МИСТЕРИЈА СРПСКЕ ТРАГЕДИЈЕ 1915. ГОДИНЕ – ПЕГАВИ ТИФУС

МИСТЕРИЈА СРПСКЕ ТРАГЕДИЈЕ 1915. ГОДИНЕ – ПЕГАВИ ТИФУС

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

Историјат катастрофе епских размера која је задесила српски народ и његову државу крајем 1915. године, фактографски је добро документован и свакако историографски беспрекорно анализиран, а потом и синтетизован. Нарочито, претходних година, улагани су велики напори у издавачкој продукцији вредних историографских дела, чија тематика се налази у непосредној вези са повесницом ратних збивања у Србији и целом свету у току четири године Великог рата. Студиозном анализом бројних монографија заснованих на веродостојним и непосредним историјским изворима о Првом светском рату у Србији, стручна, али и шира читалачка јавност, неспорно има прилику да се упозна са свим војно-политичким и социоисторијским аспектима узрока привременог пораза Србије од стране агресорских армада земаља Централних сила у последњим месецима ратне 1915. године. Међутим, Велики рат је по много чему заслужио епитет „првог“ и „до тог времена – невиђеног“, па и у погледу сагледавања употребљених метода и средстава ратовања.

Наиме, развој технолошко-техничких могућности „ватреног наоружања“ и ратне опреме у Првом светском рату досегао је неслућене размере. Први пут у историји човечанства, ратни сукоби су се паралелно одвијали како на земљи, тако и у води, али и на небу, а своје неславно „премијерно представљање“ у оружаним окршајима зараћених страна доживели су и застрашујући примерци тзв. и „хемијског“ оружја за масовно уништење. Поред тога, у оквиру метода ратовања и билошка борбена средства су добила посебно место у повесници Првог светског рата, па је Велики рат постао и платформа за свеобухватну афирмацију по злу чувеног билошког начина ратовања. Биолошко ратовање је, заправо употреба биолошких борбених средстава, односно биолошких агенаса, као што су вируси или бактерије, који у својству патогена, потом изазивају разне болести и патње, а све у циљу смањења борбене готовости, тј. броја војно способних људи у редовима противничке зараћене стране. Поменути подмукао и на првом месту невитешки метод борбе често је доводио до страховитих епидемија које су изазивале поморе недужног становништва, цивила у одређеним регијама, претходно захваћеним ратним пожаром. Једна таква епидемија узрокована деловањем „пегавог тифуса“ задесила је исцрпљену, девастирану, десетковану, али и у крви одбрањену и непоробљену Краљевину Србију последњих месеци 1914. године. У неколико наредних месеци умрло је преко 150 хиљада од пола милиона оболелих људи у Србији.

Била је то незапамћена и незабележена пошаст која је уништавала српску војску, али и цивиле и нејач. Незапамћена, можда још и од пандемије „црне смрти“ из средњовековног XIV столећа, али у одређеном смислу остала је „незапамћена“ и до данас. Једноставно, историјат пошасти пегавца у Србији у току Првог светског рата, остао је некако „у сенци“ за историографију и читалачку публику „атрактивнијих тема“ из повеснице учешћа српског етноса у Великом рату, попут теме „Солунског фронта“ или „Церске“ и „Колубарске битке“. На тај начин, ни друштвени узроци, односно евентуално деловање човека, конкретно непријатеља из редова Централних сила, у избијању епидемије „пегавог тифуса“ у Србији 1914/15. године, нису на адекватан начин расветљени.

На самом почетку потребно је да се осврнемо на етиолошку и епидемиолошку слику пегавог тифуса, односно да се ближе упознамо са пореклом, узроцима и карактером поменуте болести код људи. Тифус (грч. τῦφος – магла, испарење) или тифоидна грозница је скуп инфективних болести са карактеристичним током: постепено поваћање телесне температуре, болови у стомаку, брадикардија, итд, и уколико се не лече на адекватан начин могу да доведу и до смрти оболелог пацијента. Један од облика тифуса је епидемијски тифус или пегави тифус (лат. Typhus exanthematicus) који представља генерализовану, тешку, акутну инфективну болест пропраћену следећим симптомима: главобољом, поремећајем стања свести, полиморфном оспом и наглим смањењем температуре у трећој недељи болести. Узрочник обољења је патоген Rickettsiа prowazeki, бактерија названа у част два истраживача, америчког патолога др Хауарда Тејлора Рикетса и аустријског зоолога и паразитолога др Станислава Фон Провазека, који су умрли од пегавца у току њихових истраживања етиологије болести. Откриће начина ширења пегавца посредством телесне ваши помогло је у расветљавању епидемиологије пегавог тифуса. Ширење болести у хуманој популацији се одвија циркулацијом ваши са особе на особу. Ваш је релативно неефикасан вектор са обзиром да је слабо покретна, а осим тога активни стадијуми могу да преживе свега 7 до 10 дана без одговарајућег домаћина на коме би се хранили. Потребно је да узмемо у обзир и да је телесна ваш искључиво паразит човека.

Епидемијско ширење ове болести фаворизује постојање велике популације ваши на људима који заједно живе и спавају у просторијама где је велика густина смештаја. Тако, у условима повећане густине смештаја, у затворима, избегличким камповима, у ратним условима, када затвореници, избеглице или војници нису у могућности да редовно мењају одећу и да се купају, ваши могу да се брзо рашире на целу популацију. Томе погодује и зимско доба када је, услед „хладног времена“ и хладне воде, у приличној мери отежано одржавање личне хигијене (купање) и хигијене личних одевних предмета и објеката. Ваши су осетљиве на промену температуре и брзо напуштају фебрилног или мртвог домаћина тражећи новог домаћина са одговарајућом температуром. На тај начин, ваши, а онда и тифус се брзо шире. Рикеција провазеки је грам негативна бактерија, која се размножава само у живој ћелији домаћина, и то у ендотелу капилара човека, и може се, за све време болести, наћи у крви. Поменута бактерија је релативно отпорна у спољашњој средини, убија је температура од 70°С, док јој ниске температура и влажност, пружају могућност одржавања у фецесу ваши, чак и више година. Осетљива је на дејство обичних антисептика. Једини резервоар болести је човек и то болесник од примарног пегавог тифуса или од Брилзинсерове болести и рикеционоша. Човек је инфективан последња два до три дана инкубације, током трајања болести и недељу дана по нормализацији температуре. Рикеција провазеки се преноси са човека на човека само посредством човечије ваши тела – Pediculus humanis corporis, а она се зарази сишући крв инфицираног човека, којом се храни по неколико пута дневно. Претпоставља се да једна ваш може да се храни крљу шест до осам људи. Нажалост, српски лекари, су за ово епохално откриће, о узрочницима и начину преношења болести сазнали касно, када се епидемија пегавог тифуса већ захуктала. Заражена ваш преноси рикецију фецесом, а не уједом, јер, увек када сише крв, она уједно и дефецира. Из разлога што ујед изазива свраб, човек се чеше и утрљава у кожу фецес са рикецијама. Ређе, пут преношења може бити, коњуктива или слузница респираторног тракта. Оболелог човека, са повишеном температуром, ваши брзо напуштају и траже човека са нормалном температуром. Након уједа ваши, на кожи се јављају ситне макуле (мрље, пеге), а касније се јављају и уртике (промене на кожи, по изгледу сличне симптомима копривњаче) и инфилтроване папуле („чворићи“, избочине на упалним лезијама коже), као последица сензибилизације. Након преболелог пегавог тифуса човек стиче дугогодишњи, вероватно, доживотни, имунитет.

Преношење пегавог тифуса преко телесних ваши први је експериментално доказао француски бактериолог др Шарл Никол 1909. године, који за поменуто откриће добио и Нобелову награду у области медицине 1928. године. Пегави тифус је вероватно пратилац развоја човека и човечанства још од најстаријих времена. Претпоставља се да је велика епидемија у Атини 430. године пре наше ере можда била пегавац. Опис Тукидида оставља извесне сумње, али су пронађени нови аргументи који изгледа говоре у прилог пегавцу. Такође, „пустошења“ пегавца забележена су и од стране Галена, али и других античких писаца и хроничара. Поменуту пошаст бележе и средњовековни хроничари, медицинари, писци анала, итд. Пегавац је увек интимно био повезан са ратовима, гладним годинама и људским несрећама и често је његово дејство било пресудно на исходе оружаних конфликата и поменутих историјских стања и процеса. Бројни су примери претходно поменутог дејства пегавог тифуса у историји цивилизација. Катастрофа која је погодила Наполеонову армију од пола милиона људи 1812. године, била је делимично узрокована и пегавцем. У периоду од 1816. до 1819. године велика епидемија пегавца захватила је становнике Ирске у којој је оболело приближно 700 хиљада људи. Споменимо и да је покоравање претколумбовских цивилизација Латинске Америке од стране „европских конкистадора“ сасвим сигурно било пропраћено великим епидемијама пегавца, које су можда и допринеле брзом паду ових изузетних друштава. Поменути наводи само указују на чињеницу да пегави тифус поседује све карактеристике типичне ратне заразе. Западна Европа се ослободила вашљивости, а тиме и пегавца, крајем XIX и почетком XX века, захваљујући наглом индустријском развоју, јачањем економске моћи, што је довело до пораста животног стандарда становништва у овом делу Европе, а потом и до пораста свести о значају хигијене и експанзије практиковања исте у свакодневном животу људи.

Пегави тифус је остао као проблем пред Први светски рат и у периоду између два светска рата у земљама које су биле економски неразвијене, као и земљама са феудалним односима. Последња велика епидемија пегавца у одређеним ратним сукобима, догодила се у периоду оружаних конфликата на Корејском полуострву средином прошлог века. На европском копну, Југославија је била последња земља која се ослободила пегавог тифуса, тачније Црна Гора 1965, а Србија тек 1968. године.

Пегави тифус у Србији је по први пут документован путем писаних споменика 1836. године, а као и у осталим деловима света, засигурно је одувек био присутан и код нас. Краткотрајне епидемије пегавца у Србији забележене су и у наредним деценијама, а посебно у време Балканских ратова. Први случајеви пегавог тифуса у Првом светском рату у Србији јавили су се у виду спорадичних случајева, почетком октобра 1914. године, што је потврђено у званичном извештају санитета Српске војске од 10. октобра 1914. године, а који гласи: „У Србији има 3 случаја пегавца и то један у Дебарској болници, а два у Митровици, од којих је један умро“. Узроци појаве пегавца у Балканским ратовима, као и тада у првим месецима Великог рата, били су готово идентични. Међутим, опште здравствено стање српске војске било је релативно задовољавајуће све до средине децембра 1914. године. Наиме, коинцидирајући са завршетком Колубарске битке, долази до пораста броја оболелих. Српска војска после победе на Колубари и Сувобору заробљава око 45 хиљада аустроугарских војника и 3000 рањеника и болесника од пегавца. Управо тај податак указује на то да је епидемија, можда била и намерно изазвана. Наиме, од 16 хиљада рањених и болесних аустроугарских војника који су се затекли у Ваљеву уочи уласка српских трупа, по наредби војних власти Царско-краљевске армије, евакуисано је 12 хиљада рањеника, инвалида и тек оперисаних пацијената. Међутим, остављена је већина болесних војника, заражених трбушним тифусом, шарлахом, дизентеријом, повратном грозницом или неком другом болешћу. Већ тада су уочени и први случајеви пегавца, који је најпре почео да се шири међу аустроугарским војницима. У подрумима једне сасвим нове школе у Ваљеву затечено је преко 150 мртвих аустроугарских војника. Преко 40 хиљада заробљеника, доброг здравственог стања, распоређено је по читавој земљи, како би исти били употребљени као радна снага. Пегавац и рекуренс су рапидно следили ову концентрацију и дистрибуцију и били су разнети дуж свих железничких пруга и по свим већим градовима Србије, чак до Битоља и Ђевђелије. Многи савремени историчари верују да је непријатељ након свог неуспеха на фронту српској, војсци и грађанима намерно оставио својеврсног „тројанског коња“, односно да је против Србије предузео и одређени вид бактериолошког рата, забрањеног по тадашњим, али и данашњим конвенцијама о ратним сукобима. Својим сведочењима, поменуте тврдње су поткрепили и бројни очевици, страни лекари, хроничари и новинари, који су у намери да пруже неопходну помоћ пристигли у Србију већ крајем прве ратне зиме. Између осталих, помоћ су пружили др Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог и форензичар, др Лудвик Хиршвелд, пољски бактериолог, док је шеф британске војне мисије у Србији др Вилијам Хантер установио да пегавог тифуса у Србији готово и није било пре доласка непријатељских снага. Убрзо затим почињу да се јављају пегавац, рекуренс, дизентерија, као и појединачни случајеви вариоле. Док вариола није задавала проблем, јер су народ и војска били вакцинисани, дотле је стање у погледу пегавца и рекуренса било из дана у дан све теже. Дисеминација пегавца у све делове земље била је скоро тренутна. Инфекција је путовала са становништвом које је лутало, возовима са заробљеницима и са трупама у кретању. Долазак зиме и непрестано кретање маса ишли су у прилог разбуктавању епидемије. Поред тога, о пегавцу, начину његовог ширења, као и о сузбијању истог, и поред достигнућа научних сазнања у области медицине у свету, скоро ништа се није знало. Број оболелих од пегавца је почео да расте до неслућених размера, тако да је већ почетком 1915. године епидемија узела застрашујуће размере, да би у фебруару и марту достигла кулминацију.

Са друге стране, након уласка аустроугарских трупа у Србију, нарочито након Церске и Колубарске битке, у Ваљево су се сјатиле десетине хиљада избеглица из Мачве, Подриња и Поцерине. Градске улице биле су претесне за толики број људи, а већина је зиму проводила у разрушеним кућама, под надстрешницама или у шупама, неретко и под ведрим небом. У таквим околностима, потпомогнута благом зимом без снега и без икаквих услова за личну хигијену, епидемија се муњевито ширила.  Жариште болести било је Ваљево, у којем је од краја децембра 1914. до почетка маја 1915. године умрло готово десет хиљада људи. Међу жртвама је било 3500 српских војника, 4000 цивила и 2000 аустроугарских заробљеника, а у јеку епидемије дневно је умирало и по стотинак оболелих. Ваљево је тих дана, заиста било „цео град – болница“. Све зграде, хотели, школе, кафане, апсолутно сви објекти у граду, постали су болничка одељења, а улице и неурбанизовани делови насеља, болнички ходници. Број оболелих се већ средином децембра 1914. године попео на 7000 пацијената, да би у јеку епидемије, током јануара и фебруара 1915. године, болест достигла врхунац. Свега 26 лекара било је задужено за лечење и негу заражених и болесних, а од њих епидемију је преживело свега петоро. Болнице су у потпуности испуниле своје капацитете, а пацијенти су смештани где год се могло, по ходницима, таванима, подрумима… Многи од њих остали су у дворишту, испред болница, под шаторима или на отвореном. Истовремено, гробари су радили даноноћно, а већ у фебруару на гробљу изнад града, на брду Видрак, није било ни стопе слободне земље где би могао да се ископа нови гроб. Услед великог броја сахрана власти су забраниле употребу црквених звона, јер би иста практично звонила без престанка, али су градске улице и даље биле закрчене погребним поворкама и мртвачким сандуцима, све док посмртне опреме није понестало. У датом периоду, епидемиолошка ситуација у целој земљи добила је драматичне и катастрофалне размере. У току фебруара и марта епидемија се одједном разбуктала брзином и снагом којима није било равних ни у једној епидемији пегавца о којима су до тада постојали поуздани подаци. У априлу када је достигла кулминацију, свакодневно се јављало неколико хиљада нових случајева, једно време је у војне болнице примано по 2500 болесника дневно. Морталитет оболелих се кретао приближно од 20% за време пораста и опадања епидемије, па све до 60% на врхунцу епидемије. За мање од шест месеци умрло је преко 150 хиљада људи од пегавца. Упркос чињеници да је још 1909. године утврђено да се пегавац преноси дистрибуцијом ваши, српске власти и њихов здравствени систем били су потпуно необавештени о том важном фактицитету. Какво је било незнање нашег Српског војног санитета о пегавцу види се из једне наредбе Дринске дивизије од 10. децембра 1914. године, у којој се прописује низ мера против настале епидемије пегавца, али се не помиње ваш и депедикулација (развашљивање-уништавање ваши). Шта више, у наредби изричито стоји и следеће упутство: „… Како се повремено појављује и трбушни тифус међу војницима овог пука, држати се горњих упутстава, јер исто важи за пегавац и трбушни тифус“. Без већег искуства у борби са пегавцем, српски лекари су нарастајућу епидемију 1914. године и почетком 1915. године сматрали углавном за епидемију тифуса абдоминалиса и на тај начин су и третирали болест. „Бог зна колико cмо креча утрошили у борби против пегавца“, казао је оснивач наше војне епидемиологије пуковник др Ђура Новаковић. Коначан биланс ових страховитих обмана и незнања налази се у податку да је од 595 српских лекара у Србији крајем 1914. године, њих 122 умрло до престанка поменуте епидемије.

У тако катастрофалној епидемиолошкој ситуацији српска влада се 9. фебруара 1915. године обратила Министарству спољних послова Уједињеног Краљевства за помоћ у једној мисији од око 100 лекара. Већ наредног дана пуковник др Вилијам Хантер добио је овлашћења да може да оформи екипу са око 25 чланова и стави је на располагање српској влади и здравственом систему Краљевине Србије. Истовремено, у Паризу, Лондону, Њујорку и другим светским градовима, организоване су добротворне акције, приређиване изложбе, прикупљана новчана и медицинска помоћ, а о епској борби српског народа против библијске пошасти која га је затекла и то у крајње невреме ратних и политичких опасности по његову државу, своју читалачку јавност ревносно је извештавала америчка и европска штампа. Позив за помоћ наишао је на велики одјек и убрзо су у Србију пристигле бројне медицинске екипе, али и појединци, лекари и добровољци-болничари. Међу првима је дошао холандски хирург Аријус ван Тинховен са својом лекарском екипом, дански тим на челу са доктором Вилијамом Теодором Мелгардом, пољски супружници Хана и Лудвик Хиршвелд, француски пуковник инфектолог доктор Колет, болничарке и лекарке из Шкотске, Русије, Сједињених Америчких Држава и Француске, нпр. попут лејди Луиз Паџет. Многи од њих заувек су и остали у Ваљеву и били сахрањени заједно са својим пацијентима. Не смемо да заборавимо храбри подвиг америчког доктора Семјуела Кука, чије је дело остало упамћено као вечни пример хуманости и лекарске самосвести, када је одбио да прими вакцину у болници у Ваљеву, са тврдњом да је иста потребнија српским војницима. Његови посмртни остаци и данас почивају на брду Видрак изнад Ваљева. Свој уметнички узлет „на олтар отаџбини“ принела је и академска сликарка, чувена Надежда Петровић, која се као болничарка-добровољац у два балканска и светског рата оглушила на позив Врховне команде и убеђивање породице да напусти Ваљево, како би ратним напорима своје домовине помогла на другачији, а једнако делотворан начин. Преминула је у априлу 1915. године у Резервној болници у Ваљеву. Победу над епидемијом несумњиво је извојевала британска војна мисија са пуковником др Вилијамом Хантером на челу. Група од тридесетак лекара стигла је у Ниш 4. марта 1915. године и одмах српској влади предочила да се неће бавити лечењем оболелих, већ првенствено превентивним радом. Циљ је био заустављање епидемије, а да би се то остварило, било је потребно мобилисати целу нацију, све грађане, од „врхова друштвених елита“ до сеоских домаћина у најудаљенијим крајевима Србије.

Моментално је прекинут сваки саобраћај у земљи, забрањена су одсуства и дате главне препоруке на који начин је потребно предузети борбу против заразе. Телесна хигијена била је основни предуслов у поменутим антиепидемијским напорима, али још важније било је да се бела ваш уништи у одећи, постељини, јорганима и то у свим домовима и јавним објектима. У општем рату против вашака најделотворније се показала забрана посета цивила болесној родбини, контаката и комуникације између здравих и болесних особа, а понајвише изум др Хантера и његових лекара, односно чувено српско буре. Српско буре било је, заправо необично средство за дезинфекцију које се показало као изузетно једноставно, јефтино, успешно и, најважније, могло је да се направи у сваком селу. Радило је на принципу Коховог лонца, где се вода загревала на 100 степени, а затим је кроз веш и одећу, сложену у бурету, испуштана врела пара која је уништавала ваш и њихова јајашца. Поменути механизам направио је санитетски мајор Елиот Френк Страмерс, члан британске мисије. Импровизовано је на лицу места, од расположивог материјала. Парни апарат чинила су два дела – и то казан у коме се стварала пара и буре за одећу и друге предмете. На огњишту испод казана заложила би се ватра, вода у казану би кључала, а пара ишла нагоре, кроз рупе у бурету изнад казана. У бурету је била окачена одећа из које је ваљало истребити вашке. Буре би се одозго добро затворило, притиснуло неким каменом, а цео поступак трајао је око 40 минута. Председник владе Никола Пашић био је толико задивљен овим изумом да је одмах наредио да се направи 100 комада и да се исти као модел пошаљу у сва српска насеља. У војсци је уведено по једно буре на сваких 250 војника уз импровизовано покретно купатило, а резултати мера су били изванредни. Број оболелих, који је до тада износио од 1000 до 2500 људи дневно, већ после две недеље коришћења „српског бурета” знатно је смањен. Доследном применом ових мера, епидемија која је током марта достигла врхунац, већ почетком маја почела је да јењава.

Било је скептика који су брзу ликвидацију епидемије објашњавали природном појавом због наступања летње сезоне, а чак су и тадашњи лекари закључили да је на пролеће 1915. године епидемија спонтано опала. Каснијом епидемиолошком анализом потврђено је да су рекуренс и пегавац у Србији престали не због „топлих пролећних дана“, већ због описане нове тактике борбе против заразе, а која се састојала у примарној хигијенској заштити здраве популације српских грађана. Једина сачувана аутентична изворна документација о кретању епидемије налази се у матичним књигама умрлих Српске Православне Цркве. Анализом ових књига установљено је да је петомесечно катастрофално умирање од оба обољења нагло сведено до минимума од 16. марта 1915. године, па у наредне две недеље када је широм Србије, врелом воденом паром, покренута свеобухватна депедикулација рубља, одеће и постељине и то помоћу „српског бурета“. У војсци и народу заустављен је раст епидемије, а већ почетком априла бележимо стрмоглав пад броја оболелих, док је рекуренс значајно почео да опада већ крајем треће декаде марта. Дакле, са истим народом и војском, у истим условима сиромаштва и ратних прилика, у једној катастрофалној епидемиолошкој ситуацији, али са потпуно другом концепцијом борбе против епидемије у виду тактике која се састојала у заштити здравих од заразе, и то помоћу просте импровизације – вреле водене пape у „српском бурету“, дотадашњи епидемиолошки пораз преокренут је у блиставу антиепидемиолошку победу. Након петомесечне неконтролисане епидемије, али за мање од три месеца борбе против исте, пегави тифус је коначно угашен почетком јуна 1915. године. Из оцене Хантера, да је епидемија пегавог тифуса у Србији 1914. и 1915. године била „најизненаднија епидемија по пореклу, најбржа по току, највећа у интензитету, а најбрже заустављена од свих познатих оваквих епидемија у историји“, могу се сагледати основне карактеристике поменутог епидемијског процеса. Наведене особине епидемијског процеса пегавца и рекуренса нису вероватне у ендемским подручјима и у прокуженој популацији. Према подацима и мишљењу Хантера, почетак катастрофалне епидемије пегавца у Србији проналазимо код заробљених, рањених и од пегавца болесних аустроугарских војника. Једноставно, у Србији је епидемија рекуренса претходила епидемији пегавца, супротно епидемиолошком искуству у ендемским подручјима, где пошаст рекуренса следи након пустошења пегавца. Поменуте чињенице говоре у прилог тези да пегавац и рекуренс у датом периоду нису представљали ендемске појаве у Србији, односно да су исти употребљени у сврхе биолошког ратовања против српског народа, а од стране агресора из земаља Централних сила. Његош би поручио: „…Ође људско престаје познање“.