Мустафа Голубић – између стварности и мита

МУСТАФА ГОЛУБИЋ – ИЗМЕЂУ СТВАРНОСТИ И МИТА

Аутор: Мср Огњен Карановић, историчар

У историји српског етноса, као и у повесницама многих национа, постојале су личности чије би делатности могли да припишемо улогама достојним знаменитих антихероја у различитим античким драмама. Под утицајем „масовних медија“ и феномена „телевизијске уметности“, као и популарне књижевности, у наведеном смислу, а нарочито последњих дана, посебно се издваја име чувеног „црнорукашког“ активисте и потоњег агента совјетских „тајних“ безбедносно-обавештајних служби – Мустафе „Мујка“ Голубића. Све чињенице које су познате о његовој биографији умногоме су спорне, на тренутке и невероватне, па и филмско-жанровски фантастичне. Без обзира на поменуто, ни седам и по деценија након његове смрти не престаје изузетно интересовање академских кругова интелигенције, књижевне и уметничке заједнице, као и најширих слојева јавности српске, балканске, па и светске популације за живот овог, по многима хазардерског јунака и антијунака савремене планетарне политичке збиље у којој је путем својих активности оставио великог трага. Са друге стане, опште је познато да биографија Мустафе Голубића садржи веома мало примера и појединости афирмативне улоге у развоју друштава којима је у различитим периодима свог живота припадао. Такође, морамо да истакнемо да осим исказаног истинског прегалаштва, напора и јунаштва оствареног у ослободилачким ратовима Србије 1912/1913. године, као и у Првом светском рату, Мустафа Голубић није имао запажено реализованих делатничких резултата у јавном (научно-просветном, културном, политичком и уопште националном),  друштвеном животу српског етничког колективитета. Након овог сазнања, постављамо питање због чега је приказ његове личности и различитих активности у тој мери значајан да своју помну и неподељену пажњу и данас, након толико деценија од Голубићеве смрти, обраћамо на цртице из несвакидашњег живота наведеног јунака и антијунака наше и светске прошлости? Односно, да ли и на који начин приказ поменутог живота доприноси развоју културе у нашем друштву? Да бисмо исправно одговорили на поменуто питање, претходно морамо да направимо јасну дистинкцију између сазнања о веродостојним фактицитетима из животног профила Мустафе Голубића и бројних непроверених гласина и сензационалистичких „открића“ фиктивног карактера из биографије овог свакако интригантног и занимљивог човека. Уколико установимо да живот и делатност Мустафе Голубића нису допринели знатнијем развоју позитивних вредности у култури српског народа, онда са великом сигурношћу можемо да потврдимо да су његове активности свакако условиле стварање специфичног „културног амбијента“ у историјском развоју друштава овдашњег региона, па самим тим и у повесници развоја српског друштва. Несумњиво, живот „црнорукашког герилца“, по некима и Стаљиновог интимуса и агента и данас изазива бројне контроверзе. Некима од њих потребно је да поклонимо одређену пажњу, али знатнијем делу истих „место“ ипак припада домену публицистичких рубрика и текстова у штампи и књижевним публикацијама сумњивог карактера и квалитета.

Уколико желимо да дођемо у прилику да на свеобухватан начин разумемо историјску улогу Мустафе Голубића у повесници развоја српског и других друштава са којима је овај антијунак наше и планетарне прошлости долазио у интеракцију, као и данашњу заинтересованост и запитаност најширих слојева друштва код нас у вези са Голубићевом биографијом и његовим бројним „делатностима“, излагање морамо да започнемо од почетка, тачније од Мустафиног рођења. Мустафа Голубић је рођен у месту Столац у Херцеговини која је тада имала статус својеврсне провинције у Босни и Херцеговини, окупираној од стране Аустроугарске. Свет је угледао у угледној занатлијској породици скромног имовинског статуса. Његови родитељи, Мухамед и Нура, поред Мустафе имали су још једног сина и две ћерке Зулку и Хабибу. Од ране животне доби, посебно присан однос развио је са млађом сестром Зулком, нарочито после смрти оца Мухамеда, који је преминуо још у Мустафиним дечачким данима. Голубићева мајка Нура надживела је и сина Мустафу и преминула је у дубокој старости са пуне 103 године живота. Наводно је умрла 5. марта 1953. године, на дан смрти Јосифа Васирионовича Стаљина. Од најранијих дана, Мустафа Голубић се показао као веома талентовано и интелигентно дете. Основну школу у Столцу завршио је као најбољи ученик у својој генерацији, па је на основу постигнутог успеха добио и општинску стипендију за наставак школовања у Сарајеву. У Сарајеву је завршио пет разреда Реалне гимназије, да би ускоро наставио школовање у београдској Првој мушкој гимназији. После свршетка гимназијских студија прво је уписао Технички, а затим Правни факултет, да би поново као најбољи ученик у својој генерацији, добио стипендију Владе Краљевине Србије ради наставка студија из области правних наука у Швајцарској. Постоји веома основана претпоставка да је управо у датим, студентским данима у Швајцарској ступио у контакт са бројним активистима и руководиоцима руских револуционарних, терористичких емигрантских организација, те да је тада упознао и Владимира Иљича Лењина. У годинама школовања у Сарајеву и Београду, а у оквиру „платформи“ на којима су биле засноване његове националне и родољубиве емоције и идеолошка опредељења српске и југословенске провенијенције, Голубић је постао припадник „Младе Босне“, а потом и организације „Црна рука“, односно „Уједињење или смрт“, коју је предводио пуковник Драгутин Димитријевић Апис. Одмах по избијању Првог балканског рата, ступа као добровољац у четнички одред Војислава Танкосића где се истиче храброшћу у борби на Мердару. У току трајања операција шаље чланке за часопис „Илустрована ратна кроника“ и „Балкански рат у слици и речи“. Из Првог балканског рата изашао је као наредник српске војске са Медаљом Обилића за показану храброст, којом га је лично одликовао тадашњи престолонаследник, принц Александар Карађорђевић. У време Сарајевског атентата и „Јулске кризе“ 1914. године, Голубић је боравио у Француској, прецизније у Паризу, те у датим историјским дешавањима није имао озбиљнијег учешћа, а вероватно ни сазнања. Међутим, у годинама после завршетка Првог светског рата, преносиле су се гласине о могућности Мустафине умешаности у познати атентат на аустроугарског престолонаследника и његову супругу у Сарајеву 28. јуна 1914. године. Сасвим неутемељено, поједини историчари и данас тврде да је Мустафа Голубић био инспиратор, па и главни организатор догађаја који је као непосредни повод искоришћен за аутроугарску агресију на Краљевину Србију, чиме је „запаљен пожар“ Великог рата. Увидом у невелики досије Мустафе Голубића, настао у оквиру истражних активности Специјалне полиције и немачког Гестапоа, а који је сачуван у архивским фондовима Историјског архива Београда (УДБ Б-193 и БдС), сазнајемо да је сам Голубић у јуну 1941. године, приликом мучних испитивања предузетих од стране нацистичке тајне полиције, изричито тврдио да, осим личних симпатија према организацији „Младе Босне“ и њиховом неповратном чину из Сарајева 1914. године, ни на који начин није учествовао у Сарајевском атентату, нити имао било које везе са истим. Такође, данас нам је познато да је Мустафа Голубић имао отворену комуникацију са Мухамедом Мехмедбашићем, његовим столачким суграђанином и „црнорукашким“ ратним другом.

Поменути подаци представљају један у низу обавештења неверодостојног карактера о интригантним активностима јунака наше приче.  Датим информацијама можемо да „придружимо“ и фантастичне вести о постојању 250, па чак и 2.000 лажних идентитета и путних исправа, које је Мустафа Голубић наводно користио у току свог живота. Није сасвим поуздан податак ни да је добро познавао 14 страних језика. Иначе, постоји веома мало сачуваних и доступних писаних извора у оквирима архивске грађе настале делатностима Мустафе Голубића. Можда се највише архивских докумената о активностима и биографији Мустафе Голубића налази у државним архивима Руске Федерације, посебно у установама чије се надлежности односе на заштиту архивске грађе настале у делатностима обавештајно-безбедносних тела Савеза Совјетских Социјалистичких Република. У протеклих неколико деценија, поједини српски и југословенски историчари успевали су да реализују истраживачке поступке над поменутом архивском грађом. Међутим, запањујуће мало, тачније свега неколико свежњева архивских докумената односи се на биографију и ангажовање Мустафе Голубића у систему совјетских обавештајно-безбедносних структура тамошњих државних органа. У датим документима немогуће је „открити“ извесна сазнања о Мустафи Голубићу која су до данас остала непозната академској или широј јавности. Међутим, наведени истраживачи „открили“ су постојање преко две хиљаде архивских досијеа о другим совјетским обавештајним агентима југословенског порекла. Не само увидом у поменуту архивску грађу, долазимо до сазнања да је након избијања Првог светског рата, Мустафа Голубић напустио Француску и потом се поново нашао у Србији. Као члан „Црне руке“ придружио се војсци, прво као писар у Ужичкој војсци, затим је унапређен у чин поручника, пребачен у Краљевску гарду, да би после тога учествовао у чувеној Бици на Колубари. Пуковник Драгутин Димитријевић Апис га 1915. године, уз подршку Врховне команде, шаље у Русију да међу тамошњим Југословенима прикупља добровољце за српску војску. Из Русије се враћа са око хиљаду добровољаца, у тренутку када се српска армија већ увелико повлачи преко Албаније. Заједно са српском војском и народом, Голубић се повлачи на Крф, а потом и у Солун. У току Солунског процеса против Аписа и других руководилаца Црне руке, није желео да преузме улогу сведока оптужбе, па је ускоро био ухапшен и правосудно процесуиран. Осуђен је на годину дана затвора, одакле је уз помоћ чувеног српског географа Јевте Дедијера (оца Владимира и Стевана Дедијара) успео да се ослободи и уточиште пронађе у Француској. Након завршетка Великог рата, крајем 1918. године, Мустафа се вратио у ослобођени Београд, престоницу прве заједничке државе јужнословенских народа. У наредне две године, налазио се непрестано под надзором безбедносних органа нове државе, па је једно време живео у интернацији и својеврсном кућном притвору, најпре у манастиру Раковица код Београда, а потом и у родном Столцу, у Херцеговини. У форми својеврсних анегдота и „урбаних легенди“ сачувана су сазнања из датог периода о Мустафиним јавним иступима против новоуспостављеног режима регента, а потом и краља Александра Карађорђевића. Вероватно у истом периоду, Мустафа Голубић је постао агент совјетске обавештајне службе.

Један од мотива који је Мустафу Голубића, дотадашњег агента Црне руке, јунака српске војске, човека са изразито наглашеним симпатијама према српској националној идеји, определио да свој рад настави у оквирима идеолошко-духовних поставки генерисаних у круговима крајње националних политичких заједница совјетске Русије, разумљив је, уколико исти поставимо у раван његовог односа према грађанском „режиму“ краља Александра I Ујединитеља у првој југословенској држави. Наиме, Мустафа Голубић је дубоко презирао свог некадашњег врховног команданта, из разлога што је сматрао да је југословенски суверен непосредно одговоран за Солунски процес и смрт Драгутина Димитријевића Аписа и осталих осуђених „црнорукаша“. Такође, Голубић је одувек интимно, па и јавно неговао одређена левичарска идеолошко-политичка убеђења, али да ли је у периоду после реализације сарадње са совјетским обавештајним круговима стекао и марксистичко-лењинистичка, бољшевичка, односно комунистичка схватања, није поуздано утврђено. Постоје врло озбиљне индиције да је Мустафа Голубић још пре Великог рата успоставио сарадњу са руском царском обавештајном службом – Охраном. На поменуту тезу упућују Мустафини чести сусрети са Виктором Алексијевичем Артмановом, руским војним аташеом у Београду и његовим замеником Александром Ивановичем Верховским. После Октобарске револуције, Верховски је постао предавач у совјетским војним школама и није искључена могућност да је управо Верховски омогућио Голубићу сарадњу са совјeтским обавештајно-безбедносним системом. Генерал-лајтнант Павел Иванович Берзин (командант злогласног естонског батаљона, иначе задуженог за личну безбедност Владимира Иљича Лењина) био је непосредни претпостављени Верховском. У анкетном листићу који је у Москви попунио 1938. године, Мустафа Мухамедович Голубић је за себе написао да је разведен, као и то да рођаке није видео преко 12 година, те да од 1920. године ради у ОГПУ (Обједињена државна политичка управа при Савету народних комесара СССР) и Коминтерни. У његовом, личном досијеу посебно је истакнуто: „У свом раду се по правилу ослања на људе своје националности (Срби). Ту се изгледа испољава национално осећање, широка познанства са српским круговима и нарочито са круговима организације ‘Црна рука’, чији члан је Голубић својевремено био и према којој Голубић има одређене симпатије“. Разумљиво, у датом периоду почиње најконтроверзнији период Голубићевих активности у његовом животу. Постао је члан Комунистичке партије Југославије 1922. године, а све до краја живота био је, засигурно најважнији и најискуснији оперативац чувеног Четвртог одељења ГПУ и ОГПУ. Не постоје никакви поуздани докази да је Голубић био један од тројице највиших званичника поменутог органа. Такође, није „носио“ ни чин генерал-лајтнанта ОГПУ, из основног разлога одсуства совјетског држављанства у његовом „идентификационом профилу“. Међутим, уживао је неподељено поверење и ауторитет у највишим круговима совјетских власти. Према сведочењу неколико савременика, а посебно Родољуба Чолаковића (међуратног угледног руководиоца у КПЈ, као и у послератним државним органима Друге Југославије), Голубић је био у присним и пријатељским односима са породицом Јосифа Васирионовича Стаљина, па и са самим совјетским диктатором. Чолаковић је заиста детаљно писао о свом сусрету са Стаљином, који је, сасвим сигурно, био удешен од стране Мустафе Голубића.

У периоду између два светска рата, Голубић је „израстао“ у искусног оперативца и обавештајног агента. Југословенска и многе светске полиције непрестано су прогониле Мустафу Голубића, али тај „велики мајстор“ прикривања идентитета, остао им је апсолутно недоступан. Живео је у Бечу, Лондону, Берлину, Паризу, често и у Београду, а најмање времена је проводио у Москви. Када би долазио у Београд и југословенску краљевину, „уредно“, путем дописа или посредника, јављао се надлежним државним органима са поруком да се налази у Београду, „уколико и даље имају намеру да га траже“. Након његових „путовања“ по Европи и свету, остајало је много мртвих политичких противника бољшевичког режима у Русији. Посебно је интересантна изванредно осмишљена отмица белогардејског генерала Александра Кутјепова у Паризу 26. јануара 1930. године, коју је организовао Мустафа Голубић. После смрти белогардејског генерала Врангела, генерал Александар Павлович Кутјепов постављен је за главног команданта Руског општег војног савеза, организације која је из Француске организовала  атентате, саботаже и диверзије у Совјетском Савезу. Генерал Кутјепов је 20. јануара 1930. године од француске владе добио у то доба огромну суму од седам милиона франака за борбу против бољшевика. Мустафини агенти отели су га пред његовим станом у Паризу, стрпали у ауто, одвезли на брод који је одмах испловио за Совјетски Савез. Тамо је мучен, а стрељан је 1934. године кад је већ све открио што му је било познато о организацији руске царистичке емиграције. Мустафа Голубић је неколико пута као „слепи путник“ путовао и у Америку, свакако по специјалним шпијунским задацима. Стеван Дедијер је у свом интервјуу који је дао Сенаду Печанину („Тешки су ратови међу демократијама“, Дани, број 140, 4. фебруар 2004. године) описао како је Мустафа Голубић дошао у Њујорк да би киднаповао једног совјетског двоструког агента који је почео сарадњу са америчким тајним службама. Отмица и „изручење Москви“ успешно су реализовани. Настала је општа потера за Голубићем од стране америчког ФБИ, а совјетском агенту помогао је управо Дедијер, јер му је омогућио безбедан повратак у Европу. Помињући Голубића, Стеван Дедијер је у интервјуу Сенаду Пећанину рекао: „Мустафа је један од светаца у моме животу“. Посебно су била важна Мустафина путовања у Мексико. Тамо је, наиме, у избеглиштву боравио Лав Троцки, највећи и најопаснији Стаљинов непријатељ, који је у својим веома читаним текстовима раскринкавао страховладу тог комунистичког диктатора. У Мексику је Мустафа Голубић шпијунирао Лава Троцког и то посебно његове навике, кретање и контакте са људима. Обучио је веома поуздане совјетске агенте Италијана Виториа Видалиа и сликара Дијега Риверу, који је био оснивач Комунистичке партије Мексика. Иначе, да би ступио у контакт са Ривером, Голубић је остварио емотивну везу са Фридом Кало, мексичком сликарком и супругом Дијега Ривере. Заједно са Силвијом Агелоф, особом од посебног поверења Лава Троцког, Ривера и Видали су у породични круг Троцког увели Жака Морнара, наводног сина белгијског дипломате, а у ствари атентатора Рамона Меркадера (1914 – 1978), шпанског комунисту и совјетског тајног агента. Меркадер је у току две године на десетине пута боравио у кући Лава Троцког која се налазила на јужној периферији главног града Мексика. Тек 20. августа 1940. године задесила се ситуација да је Меркадер накратко остао насамо са Лавом Троцким. Искористио је прилику кад му је овај окренуо леђа и само га једном ударио кратким крампом у главу. Телохранитељи Лава Троцког су улетели у собу и ухватили Маркадера како покушава побећи кроз прозор просторије. Хтели су да га ликвидирају на лицу места, али је тешко рањени Троцки само још успео да каже: „Не убијајте га! Тај човек има да исприча целу причу“. Троцки је преминуо следећег дана. Мексичка полиција је ухапсила Рамона Меркадера, али се он под мистериозним околностима опет докопао слободе и Совјетског Савеза. Умро је 1978. године и гроб му се налази на московском гробљу Кунцево. Наводно су „прсти“ Мустафе Голубића били „упетљани“ и у ову акцију спашавања атентатора на Лава Троцког. Уз друге подвиге, Голубић је успео да ликвидира и Сиднија Релија, британског обавештајца, који је дуго изазивао велике сметње у раду совјетске обавештајне службе. У домен фантастике, спадају и вести да је Голубић био љубавник Грете Гарбо, америчке филмске звезде, као и то да је у Британији украо тенк који је потом испоручен совјетским властима. Међутим, изгледа да је у Лиону заиста успео да дође до планова новог авиона и то „испред носа“ француске обавештајне службе којој је преостало да само „немоћно шири руке“.

У досијеима које чува Историјски архив Београда, као и у архивама југословенске тајне полиције из међуратног периода, али и на основу бројних сведочења преживелих савременика, сазнајемо да је Голубић након повратка из Мексика боравио у Столцу, а потом у Лексовцу, где је као обућар живео под лажним именом Милорад Николић. Такође, његова сестра Зулка сведочила је да јој је сам Мустафа говорио како је путовао на амерички континент, те да је „на броду преживљавао хранећи се бананама“. Почетком 1941. године Мустафа се вратио у Београд. Заједно са бившим „црнорукцима“ учествује у припремању војног пуча 27. марта 1941. године. Преко „црнорукца“ Божина Симића био је у дослуху са генералом Душаном Симовићем. Совјетски амбасадор Виктор Андрејевич Плоткин, први и једини дипломатски представник СССР-а у Краљевини Југославији, добио је 31. марта шифровану поруку са Молотовљевим потписом. Народни комесар је захтевао да „Југословени одмах пошаљу у Москву ужу делегацију на преговоре и да би добро било да Божин Симић буде у саставу те делегације“. По сведочењу Воје Николића, провереног револуционара, Симић је отпутовао у Москву заједно са Мустафом Голубићем и Драгутином Савићем, а тамо су им се придружили војни аташе Жарко Поповић и посланик Милан Гавриловић. Пакт о пријатељству са Совјетским Савезом потписан је у ноћним сатима 6. априла 1941. године, када су немачке трупе почеле да наступају према југословенској територији. За „мајстора конспирације“ Мустафу Голубића, преврат 27. марта и потписивање совјетско-југословенског уговора били су последња велика операција. Вратио се у већ окупирану земљу. Према сведочењу Родољуба Чолаковића, Мустафа је средном априла 1941. године боравио у окупираном Сарајеву. Приликом сусрета са Чолаковићем, Голубић му је наводно рекао да је добио информацију из Москве, према којој: „Валтер неће још дуго“. Валтер је био конспиративни алијас Јосипа Броза у његовој комуникацији са Коминтерном. Након извештаја који је поднео Александру Ранковићу, Чолаковић нас обавештава да је Тито наводно изричито наредио да Голубићу не сме бити нанета било која штета. Не постоји ниједан доказ да је Мустафа Голубић заједно са Матијом Видаковићем подметнуо експлозију муниције и оружја заплењеног од Југословенске краљевске војске, а које су немачке војне власти похраниле у смедеревску тврђаву, и у којој је страдало преко две и по хиљаде грађана и при чему је већи део Смедерева био потпуно разорен.  До трагедије је можда дошло и због крајњег немара окупаторских чувара у Смедеревској тврђави. Постоји сведочење самог Голубића пронађено после рата у једном његовом нотесу о чињеници да су тих дана и на датом подручју деловали командоси британских специјалних војних јединица САС. Након два дана, Голубић је ухапшен од стране Гестапоа, али не под оптужбама да је извршио наведену диверзију, већ са сумњом да се бавио фалсификовањем пасоша. Заправо, анонимном дојавом од 5. јуна 1941. године Голубић је потказан Гестапоу и ухапшен два дана касније у Београду, у кући Тихомира Вишњевца, на Миријевском путу 97 (данашња Улица Милана Ракића), под лажним именом Лука Ђерић. Ислеђивањем и мучењем совјетског обавештајца руководио је мајор Ханс Хелм. Саслушаван је четири пута (11, 13, 14. и 17. јуна) и оно што је забележено да је рекао сврстава га у сам врх светских пустолова и мајстора шпијунаже. Сходно околностима, Мустафа комбинује истините и измишљене податке о својим активностима. Ханс Хелм ништа није сазнао осим да је Голубић фалсификовао или прошверцовао пасоше. Преводилац је био Егон Хелерман, а записничар Дејерлер. Након мучења, када су Голубићу биле поломљене обе руке, једна нога, више ребара и избијени сви предњи зуби, совјетски обавештајац је у шаторском крилу изведен пред стрељачки строј у тадашњем Дворском парку (данашњи Пионирски парк), где је посађен на столицу (јер није био у стању да стоји), а потом стрељан. Сахрањен је у близини Музеја кнеза Павла, данашњег Председништва Републике Србије. Уз одлучно одрицање ондашњих совјетских и данашњих руских власти да су војници СМЕРШ-а, обавештајне службе III украјинског фронта, по изричитом Стаљиновом наређењу, након ослобођења Београда у октобру 1944. године, пронашли, ексхумирали и пренели посмртне остатке Мустафе Голубића у Москву, где је сахрањен уз све војне почасти, напоменимо да не постоји ниједан доказ за наведене тврдње. Владимир Дедијер и Иво Андрић били су убеђени да су се посмртни остаци Голубића и после рата налазили на месту где су закопани 1941. године. Мустафа је можда у гроб однео и одговоре на питања да ли су Тито и Ђилас (према неким тврдњама) анонимно дојавили Гестапоу где се налази Мустафа Голубић.