МОЈКОВАЧКА БИТКА 1916. ГОДИНЕ

МОЈКОВАЧКА БИТКА 1916. ГОДИНЕ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

„Да не беше оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни нашег васкрсења на Кајмакчалану“, речи су светог владике Николаја жичког и Охридског, односно владике Николаја Велимировића, које су се односиле на узрочно-последичну везу у „историјским нитима“ испреплетеној судбоносној релацији између две страдалне победе, опет две, српске војске над злочиначким агресорима током „пакленог гротла“ Великог рата. Након одлучног и успешног отпора српског народа, као и његових слободарских држава Србије и Црне Горе у прве две године рата, крајем 1915. године, Врховна команда Немачке царске армије преузима судбину фронта Централних сила према Србији и на Балкану у своје руке. Планови непријатељских снага састојали су се у стратегији једновременог и концентричног удара на српске оружане снаге са три стране. У складу са са планираном ратном тактиком, било је предвиђено да аустроугарске снаге Србију, али и Црну Гору нападну са западне стране, док би са северне границе Србије према Двојној монархији, односно преко река Саве и Дунава уследио удар најелитнијих немачких трупа, са основним правцем продора дуж долине реке Мораве, а на источним и југоисточним српским границама, бугарска војска имала је задатак српским армијама пресече одступницу дуж Вардарске долине, а према границама Грчке. На поменути начин, било је предвиђено уобручавање, концентрисање и коначно, али и потпуно уништење српске војске на простору Косова и Метохије. За наведене циљеве, са простора Источног фронта, на Балкан су прекомандоване елитне трупе и дивизије немачких оружаних снага под командом фелдмаршала Аугуста фон Макензена. Укупно, непријатељске снаге бројале су 512 хиљада војника, скоро 1700 топова, 10 авионских ескадрила, и групу речних борбених бродова на Сави и Дунаву. Са друге стране, налазила се српска војска, која је у претходним биткама у великој мери била исцрпљена, са хроничним недостатком муниције, а у њеним редовима можда и највећи данак у животима узео је опаки тифус. Без савезничке помоћи, на главним правцима непријатељског удара, српске снаге ступиле су у трагично неравноправну борбу.

На основу детаљно осмишљених стратешких планова Врховне команде српских оружаних снага, али и улагањем надљудских напора целокупне војне силе и најширих слојева становништва у Србији, већ од октобра 1915. године, тј. од почетка нове непријатељске офанзиве Централних сила, Војска Краљевине Србије, Влада, други државни органи, непрегледне колоне забринутих грађана свих узраста и оба пола, заправо цела једна држава, организовано се повлачила према јужним границама своје земље, непрекидно успоравајући непријатеља и разбијајући неколико покушаја њеног опкољавања у Шумадији, касније у реону Ражња и Јастребца и коначно на простору Јабланице и Топлице. После неуспелог покушаја пробоја у правцу Скопља и услед неактивности савезника из правца Грчке, српска војска је одустала од плана повлачења путем долине Вардара. Заправо, донела је историјску одлуку да се преко Косова и Метохије, беспућа Црне Горе и Албаније, односно заобилазним путем домогне града Скадра, где би успоставила неопходну везу са савезничким снагама. Потребно је да напоменемо да су у круговима најеминентнијих политичких и војних елита провејавале и мисли о погубности стратегије општег одступања српске војске и државе према Црној Гори и Албанији, већ су постојали и предлози да се на Косову и Метохији концентришу све снаге које би се потом употребиле за велики контраофанзивни удар против непријатеља. У оквиру поменутог предлога, а за случај неуспеха наведене контраофанзиве, остављена је отворена могућност капитулације Српске краљевске војске. Непопуларни и на крају одбачени предлог заступао је војвода Живојин Мишић са циљем истицања сасвим извесног колапса целокупног национа уколико би се исти определио да окуша сопствену судбину у потоњем повлачењу, односно Голготи преко Албаније. Врховној команди српске војске није преостало ништа друго већ да своје трупе усмери преко Косова и Метохије за Црну Гору и северну Албанију. Претећи српским трупама окружењем и уништењем, непријатељ је груписао све јаче снаге према Црној Гори у намери да значајним деловима српских трупа онемогући одступницу. На путу одступања преко Црне Горе налазило се око 90 хиљада српских војника и неколико хиљада избеглих цивила. Највећи део аустроугарских војника, око двадесет хиљада, са близу седамдесет топова угрожавало је пут од Рожаја преко Сјенице према Бијелом Пољу и Мојковцу. Други део аустроугарских трупа нападао је положаје из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Бијелом Пољу и Мојковцу. Трећи део непријатељевих трупа наступао је на положаје Гацко-Метаљка и даље према Билећи. У Боки которској и Кривошијама, међутим, биле су концентрисане јаке непријатељске снаге са мноштвом топова разних калибара, од којих је само према Ловћену било усмерено више од 270.

У први мах, геополитички и стратешки положај малене државе и њене војске, какве су биле Црна Гора и црногорске одбрамбене снаге, у односу на надмоћну надирућу силу аустроугарске солдатеске, био је изузетно тежак. Непријатељ је био уверен да ће, у борбама и оскудици потпуно исцрпљену војску брзо сломити, а заједно са њом и већ поражену српску армију, која се преко територије Црне Горе повлачила према Албанији. Почетком јануара 1916. године, начелник Штаба Врховне команде Црногорске краљевске војске сердар Јанко Вукотић налазио се са Врховном командом у Колашину, где је свакодневно добијао извештаје о страдалничком кретању српске војске и народа Србије у повлачењу преко Црне Горе. Уз неизмерну помоћ своје ћерке Василије Вукотић, забринуто је припремао планове одступне одбране за српску војску о чијој судбини је био добро обавештен. Имао је информације да је део српске војске већ стигао до Скадра, да су други делови наступали преко Туза, трећи према Подгорици, да се четврти налазе на маршу између Андријевице и Виницке, а да су поједини одреди још увек остали „заглављени“ у снегом и ледом „окованом“ пределу Ругова. Намере српске војске и планове црногорске Врховне команде успешно је предвидео федмаршал Мекензен који је 8. и 19. корпусу аустроугарске војске наредио да без одлагања изврше енергичан напад на целокупном фронту, а основни циљ операција је био да се са запада пресече тај новоуспостављени правац повлачења српске војске према Албанији. Поред овог правца, критичан је и био део на линији Цетиње-Никшић-Шавник, који је бранио Херцеговачки одред у борју од 9000 бораца, а наспрам 60 хиљада непријатељских војника. У офанзиви против црногорских снага, укупно је ангажовано 90 хиљада припадника аустроугарских војних јединица. Снаге црногорске одбране у укупном броју од 43 хиљаде припадника, биле су заправо ангажоване у завршној фази једне веће војне акције познате под називом „Мојковачка операција“. Поменута операција подразумевала је ангажман чувене „Санџачке војске“ црногорских трупа, која је имала задатак одбране земље од Боке которске, па све до Златибора и Ужица у периоду од октобра 1915. до јануара 1916. године. Заправо, исте су биле ангажоване у одбрани североисточног дела Црне Горе са основним задатком заштите левог бока и позадине српске војске од напада аустроугарских снага из источне Босне. Завршна фаза ове Мојковачке операције била је, уствари Битка на Мојковцу.

Сердар Јанко Вукотић добио је наређење од Врховне команде и самог краља Николе да под цену највећих жртава обезбеди извлачење српске војске преко Црне Горе. Напад аустроугарске војске на све линије одбрамбених фронтова црногорских одреда почео је 5. јануара 1916. године. Аустроугарски 8. корпус под командом генерала Тролмана нападао је линије одбране у правцу Берана, а непријатељски 19. корпус извршио је оперативна дејства на Ловћен. Црногорска Санџачка војска у садејству са српским јединицама, а под командом сердара Вукотића бранила је фронт ширине 140 km. Под командом генерал-мајора Вилхелма Рајнера, аустроугарске снаге извршиле су главни напад на Мојковац и то на дан православне божићне светковине, односно 6. јануара 1916. године. Ујутро, на Бадњи дан почела је силовита и дуга артиљеријска паљба по снежним косинама црногорских тешко утврђених положаја Улошевине и Бојине њиве код Мојковца. Неколико непријатељских батаљона, међу којима и три мађарско-хонведска, успели су да овладају поменутим положајима на Улошевини и Бојиној њиви, а потом и да црногорске снаге одбаце до положаја Развршје. На тај начин, аустроугарске снаге су угрозиле одбрану саме одступнице српске војске на чувеним „Мојковачким вратима“, па је једина могућност опстанка лабавих линија одбране црногорске војске пронађена у ређењу Врховне команде и сердара Вукотића да једним силовитим контранападом са Развршја поврате контролу над напуштеним положајима. У божићну зору, наредног дана, 7. јануара, долази до контранапада црногорских снага у околностима тзв. „сусретног окршаја“ на снегом завејаним косинама Развршја. Страховито тешке борбе „прса у прса“, са пратећом артиљеријском ватром, које су се одиграле у току дана, омогућиле су Колашинској бригади напад Бојину њиву, чиме је непријатељ био заустављен, али по цену великих напора и жртава у редовима црногорских бранилаца. Истог дана, негде око 11 и 30 часова Дробњачки батаљон је јуришом и уз борбе бајонетама успео да овлада котом Бојина њива. У поновним борбама „прса у прса“ лично су учествовали команданти Дробњачког батаљона Никола Ружић, али и аустроугарски генерал Рајнер. Након бројних међусобних јуриша, око 15 часова аустроугарске снаге су одбачене са својих положаја у корито реке Лепешнице, одакле су све до 10. јануара безуспешно покушавале да изврше напад на Мојковац. Међутим, све аустроугарске јединице на „црногорском фронту“ биле су заустављене. Тиме је Битка на Мојковцу за црногорску страну победоносно завршена. У директном судару 20 хиљада непријатељских војника са 6500 црногорских ратника, аустроугарске снаге имале су преко 700 стотина људи избачених из строја, од којих је 224 смртно страдало. Црногорске снаге имале су 205 погинулих бораца, а њихове снаге остале су на својим положајима све до капитулације Краљевине Црне Горе и распуштања Црногорске краљевске војске 21. јануара 1916. године. Победом на Мојковцу, Црна Гора је спасила српску војску и избегли народ од сигурног пораза и опште националне пропасти, чиме је ова битка трајно уписана мемоаре најсветлијих примера националне солидарности и људског пожртвовања у историји српског етноса.

 Литература:

Петар Ш. Влаховић, Санџачка војска и битка на Мојковцу 1916, Просвета, Београд, 1953.

Никола Б. Поповић, Срби у Првом светском рату 1914-1918, Друштво историчара Јужнобачког и Сремског округа, Нови Сад, 2000.