Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Свештеник Римокатоличке цркве Блашко Рајић једна је од најмаркантнијих и изузетно свестраних личности буњевачке културе. Рођен је у Суботици 7. јануара 1878. године. Основну јавну школу завршио је у родном граду, док је богословију похађао у Калочи. Будући да је Суботица била под Калочком надбискупијом (калочко-бачком у неким периодима историје) велики број свештеника управо се школовао у овом значајном мађарском црквеном седишту. Додајмо, а није без значаја, да је Калоча уз Острогон највећи црквени центар, како у историјској Угарској, тако и у оквирима данашње Мађарске. Калоча је подарила и тлу данашње Војводине велики број значајних римокатоличких свештеника, а међу њима посебно место припада и поменутом Блашку Рајићу.
Као што поменусмо, он је пре свега био свештено лице, и као такав оставио је трага својим пастирским деловањем. Но, где год је био активан као свештеник, још више је допринео културном препороду своје пастве, пре свега Буњеваца, али и Хрвата. Био је на почетку каријере (1902-1903) капелан у Душноку, затим је на служби и у Сантову до 1906. године, и у оба места бавио се и јавним деловањем. Штавише у Сантову је чак основао и задругу која би помагала сиромашнима да позајме новац без камате. Затим прелази у Суботицу, свој родни град где његова делатност доживљава врхунац. Најпре је до 1911. године био капелан при цркви Свете Терезије Авилске, данашње катедралне цркве Суботичке бискупије. Ова црква, коју Суботичани још називају Великом црквом, посвећена је овој шпанској светици из 16. века, јер је она била и заштитница царице Марије Терезије која је своје име добила по Светој Терези из Авиле, можда и последњем великом мистику Римокатоличке цркве. Од 1911. године Блашко Рајић је жупник при цркви Светог Рока у Суботици, коју Суботичани до данас знају по називу Керска црква, због дела града у коме се ово здање налази. Све до своје смрти, 3. јануара 1951. године, био је парох при овој цркви, осим у периоду од Ускрса 1941. до 1943. године када су га мађарске окупационе власти интернирале у суботички фрањевачки самостан.
Рајић је политички имао доста комплексну биографију и лутао у својој политичкој оријентацији. Овом приликом, због конкретног извора теме, нећемо се на томе превише задржавати. Вреди свакако, због свих оних који нису историчари напоменути да свештеник Блашко Рајић нема још увек своју комплетну биографију. Њиме се бавило доста научника, како у Србији, тако и Хрватској, али једна целовита научна биографија ове личности и даље недостаје. Због његове свестраности, како духовног, културног, тако и политичког деловања, у питању би био научно један веома захтеван и врашки тежак посао који би укључивао истраживања и у Хрватској и Мађарској, а сасвим могуће и у Бечу.
Он је, и по томе је познат широј научној јавности, али и ширем аудиторијуму, био један од знаменитијих учесника Велике народне скупштине у Новом Саду 25. новембра 1918. године када је проглашено прикључење Бачке, Барање и Баната Краљевини Србији. Био је и члан делегације која је ишла на мировну конференцију у Париз. Иако се школовао у Калочи и све време деловао и живео у Мађарској, односно мађарском делу Аустроугарске монархије, био је неко ко се својски залагао за народни језик, сакупљао буњевачке народне песме и био плодан писац на народном језику. Због тога је био својеврсни симбол отпора мађаризацији и представник националног препорода међу јужнословенским народима, дакако поглавито римокатолицима.
Током свог плодног рада оставио је иза себе бројна дела на народном језику. За тему овог есеја је од кључног значаја његово дело, изашло 1908. године у Суботици, које носи назив Velika duhovna manna ili duše hrana u molitvma i pismama za kršćane katolike. У овом делу, које је по својој структури зборник житија светаца са молитвама, постоји веома велики број значајних празника који су и данас од огромне важности за идентитет бачких Буњеваца. Наравно, првенство свакако имају највећи хришћански (римокатолички) празници: Ускрс, Спасовдан, Духови, Тијелово (Брашанчево), Велика Госпојина и други Христови и Богородичини празници који постоје у литургијском циклусу Римокатоличке цркве. Будући да је изашло у време постојања Аустроугарске монархије, у њему су своје место нашли и мађарски свеци, пре свега Свети Стефан који је био први угарски хришћански краљ и који је 1000–1001. године добио круну од папе и тиме почео да христијанизује Угарску. Како Velika duhovna manna ili duše hrana u molitvma i pismama za kršćane katolike, као и сва слична дела, има и своју јаку дидактичку ноту, Рајић је вешто и Светог Стефана Угарског приказао пре свега у складу са његовим хришћанским врлинама и побожности. Житија светих као таква, невезано да ли је у питању православни или римокатолички свет, имају увек поуку за вернике да следе светитеље у њиховим врлинама због којих се и прослављају као свети. Занимљиво да код Свете Елизабете Угарске није поменуо да је била принцеза из угарске владарске куће Арпадовића, већ је истицао њене духовне врлине и напоменуо да таква треба да буде свака домаћица. Ту видимо да је дидактичко однело превагу над историјским. Свакако, и још један веома поштовани угарски светац Свети краљ Ладислав има молитву коју је Рајић унео у овај зборник житија и молитава. Свети Рок, коме је била посвећена и Рајићева жупа у којој је провео пуне четири деценије, као заштитник од куге се такође нашао на страницама овог зборника. У Суботици је већ тада увелико постојала капела Светог Рока.
Што се самих Буњеваца тиче, битно је поменути да Блашко Рајић наводи у свом делу и Свету Катарину Сијенску, једну од најзначајнијих римокатоличких светица уопште. Вероватно је православном свету мање позната. Ради се о доминиканки из 14. века (1347–1380) која је у Римокатоличкој цркви канонизована 1461. године. Била је веома посвећена свом позиву и са деветнаест година ушла је у доминикански ред, упркос противљењу чак и своје мајке. Како њено житије сведочи, неуморно је радила на помирењу између италијанских градова, а путовала је и у Авињон са идејом да врати папско седиште у Рим које је, по традицији и хагиографији, и испословала. Њен култ се веома брзо ширио, уз њу су везане бројне легенде и чуда. Штавише, Папа Павле VI прогласио ју је 1970. године учитељицом Цркве, а папа Јован Павле II 1999. године заштитницом Европе, односно једног од светаца патрона Европе. У Италији се уз Светог Фрању Асишког, слави као једна од најважнијих светица, добивши готово национални карактер. Слави се 29. априла, а међу женама је увек имала јако дубок култ. Она је тако и код Буњеваца до данас веома поштована и слављена под народним именом Света Ката. Њен дан је испреплетан бројним народним обичајима, а име Ката се неретко сусреће код Буњевки и данас. Због тога је она своје место и нашла у молитвенику Блашка Рајића.
Од средњовековних светаца, што је свакако увек занимљив куриозитет овде је своје место нашао и Свети Антун Падовански. Сматра се заштитником деце и такође је веома поштован, нарочито код фрањеваца. Био је португалског порекла, мисионарио је у Мароку, а почетком 13. века био је професор у Италији на универзитетима, посебно у Падови због чега је и добио тај епитет. Такође је учитељ цркве, а међу јужнословенским римокатолицима познат је његов култ још од средњег века. Његов култ је тако и међу Буњевцима кроз векове постао веома јак и Блашко Рајић је и његово житије уврстио у своје дело Velika duhovna manna ili duše hrana u molitvma i pismama za kršćane katolike.
Наравно, место су нашли и бројни други светитељи, који овом приликом због недостатка времена неће бити детаљно описивани. Свакако је добро познато да су и Свети Фрања Асишки и Свети Доминик међу најважнијим свецима код римокатолика. Осим тога, у Суботици и данас постоји фрањевачки манастир Светог Михаила, а такође је и Свети Доминик де Гузман оснивач доминиканаца, још једног значајног римокатоличког реда. Мајка блаженога Августина, Света Моника, која је свог сина паганина преобратила у хришћанство, такође је у овом молитвенику. Интересантно је да постоји низ светитељки, што је својеврсна порука и женама уопште.
Надаље, оно што је такође битно истаћи, а везано је за Буњевце и налази се на страницама овог молитвеника јесте и прослављање Светих Ћирила и Методија. Данас су они пре свега познати јер се на њихов празник 24. маја слави Дан словенске писмености и културе. Имали су велики значај, јер су превели богослужбене књиге на словенски језик и ширили, односно утврђивали и продубљивали хришћанство међу Словенима. Њихово наслеђе је велико међу свим Словенима. Но, мање је познат њихов култ, односно улога њиховог култа у националном буђењу и препороду словенских народа, пре свега Словака, али у великој мери и Хрвата, те Чеха, али за нас овом приликом најважнијих Буњеваца. Деловање ове двојице византијских мисионара међу Словенима дало је за право, у време националног буђења, многим ауторима, пре свега из црквених кругова, да Ћирила и Методија виде као неку врсту узора, а њихово дело као инспирацију за даље национално буђење и формирање бројних римокатоличких словенских народа.
Када су Буњевци у питању утемељитељ њиховог култа био је свакако најзначајнији буњевачки народни делатник и препородитељ Иван Антуновић, који је био под непосредним утицајем ђаковачког епископа Јосипа Јураја Штросмајера. На фону његовог рада на ширењу култа Светих Ћирила и Методија радио је и Блашко Рајић. Поимање овог култа било је вишеструко. Са једне стране, превод богослужбених књига, посебно саме Библије на словенски језик, имало је поруку о коришћењу народног језика. Уосталом, ако је неко био велика подршка и давао лични пример коришћењу народног језика, то је био баш Блашко Рајић. Када се само погледа наслов: Velika duhovna manna ili duše hrana u molitvma i pismama za kršćane katolike, видимо да је писана на народном језику. Тај језик је по много чему сличан данашњем савременом кодификованом буњевачком језику.
Поред језичке стране, ту је наравно и верско-дидактички карактер овог молитвеника који не би смело пренебрегнути. Култ Свете солунске браће и словенских апостола коришћен је и у прозелитске сврхе. Наиме, чињеница да су добили подршку од папе се једнострано знала истицати у римокатоличким круговима 19. века, како би се подвукло да су Словене привели римокатолицизму. Пренебрегава се подршка из Цариграда, чињеница да је црква тада јединствена, те да су мисију ипак организовали византијски цар и патријарх. Но, за римокатоличке вернике, који су у свакодневној литургијској служби и личној побожности користили Рајићево дело Velika duhovna manna ili duše hrana u molitvma i pismama za kršćane katolike порука није тако једноставна. Она говори о томе да је потребно остати веран својој вери, али и то да су они христијанизовали Словене је нешто што се увек истиче. Када сагледамо врло јак процес мађаризације, многе ове поруке постају јасније.
Довољно је прочитати неколико редака Рајићеве молитве Ћирилу и Методију да буде јасна идеја водиља састављача:
Svemogući vični Bože, koji si se dostojao nas u jedinstvu kršćanske vire po blaženoj braći Ćirilu i Metodu, tvojim priznaocima i biskupima, milosrdno privesti: daj, molimo te, da koji se sadašnjem slavlju njihovom dostojno veselimo, njevim bogoljubnim prošnjama vičnu slavu dostignuti mogli budemo. Po Isukrstu Gospodinu našemu. Amen
Velika duhovna manna ili duše hrana u molitvma i pismama za kršćane katolike суботичког свештеника Блашка Рајића из 1908. године зборник је житија и молитава којима се Буњевкама и Буњевцима, али и другим римокатоличким верницима приказују најзначајнији празници, али и свеци. Рајић га је компиловао са жељом да верници на народном језику могу да прослављају Бога, Богородицу и свеце. Додао је и један римокатолички календар, као и једну подужу литанију. Структурално, дакле, сасвим одговара стандардном молитвенику. Настојао је да свака молитва и/или житије имају и своју поруку, тако да је осим верског све време присутан и дидактички карактер. За национално формирање Буњеваца дело Velika duhovna manna ili duše hrana u molitvma i pismama za kršćane katolike није без значаја. Могућношћу да се моли на свом језику, јача се и културни, као и верски идентитет, и због тога ово дело има важност у једној бурној епохи у коме је изнедрено.
Остави коментар