Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
На појаву геополитике као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког утицали су многобројни друштвени и политички чиниоци који су обележили раздобље друге половине 19. века. Најважнија појава свакако је била експанзија капиталистичког начина привређивања и одговарајућег система транспортне и трговачке комуникације, која је наметнула потребу за другачијим виђењем елемента просторности као темељне парадигме свих геополитичких истраживања. Овоме додајмо и сложене политичке прилике које је на европском континенту подстакао процес уједињења Немачке 1871. године, а што је изазвало тектонске потресе широм Старог континента.
У средишту првобитних геополитичких теорија као кључна тема је разматрано питање изазова немачке географске централности. Тако је немачка геополитичка школа настојала да теоријски артикулише подручје сопственог животног простора, о чему је најпре писао чувени Фридрих Рацел. У свом познатом огледу Политичка географија (1897) промовисао је неколико кључних идеја, попут оних о „државама као организмима” који се рађају, живе, старе и умиру, уз посебну улогу коју је додељивао географији „која је ту да открије и опише законитости које управљају овим процесом”. Рацел је међу првима уочио противречности између поморских и копнених сила и наглашавао да су „осећај за простор и животну егзистенцију” нужни предуслови који омогућавају преживљавање у условима „конфликтног сагласја” нација и држава. Познати шведски политиколог Рудолф Кјелен је заступао становиште о „географском предодређењу Немачке” чији су интереси истоветни са интересима читаве Европе. У својим јавним иступима он је исказивао много разумевања за немачку „стратегију дијагонале” која подразумева повезивање простора од Исланда до Индонезије, и као таква обухвата цео евроазијски континентални масив. Шведски политиколог је скицирао основне линије развоја тадашње међународне ситуације, уочавајући три чворна проблема: француско-немачки сукоб, затим сукоб између Немачке и Аустроугарске, с једне стране, и Русије с друге стране, где је Балкан кључна тачка неслагања, и, коначно, сукоб између Немачке и доминантно „таласократске силе” (Енглеске и касније САД). После Версаја и Великог рата овај научник је указивао на три географска фактора који играју пресудну улогу у „активизацији” светске геополитике. То су: ширење, територијална монолитност и слобода кретања. Нема никакве сумње да су се многа Кјеленова (Челенова) предвиђања тока светске политике остварила у 20. веку, а своје манифестације исказују и у првим деценијама 21. века.
Занимљиво је да су, посматране у складу с наведеним Кјеленовим критеријумима, све потоње геополитичке школе настојале да превладају сопствене слабости, уз наглашавање одговарајућих предности у односу на конкурентске државе. Тако је теоретичар Питер Ричард Роуден подвлачио чињеницу „да Енглези никада не говоре о геополитици, већ увек о стратегији и животно важним интересима”, јер она (геополитика) подразумева „сувоземну централизацију коју поседују Французи, Немци и Руси”. Захваљујући поморској доминацији Велика Британија је имала слободу кретања у изобиљу и самим тим слободу ширења, али је њена основна слабост била недостатак територијалне монолитности. За разлику од Британије, САД задовољавају све наведене критеријуме, па и онај о територијалној монолитности, што им је омогућило експанзију и ширење моћи у 20. веку (погледати опширније радове адмирала Алфреда Т. Мехена).
У зони Тихог океана јапанска држава поседује просторну монолитност и слободу кретања, али је лишена довољно широке територије. Руска геополитика је још крајем 19. века била свесна свог основног стратешког недостатка, а то је и поред огромне територије, ограничен приступ топлим морима. Отуда је фиксација руске геополитике била усмереност ка Цариграду, о чему је писао славни Данилевски још 1871. године у својој монографији Русија и Европа. Утисак је да је и Халфорд Мекиндер приликом писања знаменитог текста Географска осовина историје (1904) водио рачуна о слабостима и предностима конкурентских сила. Мада је смисао светске историје уочавао у непрекидном и дијалектичком сукобу Копна и Мора, нема сумње да је његова идеја о Источној Европи, као зони ексклузивних англосаксонских интереса, првенствено заснована на слабостима немачког и руског географског положаја. Отуда су све потоње, нарочито немачке, геополитичке теорије својеврстан противодговор на Мекиндерове хипотезе.
Осовина историје
Сер Халфорд Џон Мекиндер (1861–1947) британски географ и истакнути дипломата, оснивач је модерне геополитике. Његов оглед Географска осовина историје (1904) сматра се темељем класичне геополитике. Поред тога што је био познати професор и политичар, Мекиндер је био и члан многобројних тајних друштава и организација. Једна од њих је Фабијанско друштво (Fabian Society) које је имало важну улогу у Великој Британији од краја 19. века до почетка Првог светског рата. Реч је о „социјалистичкој организацији” која се бавила друштвеним предвиђањима и социјалним инжењерингом, и која је до данас веома укључена у креирање британске спољне политике. Нема сумње да је Географска осовина историје пре објављивања темељно разрађивана у кулоарима ове утицајне организације.
Мекиндеров рад без претеривања разоткрива геополитички садржај светске историје 20. века. За разлику од неких других аутора, он је успешно формулисао основни закон геополитике, а то је „дуализам копна и мора” који представља динамику светске историје. За Мекиндера као типичног представника англосаксонске геополитике нема дилеме да је центар света евроазијски континент у чијем је средишту тзв. зона „Хартленда” или Средишња земља (Срца света). Реч је о кључној територији у границама „Светског острва” која укључује три континента: Азију, Африку и Европу. Мекиндер у Географској осовини историје организује планетарни простор хијерархијски кроз „систем концентричних кругова”. Поред „географске осе историје” која се потпуно поклапа са територијом Русије, следе „унутрашњи полумесец”, тј. појас који се потпуно поклапа са приобаљем евроазијског континента и који представља „зону најинтензивнијег развоја цивилизације” (што се занимљиво поклапа и са историјском хипотезом о првобитном настанку цивилизације на обалама река и мора), и „острвски полумесец” који је културно и географски спољашња зона у односу на континенталну масу „Светског острва”.
Разуме се да је Мекиндер себе поистовећивао са интересима англосаксонског света, па је сасвим логично и његово становиште да је интерес „спољашњег полумесеца” у сталном слабљењу „Хартленда” и јачању утицаја „атлантизма” у зони „унутрашњег полумесеца”. На тој премиси настао је важан Мекиндеров оглед Демократски идеали и стварност (1919) у којем формулише геополитички појам „Источне Европе” као ланца „лимотрофних држава” који треба да спречава копнени савез Руса и Тевтонаца (Немаца). Та врста настојања англосаксонске (касније америчке) геополитике постаје кључни елемент у стратегији територијалне реорганизације Европе у оба светска рата, Хладном рату, али и у савременој постбиполарној ери. Све то сасвим јасно идеолошком дискурсу даје другоразредно историјско значење и логично објашњава спремност великих сила да у име геополитичких интереса у одређеним историјским ситуацијама покажу велику флексибилност према извесним идеолошким застрањивањима. На тај начин може се објаснити „историјска парадоксалност” савеза Волстрита и бољшевика 1917. године у Русији, затим подршка светског финансизма политичком успону Хитлера, или „чудан савез атлантизма и исламизма” током рата у бившој Југославији и за време Арапског пролећа.
Метафизичност простора
Поред физичко-географског, елемент просторности има и изразито метафизичка обележја која су, као таква, неприметно уграђена у све геополитичке теорије. Познато је да је до појаве „епохе просветитељства”, коју карактеришу механицизам, материјализам и позитивизам, свака људска делатност имала изразито сакрални (свештени) однос према простору. Ово се нарочито односило на религиозне обреде, али и не само на њих. Не улазећи дубље у ову проблематику о којој је написана огромна литература, на овом месту указаћемо само на важност Истока и Запада као појмова који у сакралној географији имају супротно симболичко значење које је опстало све до данас. Тако је Исток страна света која је још од времена древних традиција имала својство „сакралне позитивности”, изворишта светлости, духовног извора, док је Запад, у поменутом кључу, не само страна света на којој залази сунце, него и гранично подручје „где се сусрећу земље људи и свет мртвих”. Дакле, ова једноставна сакрална симболика појмова Истока и Запада (изласка и заласка сунца) открива нам једну дубљу „метафизичку стварност” која сеже знатно даље од једног свакодневног природног феномена.
За нашу тему је занимљиво предање „евроазијске сакралне географије” о странама света, по којем је подручје Гибралтара „крајњи запад”, док је све иза тога неки полуматеријални свет, земља сумрака и заласка сунца, царство сенки или земља смрти, у коју се не сме ићи. Патријарх традиционализма Рене Генон овакву логику евроазијске сакралности објашњава „митом о потопљеној Атлантиди” – древном континенту који је у сакралној географији имао огромно симболичко значење. Није случајно да су о постојању Атлантиде писали Платон, Сократ и многи после њих. Заиста, Атлантида је била палеоконтинент, једна нарочита духовна цивилизација, западни сакрални центар, који је нестао после велике катаклизме и потопа. Пропаст Атлантиде описује се као догађај који се одвијао у етапама; пошто су потопљена главна континентална врата, западно од Евроазије и Африке, опстала су нека острва у Северном Атлантику и племена која су била чувари једне особене цивилизације. Једна од тих земаља звала се Мо-Уру и она је нестала неколико хиљада година после главне катаклизме. Све у свему, нестанак Атлантиде био је догађај који је из темеља протресао свест људи и изградио један карактеристичан сакрални однос према том делу света у којем почивају „душе умрлих предака” и у који само „посвећеник може ући”. Већ сама та чињеница каснијем географском открићу Америке даје одређено узнемирујуће и тајанствено тумачење. Ово тим пре што се „ново откриће Америке” поклопило с почетком наглог суноврата европске (евроазијске) цивилизације која баш у то доба губи своја сакрална, свештена и религиозна упоришта. Можемо слободно рећи да се на овим темељима развила идеологија американизма и пратећа политичка култура и друштвена пракса, сасвим различита у односу на остатак света.
Са становишта сакралне геополитике положај Русије је сасвим другачији. Русија је православна земља којој је према црквеном предању поверена посебна есхатолошка мисија „Трећег Рима”. Већ сама та чињеница руској просторности даје нарочит тајанствени смисао. Историчар религије Мирча Елијаде изнео је занимљиво запажање о томе да је „природа нешто што је условљено културом”, тј. „да неки закони природе варирају у зависности од тога шта подразумевају под природом народи ове или оне културе”. Ова околност је неспорно на одлучујући начин утицала на слику о Русима као носиоцима православља, али и на формирање хришћанског идеала „Свете Русије”. Занимљиво је да се овакав идеал није формирао нити у Риму, нити у Византији, иако њихова оданост хришћанству није била ништа мања. Дакле, изгледа да оно што руски народ чини посебном појавом у светској историји, није само његова оданост хришћанској традицији, него и ништа мања оданост једној древнијој архетипској представи на коју се хришћанска доктрина једноставно надовезала. У том смислу могуће је посматрати и једну врсту метаисторијског континуитета, који се провлачи све до данас преко лингвистичких архетипова садржаних не само у митовима и легендама, него и у обредима и симболичкој парадигми руског православља. На овом месту навешћемо свима познати канонски пример летњег обележавања Светог Илије, који је заправо попримио карактеристике древног аријског Ила, Бога Грома (из истог корена ил потиче руска реч солнце, која је у првобитном индоевропском језику значила благодатну светлост), и свакако низ других. Та околност није могла да не остави дубљи траг у руском поимању простора, који је сасвим другачији у односу на колективни Запад.
Основе геополитике
Након што смо у прва два одељка овог огледа, прилично поједностављено, указали на две карактеристике просторности, тренутак је да покушамо да објаснимо наше виђење дуализма копно – море као основног закона геополитике.
Овде је суштински реч о два различита виђења елемента просторности о којима смо нешто наговестили у уводним деловима огледа. Тако је појам копна, временом и кроз историју, прерастао из једне класичне физичко-географске одреднице у цивилизацијски принцип који је заснован на примату духовног над материјалним чиниоцем. Сам појам у симболичком значењу означава унутрашњи свет идеја о којем је писао велики Платон, правећи разлику између феноменалног (спољашњег) света и ноуменалног (унутрашњег) света. У погледу државне организације начело копна означава владавину неприкосновеног ауторитета и поредак који је заснован на хијерархијском принципу. У строго идеолошкој сфери реч је о истицању конзервативних вредности, док је у религиозној сфери припадност овом начелу породило нарочито поимање светске историје као грехопада, и то од првобитног адамског стања ка армагедону који је нпр. описан у Новом завету. Други геополитички пол је тзв. поморско начело, које је у сваком погледу антипод „сувоземној цивилизацији”. Тако је појам таласократије синоним за манифестације несталности и доминације материјалног над духовним фактором, односно за успоставу једне трговачке цивилизације, која има за циљ опште планетарну доминацију. За разлику од једног неприкосновеног центра моћи који је обележје копнене цивилизације, код поморске цивилизације таквог центра једноставно нема, већ је све подложно непрекидном дељењу, како на строго политичком плану, тако и на религијском плану. Карактеристичан пример оваквог феномена је свакако Америка као „квинтесенција развоја Запада” где су одређена обележја трговачке цивилизације попримила далеко радикалније форме испољавања у односу на првобитне намере. Та околност се свакако не може објаснити само прагматичним и рационалним мотивима.
Ево и покушаја да ово објаснимо. У свом отуђењу од Истока и православља, римокатолички Запад поставио је темељ за продубљивање раскола у самом себи, појавом још рационалистичкијих и индивидуалистичкијих струјања које своје упориште проналазе у протестантизму. Управо ова струјања временом, најпре у Енглеској, а затим и у САД теже апсолутизацији либералног модела и неопозиво крећу путем типичне „морске цивилизације”. У судару са архаичном прасликом Америке као земље „иза запада” настаје политичка теологија американизма, која се од почетка 20. века поново враћала у Европу у прерађеном облику. Интересантно је да баш у то време настаје „модерна геополитика”.
ЛИТЕРАТУРА:
- Тајна Балкана: геополитички кључ за судбину „верига света”, СКЦ, Београд, 1994.
- Вукашиновић, М. (2021). Мислити просторно, САЈНОС, Нови Сад
- Вукашиновић, М. (2022). Глобална перестројка, САЈНОС, Нови Сад
Остави коментар