Мурат I и успон Османлија

Аутор: Проф. др Борис Стојковски

Мурат I (1362 – 1389) представља из много разлога, ван сваке сумње, најпознатију личност османске (турске) историје и за оне који нису историчари. То дугује чињеници да је био предводник турске армије у Косовском боју, који представља темељ целокупног српског идентитета и, уз светосавље, кључну одредницу свог српског постојања и битисања. Самим тим, слика овог османског владаоца постала је, на одређени начин, симбол непријатеља, односно оног другог у односу на српски колективни идентитет, традицију и памћење.

Међутим, колико је заиста широј јавности, односно онима који нису историчари, уопште познат Мурат I? Како би се дао целовити одговор на ово питање, мора се разумети, али и из много аспеката сагледати контекст успона и ширења државе Турака која је у историографији и традицији понела име Османско царство.

У турској свести, али и под утицајем доброг дела средњовековних аутора, као и модерних историчара, османски су владари називани једноставно гази, и у ХХ столећу ширила се међу османистима теза како је идеја светог рата, џихада, рата за ширење исламске вере била у центру целокупне државне османске идеологије. Ову теорију подупирали су и многи страни османисти, пре свих Паул Витек. Међутим, врло брзо овакав поглед био је озбиљно изазван од стране историчара и подвргнут изузетно великој критици. Оспорена је методологија, и уочено је да се оваква теорија не може сасвим засновати на савременим османским историјским изворима (за ранији период иначе крајње фрагментарним). Гази, односно газије, како су називани османски владари, су свакако имали и идеју Светог рата као један од покретача, али за успон Османског царства битно је познавати ипак целокупни политички, културни и демографски контекст Анадолије, као и предисторију византијско-турских односа.

Битка код Коседага (Кусадага) 1243. године означила је постепено опадање Турака Селџука и њихов селџучки султанат постао је вазал иранских Илханида. Монголско освајање и продор су такође значајно ослабили некада моћну селџучку државу. Сеоба Туркмена, физички снажног номадског народа, врло ратничке провенијенције, као и опадање султаната Рум почели су да мењају из корена слику Мале Азије. Анадолски беглуци који су ницали након опадања селџучке државе били су међусобно завађени и сукобљени. Међу њима се постепено истицао беглук Огуз/Оуз Турака на чијем се челу издвојио способни Осман.

Османов беглук се налазио најближе Византији, на најзападнијем делу турске Мале Азије, односно Анадолије. Османова опсада Никеје 1301. године, али још више и победа код Бафеона, где је поставио заседу и уништио византијску плаћеничку војску, довели су Османа на добар глас. Уједињење турских газија под Османом, како описује велики османиста Халил Иналџик дало је предуслов за касније стварање величанствене земље Османове и Османове династије, односно دولت عليه عثمانیه и خاندان آل عثمان‎.

Од почетка, хришћани су имали значајну улогу у Османској држави. Михал Гази – један од првих ренегата и конвертита, иначе погранични византијски заповедник који је прешао на ислам, је личност и истовремено парадигма колико је значајна могла бити улога хришћана у новом османском друштву. Мала Азија је почела да добија нови облик, па су тако Кастамонија, Карахисар, Денизли, као и други нови градови почели да ничу, док се на месту древних византијских и старовековних градова Смирне, Брусе, Манисе и других развијала једна нова цивилизација која је афирмисала персијске утицаје. Иконијум (Коња) је такође постао значајан град поново, и дошло је до споја исламског мистицизма, персијског језика и културе са ратничким туркоманским племенима.

Бурса је посебно била важан град и постала је седиште Орхана, Османовог сина, од 1326. године, када ју је освојио од Византије и претворио у своју престоницу. За овај град и овог владара везано је да је 1327. године започело ковање сребрног новца. У међувремену је 1331. године отворена медреса у тек освојеној Никеји (Изнику), некадашњем седишту Царства у егзилу. Само две године доцније (1333) велики путник онога времена, Ибн Батута је записао да је Бурса велики град са лепим базарима и широким улицама. Заиста, већ 1340. године и велики градски базар и безистан су изграђени у Бурси. Овај развој пратили су и велики спољнополитички и војнички успеси Орхана. Победа над Византијом извојевана је код Пелеканона 1329. године. Брак са Теодором Кантакузином Орхан је, на опште згражавање Грка, склопио, те је тако Јован Кантакузин за помоћ Турака у борби за византијски трон у другом грађанском рату (1341 – 1354) дао своју ћерку, а Османлије увео на светску историјску позорницу на велика врата. У Орханово време спадају и два највећа војничка успеха. Наиме, тврђава Цимпе је 1352. године дошла у турске руке, а Галипоље су заузели коначно 1354. године и тиме су Османлије на Балканском полуострву добили своје прве две сталне тврђаве, прешавши тако у Европу. Будући да се и Србија краља и цара Стефана Душана такође мешала у унутрашње прилике у самом Византијском царству, српске су трупе, у биткама код Стефанијане 1344. године и код Димотике 1352. године доживеле два тешка пораза. То су били први сукоби Срба и Турака, у овим биткама у контексту грађанског рата, а доживеће свој врхунац у време Орхановог сина, наследника и јунака ове приче – Мурата I.

Син Орхана и Нилуфер, претпоставља се Гркиње пореклом, Мурат I, није био први кандидат за трон свога оца. Сулејман, његов старији брат је требало да буде наследник, али је умро 1354. године. Сулејман је био изузетан војник и у историји је остао упамћен као освајач Цимпе и Галипоља. На тај начин Мурат I је постао следећи османски владар, трећи у низу ако се прати од оснивача династије Османа. Већ уочи доласка на престо покренуо је велику и важну акцију захваљујући којој је већ оставио значајан траг. Мурат и његов васпитач, и потом одани војсковођа Лала Шахин били су већ 1361. године у офанзиви на Једрене, главни и највећи град оновремене Тракије, богатог византијског региона. Њихова тактика је била да обезбеде прекид снабдевања и комуникација, самог града, а уследило је и освајање мањих тврђава у долини Марице. До краја 1361. године Једрене је највероватније освојено, и захваљујући Мурату I од славног античког Хадријанопоља стигло се до турског града Едирне – Једрена, нове престонице Османове државе. Истини за вољу, на основу извештаја западних и византијских писаца поједини историчари сматрају да су Једрене можда тек 1369. године пале под турску власт.

Коју је титулу носио Мурат I? Емир,  газија или султан? Судећи по податку који 1388. године даје Ахмеди, као и поједине серије Муратовог новца, он би могао бити први османски владар који је носио титулу султан. Међутим, постоје озбиљне сумње у ово, те до данас низ историчара сматра да је то ипак његов син Бајазит. На Муратовој тугри (печату) чита се само Murad bin Orhan, Мурат син Орханов, док је Бајазит додао у своју тугру и титулу хан. Мурат је без сумње један од најзначајнијих османских султана,  и свакако највећи султан до Мехмеда Освајача, који је срушио Византију и заузео Константинопољ. Освајач Румелије и владар 1362 – 1389. године, у време када је Мурат I на престолу уследила су највећа европска освајања Турака. Јаничари, девширма и диван су уведени у османсу државу. Мурат I је био велики реформатор и ратник.

На самом почетку своје владавине Мурат I је имао водити борбе у Анадолији до 1365. године, када је успео да учврсти своју власт над владарима анадолских беглука. То је покушао да постигне и војним и династичким путем. Принцеза из Гермијана постала је тако жена Бајазита, и на тај начин део Гермијана је ушао у састав Муратове земље. Брачна политика и освајања у Анадолији имали су врхунац у његовом односу са Караманидима, када се његова ћерка Нилуфер удала за Алаедина караманидског владара. Међутим, Алаедин није поштовао свог таста. Стога је 1386. године уследио војни поход Бајазита на Караман, Бајазит постаје Yıldırım – Муња, надимак који је стекао због истакнуте улоге у победи над Караманом и владарем Алаедином, својим зетом. Припајање Теке, Хамида и делова Карамана били су завршни чин Муратовог ширења у Анадолији.

До 1369. године потчињена је цела централна Тракија, Филипопољ (Филибе, данас Пловдив). Нова престоница Једрене – Едирне (Хадријанопољ) постала је и седиште нове велике и значајне административне јединице која је названа румелијски (римски) беглербеглук. Ову ситуацију искористили су Амадео Савојски и господар Лесвоса, Франческо Гатилуцио, који на кратко освајају Галипоље, али онда се десио велики преокрет. Судбоносна 1371. година и Маричка битка оставила је бројне последице по Турску, Византију и цео Балкан. Погибија краља Вукашина Мрњавчевића и деспота Јована Угљеше отворила је Турцима пут кроз Балкан, а цела Македонија им се отворила као на длану.

До 1375. године Турци су продрли код Самокова. Истовремено су им на руку ишли и унутрашњи сукоби у Византији. Грађански ратови у Византији, а посебно заједничка буна Сауџи Челебије и Андроника IV (1373 – 1376), били су чист добитак за Турке. Као знак захвалности за турску помоћ, Андроник је Галипоље предао Турцима, међутим, легитимни цар и отац Андроника IV, Јован V Палеолог, повратио је Галипоље, али се тада десио догађај од кључног светско-историјског значаја. Наиме, 1379. године Византија постаје вазал Османске државе, светско царство, универзална хришћанска империја постала је вазал младе државе средњоазијских Туркомана. Да несрећа буде већа, Чандарли Кара Халил Хајредин паша блокирао је Солун 1383. године, те је уследио пад другог града Царства 1387. године, који је све до 1403. био по први пут под Турцима.

Свакако је овај османски владар најпознатији због своје балканске политике. Пад Ниша и Сердике 1385. године означио је његов продор у унутрашњост Балкана и довео Турке у директан и отворен сукоб са српским земљама – Моравском Србијом кнеза Лазара и Босном. Бој на Плочнику 1386/7. године представљао је српску победу над Османлијама. Акинџије су, наиме, пљачкале, па је уследио изненадни српски напад и тријумф над Турцима. Конфликт са Босном последица је међусобица и сукоба српских владара. Између босанског краља Твртка I и зетског господара Ђурђа II Страцимировића Балшића беснео је рат. Лала Шахин је стигао у помоћ Зети, након чега је дошао и шоход на Захумље, а из извора дознаје се како се проширио страх у Дубровнику.

Битка код Билеће 1388. године означила је крај овог похода, и пораз Лала Шахина од војводе Влатка Вуковића. Ова победа оставила је велики траг и на стећку овог босанског великаша остао је записан епитаф:

Асе лежи добри чоек Влатко Вуковић. Војвода Влатко је први побиједио Турке код Билеће 27. августа 1388.

Као што је надалеко познато,  Мурат је скончао свој живот на Видовдан, 15. јуна 1389. године. Косовска битка је оставила бројне њене последице. Србија јесте на бојном пољу одолела Турцима, али је постала њен вазал, услед немогућности да се супротстави нарастајућој сили. Остаће, међутим, забележено да је једини султан који је погинуо у бици био управо Мурат I, један од утемељитеља османске моћи, који је погинуо у борби са српском војском. Постоји више верзија о његовој погибији и када се анализирају извори намеће се питање је ли турски владар погинуо у бици или после битке. Османски, грчки, латински и српски извори нису унисони. Било како било, Мурат I је од српске руке, могуће Милоша Обилића или неког већ српског витеза, скончао свој живот и вишедеценијску успешну владавину.

Женио се више пута, у његовом харему биле су, између осталих, Гулчичек Хатун, Бајазитова мајка, као и Тамара Бугарска, а захваљујући том браку део Бугарске је потпао под његову власт. Наследио га је Бајазит I, који је можда још у току Косовске битке погубио брата Јакуба. Мурат I остао је упамћен као падишах (глава краљева на персијском),  шехид (мученик за веру) и до данас је остао упамћен каоخداوندگار,  Khodāvandgār (I. Murad, Murad-ı Hüdavendigâr) – суверен, владар. Можда је био  и први سلطان (султан, од речи ауторитет, моћ).

Мурат I је спровео и низ значајних феудалних промена. Sürgün – планско пресељавање Туркомана на Балкан спроводио је нарочито у првим годинама владавине. Укључивање у тимарски систем хришћанских великаша помогло је у освајању Балкана, али и у јачању војних потенцијала. Кара Халил Хајредин паша пре 1387. године основао јаје – пешадијске јединице. Још битније је што је управо Мурат I 1370. или раније основао јаничаре (yeni çeri – нова војска). Мурат I је, наиме, увидео да је неопходна војна реформа, али и спречавање побуне у дотадашњој турској војсци те је увео јаничаре. Увођење осамдесетих година XIV века институције девширме (данак у крви) био је механизам попуне војних јединица јаничара, будући да су, иако су имали велике привилегије, јаничари били формално робови султана. Кара Халил Хајредин паша био је први врховни судија – кадиаскер и de facto први велики везир. Уведена је и институција беглербега, а први румелијски беглербег је био Лала Шахин паша, Муратов васпитач.

Мурат I Hüdavendigâr је без сумње био један од најмоћнијих османских владара раног периода, добар војсковођа, стратег и велики војни и административни реформатор. Ако су Осман и Орхан ударили темеље моћи нове државе, Мурат I Hüdavendigâr дао је огроман допринос да у деценијама након њега Османско царство постане интерконтинентална сила. Остаће упамћен и као једини турски султан који је свој живот оставио на бојном пољу, у Косовском боју против српског кнеза Лазара на Видовдан 1389. године.