Аутор: Владимир Папић
Условљеност животним околностима испуњеним страшћу и патњом, од рођења у салцбуршкој протестантској мађарско-чешкој породици у којој предмет његове пожуде бива рођена сестра Маргарета, уживања у наркотицима[1], све до описивања ратних страхота у којима се и сам обрео (и страдао), умногоме обележава поезију Георга Тракла. Иако не можемо поуздано говорити ни о његовим поетским прецима[2], ни о настављачима, несумњиво је да „без Траклове поетске имагинације у стиховима и у прози – по степену радикализма – не би било ни француског надреализма, ни многих других песничких, прозних, па ни уметничких пројеката у протеклом веку, а ни у савременој књижевности“ (Стојановић Пантовић 2019: 39).
Када је о нашој књижевности реч, пре свега можемо говорити о везама овог песника са српским експресионистима – „негде можемо говорити о непосредној рецепцији и својеврсном упливу, док другде може бити речи само о типолошким сродностима, али и упадљивим разликама“ (Исто: 50). Почевши од типолошких аналогија са Лириком Итаке Милоша Црњанског „где преовлађује цинично слављење пораза из нихилистичке перспективе, разградња и оспоравање индивидуалности, слављење деструктивних моћи човека, саркастично обраћање нацији и (лажним) ауторитетима, визији мртвих сабораца“ (Исто: 49), преко Дневника о Чарнојевићу и фасцинације „дионизијским и чулним осећањима, а такође и еротским ситуацијама, крвљу и црвенилом“ (Исто: 56) заједничким како за Траклову, тако и поетику Растка Петровића, у нашу модерну књижевност упливава и мотив инцеста, који умногоме обележава опусе Георга Тракла и Момчила Настасијевића.
У Тракловој поезији инцест је означен као препрека која онемогућава природно еротско сједињавање мушкарца и жене, као грех који мора да се искупи посредством Девице Марије – у песми Кривица крви (Blutschuld – наслов означава варијацију појма родоскрвнуће), где је страст јача од страха пред небеском казном:
Јер наша срца грешно и даље звуче,
Ми јецамо, Опрости нам, Марија, у Твојој милости! (према Bradić web)
С друге стране, Момчило Настасијевић комбинује утицаје европске драме са српским (претежно женским) фолклором.[3] Инцест у његовој поетици потврда је прародитељског греха (и родитељског услед силовања и самоубиства), а сама његова реализација није ни потребна – довољна је жеља као предсказање апокалипсе, коју смрт преступника спречава и свет поново доводи у хармонију. Драма, иако у српском (насупрот европском) експресионизму маргиналан жанр, у случају Настасијевића даје врхунске домете, колебајући се између различитих форми и поетика – од симболистичке до (постекспресионистички) натуралистичке, аутор врши преобликовање топоса инцеста[4] и „метафизичке међусобне жудње мушкарца и жене која се не окончава спокојем већ тескобом, лудилом, проклетством и злочином“ (Стојановић Пантовић 1998: 142).
Аутор приказује судбину Романа и Магдалене у (музичкој) драми из 1936. године – Код „Вечите славине“[5]. Како срца Траклових лирских субјеката „и даље грешно жуде“, Настасијевић такође приказује како се „биолошко, натуралистичко наслеђе затроване крви преображава у параболу о неуништивости телесне жудње која одводи јунаке и јунакиње Момчила Настасијевића у злочин и смрт“ (Исто: 143). Бојана Стојановић Пантовић говорећи о Траклу такође примећује да је „помало извитоперена сексуалност увек повезана са лудилом и убиством“, чиме се „злочин и убиство идентификују са готово еротским ужитком, а убица са жртвом постајући тиме једно и нераздвојиво“ (Стојановић Пантовић 2019: 45). Сестра је за Тракла истовремено демонско и божанско биће, „двојник, анима, саучесник у добру и злу, љубавница и мајка, извор искупљења, али и сагрешења“ (Белић 2014: 15), а полно спајање са њом је знатно више од задовољења пожуде, оно представља ослобађање од земног, пролазног и егзистенцијалног.
У драми Код „Вечите славине“ ликови симболизују одређена, деструктивна, душевна стања која јесу ослобађање на известан начин – од еротских преко лудачких до злочиначких. Они бивствују унутар митског времена и простора крчме, која је, према Лотману псеудокућа, а за Магдалену место које више није ни дом, нити је она на њему више она. Роман је из своје доброте „сестру у њој убио“ и начинио је вереницом, да би се стање света из хаоса у хармонију преобратило тек са њеном смрћу, у епилогу, када она поново постаје Романова сестра. Преступ не обележава трагиком само животе њих двоје, читава заједница је угрожена, мужеви, затрављени под утицајем Магдалене, постају неверни својим супругама и међусобно се убијају. Постапокалиптична слика управо „отвара“ ову драму, у прологу видимо средовечне синове Радича Сирчанина и Марка Подољца, још један пар симболичких близанаца, који се враћају на место злочина одиграног у време пре њиховог рођења, да би помирењем успоставили хармонију унутар свог света.
Такву констелацију нам нуди и српска народна поезија – ваљало би овде поменути и песме о пошљедњим временима, пре свега Свеци благо дијеле, где се апокалипса доводи у везу, како са нарушавањем социјалне и породичне хијерархије у виду непоштовања родитеља, брата и кума, тако и са градационо најтежим греховима у виду родоскрвнућа, то јест, да „ђевер снаси о срамоти ради, / а брат сестру сестром не дозива“ (СНП II, 1), где се са плана индивидуалног кажњавања због греха прелази на план колективне казне, какву познаје и античка трагедија, према којој је Едип крив за избијање куге. Лик Ћопе јесте резонерски у Настасијевићевој драми и он иступа као представник традиционалног морала, и, подсећајући на антички хор, Магдалени говори: „Буди ти њему ко и свака брату свом, па много и то“ (Настасијевић 2019: 128). Прекршај табуа доводи до потпуне пропасти заједнице и „два ножа у два тела“, трагедије наговештене звуком флауте. И сам Ћопа се убија, у немогућности да грех спречи. У Тракловој песми Сан зла такође су повезани инцест и мотиви апокалипсе – брат и сестра не скривају своју пожуду док су око њих губавци који труле, док у песми Мир и ћутање истовремено искрсавају песничке слике жудње за сестром и телесног распадања.
У песми Псалм Геогр Тракл говори: „Туђа сестра се опет јавља у нечијим злим сновима“ (Тракл 1990: 52). Мотив сна у авангардној књижевности има повлашћени положај, док је у Тракловом случају песништво лични отисак сна, а потискивање пожуде бива нешто зло, недозвољено, табуизирано, граница која се не сме прећи, па је чак и у сфери ониричког то нечији „туђи“ грех[6]. Тако се и у Настасијевићевој драми инцест наговештава пророчким сном и вечитим питањем: да ли морамо бити брат и сестра само због тога што имамо исте родитеље?[7] Тета Тина тражи Романову руку, а када јој да леву, женски део свог бића, стресе се од грозе и у заносу изговара: „Снило се мени – из две утробе, још нерођено, а састављају се две руке!…“ (Настасијевић 2019: 132).
Поред декоративно-фолклорних мотива, који су код Тракла фаунални и показују човекову анималну природу, а код Настасијевића флорални, аркадијски, сасвим супротни од драмских сукоба који се дешавају под њиховим окриљем, значајно је и појављивање флауте (die Flöte). Момчило Настасијевић у потрази за „матерњом мелодијом“ лику романа даје овај музички инструмент[8]. Код Тракла такође постоји изузетан значај овог инструмента, повезујући се преко њега, како са добрим пастиром Христом, тако и са прапесником Орфејем, Тракл гради свој „изгубљени рај“, који истовремено наговештава апокалипсу. Мотив флауте се у „Вечитој славини“ појављује у њеном прологу и епилогу, где се чује њен звук и сугерише физичко постојање Романа, иако едиповски изопштеног и проклетог. Стеван Брадић, када говори о мотиву братско-сестринског инцеста у Тракловој поезији, истиче следеће: „Коначна последица кривице је прихватање казне, која овде није кастрација, како бисмо можда могли на основу Фројдове анализе очекивати, већ смрт“ (Bradić: web). Епилог у ком се Магдалена, Романова вереница која изнова постаје сестра, враћа на „место злочина“, где умире стапајући се у поменуто једно са звуком Романове флауте (који прати и који је можда само опсена), умногоме подсећа на Траклову песму Гродек:
Утихнулим лугом тетура сестрина сјена,
Она иде да поздрави духове јунака, главе што крваре;
А тамне фруле[9] јесени у трски тихо брује. (Trakl web)
Такође је и мотив цвећа значајан за поетике оба аутора. У песми Озарење, Тракл тематизује Новалисов плави цвет испод пожутелог стења (спајајући мушки – плави принцип са бојом љубоморе услед недостижности), реликт романтизма у својој авангардној поетици богатој интертекстуалношћу. Он је истовремено и „тамна песма од мака пијана“, екстаза онога који чека ону испред чијих ногу се отварају гробови мртваца. Поноћни венац од „љубичица, жита и пурпурног грожђа“ такође је повезан са лирским субјектом – „година оног који гледа“ (Тракл 1990: 111). У Настасијевићевој драми цвеће се помиње у првом чину, када Магдалена, у немогућности да оствари емотивну и еротску везу са другим мушкарцима, услед инцестуозне препреке, Роману жели да да цвеће које су други убрали за њу. Оно постаје дар за „нечијег туђег брата“. Сама игра завођења носи у себи призвук преваре карактеристичне за народну лирску поезију – она своје просце вара да постоји један редак цвет који мора сама да убере, да би од њих побегла. Цвеће би требало да добије онај коме није намењено, оно постаје опогањено, а затим и изгажено – што је сигнал неизоставне пропасти. Роман жели да прихвати и изгажено цвеће, чиме симболички прихвата свој грех и трагичну судбину.
Простор и преступ су још једна повезница између ова два аутора. У песми Хелијан рушевине „празног дома својих отаца“ су место на ком лирски субјекат чека сестре, које су:
отишле далеко: белим старцима.
Ноћу их спавач нађе под стубовима у трему,
на повратку са тужних ходочашћа.
О, како им је коса препуна блата и црва,
док он ту стоји на сребрним ногама,
а оне помрле излазе из голих соба. (Тракл 1990: 66)
Из дидаскалија у прологу сазнајемо да су место радње рушевине трошних кућа, где је „врвело туда у своје време“. На крчми су, поред замандаљених и иструлелих прозора и врата, остали само трагови натписа „Код вечите славине“. Чује се звук флауте и сазнаје да је Роман и даље жив и борави у рушевинама. У епилогу долази до врхунца трагичке радње и његов боравак схватамо као чекање судбине. Тежина инцестуозног греха је већа од свих других, те Магдалена проводи двадесет година на робији по признању да је одговорна за убиства, и двадесет година потуцајући се по свету, као Едип, Павле Кесаријски и „находи“, у покушајима да првобитни грех окаје. Управо то време унутар рушевина Роман проводи чекајући сестру, на сребрним ногама своје флауте, јединог знака да је жив – да би се она са искупљеничког путовања вратила са „косом препуном блата и црва“ и умрла, поново успостављајући хармонију. Магдалена долази слепа и на штакама и Сирчанин и Подољац, који је препознају, не знају да ли му долази као вереница и сестра, док јој не виде лице: „И ведра у лицу, као дете – сушти он!… Једном га само видех!… Сестра је то сестра, не вереница!…“ (Настасијевић 2019: 161). Анимус и анима, две половине андрогиног бића, поново се препознају и спајају, а након њене смрти и даље се чује звук флауте у даљини.
Мотив инцеста, заједнички за стваралаштво Георга Тракла и Момчила Настасијевића, вероватно у свом појављивању условљен сличним животним и породичним околностима (иако далеко од инцестуозне дневничке белешке, како истиче С. Брадић), показује утицај овог немачког песника на српски експресионизам у његовом пуном потенцијалу. Иако увиђамо извесне разлике у начину обраде мотива инцестуозне љубави код ова два аутора – „код Тракла је она у већој мери еротизована, код Настасијевића пак, ослобођена скоро сваке телесности и платонска, као потврда прародитељског греха и казна за плотску љубав која се оличава у жудњи“ (према Стојановић Пантовић 2019: 59), он се показао као савршен мотив за приказивање унутрашњих сукоба унутар јединке, човеков живот на ивици преступа, истовремено задовољење Ероса и Танатоса, потребу за испуњењем деструктивне жудње упркос неминовној пропасти и сазнању да се свет мора вратити у стање хармоније и уништити или вечно протерати преступнике за које је искреност у покајању немогућа јер је страх слабији од жудње.
Коришћена литература и извори:
Бабић 2009: Сава Бабић, Моје новеле: антологија мађарске новеле, Нови Сад: Прометеј, 2009.
Белић 2014: Бојан Белић, „Георг Тракл – странац на земљи“, предговор у: Тракл 2014.
Bradić web: Stevan Bradić, Figura sestre u Traklovom pesništvu, na sajtu:
http://rizom.rs/2020/04/13/figura-sestre-u-traklovom-pesnistvu/.
Вучковић 2014: Радован Вучковић, Модерна драма, Београд: Службени гласник, 2014.
Настасијевић 2016: Момчило Настасијевић, „За матерњу мелодију“, у: Српско међуратно пјесништво, прир. Ранко Поповић, Андреја Марић, Источно Сарајево: Завод за уџбенике, 2016.
Настасијевић 2019: Момчило Настасијевић, Драме, Горњи Милановац: Библиотека „Браћа Настасијевић“, 2019.
Стојановић Пантовић 1998: Бојана Стојановић Пантовић, Српски експресионизам, Нови Сад: Матица српска, 1998.
Стојановић Пантовић 2019: Бојана Стојановић Пантовић, „Георг Тракл и српски експресионизам“, у: Чист облик екстазе, Краљево: Народна библиотека „Стефан Првовенчани“, 2019.
Тракл 1990: Георг Тракл, Изабране песме, превео и одабрао Бранимир Живојиновић, Београд: Српска књижевна задруга, 1990.
Тракл 2014: Георг Тракл, Земља сна, превео и приредио Бојан Белић, Београд: Службени гласник, 2014.
[1] Говорећи о ауторовом мађарском пореклу занимљиво је поменути и писца с почетка ХХ века, Гезу Чата (Csát Géza), родом из Суботице, изузетно модерног књижевног израза и вредног приповедачког опуса. Чат је по занимању био лекар, али за разлику од Чехова, Змаја и Лазе Лазаревића, обележен је трагиком свог порока – морфијум је почео да користи 1904. (Бабић 2009: 315). Након неколико безуспешних покушаја суицида убија супругу и коначно завршава са сопственим животом. Постхумно објављени Дневник морфинисте (у најновијем издању ИК Лом под насловом Дневник 1912-1913) сведочи управо о томе.
[2] Условно су преци По, Бодлер и Рембо, док су настављачи Силвија Плат, Паул Целан, Дис, Миљковић…
[3] Поред Житија Павла Кесаријског и епских песама „Наход Симеун“ и „Наход Момир“ (у којој се директно тематизује инцест између брата и сестре), требало би поменути и прву Вукову збирку Српских народних пјесама, која међу породичним песмама садржи и оне које тематизују патолошке појаве, каква је и инцест.
[4] Мотив инцеста се појављује и у драми Маска Милоша Црњанског, која није експлицитно експресионистичка, али отвара раздобље авангардне српске драме, на чијем је трагу и Настасијевић.
[5] Настасијевић у својој првој (музичкој) драми Међулушко благо комбинује мотиве породичне и националне пропасти, где је прва обележена инцестом, да би касније посебно разрађивао поменуте мотиве, први у „Вечитој славини“, а други у Ђурђу Бранковићу (Вучковић 2014). Инцест се, такође, појављује као вид преступа и у неким од Настасијевићевих песама, на пример, Сестри у покоје и приповеткама, какви су Записи о даровима моје рођаке Марије.
[6] Фројд управо у Тумачењу снова помиње универзалност инцестуозних порива, објашњавајући Едипов комплекс.
[7] Писац одлаже сазнање о правој природи братско-сестринског односа Романа и Магдалене. Иако је Тина родила Романа, а Смиља Магдалену, они имају истог оца – газда Рапу, који је силовао обе жене. Јуродива Тина у својој визији имена деце и њихове будућности, вери их и пре самог рођења, што доводи до страха који проузрокује Смиљин бег и Рапино самоубиство. Роман и Магдалена су затим и у црквеним књигама забележени као близанци о којима је бринула Тина. Ћопа у покушају да промени ток судбине истиче сличност двогубе природе деце са њиховим оцем – Магдалена је добра као отац, док је Роман злотвор као отац.
[8] „Егзотика је нешто горе него пресадити целу биљку на тле где не успева. Она је, откинути пупољак у зачетку, да би вештачки за ноћ процветао. Има ту нечега основно нездравог“ (Настасијевић 2016: 305).
[9] Бранимир Живојиновић ово место преводи као: „свирале“ (Тракл 1990: 157).
О аутору:
Владимир Папић рођен је 12. маја 1998. године. Студент Одсека за компаративну књижевност са теоријом књижевности Филозофског факултета у Новом Саду. Добитник Награде „Боривоје Маринковић“ 2018. године и „Изузетне награде за успех у току студија“. Пише и објављује есеје и приказе у стручним и научним часописима. Подручја интересовања: компаратистика, старије епохе светске и националне књижевности, везе старијих епоха и савремене књижевности, историја драме, методика наставе књижевности.
Фото: приватна архива
Остави коментар