МОЈКОВАЧКА БИТКА ИЗ 1916. ГОДИНЕ И ЦРНОГОРСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

МОЈКОВАЧКА БИТКА ИЗ 1916. ГОДИНЕ И ЦРНОГОРСКИ НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

„Да не беше оног крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни нашег васкрсења на Кајмакчалану“, речи су светог владике Николаја жичког и Охридског, односно владике Николаја Велимировића, које су се односиле на узрочно-последичну везу у „историјским нитима“ испреплетеној судбоносној релацији између две страдалне победе, опет две, српске војске над злочиначким агресорима током „пакленог гротла“ Великог рата. Након одлучног и успешног отпора српског народа, као и његових слободарских држава Србије и Црне Горе у прве две године рата, крајем 1915. године, Врховна команда Немачке царске армије преузима судбину фронта Централних сила према Србији и на Балкану у своје руке. Планови непријатељских снага састојали су се у стратегији једновременог и концентричног удара на српске оружане снаге са три стране. У складу са планираном ратном тактиком, било је предвиђено да аустроугарске снаге Србију, али и Црну Гору нападну са западне стране, док би са северне границе Србије према Двојној монархији, односно преко река Саве и Дунава уследио удар најелитнијих немачких трупа, са основним правцем продора дуж долине реке Мораве, а на источним и југоисточним српским границама, бугарска војска имала је задатак да српским армијама пресече одступницу дуж Вардарске долине, а према границама Грчке. На описани начин, било је предвиђено уништење ове две српске државе, чиме би Централним силама био „отворен пут“ према даљем „напредовању на Исток“. У први мах, геополитички и стратешки положај малене државе и њене војске, какве су биле Црна Гора и црногорске одбрамбене снаге, у односу на надмоћну надирућу силу аустроугарске солдатеске, био је изузетно тежак. Непријатељ је био уверен да ће, у борбама и оскудици потпуно исцрпљену војску брзо сломити, а заједно са њом и већ поражену српску армију, која се преко територије Црне Горе повлачила према Албанији.

Поред овог правца, критичан је и био део на линији Цетиње-Никшић-Шавник, који је бранио Херцеговачки одред у борју од 9000 бораца, а наспрам 60 хиљада непријатељских војника. У офанзиви против црногорских снага, укупно је ангажовано 90 хиљада припадника аустроугарских војних јединица. Снаге црногорске одбране у укупном броју од 43 хиљаде припадника, биле су заправо ангажоване у завршној фази једне веће војне акције познате под називом „Мојковачка операција“. Поменута операција подразумевала је ангажман чувене „Санџачке војске“ црногорских трупа, која је имала задатак одбране земље од Боке которске, па све до Златибора и Ужица у периоду од октобра 1915. до јануара 1916. године. Заправо, исте су биле ангажоване у одбрани североисточног дела Црне Горе са основним задатком заштите левог бока и позадине српске војске од напада аустроугарских снага из источне Босне. Завршна фаза ове Мојковачке операције била је, уствари Битка на Мојковцу. Сердар Јанко Вукотић добио је наређење од Врховне команде и самог краља Николе да под цену највећих жртава обезбеди извлачење српске војске преко Црне Горе. Напад аустроугарске војске на све линије одбрамбених фронтова црногорских одреда почео је 5. јануара 1916. године. Аустроугарски 8. корпус под командом генерала Тролмана нападао је линије одбране у правцу Берана, а непријатељски 19. корпус извршио је оперативна дејства на Ловћен.

Црногорска Санџачка војска у садејству са српским јединицама, а под командом сердара Вукотића бранила је фронт ширине 140 км. Под командом генерал-мајора Вилхелма Рајнера, аустроугарске снаге извршиле су главни напад на Мојковац и то на дан православне божићне светковине, односно 6. јануара 1916. године. Ујутро, на Бадњи дан почела је силовита и дуга артиљеријска паљба по снежним косинама црногорских тешко утврђених положаја Улошевине и Бојине њиве код Мојковца. Неколико непријатељских батаљона, међу којима и три мађарско-хонведска, успели су да овладају поменутим положајима на Улошевини и Бојиној њиви, а потом и да црногорске снаге одбаце до положаја Развршје. На тај начин, аустроугарске снаге су угрозиле одбрану саме одступнице српске војске на чувеним „Мојковачким вратима“, па је једина могућност опстанка лабавих линија одбране црногорске војске пронађена у ређењу Врховне команде и сердара Вукотића да једним силовитим контранападом са Развршја поврате контролу над напуштеним положајима. У божићну зору, наредног дана, 7. јануара, долази до контранапада црногорских снага у околностима тзв. „сусретног окршаја“ на снегом завејаним косинама Развршја.

Страховито тешке борбе „прса у прса“, са пратећом артиљеријском ватром, које су се одиграле у току дана, омогућиле су Колашинској бригади напад Бојину њиву, чиме је непријатељ био заустављен, али по цену великих напора и жртава у редовима црногорских бранилаца. Истог дана, негде око 11 и 30 часова Дробњачки батаљон је јуришом и уз борбе бајонетама успео да овлада котом Бојина њива. У поновним борбама „прса у прса“ лично су учествовали команданти Дробњачког батаљона Никола Ружић, али и аустроугарски генерал Рајнер. Након бројних међусобних јуриша, око 15 часова аустроугарске снаге су одбачене са својих положаја у корито реке Лепешнице, одакле су све до 10. јануара безуспешно покушавале да изврше напад на Мојковац. Међутим, све аустроугарске јединице на „црногорском фронту“ биле су заустављене. Тиме је Битка на Мојковцу за црногорску страну победоносно завршена. У директном судару 20 хиљада непријатељских војника са 6500 црногорских ратника, аустроугарске снаге имале су преко 700 стотина људи избачених из строја, од којих је 224 смртно страдало. Црногорске снаге имале су 205 погинулих бораца, а њихове снаге остале су на својим положајима све до капитулације Краљевине Црне Горе и распуштања Црногорске краљевске војске 21. јануара 1916. године. Победом на Мојковцу, Црна Гора је спасила српску војску и избегли народ од сигурног пораза и опште националне пропасти, чиме је ова битка трајно уписана у мемоаре најсветлијих примера националне солидарности и људског пожртвовања у историји српског етноса.

Више од једног века касније, Битка на Мојковцу, за значајан део црногорских политичких и интелектуалних елита, али и за један сегмент јавности, више не представља духовно-социјални и историјски „фундамент опстанка“ и потврде националног идентитета, уз неспорни симбол „круне сарадње“ између две братске државе и њиховог народа. Напротив! Покушаћемо да сазнамо које су историјске околности и услови генерисали данашњу перцепцију значаја овог важног историјског догађаја, те да ли се исти данас може посматрати у анализама егзистенције и структуре националног идентитета већинског народа у Црној Гори. Говорити о националном идентитету Црногораца данас није нимало лако. Црна Гора је у својој историји називана српском Спартом, Пијемонтом српског народа, српске круне драгим камењем, буктињом српске слободе…како су је називали најумнији и највиђенији Срби, попут Лазе Лазаревића, Алексе Шантића, Сима Матавуља, Бранка Радичевића и др. Та и таква Црна Гора, земља Светога Петра Цетињског и Светога Василија Острошког, земља чојства и јунаштва, храбрости и поштења, данас у највећој мери живи само у сећањима, књигама и причама. Та и таква Црна Гора, достојанствена и достојна поштовања престала je да постоји након доласка комунистичког режима. Тада долази до покретања тзв. „црногорског питања“, а нова нација је рођена 1. 5. 1945. након објављивања текста „О Црногорском националном питању“ у листу Борба, аутора Милована Ђиласа.

Тим чином комунисти су само наставили оно сто су започели црногорске усташе Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија. Од тада до данашњег дана у континуитету у Црној Гори траје акција убијања душе и националне свести Црногораца. Тада су то радили комунисти, а данас њихови идеолошки следбеници, који се, додуше, јесу преобукли у нова одела и заменили пароле, али је суштна остала иста. Та суштина се састоји у „десрбизацији“, стварању нове нације, брисања колективног памћења и свести. Начин рада је остао исти. Разорити народ у моралном, духовном и националном смислу, изазивајући раскол и поделе у становништву, спроводити атеизацију и аморализацију и као што је међу првима акцијама након Другог светског рата, новонастали режим прво кренуо у уништавање Цркве, као чувара националне свести, тако се и данас у њиховој борби највише напада Црква. Јер циљ је јасан – прво уништити народ у духовном смислу.

Срби су у Црној Гори, уместо као државотворни народ, у јавном сервису (или боље рећи сервису партија на власти) често проглашавани као подстрекач вишедеценијског раздора, проповедници примитивизма и великосрпске милитанте политике у Црној Гори. И све то са јединим задатком – коначно стварање нове, црногорске нације, која нема ништа заједничко са српством. Такво фалсификовање историје наука, наравно, одбацује, али прихвата владајућа елита у Црној Гори, која те лажне историјске податке промовише кроз разне псеудорелигијске, паракултурне и квазинаучне организације. Такве организације, као што су Црногорска православна црква, Дукљанска академија наука и уметности, Матица црногорска… заправо су само разни услужни сервиси за различите потребе доминантног режима. Да се разумемо, нико не спори било којој социјалној заједници на Балкану или било где на свету да из сопствених редова генерише фундаменте свог националног идентитета. Тако, нико то не спори ни црногорским политичким елитама. Међутим, поставља се питање функционалности и сврсисходности националног идентитета који се заснива на стварању фобије према сопственим прецима, што је „пут“ који су одабрале бошњачке и хрватске политичке елите у генерисањима својих националних идентитета.

Да описани процес генезе нове нације може да „преузме“ неконтролисане, па и монструозне димензије говори и следећи податак. У Озринићима код Никшића, на гробљу код храма Пресвете Богородице, налази се гробница официра Станише Николића, носиоца Обилића медање. Упућени мештани кажу да је официр Станиша Николић одредио за живота који епитаф треба да буде на његовом гробу. Та његова опорука је испоштована од стране породице о чему сведочи фотографија некадашње надгробне плоче која је до скора постојала. Међутим, после смрти Станишиног унука, његов син а Станишин праунук је скинуо надгробни споменик са епитафом а поставио нови на којем је нестао епитаф који је Станиша за живота оставио да буде на споменику. Остаје отворено питање да ли је узрок томе стих у епитафу – „За спас српских идеала“? Станишин праунук је садашњи ректор Универзитета Црне Горе Данило Николић. Његош би казао: „Ође људско престаје познање“.