Ауторка: мср Ирена Страценски
Једини начин на који ми можемо да се остваримо као људи јесте да прихватимо нужност делања.[1]
Гледајући око себе, човек гледа и у себе и у тој корелацији проналази пут до средишта своје стварности. Дакако, време у којем човек живи често одређује сам начин гледања. Увек постоји уплив садашњости. Неосимболисти су, пак, само садашње време изградили на темељима прошлости, како у поезији, тако и у драми. Одбацујући сукоб класичног и модерног, узимајући из баштине оно што се укоренило и оно што је вредно, неосимболисти повезују своја осећања са самим животним, стварним искуством. У тој повезаности са традицијом и прошлим искуством, иде се до самих зачетака, а у области драме то је дакако антика. У антици проналазе темељ и на саме појмове се не осврћу гледајући иза себе, но узимају исте те појмове и стављају их пред модерног, савременог човека у савременом свету и окружењу, без инсистирања да се сукоб човека са својим временом заврши идентично сукобу човека са претходним временом.
Један од истакнутијих неосимболиста српске књижевне сцене био је Јован Христић. Познати песник, есејиста, преводилац, књижевни критичар и професор драматургије, опробао се и у писању драме. Прва драма Јована Христића, Чисте руке, из колективне драмске традиције узима лика Едипа, ослањајући се на Софоклову драму. Сам Софокле је лик Едипа изградио на темељу тебанских митова и централизује питање несталности људске среће, човека подвргнутој предодређеној судбини старих времена, без уплива могућности одабира пута којим ће човек поћи. Христић узима један ванвременски концепт и, неосимболично, смешта га у оквире своје садашњости. Први пут драма је приказана 1960. године у Југословенском драмском позоришту. Селенић је у свом осврту[2] навео целокупну поставу. У редитељско-хорском саставу нашли су се Предраг Бајчетић, Никола Симић, Александар Сибиновић, Беким Фехмиу, Мирослав Бјелић. Сценографијом се бавио Миленко Шербан, костимима и маскама Мира Глишић. Ликове су тумачили: Стојан Дечерлић (Едип), Петар Словенски (Ијон), Марија Црнобори (Јокаста), Миодраг Радовановић (Тиресија), Соња Хлебш (Сфинга), а хоровођа је био Милован Ајваз, коме је, по мишљењу Слободана Селенића погрешно додељена улога.
Прва штампана верзија Христићеве драме Чисте руке из 1962. године има и пролог који говори антички песник Ијон, док је у последњој верзији из 1982. године тај пролог изостављен.
О приступу антици писаца двадесетог века, сам Христић је заступао мишљење да је мит једна константа којој се увек треба враћати у односу са савременим светом.
Управо је у лику Едипа оживео старо питање људске судбине али у модерном окружењу – где човек има избор за деловање. У том моменту када је индивидуа свесна да својим избором утиче на даљи ток свог и туђих живота, настаје драмски заплет за човека модерног доба који у својих десет прстију тај избор и држи, а све у циљу очувања моралне чистоте. Преневши једну ситуацију из антике на сцену, Христић је суочио модерног гледаоца са давно постављеним питањем морала у сваком деловању. Треба напоменути да су даске и сам простор позорнице за њега изузетно жив простор: „контекст у коме се просуђују људски поступци и у коме човек добија своју праву меру суочен са великим елементарним силама живота…“.[3] Као коментар на стару, античку причу, Христић овом драмом пише непосредну судбину појединца. Тај појединац, за разлику од Софокловог, није суочен са божанским, но више са рационалним нитима судбине у којој се од њега, готово безличног, тражи учествовање у току те судбине. Сам наслов драме отвара рекреацију старог мита у новом руху. Питање учешћа обавезно повлачи питање деловања човека. Неминовно, свако деловање оставља за собом и добре и лоше последице. Сваки посао у некој мери запрља човеку руке. Зато, Христићев Едип, млад и неискусан пред силама живота своје руке крије не би ли остале чисте. Његове руке су, видећемо, не само чисте, него и празне, над чијим длановима лебди питање морала коришћења тих руку.
Кроз читаву драму, аутор тражи од Едипа да дела, да изабере, да каже, да упрља своје невине руке, да нешто учини. Док је Софоклов Едип из незнања своје руке запрљао, имао је за собом одлучне чинове једне индивидуе; модерни Едип одбија да било шта учини, одбија могућност било какве одговорности. Христић је препознао у модерном човеку нит страха од одговорности и покушао да га суочи са тим. Зато је и ова ревитализација једне драме потребна данас, више од пола века касније. Како је тематски настала наслањајући се на Софоклову драму, за сходно је осврнути се на кључне разлике та два драмска света, што је концизно приказано у студији Петра Марјановића: Његово време није време митске радње о којој Пролог говори (…) него знатно касније, вероватно у четвртом веку пре Христа. Померање времена радње писац наглашава различитим упућивањем на филозофске и књижевне прилике које се непосредно односе на четврти век пре Христа, а које се тичу Едипа и његових саговорника. [4] Иако користи лик Песника Ијона (алузија на Платоновог Ијона), анахронизам је овде јасно уочљив, те лик Христићевог Ијона није окарактерисан као Платонов. У њему не видимо дуалност Платоновог виђења глумачке уметности као свесног заноса. „У Чистим рукама Ијон је режимски песник, који ствара пригодне песме по упутствима Тиресије (…); не скрива да пише и ‘праве песмe’, али остаје нејасно да ли те песме неће нико да слуша, или их опрезни Ијон није ни показивао јавности.“[5] Лик Ијона такође у себи садржи нит моралних одлука о делању, моралну способност одраслог човека да прихвати одговорност за своја дела, што видимо пре свега у том нејасном скривању његових правих песама од јавности, а тиме и скривању његовог правог мишљења. Иако поданик режима, недовољно јаке личности да наглас своје мишљење и каже, Ијон је лик који индиректно и песнички износи морално-филозофске тезе. Кроз лик Ијона као песника, паралелом Христић провлачи и своје ставове:
ИЈОН: Ја само посматрам људску природу, а овако могу да је посматрам изблиза. Њене кривице и невиности, њене чисте и прљаве руке. Када бисте ви само знали како све то не значи ништа, стидели бисте се да употребите реч крив.
ЕДИП: Али за шта сам ја крив? Моје руке су чисте.
ИЈОН: Како је све то апстрактно? Горе од Тиресијине филозофије. Чисте руке, прљаве руке, крив, није крив. Игра се игра до краја, и само онај ко игра може да каже да има руке – чисте или прљаве. Ви бисте хтели да имате руке? Чисте? Погледате своје руке, а оне чисте. Или, погледате своје руке, а оно руку нема. Само празна чистота. Нема их. Никада их није ни било. Само чистота. Празна. Празна.[6]
Управо на овом месту у драми, на почетку трећег чина, видимо сублимацију читавог мотива драме. Мотива који је ваљано позајмљен из анитчке колективне драмске традиције и уплетен у неко друго прошло време, а суочен у времену са модерним човеком. Лице у лице. Човек и његове руке. Шта чинити са њима? Чинити ли уопште? Негде у том сналажењу човека између традиције и сувремености, словеначки песник Томаж Шаламун је дао свој осврт на мотив одговорности у збирци Покер из 1966. године: и шта реч да ради са њом/ није потребна сунцу на његовом заласку[7]. Остајемо ништавни у односу на судбину, и сва одговорност нема више јаку вредност у нашим малим чињенима, на крају дана. Па ипак, у тим чињењима ми додирујемо наше време, макар врховима прстију. Ипак, имамо руке у тим чињењима, у њима држимо ма какву одговорност и то Христић жели да напомене сувременом човеку. Како чин за собом повлачи одговорност, руке никада не могу бити потпуно чисте. Тако је и у књижевној критици примећена веза и често повлачена паралела између ове Христићеве драме и Сартрове драме Прљаве руке из 1948. године. Поређењем ова два дела, већина критичара јесте указала управо на мотив одговорности, односно, на мотив оправдања одређених деловања кроз призму морала у датој издвојеној драмској слици. Христићев Едип ипак својим рукама додирује мало прашине, када поступа по Сфингином савету и изриче лаж о убиству. То је моменат драмског преокрета, када се драмски јунак налази лице у лице са одговорношћу. Изузетно је важно схватити да је аутор драме читаоца и гледаоца сместио у један простор са набујалим дешавањима, филтрираним баш да се суоче са оним питањима које гледалац и читалац у себи већ носи. Исто тако је поставио и Едипа у драми.
Христићев Едип се налази у, за њега, новом и чудном свету, зато и јесте приказан као наиван и невин лик. „Изгубивши свој свет (ЕДИП: имао сам свој свет и ви сте ми га осузели), а не прихвативши тебански, Едип не може да се оствари као друштвено биће и ишчезава у празнини своје чистоте“.[8] Управо у том неснађеном лику, у туђини, у свету који га притиска са свих страна, буди се отпор који се претвара у само одсуство чињења. Основни драмски сукоб се плете на тој основи, а видећемо, притисак света Христић је дао кроз лик филозофа и пророка Тиресије, такође узетог по узору на античке пророке и филозофе. Прагматично и оптимистично обојен дух једног филозофа, износи овоземаљске ствари као активну нужност човекову и бива главни покретач драмске радње. У трећем чину „брани став о неопходности ангажовања и сазнање да се слобода не садржи ни у ‘да‘ ни у ‘не‘ и има изузетно право да, после Едиповог нестанка, изговори последње и најживотније речи драме: ‘остало нам је да живимо‘“.[9] Доводећи у средиште драмског заплета питање морала деловања и деловања уопште, Јован Христић се осврће и на слободу у друштву тоталитарног уређења, што видимо у организацији свечаноти поводом проглашења новог краља:
ГЛАСНИК: Припремити трг испред палате. Позвати угледне грађане. Извршити потребна обезбеђења.
ТИРЕСИЈА: Знаш кога треба позвати на свечаснот?
ГЛАСНИК: По списку за данашњи ручак?
ТИРЕСИЈА: Ти више нису поуздани. Потребни су ми нови извештаји.[10]
Сусрет индивидуе и друштва је увек актулено питање на које ова драма подсећа. Ти сукоби су у овој драми у форми непосредности у разговору између ликова, са митским карактеристикама у исказивању пророчанства, а потом и његовом испуњењу. Међутим, Христић је Едипа ипак приказао као човека чистих руку и старо пророчанство се није испунило.
Када је реч о самој композицији драме, ваља се осврнути на оно што је кључно за обликовање драмског сукоба и главног мотива. Марјановић наводи да су дидаскалије штуре и то истиче као добар знак за композицију. Ипак, уводна дидаскалија је богатија:
Пред градским вратима Тебе. Небо је плаво и јасно, медитеранско небо пред којим се све претвара у очигледне истине. Сфинга и дечак.[11]
Када говоримо о мотиву чистих руку, мотиву делања човековог и одговорности која остаје у рукама, ова дидаскалија заслужује засебну анализу. Смештена одмах испод наслова драме, као поднаслов, уводи читаоца/гледаоца у само средиште радње. У тој слици као да је сажета проблематика читаве драме. Имамо невиност чистих руку једног дечака, којем је свет још увек велика и недокучива загонетка, а пред којом стоји у необавези да на њу одговори. И све под небом света, као огледалом иза којег је оно старо, ванвременско пророчанство. А у средишту је човек у својој садашњности. Неосимболиста, попут Лалића, се ослања на Елиотово начело историје, „не само онога што је прошло у прошлости, већ и онога што је садашње у прошлости“.[12]
Христић ревитализује митску причу и античку драму и тражи управо оно данашње у њој. Зато Христићев Едип није митски јунак којег кроз живот води судбина, но модеран човек који све ради (или, не ради) са својим рукама. Човек са могућношћу избора. Та могућност га ставља насупрот свету и заммишљеној судбини, а драма се плете управо на моралним начелима, где човек сам кроји свој идентитет и интегритет у односу на митски искључиво судбинско предсказање. Ова драма је „више филозофска расправа преточена у дијалог, а огрнута митом“.[13] Ипак, нешто више од пола века након настанка драме, сходно све више индивидуалистичким борбама савременог човека, може се размислити поново о њеном значају.
ФОТО: приватна архива
[1] Христић, Јован. позоришни памфлет „Поводом чистих руку“
[2] Селенић, Слободан. „Едипово и наше питање“. Драмско доба: позоришне критике: 1965-1978. Нови Сад, 2005, стр. 217.
[3] Христић, Јован. Студије о драми. Београд, 1986, стр. 12-13.
[4] Марјановић, Петар. „Неокласични драматичар“. Записи театролога. Нови Сад, 2006, стр. 16.
[5] Исто, стр. 17.
[6] Христић, Јован. „Чисте руке“. Јован Христић. Нови Сад, 2016, стр. 104.
[7] Шаламун, Томаж. Песме = Pesmi. Београд, Народна књига. Стр. 13.
[8] Марјановић, Петар. „Неокласични драматичар“. Записи театролога. Нови Сад, 2006, стр. 20.
[9] Исто, стр. 22.
[10] Христић, Јован. „Чисте руке“. Јован Христић. Нови Сад, 2016, стр. 97.
[11] Христић, Јован. „Чисте руке“. Јован Христић. Нови Сад, 2016, стр. 77.
[12] Стојановић Пантовић, Бојана. „Христићеви узлети имагинације и сазнања“. Јован Христић. Нови Сад, 2016, стр. 11.
13 Маричић, Гордан. Од Едипа до Едипа.Свеске, часопис за књижевност, уметност и културу, 2008/87, стр. 221.
ФОТО: Лична архива
Остави коментар