Аутор:Милорад Вукашиновић
Мишел Чосудовски је угледни канадски економиста и један од најутицајнијих светских интелектуалаца. На Универзитету у Отави предаје економију у звању професора емеритуса. Широј јавности познат је као критичар глобализације, чијим се последицама бави у оквиру центра за њено истраживање, чији је оснивач и директор. Чосудовски је оснивач и уредник веома популарног портала „Глобал рисерч“. Био је гостујући професор у западној Европи, југоисточној Азији, Пацифику и Латинској Америци, а ангажовао се као економски консултант у бројним земљама у развоју и у неколико међународних организација. Сарадник је Енциклопедије Британика, а списи су му објављени на више од 20 језика. Своје знање и искуство о светским дешавањима преточио је у многим књигама од којих су најпознатије: Глобализација сиромаштва и нови светски поредак (2003), Амерички „рат против тероризма“ (2005), Сценарио за Трећи светски рат: опасност од нуклеарног рата (2011), Дуги рат против човечности (2015) и др. Српској јавности је познат као оштар критичар америчке политике на подручју бивше Југославије, посебно агресије Западне војне алијансе на нашу земљу 1999. године. Тим поводом Београдски форум за свет равноправних објавио је збирку његових огледа под насловом Агресија САД и НАТО на Југославију (2021). За свој антиратни и интелектуални ангажман награђен је Златном медаљом за заслуге Републике Србије (2014).
Чосудовски своје проницљиве анализе савремених међународних односа заснива на систематском прикупљању чињеница, уз закључак да је основни узрок садашњег светског хаоса последица примене идеологије неолиберализма, која производи перманентне ратове, нестабилност, сиромаштво, глобалне пандемије и као таква представља озбиљну претњу да свет гурне у катастрофу нукелеарног рата. Као проминентни критичар доктрине неограниченог војног интервенционизма Чосудовски је један од оних „звиждача“ у западној интелектуалној јавности који указује на опасну атмосферу унутар америчког политичког и војног естаблишмента која је заснована на веровању да је могуће добити нуклеарни рат. Поводом кризе у Украјини он је више пута упозоравао светску јавност на могућност избијања „нуклеарног армагедона“, посебно у околностима дубоке системске кризе која погађа америчко и остала западна друштва.
Угледни теоретичар посебно истиче историјски контекст у односима Америке и Совјетског Савеза који сеже још у време Другог светског рата. Наиме, САД су 15. септембра 1945. године донеле одлуку о нуклеарном бомбардовању 66 градова Русије, што је била разрада ранијих планова о употреби атомске бомбе. Реч је о тзв. „Менхетн пројекту“ који је усвојен 1939. године и који никада није био усмерен против нацистичке Немачке, већ против Совјетског Савеза. Овај пројекат је само временом иновиран да би САД од 2001. године све више почеле да пропагирају употребу нуклеарне бомбе у хуманитарне сврхе. Овоме треба додати и да су укинуте све заштитне мере из доба Хладног рата које су нуклеарну бомбу категорисале као „оружје у крајњој инстанци“. На врхунцу рата у Украјини Пентагон је имао уцртан „превентивни нуклеарни напад на Русију“, на шта, уосталом, ових дана указује и бивши председник Доналд Трамп, упозоравајући на опасне планове Бајденове администрације.
Рат 1999. године
На представљању књиге Агресија САД и НАТО на Југославију 24. октобра 2022. године у Београду, Чосудовски је изнео више занимљивих чињеница које бацају потпуно ново светло не само на чин агресије 1999. године, него и на догађаје који су битно утицали на развал некадашње југословенске државе. Према речима канадског професора, агресија САД и НАТО на Југославију трајала је више од двадесетак година и започела је раних осамдесетих година прошлог века у оквиру нове тадашње америчке хладноратовске доктрине „прикривених акција“. Он је указао на то да је од шездесетих и седамдесетих година 20. века бивша СФРЈ била успешна економија са развијеним обележјима социјалне државе. Реч је о моделу тзв. тржишног социјализма у оквиру којег је постојала „кооперативна структура управљања предузећима и највиша стопа раста у поређењу са европским земљама“, која је била виша од шест процената. Треба рећи да се овај процес одвијао у земљи која је претрпела велике губитке у Другом светском рату.
После Титове смрти 1980. године наступио је нови светски политички талас који је био заснован на деловању западних обавештајних структура у државама социјализма. У том погледу СФРЈ није била изузетак. На фону једне такве оријентације била је директива Реганове администрације из 1984. године чији је циљ била дезинтеграција СФРЈ путем подривања модела тржишног социјализма и програмиране деиндустријлизације земље. Наиме, почетком деведесетих година појавио се један декласификовани интерни документ Светске банке о СФРЈ који у суштини описује овај процес. Овај програмирани банкрот одвијао се под патронатом ММФ и Светске банке као кључних поверилаца Београда, a заснивао се на ставу о моменталном гашењу друштвених предузећа и циљаним стечајевима и приватизацијама које су нарочито тешко погодиле индустријски сектор. Чосудовски указује на тада усвојени Закон о финансијском пословању (1989) који је подстакао колапс индустријског сектора Југославије и створио армију незапослених и незадовољних радника, као погодну друштвену основу за наступајућу дезинтеграцију државе.
Канадски професор је нагласио да је у неким аспектима ова политика била још смртоноснија од каснијих војних операција САД и НАТО. Већ 1989. године на мети је било скоро 200 предузећа, док је скоро 100.000 радника остало без посла. Јануара 1990. године спроведена је шок-терапија ММФ која је срушила фискалну структуру југословенске федерације, која је до тада играла кључну улогу у трансферу средстава од централне владе ка републикама. После примене ове шок-терапије федерална фискална структура је уништена и растурена, чиме су широм отворена врата за стварање услова за отцепљење. Већ на почетку 1990. године отпуштено је 614.000 радника из укупног корпуса радне снаге од 2,7 милиона, другим речима скоро четвртина радне снаге, с највећом концентрацијом у фирмама из Србије, Босне и Херцеговине и Македоније. У исто време све главне компоненте југословенске привреде у области електропривреде, нафте, рафинерије, машинства и грађевинарства доведене су до стечаја. На основу свега, Чосудовски констатује да је анализа економске и социјалне димензије рата против СФРЈ предуслов за разумевање његовог каснијег војностратешког карактера.
Канадски професор је у свом излагању подсетио на хронологију стране војне интеревенције у Хрватској и Босни и Херцеговини, операцију етничког чишћења Срба из Крајине 1995. године, као и на сарадњу америчких обавештајних служби с исламским фундаменталистима у Босни 1992‒1995. године. У својој књизи позвао се на конгресни документ о сарадњи Армије БиХ са Ал-каидом, која је захваљујући америчким службама деловала и на Косову и Метохији. САД су за време војног ангажмана у Југославији користиле приватне плаћеничке компаније јер нису желеле да буду директно умешане у сукоб. Реч је о компанији MPRI која је била укључена у обучавање терориста у Хрватској, Босни и на Косову и Метохији, а њено деловање је проузроковало многе злочине над Србима. Ова корпорација је ангажовала Агима Чекуа за време рата у Хрватској, а потом га је унапредила у начелника генералштаба тзв. косовских снага. Чосудовски је истицао и прљаву улогу британског официра Мајкла Џексона, који је у чину генерала „победоносно“ ушао на Косово, али с репутацијом човека који је учествовао 1972. године у злочинима у Северној Ирској. Крајем марта 1999. године Монд дипломатик одбио је да објави текст под насловом Косовске борце за слободу финансира организовани криминал, у којем је Чосудовски водеће личности тзв. ОВК повезивао с организованим шверцерима дроге, оружја и, испоставиће се касније, и људским органима. Занимљиво је да је због овог текста канадски професор дошао под удар левице која је здушно подржала тзв. „правдени рат на Косову“ који је потом као образложење примењиван и у другим деловима света.
Ослободилачку војску Косова штитиле су ЦИА и немачка обавештајна служба. Њене припаднике тренирали су обавештајни оперативци ових служби, а неке обуке обављене су у Авганистану, тако да је ОВК имала везе с Ал-каидом и пре 1999. године. Кад је реч о медијима, тада је било апсолутно забрањено поменути да Хашим Тачи има досије у Интерполу. Иронија је у томе што је Хашим Тачи постао председник тзв. лажне државе иако је имао кривични досије, што само потврђује злочиначку природу политике НАТО и САД. Посебан цинизам на који упозорава Чосудовски лежи у именовању догађаја из 1999. године изразом „праведни рат“. Оно што је најгоре јесте чињеница да су овај термин користили истакнути западни научници, попут Ричарда А. Фолка с Универзитета Принстон (тренутно је ангажован у вези са ситуацијом у Украјини – прим. аутора). Наиме, он је тзв. „косовски рат“ квалификовао као праведан рат јер је покренут да би се избегло вероватно „етничко чишћење“ које су наводно спроводиле српске власти, а био је успешан у томе што је „косовском народу пружио шансу за мирну и демократску будућност“. Проф. Фолк ни на једном месту није истакао противправност агресије на једну суверену државу ‒ члана УН, као ни на огромне цивилне жртве и хуманитарну катастрофу коју је узроковало неселективно бомбардовање мостова, пруга, возова, стамбених објеката, телевизије, итд. Међутим, оно што тада није било познато јесу амерички планови за окупацију Авганистана и потоњу употребу идентичних аргумената о „праведном рату“ после догађаја од 11. 9. 2001. године.
На крају свог излагања Чосудовски се осврнуо на природу кризе која погађа Европску унију и Украјину. Наиме, он је изнео тврдњу да је реч о међусобно повезаним дешавањима, баш као и у Југославији. Сличности су у томе што је и у Украјини најпре спроведена стратегија економског рата која је била окидач за стечајеве и дестабилизацијиу пољопривреде. У украјинском сукобу доминирају две варијабле: једна је енергија а друга је храна. Енергија је инпут за производњу, а храна је неопходна за опстанак. Напад на те две варијабле и деловање Сједињених Држава да блокирају снабдевање Европске уније енергентима представљају злочине против човечности. Конкретно, уништење гасовода „Северни ток“ био је акт саботаже америчке владе и ратни чин напада не на Русију, већ на Европу, чије су политичке класе саучесници у овом злочину без историјског преседана.
Пад Европе
Европска унија је у економској кризи и дубокој социјалној депресији, а Чосудовски као главне узроке таквог стања наводи не само последице саботаже над гасоводом „Северни ток“, него и зависност европских економија од долара и америчке Банке федералних резерви. Наиме, Европска централна банка не ради ништа без налога из америчког ФЕД, уз констатацију да у свему томе има много криминалних радњи. Проф. Чосудовски упозорава на девастацију социјалног и економског амбијента у земљама ЕУ која траје од ковид времена, чији је смисао било наметање неолибералне агенде, кидање ланаца снабдевања, криза у пословима и неограничено штампање новца који је завршавао у круговима супербогатих и одабраних. Рат на подручју Украјине је у суштини геоекономског карактера и своди се на финансијско исцрпљивање европске економије која гас, као базични енергент, плаћа седам пута скупље у односу на период пре почетка ратних дејстава.
Мишел Чосудовски је један од оних западних интелектуалаца који критички анализирају извештаје западних медија о Украјини. Наиме, он сматра да је рат завршен пре него што је почео, односно да су Руси парализовали украјинско ваздухопловство и морнарицу и одмах на почетку дејстава загосподарили Црним и Азовским морем. Угледни професор указује да је највећи проблем у томе „што политичари у Америци верују својој пропаганди да могу да победе Русију у нуклеарном рату“. За Чосудовског је посебна тема успон неонацистичке идеологије на тлу Украјине, уз напомену да су Сједињене Државе увек подржавале нацисте. Документовано је да су Волстрит, Банка Енглеске и Федералне резерве својевремено подржали кандидатуру Адолфа Хитлера за немачког канцелара. Данас није непознато да су они то радили из својих економских интереса. Тако је Рокфелеров „Стандард ојл“ (данас „Ексон“) све до 1945. године снабдевао Хитлерове трупе. Уопштено посматрано нацизам је западни систем заснован на неолибералној економији и неокензијанској економској школи (држава је арбитар и акцелератор за време криза). Уосталом, пре него што је постао амерички председник, Хари Труман се у Конгресу залагао за подршку обема странама у „европском рату“, баш као што је и данашњи став Бајденове администрације да рат на истоку Европе води до последњег Украјинца.
Чосудовски указује на појаву света мултиполарности и процес дедоларизације који је нужан предуслов за настанак једног таквог света. Притом наглашава да у целој овој игри није битна сама валута долара, колико однос националних министарстава финансија према најутицајнијим међународним банкама. Дакле, реч је о једном компликованијем процесу промене макроекономске политике једне земље у оквиру којег је долар само симбол. Наиме, многе земље БРИКС имају своје валуте и хоће да тргују њима, али су у неким земљама, попут Бразила, централни банкари марионете Волстрита. Тако је истовремено Меирелес био председник Централне банке Бразила и банкар Волстрита, који је у том својству целу привреду ове државе доларизовао. Његов претходник Кардозо је био Сорошев банкар. Такође, судбина руских долара у међународним банкама је веома важна, јер је негде око 200 милијарди долара Централне банке Русије замрзнуто на Западу, не рачунајући имовину руских приватних улагача. Разуме се да су важни ставови и наменске индустрије на Западу, која је приватизована и за коју је продужетак рата у Украјини добар бизнис.
Давоска закулиса
Односи Русије са Светским економским форумом у Давосу су контрадикторни, јер су Руси годину дана уочи почетка Специјалне војне операције у Украјини имали заједничке везе с давоским лидерима, у вези с поступцима у случају великог „сајбер-напада“. Ова чињеница је разлог за један од закључака Чосудовског о везама Путиновог окружења са међународним банкарским групацијама. Он наглашава и да су Уједињене нације међународна организација која је потпуно изгубила легитимитет и коју свакако треба реформисати из темеља, јер су у овом тренутку у функцији реализације приватних интереса.
Канадски професор је указивао и на друге тајне експерименте иза којих се крију интереси „давоске закулисе“ ‒ попут примене супертајног оружја ХАРП. Наиме, проф. Чосудовски је у неколико текстова изнео контраверзну теорију о употреби овог оружја приликом изазивања катастрофалних потреса у Турској. Он се притом позвао на извештај који се, још осамдесетих година прошлог века појавио у медијима, а из којег проистиче закључак о употреби софистицираних технологија којима је могуће модификовати климу и изазивати вештачке земљотресе. Чосудовски је у својим радовима навео документ Време као множилац силе. Поседовање времена у 2025. као доказ о томе да америчко ваздухопловство поседује оперативне могућности за вођење „климатских ратова“. Реч је о врло опасном оружју које је засновано на супермоћној технологији радио-таласног снопа који подиже делове јоносфере фокусирањем зрака и загревањем одређених области, после чега се формирају електромагнетни таласи који изазивају огромне штетне последице по људе и имовину. Овакве технике модификације климе америчка војска примењује више од пола века.
Мишел Чосудовски је, поред економских неједнакости, упозоравао и на давоски печат актуелне мигрантске кризе, проширење ратова на Блиском истоку, природу савремених терористичких организација – попут ИСИС. Нарочито пажњу посветио је опасностима од употребе нуклераног оружја и упозоравао на званична документа Пентагона у којима се користе изрази „дуги рат“ и „трећи светски рат“. Мада у овом тренутку тако не делује, свет никада није био ближи употреби нукеларног оружја. Његова употреба је могућа на подручју Кине, Тајвана, Јужног кинеског мора, Источног кинеског мора, јужних граница Русије, у Пакистану и Авганистану, а све је то последица незапамћене милитаризације светске политике која је испробана управо на југословенском примеру. У сваком случају био би то крај човечанства.
Мишел Чосудовски је интелектуалац који подржава изградњу света мултиполарности, али упозорава да је реч о дуготрајном процесу. За будућност човечанства највећа опасност је у политици Америке и природи њеног система који је заснован на ратној економији. Као историјски пример једне такве оријентације Чосудовски наводи конгрес у Ђенови који је одржан 1923. године, а на којем је Совјетски Савез предложио документ о мирној коегзистенцији, који су западне силе одбациле. Америка је на овом скупу била само посматрач, али је њен ауторитет у западном свету био пресудан после Версајске конференције 1918. године када је успостављен „нови европски поредак“ на премисама тзв. Декларације у 14 тачака председника Вудроа Вилсона. Иза те декларације су стајали исти они корпоративни кругови који су учествовали у преузимању америчког банкарског система и каснијем финансирању светских ратова, револуција и државних удара током 20. века. На основу тога Чосудовски наглашава да је реч о једном континуираном великом рату који угрожава саме темеље људске цивилизације.
ЛИТЕРАТУРА:
Мишел Чосудовски, Глобализација сиромаштва и нови светски поредак, Артист, Београд, 2010.
Мишел Чосудовски, Агресија САД и НАТО на Југославију, Београдски форум за свет раноправних, Београд, 2021.
Мишел Чосудовски, Нацизам је континуитет Волстрита, Печат, 28. 10. 2022.
Остави коментар