Начело истине у кривичном поступку

Аутор: мср Ивона Кнежевић, правник

Да ли је у савременом друштву уопште пожељно и могуће говорити о истини? У коликој мери је овај врхунски морални императив доступан данашњем човеку који је свакодневно суочен с изазовима егзистенцијалне природе? На који начин је могуће заштитити интегритет једне личности, њену приватност и слободу избора, у амбијенту који намећу свепристуне друштвене мреже и последична манипулација сваке врсте? Мада је наш утисак да смо савременици једне епохе без историјског преседана, нема сумње да је реч о помало исхитреном закључку и у основи старој историјској запитаности. Подсетимо да је општи појам истине одувек био предмет многих проучавања и свакако једно од најспорнијих филозофских одређења. Тако је славни Аристотел истицао да се истина састоји у односу између говора и „онога што јест“, док су теоретичари „друштвеног конструктивизма“ наглашавали да наше знање и мишљење не може одражавати објективну стварност, већ да је оно условљено историјским, културолошким, класним и друштвеним чиниоцима. Већ ова два крајње противречна филозофска става наводе нас на закључак да појам истине сам по себи није дефинисан на универзалан, дакле општеприхваћен начин. Међутим, то не значи да за истином не треба трагати, макар и у њеном особитом виду, што је свакако опсесија једне тако важне професије као што је правничка.

За сваког правника је представа о тзв. „правној истини“ потпуно јасна, првенствено због тога што се она утврђује у судском поступку. Управо због тога што зависи од тога ко је утврђује (суда) она не може да буде нити апсолутна, нити објективна. Ипак, то је не чини мање важном. Наиме, савремена правна наука утврђивању истине придаје велики значај, посебно у области вођења кривичног поступка, у оквиру којег се веома често одлучује о једном од најзначајнијих људских права, а то је право на слободу. Али овде није само реч о заштити интегритета једне личности, него у суштини о широком спектру слобода којима је у савременом друштву неопходна одговарајућа кривичноправна заштита.

Управо због тога, истина утврђена у једном судском поступку не може да буде заснована искључиво на правничким критеријумима и без уважавања ширег друштвеног контекста у којем судске одлуке изазивају одређене друштвене последице. Да поједноставимо: једна судска одлука имаће широко прихваћен ауторитет само уколико је ослоњена на друштвени амбијент из којег потичу одређене вредности које уживају кривичноправну заштиту.

Историјски посматрано, истина није била обележје судских поступака, посебно кривичног, њој се није тежило, нити је иста била сврха и циљ вођења кривичног поступка, те тако није ни била доступна лицима против којих се поступак водио. До њене пуне афирмације долази са развијањем концепта права и заштите личност, посебно личности окривљеног. Међутим, како је изменама Законика о кривичном поступку начело истине, до тада врхунско начело кривичног поступка, потпуно елиминисано, поставља се питање да ли се до истине уопште може доћи у кривичном поступку, односно којом се то истином треба задовољити? Да ли је судска истина само несавршени одраз објективне стварности? Да би се одговорило на ова питања потребно је најпре утврдити шта се сматра под истином у правном, односно процесном смислу.

До истине се у кривичном поступку долази доказивањем спорних, али релевантних и одлучних чињеница, које представљају основ за доношење правилне и законите судске одлуке. Истина у кривичном поступку представља уверење судије о томе да ли те одлучне чињенице постоје или не. Другим речима, истина је подударност судијине представе о спорној чињеници са стварношћу. То је нека врста субјективног одраза објективне реалности у свести судије. Дакле, истина као кривичнопроцесни појам је уверење, односно убеђење судије о извршеном кривичном делу и одговорности учиниоца, такав степен сазнања суда који је квалитативно различит од сумње и вероватноће. Постоји убеђење судије, као највиши могући степен извесности, који се може остварити у судском поступку. Сходно наведеном, истина није чињеница, она није предмет, стање или догађај, већ тачност и подударање онога што објективно постоји у стварности и онога што је у свести судије о тој истој стварности. Наравно, постоје многе релевантне чињенице које је потребно истинито и потпуно утврдити у току кривичног поступка, без обзира да ли оне иду на штету или корист окривљеног, а које се односе не само на учиниоца кривичног дела, него и на саму квалификацију дела које је почињено, лица која су кривичним делом оштећена, последице кривичног дела, одговорност учиниоца, питање урачунљивости и слично.

Наравно да је у кривичном поступку потребно и корисно доћи до истине, али не по сваку цену, већ искључиво уз поштовање како доказних правила, тако и доказних забрана, којима је онемогућен пут ка примени тортуре, наркоанализи и неких других сличних метода, којима се може доћи до истинитог исказа, али уз неминовно кршење основних људских права које је свакако недопустиво. Истина је пожељна, корисна, али она није неприкосновена и апсолутна вредност која никаквим процесним правилима није ограничена. Таква ограничења постоје, управо из разлога заштите основних права, слобода и вредности појединца, а посебно окривљеног и која као таква имају примат над утврђивањем истине у кривичном поступку. Примена основних људских и мањинских права и слобода, која су загарантована Уставом је непосредна, а евентуално њихово ограничавање је дозвољено само уколико је оно допуштено Уставом, у сврхе које Устав допушта и у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи, а све без задирања у суштину загарантованог права.

Нека од најзначајнијих правних правила која отежавају утврђивање истине су свако начело ne bis in idem (забрана поновног суђења у већ пресуђеној ствари), начело in dubio pro reo (у случају сумње у погледу одлучних чињеница судија ће одлучити у корист окривљеног), забрана reformatio in peius (забрана преиначења пресуде на штету окривљеног), право окривљеног да се брани ћутањем, институт споразума о признању кривице, правила о немогућности сведочења за поједине категорије сведока, ослобађање дужности сведочења за одређена лица, везаност суда за употребу само оних доказних средстава која су законом предвиђена, постојање доказних забрана, правила о изузимању незаконито прикупљених доказа и бројна друга правила. Дакле, сва ова законском прописана правила доводе до нужног ограничења могућности да се истина утврди у судском поступку, али је такво поступање неопходно да би се заштитиле неке друге вредности, у првом реду људска права и слободе.

Као што је већ поменуто, изменама Законика о кривичном поступку начело утврђивања истине, пре свега од стране суда, изостаје, означавајући се као непотребни луксуз у кривичном поступку. Тиме се, не само обавеза утврђивања истине, већ чак ни тежња ка њој од стране службених актера кривичне процедуре, уопште не означава као циљ кривичног поступка. У кривичном поступку, као и у грађанској парници, побеђује она странка која буде успешнија у доказном дуелу. Суд је тај који треба да оцени да ли су вероватнији наводи оптужбе или аргументи одбране, независно од тога да ли је при томе утврђена „права“ истина или не. Доказна активност суда је таквим изменама знатно минимализована, готово искључена. Међутим, мишљења смо да грађани и те како од кривичног суда очекују истину, не само током поступка, него и након њега, а не неко доказно бодовање страначког извођења доказа. С обзиром на предмет кривичног поступка, те њеног значај, истина која се у току таквог поступка утврди често је и од историјског значаја и може утицати на неке даље друштвене токове и догађаје. Како се једино у кривичном поступку може утврдити да ли је кривично дело учињено или не, узимајући у обзир и друштвени и појединачни значај тога, такво утврђивање мора бити истинито, дакле у складу са објективном стварношћу, а не нешто око чега би се странке договарале и доказно надметале. Начело истине је с разлогом дуго означавано као врхунско начело кривичног поступка (први пут је уведено давне 1865. године Закоником о поступку судском у кривичним делима) управо због огромног значаја који тај поступак има за поједине чланове друштва, друштво у целини, а тиме и за државу. Елиминисањем начела истине, због неефикасности или већ неког другог разлога, кривични поступка је практично поистовећен са парничним, у којем главну доказну улогу имају странке, док је на суду обавеза да оцени која је странка у доказном двобоју била успешнија, односно чији су то изведени докази уверљивији.

Међутим, без обзира што формално више не постоји законска обавеза суда да утврди истину, неопходно је томе тежити, јер је битно да се не занемаре сврха и циљ кривичног поступка. Тиме се нужно намеће питање у чијем се то интересу утврђује истина у судском поступку, као и шта је сврха утврђивања истине?

Истина се у кривичном поступку превасходно утврђује у општем друштвеном интересу, јер је друштвена заједница та која има интерес да се најважније друштвене вредности заштите, очувају и обезбеде од евентуалне повреде. Дакле, од општег друштвеног интереса је да се утврди истина у вези конкретног кривичног догађаја и учиниоца, а све са циљем кажњавања правог учиниоца кривичног дела адекватном казном по закону. С обзиром да је само утврђивање истине и друштвени догађај, нешто што се тиче целокупног друштва, то се она утврђује у интересу грађана, јер су они ти који на одређени начин реагују на кривични догађај, те с тога и очекују да се утврди да ли кривично дело уопште постоји, ко је учинилац, да ли има оштећених лица, да ли је оптужени заиста крив за кривично дело које му се ставља на терет, која је то казна која би му могла бити изречена и томе слично. Све су то питања на која грађани очекују одговор, а која управо кривични поступак и треба да пружи. Међутим, истина се не утврђује само у општем друштвеном интересу, него је она пре свега од важности и за само окривљено лице, те се с тога утврђује и због његовог индивидуалног интереса. Дакле, није само друштво заинтересовано да се истинито и потпуно утврде све релевантне чињенице које су од важности за доношење законите одлуке, него је то и у интересу окривљеног, посебно ако је реч о лицу које је неосновано оптужено и није извршило кривично дело које су се ставља на терет. Наравно, таквом лицу иде у прилог претпоставка невиности (сматраће се невиним, док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком надлежног суда), с тим да је та законска претпоставка оборива, те се може утврдити и доказати да је лице прави учинилац кривичног дела, иако оно, потпуно оправдано, у својој одбрани исказује да то није. Дакле, сходно наведеном, можемо закључити да је утврђивање истине у судском поступку, а посебно кривичном, од веома великог значаја, пре свега за друштво, а и за оног против кога се кривични процес води.

Такође је битно истаћи зашто је баш та „правна истина“ битна, шта је сврха начела истине и због чега је толико дуго оно било врхунско начело кривичног поступка? Одговор лежи у друштвеној оправданости изрицања кривичних санкција, јер уколико би се оне изрицале, а без претходно истинито и потпуно утврђеног чињеничног стања, то би за окривљеног представљало насиље, а за друштво неправду. Управо у томе и лежи велики значај друштва и амбијента у којем судска одлука добија свој одјек. Другим речима, одлука ће имати широко прихваћен ауторитет само уколико изречене кривичне санкције буду друштвено оправдане и прихваћене. Извршењем кривичног дела нарушава се устројени правни поредак, који је држава путем својих органа дужна да штити, јер тиме омогућава функционисање државе уопште, као и заштиту основних друштвених и појединачних вредности. С тога је потребно расветлити чињенице, како би се конфликт и дисбаланс, који је настао извршењем кривичног дела, морао решити, јер је до суштинског конфликта заправо дошло између учиниоца кривичног дела и државе, а управо из разлога непоштовања законских норми и правила. Дакле, држава има право, али и обавезу да успостави нарушени правни поредак, те да се бори против неправа. Управо из наведене обавезе државе, произилази још једно њено право, а то је право на кажњавање нарушиоца јавног правног поретка, али само уколико је он заиста и учинио кривично дело којим се терети. Кажњавањем се јавни правни поредак одржава, споменути сукоб решава, а баланс поново успоставља. Све ово под условом да изречена кривична санкција мора бити адекватна учињеном кривичном делу, односно степену опасности које оно проузрокује за чланове друштва, јер би у супротном то представљало пуку тиранију. Међутим, да би власт уживала поверење својих грађана, њене одлуке морају бити легитимне. Како се у кривичном поступку доносе одлуке од суштинског значаја за права и слободе појединца, поставља се питање шта то даје легитимитет судским одлукама? Па одговор је управо у начелу истине. Дакле, истинито и потпуно утврђено чињенично стање је основ доношења легитимних судских одлука. Коначан циљ државе и јесте да у оквирима кривичног поступка друштвену заједницу одбрани од криминала, што је могуће брже и ефикасније, јер наравно да се заштита друштва не може постићи уколико би се невина лица осуђивала, а стварни учиниоци кривичних дела остављали на слободи.

Услед елиминисања начела утврђивања истине и спровођења реформе којој би одговарао слоган „Један корак напред, два корака назад“, садашњи изглед кривичног поступка је такав да више личи на парнични, односно потпуно страначки (адверзијални) поступак, у коме је јавни, државни карактер готово избрисан. Таквом „приватизацијом“ поступка странке саме предлажу доказе, и у поступку ће успети она странка која у доказном двобоју буде успешнија, односно имућнија. Суд нема обавезу, што је било раније законско решење, да утврђује истину у кривичном поступку, већ одлуку доноси на основу тзв. слободне судијске оцене изведених доказа, не зависно од тога да ли тако изведени докази одговарају објективној стварности или не. Таквим концептом поступка ствара се још један парадокс, а то је да странке изјављују жалбу на пресуду у чијем су доказном поступку саме учествовале, те тиме и одговарају за евентуални доказни неуспех. Како је садашње обележје кривичног поступка такво да је странкама дат потпуни доказни активизам, који претендује да се претвори у својеврстан монопол над чињеницама, можемо да закључимо да се таквим концептом главног претреса практично оспорава, оповргава јавноправни карактер кривичног поступка, те тиме врши његова приватизација.

И поред свега, не треба занемарити чињеницу да се истини макар може тежити, јер основни постулати владавине права, правично поступање и све европске вредности којима тежимо, налажу да се судске одлуке морају заснивати на истинито утврђеним чињеницама, а то посебно важи за одлуке кривичних судова (иако то више није изричита обавеза суда), јер се истима ограничавају елементарна права човека. Савремени кривични поступак, и поред својих аномалија, има и даље поједине позитивне одлике као што су заштита личних права, посебно права окривљеног, његов повољан процесни положај (у смислу да добија положај равноправног процесног субјекта), право на одбрану, као и читав низ других права окривљеног. Такође, и даље постоји обавеза суда да објективно и непристрасно поступа, као и да је суд и даље дужан да прикупља доказе о кривичном делу, уколико постоји основана сумња у истинитост признања окривљеног или је оно непотпуно, противречно или нејасно, те није поткрепљено другим доказима. Оваквом одредбом је остављена могућност суда да макар трага за неким делићем истине, и поред своје начелне доказне пасивности.

Кривични поступак, као стуб нормалног функционисања државе и друштва је „канал“ који је неопходан да људима обезбеди основне услове за успешан заједнички живот. Циљ кривичног поступка, па и кривичног права уопште јесте сузбијање и санкционисање криминалитета, односно пружање заштите најзначајнијим људским добрима и вредностима од понашања која их повређују. Смисао и сврха кривичног поступка је да се невино лице ослободи од оптужбе, односно да нико невин не буде осуђен, а да се починилац кривичног дела прогласи кривим и казни по закону. Кривични поступак има још једно посебно обележје у односу на све друге судске поступке, а то је превентивно друштвено дејство, у смислу да друштву шаље поруку да је оно заштићено од криминалитета и да је починилац кривичног дела адекватно кажњен, као и да ће таква судбина затећи свакога који почини кривично дело. Управо се у томе и огледа спрега друштвеног амбијента и поступка, неопходност опипавања друштвеног пулса и реакције, као и прожимање свих правничких критеријума и ширег друштвеног контекста на којем почива одређена судска одлука.

Иако у том савременом кривичном поступку можемо говорити само о тзв. консензуалној истини, као обележју кривичнопроцесног система, дакле, истини око које би се постизао договор, домет такве истине не би требао да нарушава потребу да се истинито и потпуно утврди чињенично стање, с обзиром да једино тако можемо говорити о постојању легитимне, правилне и на закону засноване судске одлуке. Такође, може се десити да се истина понекад и не утврди у судском поступку, и поред правилно изведених доказа. То је могуће, јер се грешке могу јавити и у самом сазнајном процесу, као резултату погрешне оцене доказа, која се од осталих фаза процеса доказивања разликује управо по томе што није правно регулисана, већ је препуштена искључиво слободном судијском уверењу.

Међутим, без обзира на могуће грешке, чињеницу да је истина релативна и субјективна, да је она процесно консензуална, те да зависи како од очију посматрача, тако и од историјских, културолошких и друштвених околности, она мора и треба бити утврђена једнино у кривичном поступку и то на непристрасан начин од стране суда и свих других државних органа који у том поступку учествују. Само на тај начин судска одлука може бити правилна и законита, циљ кривичног поступка остварен, а друштво заштићено од криминала. Остаје да закључимо да је, иако девалвирана, у савременом друштву потребно говорити и трагати за истином, с обзиром на њен несумњив значај.

Литература:

1. Тихомир Васиљевић и Момчило Грубач, Коментар Законика о кривичном поступку, ЈП Службени гласник, Београд, 2010;
2. др Милан Шкулић, Кривично процесно право, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд, 2011;
3. др Милан Шкулић и др Горан Илић, Нови Законик о кривичном поступку Србије – Реформа у стилу „један корак напред – два корака назад“, Удружење јавних тужилаца и заменика јавних тужилаца Србије, Правни факултет Универзитета у Београду и Српско удружење за кривичноправну теорију и праксу, Београд, 2012;
4. Алан Узелац, Истина у кривичном поступку, Правни факултет у Загребу, Загреб, 1997.