МУЛТИКУЛТУРАЛНИ АСПЕКТИ И ПОЛИТИЧКО-ДРУШТВЕНЕ ПРИЛИКЕ УОЧИ ПРИСАЈЕДИЊЕЊА ВОЈВОДИНЕ
Аутор: Дивна Додић
Иако постоји уврежено мишљење да је присаједињење Војводине матици Србији био плод вишевековних жеља и аспирација искључиво српског народа, а у појединим републикама бивше Југославије се као званично-пропагандни став том догађају даје асимилациона нота и придаје природа великосрпских претензија, историјске чињенице сведоче посве другачије.
Пре свега, ваља имати у виду неколико чињеница и других спознајно-историјских сазнања, које су неумитне и неупитне у оку објективног посматрача:
- Скупштина је у потпуности имала демократски карактер, са пропорционално заступљеним бројем делегата у односу на број становника и територијалне јединице, о чему ће касније бити речи;
- Скупштина је у потпуности имала мултинационални и мултиконфесионални карактер, имајући у виду да су, у складу са демографским проценама и подацима на основу ранијих пописа, у њој учествовали и равноправно одлуку доносили припадници свих националних заједница заступљених на том простору, и
- Дискусија, као и сама одлука, вођена је у строго и изражено демократском тону, без било каквих ауторитативних поступака било које заједнице, групације или лобија.
Када причамо о строгој фактографији, којом се нећемо пуно бавити у даљем току рада, из простог разлога непотребног замарања читаоца, морамо нагласити основне податке.
Велика народна скупштина Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи, одржана је 25. новембра 1918. године, а право гласа је имало 757 делегата, међу којима је чак било и 7 жена, што је имајући у виду оновременске друштвене околности, прилике и изразито патријахална схватања типична за тај врменски период, било не само изнад просека, него и авангардно у сваком погледу.
Демократичност се, дакако, огледала и у самом правилу гласања: могућност да већају о коначној одлуци и равноправно учествују у претходној расправи имали су сви Срби, Буњевци и остали Словени, оба пола са навршених двадесет година, што указује на поштовања свих демократских тековина и принципа који су актуелни и данас, век касније. Ови услови проглашени су прогласом објављеним 17. новембра.
Осим полне, националне и конфесионалне равноправности, испуњен је предуслов и територијалне распоређености, па су посланици бирани по општинама, у виду зборова или акламација, а тако да је долазио по један посланик на хиљаду грађана.
Коначно, у националном смислу, у раду и одлучивању, равноправно заступању закључака, као и доношењу истих, а кроз функционисање ове Скупштине, постојала је такође равнотежа у складу са тадашњом демографском сликом: од 757 делегата, 578 су били Срби, 84 Буњевци, 62 Словаци, 21 је био русинске националости, немачку националну заједницу представљало је шест делегата, руке за шокачке интересе су дизала тројица, а право гласа су мимо тога имала и два Хрвата и један Мађар.
Имајући у виду тадашње расположење већинског народа, али и популације на тим просторима у већини уопште, као и податке са пописа, евидентно је да не само да није реч о „великосрпском“ наметању воље и агресивној асимилационо-хегемонистичкој политици, како се то да прочитати у научним радовима у „комшилуку“, већ су другим заједницама начињени и одређени, никако за потцењивање, уступци.
Имена, презимена и биографија кандидата које су ушли у привремено формиране институције, претечу данашњих покрајинских институција, показују да ни ту није испоштована пропорција, односно да су кабинети сачињавани на уштрб реалне слике и српске заједнице у целости, како би се дочарала и створила слика јединства народа и народности на овим просторима, а у аспирацијама за придруживање новоформираној држави.
Данас, век касније, можемо извући не само одређене закључке, већ са одговарајуће историјске дистанце, у прилици смо да се бавимо и паралелама, односно да схватимо линију континуитета који постоји у односима Срба и других заједница присутних на овом простору.
Може се рећи, а то није усамљен став код свих објективних историчара, савременика и других тумача-лаика, да је Велика народна скупштина, као надасве демократски догађај, утабала стазу политици која представља трајну црту суживота и мултикултуралне слике Војводине, а која је у појединим периодима чак доживела и грубу злоупотребу, поново на штету српског народа.
Наиме, колико год се комунистички прваци, идеолози тог покрета на овим просторима и подстрекивачи ове оштре доктрине трудили да затру све што има национални или, још горе, слободарско национални предзнак, управо су тековине ове занемариване Скупштине искористили за неколико битних ствари у њиховом деловању:
- Форсирање приче о мултикултуларности АП Војводине, „где сви народи и народности живе сложно, као пример осталима“;
- Формирање органа АП Војводине по принципима привремених органа након Велике народне скупштине, са националним кључем који неретко није ишао на руку већинском народу, и
- Формирање АП Војводине као засебног органа управе, делимично по устројству Скупштине, што је касније доживело злоупотребе и отворене или чешће, нешто прикривеније, суптилне сепаратистичке тонове.
Иако смо деценијама били изложени идеји да историја почиње са седницом АВНОЈ-а, а завршава се у мају 1980. године, званични подаци ипак говоре другачије.
Исте злоупотребе аутентичне тековине Скупштине доживљавају и данас, када маргинални, али поприлично гласни политички или квази политички фактори, увијени у друге професије и наводни друштвени активизам, погрешно интерпетирају и парафразирају њене закључке, поруке и историјско наслеђе, без навођења историје, како би отворено промовисали и агитовали за квази творевину Војводину као самостални правни и државни субјекат.
Једна од највећих порука овог мултинационалног и мултиконфесионалног догађаја, а у светлу данашњих дешавања и друштвених прилика, свакако јесте да су 1918. године делегати, иницијатори и организатори Скупштине оставили авангардну поруку, далеко испред времена и далеко за будућа времена, можда и несвесно.
Правни и политички оквири које су тада успоставили, јесу најбоља, најпрецизнија и вероватно и једина тачна смерница како треба да функционише мултинационална Војводина.
Принципијелно гледано, показали су начин како се све заједнице могу интегрисати око вишег и значајнијег друштвеног улога, циља и значаја;
Како се могу испоштовати све специфичности и различитости, и уместо раздора направити јединство;
Како циљеви различитих заједница могу бити идентични и синхронизовани, а не ситно себични;
Како се различите заједнице могу пропорционално заступити и како се могу дефинисати услови заједничког живота, борбе и деловања;
Како присуство већег броја заједница може допринети јачању, а не разбијању државног и националног јединства.
Остави коментар