричне) слике света. На овакав закључак упућују многобројни показатељи, од кризе неолиберализма, преко демографске кризе, до краха једног псеудокултурног модела који је изгубио некадашњу привлачност за остатак света (концепт Америке као идеје). У средишту „новог вишеполарног света“ поново је „евроазијскоафрички континент“ с новим/старим актерима, и њиховим перцепцијама светске картографије. У том смислу није на одмет подсетити на једну занимљиву историјску закономерност у политици великих сила. Реч је о њиховој склоности да саме себе кандидују за „предводника света или носиоца цивилизације“. У том погледу изузетак није ни нова глобална сила Народна Република Кина.
Мада се њен садашњи економски успон углавном везује за промене које су се догодиле у последњих неколико деценија (од краја седамдесетих година 20. века), нема сумње да је ововремени кинески успон у светским пословима проистекао и из једне метаисторијске аутопројекције која садржи особену сакрално-географску димензију. Као што је историјска појава Америке везана за мит о „новој Атлантиди“, тајна Русије за идеал њене светости (Света Русија), тако је и улога савремене Кине еманација једне дубље архетипске представе о себи као „Царству средине“. Наиме, реч је о карактеристичном погледу на свет који се заснива на осећају кинеске супериорности, пре свега према околним народима који су дуго били у вазалном и колонијалном односу, али и осећају супермације у односу на европску цивилизацију са којом је Кина дошла у контакт тек у 19. веку. Разуме се да кинеско самопоуздање вуче своје корене и у континуитету властите државности, културе, привредној самодовољности, изузетном територијалном обухвату и популационој снази. Из једне овакве архетипске представе о себи извесни феномени који на Западу изазивају одбојност, попут својевременог слављења култа личности Мао Цедунга, из кинеске перспективе имају сасвим другачије симболичко значење. Као што је својевремено Стаљинов култ проистекао из дубине руске народне психологије о значају цара као симбола „унутрашњег континента“, тако је и Маов култ личности био конкретна манифестација „народног вође који је на земаљском плану, уједињујући Кину, остварио мисију Сина неба“.
Појава Кине као кључног фактора савремене светске политике из основа мења уобичајене представе о односу просторног и политичког као предмету истраживања геополитике. По свему судећи, Кина ће бити прва светска сила која је у стању да изгради једну интегралну таласократску (поморску) и телурократску (копнену) моћ. Реч је о амбицији која очигледно произилази из стратешког концепта „Један појас – један пут“ који се састоји из „економског пута свиле“ и „поморског пута свиле за 21. век“. Телурократски (копнени) пут свиле на евроазијском континенту трасиран је по „паралели од Далеког истока до Западне Европе“, уз напомену да су неколико његових меридијански оријентисаних вектора усмерени ка „поморском путу свиле за 21. век“ (индокинески, пакистански, средњоазијски, балкански). Таласократски (поморски) пут свиле такође је хетероген. Он се простире дуж далекоисточне обале Пацифика и има правац по „меридијану“, затим кроз Индијски океан апроксимативна траса је по „паралели“, да би се од Баб ел Мандеба, кроз Црвено море, Суецки канал и Средоземље, поново оријентисао по „меридијану“. Према томе реч је о концепцији која има особен просторни израз и препознатљиву геополитичку димензију. Њен далекосежни стратешки циљ је остварење „Царства средине“ као отелотворења кинеске метаисторијске самоспознаје. Јер сагласно старој кинеској пословици: „Као што не могу бити два сунца на небу, тако не могу бити ни два цара на земљи“.
ЛИТЕРАТУРА:
Радован Павић, Прилози политичкој географији НР Кине, сепарат Загреб 1971.
Александар Дугин, Мистерије Евроазије, Логос, Београд 2008.
Миломир Степић, Поимање простора и геополитичност савременог света, у: Савремени човек и савремени свет, књ. 3, Матица српска, Нови Сад 2017.
Остави коментар