МИСТЕРИЈА АНГКОР ВАТ

Аутор: др Растислав Стојсављевић

Смештен у тишини природе између планине Кулен и Великог језера (Тонле Сап), Ангкор чува остатке величанственог Кмерског царства, које се сматра једним од најважнијих цивилизација у југоисточној Азији.

Краљевски град Кмера, Ангкор, добио је име по санскритском nagara, што значи „Свети град”. Тако импозантан, једно је од најзначајнијих археолошких налазишта југоисточне Азије, а у њему се могу наћи рушевине које потичу из периода од деветог до петнаестог века. Претпоставља се да је реч о највећем прединдустријском граду на свету, а стручњаци сматрају да је на врхунцу моћи Кмера у њему живело милион људи. Ангкор, престоница кмерске културе, налазио се у данашњој Камбоџи. На врхунцу своје моћи, царство се простирало од Сијамског залива (данашњи Тајландски залив) до Јужног кинеског мора, а обухватало је читаву данашњу Камбоџу, источни Тајланд, Вијетнам и Лаос.

Најзанимљивији део Ангкора представљају свакако његови величанствени храмови, а он се и сам најчешће сматра дивовским комплексом религијских објеката који представљају типичан пример врхунца кмерске архитектуре. Као најзначајнији археолошки локалитет југоисточне Азије простире се на површини од 400 km² укључујући и шумску област. О његовом значају говори и податак да је локалитет под заштитом УНЕСКО-а. На подручју Ангкора налази се археолошки парк са великим бројем локалитета од којих је најпознатији Ангкор Ват, који такође представља џиновски комплекс храмова, који заузимају површину од 2 km² и сматра се највећом религијском грађевином на свету. Данас представља будистички храм, док је првобитно био хиндуистички храм посвећен богу Вишнуу. Ангкор Ват је симбол Камбоџе и појављује се на државној застави.

Изграђен је за време краља Сурјавармана II почетком XII века као државни храм. Током целе своје историје задржао је религијску намену. На почетку је био хиндуистички храм посвећен богу Вишнуу, а касније је постао будистички. Ангкор Ват представља сам врхунац класичног стила архитектуре из доба Кмерског царства.

Ангкор Ват примењује комбинацију два основна плана архитектуре Кмерског храма: храм – планина и касније храм са галеријом. Пројектован је тако да представља планину Меру. Унутар тврђаве која је дугачка више од 3 километра и унутрашњег зида који је 36 километара дугачак, налазе се три правоугаоне галерије од којих је свака подигнута изнад наредне. У самом центру храма се налази кенкокс (галерија) од пет торњева. За разлику од већине храмова на простору Ангкора, Ангкор Ват је оријентисан ка западу, а научници су подељени поводом симболике тога. Туристи се храму највише диве због своје грандиозности и хармоније архитектуре, издужених и великих бас рељефа исклесаних на камену са сликама и сценама из периода Кмерског царства, као и због безбројних девата или дева које су исклесане и које су и упркос свему остале очуване на зидовима храма. Савремено име, Ангкор Ват, што у преводу значи „Градски храм”, користи се од XVI века, док је пре тога био познат под именом Преа Писунлок, по посмртној титули краља Сурјавармана.

Ангкор Ват је јединствен споменик, настао комбинацијом архитектонског умећа храма – планине, стандардног плана храмова древне кмерске државе и утицаја из Орисе и Тамил Надуа у Индији. Храм симболизује планину Меру, која представља дом хиндуистичких богова. Централни храм симболизује њених пет врхова, а зидине и широки ровови симболизују планине и океан. Централни торањ достиже висину од 65 метара. Вишим зонама храма приступ је био омогућен само одабранима, док je лаицима био дозвољен приступ само нижим нивоима.

За разлику од већине кмерских храмова, Ангкор Ват је оријентисан ка западу, а не ка истоку. Многи историчари због тога сматрају да је то требало да буде Сурјаварманова гробница. Још један доказ за то представљају бас рељефи који се нижу у обрнутом редоследу који је карактеристичан за браманске погребне обреде. Бројни истраживачи су уочили да још неки храмови Ангкора одступају од типичне оријентације ка истоку и тумаче да је храм био посвећен богу Вишнуу, који је повезиван са западом.

У свом највећем обиму, у XII веку, Кмерско краљевство је обухватало (поред данашње Камбоџе) делове данашњег Вијетнама, Лаоса, Тајланда, Мјанмара (раније Бурме) и Малајског полуострва. Тајланд и Лаос и даље садрже кмерске рушевине и натписе. Краљеви у Ангкору примали су данак из мањих краљевстава на северу, истоку и западу и водили су трговину са Кином. Огромни храмови, опсежни путеви, водовод и поуздани натписи дају илузију стабилности коју поткопава чињеница да су многи кмерски краљеви освојили престо свргавањем својих претходника. Натписи указују на то да је краљевство често патило од побуна и страних инвазија.

Историчари нису били у стању да у потпуности објасне пад Кмерског царства у XIII и XIV веку. Међутим, то је вероватно било повезано са успоном моћних тајландских краљевстава која су некада плаћала данак Ангкору, и са губитком становништва након низа ратова са тим краљевствима. Други фактор је можда било увођење тхеравада будизма, који је учио да свако може постићи просветљење добрим понашањем и медитацијом. Ове егалитарне идеје поткопале су хијерархијску структуру камбоџанског друштва и моћ истакнутих хиндуистичких породица. Након тајландске инвазије 1431. године, оно што је остало од камбоџанске елите померило се југоисточно у близину Пном Пена.

Између IX и XV века, просперитетно и моћно царство је процветало на северозападу Камбоџе. Кмерско краљевство Ангкор, названо по главном граду, доминирало је великим делом данашњег Лаоса, Вијетнама и Тајланда. Своју верску и политичку инспирацију краљевство је црпело из Индије. Књижевни језик био је санскрит, a говорни језик је био кмерски. Огромни храмови из овог периода, укључујући Ангкор Ват и Баjон у Ангкор Тoму, сведоче о моћи Ангкора и величини његове архитектуре и декоративне уметности. Ненадмашна достигнућа у уметности, архитектури, музици и плесу у овом периоду послужила су као узор за каснији културни развој у Камбоџи. Ангкор је избледео у мраку након што се главни град преселио на југ у Пном Пен у XV веку, вероватно и делимично због честих инвазија суседних Тајланђана. Џунгла је брзо расла над споменицима. У вековима који су уследили, чести ратови су смањили територију, богатство и моћ камбоџанских монаха. Међутим, независна држава са главним градом у близини Пном Пена опстала је до XIX века. За то време настало је најважније дело камбоџанске књижевности, Реамкер (верзија индијског мита о Рамајани на кмерском језику). Француска, која је почела да управља Камбоџом 1863. године, поново је открила храмове у Ангкору и радила на њиховом очувању почетком XX века. Традиционална култура Камбоџе и споменици Ангкора били су угрожени између 1970. и 1990. због грађанског рата. Комунистички режим Црвених Кмера, који се противио религији и образовању и имао неповерење у њега, забранио је сву традиционалну уметност Камбоџе и њен писани језик. Од 1991. године, када су сукобљене фракције Камбоџе потписале мировни споразум, међународне организације су помагале камбоџанској влади да обнови локације у Ангкору и да оживи традиционалне занате Камбоџе.

Вештина резбарења камена древних Кмера била је у основи наслеђена од индијске цивилизације, међутим, касније је еволуирала у свој јединствени кмерски стил. Кмерске скулптуре су исклесане од камена са великом занатском уметношћу и многе од њих представљају хиндуистичка божанства попут Шиве, Више, Брахмана, бога слонoва Ганеше и многих других богова и богиња, као и хиндуистичка митска чудовишта попут змије Нага, демона Кала, џиновске Макаре и митских лавова. Неке велике скулптуре чак приказују епове хиндуистичких митова, попут Махабхарате и Рамајане.

Куће локалног становништва у време древних Кмера биле су мање-више сличне онима које се данас налазе у селима модерне Камбоџе. Подигнуте су око два и по метра изнад земље са дрвеним мердевинама, а изграђене су на дрвеним шиповима који су подупирали под, зидове и кров. Зид су чиниле сламке или бамбус са кровом прекривеним сламнатим лишћем сувих кокосових палми.

Архитектура кућа и палата великодостојника била је донекле другачија, а разликовале су се по величини, распореду и димензијама. Материјали који су коришћени за изградњу кућа састојали су се од јачих дрвених дасака, углавном сачињених од тиковине, а кров је био прекривен црепом за унутрашње просторије и са сламнатим лишћем за спољне углове. Ове разлике јасно су идентификовале класе људи према којима се они који нису припадали „вишој класи” нису ни усуђивали да на свој кров поставе ни један једини цреп.

Опадањем моћи кмерске државе, опало је и културно стваралаштво Кмера. После ангкорског периода, у коме су Кмери дали трајан и непроцењив допринос светској ризници културе, настао је период њихове грчевите борбе за очување националне независности и против колонијалног окупатора, који је покушавао на све могуће начине да онемогући не само економски, већ и културни развој земље.

Кмерски храмови и пирамиде и сада још стоје и подсећају на славу овог старог народа. Захваљујући срећном открићу Хенри Махута и каснијем истраживачком раду читаве плејаде француских археолога, откривена је човечанству права поема у камену, град непревазиђене лепоте, вероватно тако леп какав свет више неће видети.

До XVI века Ангкор Ват се заправо звао Писнулок, што је званично име кмерског краља Сурјавармана II, који га је саградио. На кмерском то значи „Град храмова”. Иако већина туриста познаје комплекс храмова Ангкор Вата, град обухвата и Ангкор Том и храм Бајон, који су такође интригантни. Романтични Та Прохм зарастао је у корењу огромних стабала, а познат је по сценама из филма Tomb Raider. Са друге стране, својом лепотом ће вас задивити и невероватни храм Бајон са 216 лица на фасадама. Колико су Камбоџани поносни на овај храм, говори чињеница да се симбол Ангкор Вата од 1850. године налази и на њиховој националној застави. Слике Ангкор Вата се налазе чак и на многим новчаницама рила, званичне камбоџанске валуте. Првобитно је саграђен као хиндуистички храм, посвећен богу Вишнуу. Тако су кршили традицију претходних краљева, који су практиковали шаивизам и молили се Шиви. Постепено се претворио у будистички храм крајем XII века. Више од 50 процената туриста посећује Камбоџу управо због комплекса Ангкор храмова. Необично, иако је већина храмова окренута ка истоку, Ангкор Ват је оријентисан ка западу, правцу који се обично односи на смрт. Многи археолози и научници закључили су да је Сурјавараман имао намеру да га користи као погребни храм. Такође, окренутост ка западу чини га најлепшим у вечерњим сатима, када га зраци залазећег сунца додатно улепшавају. Зидови храма украшени су хиљадама рељефа, који представљају важна божанства и фигуре у хиндуистичкој и будистичкој религији. На зидовима су такође осликани митови и бајке, који верно говоре о самом пореклу храма, као и о хиндуистичкој религији.

Туризам као делатност сама по себи има страховито тежак задатак јер константно мора да спаја различите религије, нације, културе, народе високих платежних способности, као и оних из не толико развијених земаља. Управо Ангкор представља комбинацију ових невероватних различитости. Када имамо овако један светски познат локалитет који привлачи милионе туриста годишње, деградирајући фактор, као и фактор утицаја на локално становништво је неизбежан. Стога, уколико желите да се упутите у овај древни град препун грандиозних храмова (а и уколико путујете у било које друго место које се видно разликује од места вашег боравка) прво се добро информишите. Постоје два ваљана разлога за то. Први је тај да када обилазите одређене знаменитости о којима сте се претходно информисали, доживљај је неупоредиво бољи. Ако на то још узмете услуге водича и подсетите се онога што сте прочитали и још чујете неке нове информације, ви ћете комплетно искусити одређено место, што ће у случају Ангкора оставити успомену за цео живот. Други разлог је тај што се у месту вашег сталног боравка одређено понашање сматра као друштвено прихватљиво, негде другде је тотално непримерено. С обзиром да је Ангкор препун будистичких храмова и монаха који се свакодневно моле, он захтева и одређено понашање и одевање о којем је у претходним деловима било речи.

Туристички радници у Ангкору који заиста воле ове грађевине у многим интервјуима говоре како су веома тужни када упркос бројним саветима туристи не поштују правила понашања. Чак и најмањи „прекршаји” попут узимања ситних каменчића, гребања површине храмова или долажења у штиклама који се нама наизгле не чине страшним могу и те како деградирајуће да утичу, поготово ако узмемо у обзир огроман број туриста. Стога уколико се одлучите да посетите Ангкор препустите се уживању, научите нешто ново и наравно, трудите се да испоштујете сва правила прихватљивог понашања и одевања.