НАЦИОНАЛНА БЕЗБЕДНОСТ: ОБРАЗОВАЊЕ, НАУКА, МЕДИЈИ И САЈБЕР ПРОСТОР

Аутор: др Љубиша Деспотовић

Читав сектор или друштвени подсистем образовања и науке систематски је урушаван и девастиран како не би могао послужити као платформа за евентуални развој и просперитет земље. Један од примера погрешне политике коју спроводи олош елита у земљама транзиције  јесте процес тобожњег образовања младих за високо сложене послове које захтева модерна технологизована производња. Суштина је у томе да се најбољи од тих младих кадрова  школују о трошку сиромашне државе а за моћне послодавце у свету, док им се у исто време у властитој држави не нуди никакав посао. Логично, јер се није улагало у изградњу технологизоване привредне инфраструктуре која би могла да успешно апсорбује домаћу школовану елиту. Просто, локалне олош елите нису створиле елементарне услове који би им дали шансу за посао, па тиме и за властиту егзистенцију. Стога је потпуно очекивана последица стални раст одлива најквалитетнијег образовног и научног кадра, што потпуно извесно таква друштва гура на крајњу периферију научно-технолошког развоја, стварајући додатну  технолошку зависност и социјално сиромаштво.[1] Крајњи планирани резултат таквог процеса је слабљење националне моћи и урушавање капацитета који би могли послужити њеној одбрани

Ни у сегменту безбедности ствари не стоје особито боље. Смањена способност националне државе да испуњава функцију заштите у директној је корелацији са процесима њене денационализације који су на простору Европе почели још седамдесетих година прошлог века. То се свакако поклапа са актуелном кризом њеног управљања, немогућности да се на постојећем нивоу блокираних државних институција организује ефикасан безбедносни систем. Поприште безбедносних ризика постали су готово сви сегменти друштвеног система. Организовани криминал је одавно превазишао границе националне државе, тероризам такође потпуно лако интернационализује своје организационе форме али и циљеве које таргетира као да безбедносних структура готово и нема у простору државе која је обележена као мета напада. О томе нажалост сведоче бројни примери бруталних терористичких аката у земљама ЕУ у последњих неколико година.

Кроз програме тзв. помоћи, међународна заједница је у ствари разарала ионако слаб систем институција и административног капацитета држава, трајно онеспособљавајући тај институционални систем и чинећи га још рањивијим и неспособним за властито одржање и функцију. Наведени утицај се није тицао само финансијске помоћи него и њихове зависности од информација и података важних за питање националне безбедности и сл. Подривајући безбедносни систем, међународни чиниоци у ствари стварају читав поредак зависних држава, које без њихове координације нису способне да се ухвате у коштац са нарастајућим безбедносним изазовима. Ради се о својеврсној дезоријентацији, селекцији проблема, одабиру приоритета, навођења на акцију, и сличних активности којим међународни центри моћи ефикасно управљају означеним поретком.

Држава и безбедност:

Државе које су често против своје политичке воље и противно својим националним интересима увучене или приморане да у њему учествују, немају велики маневарски простор за самостално деловање. Притиснуте разним облицима контроле, а вешто маскирани неутрално означеним појмовима сарадње и партнерства, приморане су између осталог и на тзв. размену обавештајних података по систему „пуно за празно“, обуку својих кадрова у страним центрима, сталну координацију и учешће у разним међународним мисијама и сл.[2] Истовремено „расположива сазнања указују на то да најмоћније државе савременог света придају највећи могући значај обавештајном чиниоцу националне моћи. Руководе се начелом да обавештајна супериорност у великој мери обезбеђује матичној држави супериорност у многим другим областима друштвеног живота. […] Његова суштина састоји се кроз улажење у противников ’циклус одлучивања’.“[3]

Добар пример за илустрацију наведене „помоћи“ страног фактора у подривању одбрамбене способности земаља у окружењу, а особито неповољан за Србију био је и процес имплементације „Споразума о регионалној стабилизацији“ (потписан у Паризу 1995) као документа који је требало да изврши контролисање разоружања као дела обавеза преузетих потписивањем Дејтонског споразума. Иако га Ф. Ејдус наводи као позитиван процес јер је наводно допринео разоружању у региону, конотирајући само једну његову страну он „заборавља“ да напомене да је примарни интерес било лоциран у смањењу војне моћи новонасталих државица као облика контроле од стране НАТО-а, а не као прокламовану гаранцију мира  како се често некритички сугерише. Јер је стабилност у региону пре свега било и остало питање политичке воље страног фактора и његових геополитичких интереса, а не  политика самих држава насталих на екс-југословенском простору. Ипак, ни сам аутор рада није могао да не истакне чињеницу да је поменути процес, након 1999. године, државама у региону „де факто одузео монопол над легитимном употребом силе у међудржавним односима. У таквом контексту, под-регионални режим контроле наоружања на Западном Балкану био је ’наставак војне интервенције другим средствима’.“[4]

Медијски простор и медијацентризам:

И у медијском простору земље на делу је својеврсни медијацентризам, као облик идеолошког, психолошког и обавештајног деловања, преко кога се коришћењем симболичких ресурса, али и „алата“ савремене медијске продукције, пресудно утиче на формирање ставова и мишљења великог броја људи, а самим тим и моделовања јавности у складу за жељеним обрасцима мишљења и деловања. Ситуација је утолико гора јер се и по власничкој структури главних медијских кућа у Србији може препознати доминантан утицај страног фактора, особито оног са Запада. Стога наш угледни комуниколог З. Јевтовић с правом констатује: „У Србији се велики број тиражних и утицајних медија налази у рукама страних компанија, па је занимљиво како ће они у потенцијално кризним ситуацијама штитити национални интерес. […] Квантитативно повећање медијских наратива на просторима балканских држава није само помак у избору канала или доказ о увећању медијских слобода, већ вешто камуфлиран концепт дистрибуирања спинованих наратива који циљају да постану доминантни у промени постојеће друштвене свести која се споро уклапа у либералне токове.“[5]

Наведена политика је утолико опаснија по безбедност земље јер је јавни интерес за правовремено и објективно информисање грађана од виталног националног значаја. Политика урушавања медијског система земље започела је кампањом потпуне приватизације медија, особито оних са националним покривањем (фреквенцијом) и као таква почела је да узима свој злоћудни данак. Поготово што у садашњој ситуацији није могуће остварити потребно информисање заједнице о питањима њене ефикасне одбране, јер је интерес страних власника  медија превасходно везан за постизање комерцијалних резултата, али и политичког интереса земаља из којих долази тај капитал. Утолико је то теже постићи данас, пошто се под овом врстом информисања „приоритетно подразумева оснаживање уверења грађана и свих субјеката матичне државе у потребу и могућност успешне одбране националних виталних вредности и остваривање националних циљева“.[6] Уместо тога, имали смо сасвим супротну ситуацију. „Тако је, на пример, Соња Лихт, дугогодишња председница србијанског огранка Фондације, обављала функцију председнице Спољнополитичког савета Министарства спољних послова и саветника бившег председника Србије из ДС-а Бориса Тадића.“[7]

Разградња националног идентитета био је такође један од опаснијих чинилаца урушавања одбрамбене моћи земље. Један од најтрагичнијих захтева по национални идентитет Срба који већ неколико година долази из простора ЕУ а нарочито СР Немачке,  фокусирао се на императиву промене националног кода и менталитета српског национа као базичног услова за приступање Унији. „ЕУ је у Србији све време водила перманентни културни рат (против српске културе). Подржавали су пројекте који су имали за циљ ’усвајање европских вредности и европског идентитета’ а омаловажавали и ругали се традиционалној српској култури и вредностима.“[8] Притом, званичници ЕУ који су били задужени за прекодирање српског националног идентитета  нису поштовали сопствене стандарде када говоримо о изграђивању тзв. европског идентитетског оквира, који недвосмислено инсистирају на поштовању изворних националних особености које не смеју да се жртвују у процесу изградње тзв. европског културног идентитета. Не чуди овакав став високих званичника међународне заједнице, јер је реч о специфичном феномену тзв. интеграционе инверзије, на коју с правом упозорава колега М. Степић, а који подразумева својеврсну релативизацију основног смисла појма интеграција, који је до те мере извитоперен да у својој крајњој конотацији представља „софистицирано“ средство оправдања за окупацију неке земље.[9] Колико је овај чинилац националне моћи важан, истичу и колеге Мијалковски и Ђорђевић када кажу да он чини синтезу свих чинилаца националне моћи.[10] Актуелни покушаји његове разградње стога могу да на дужи период оставе несагледиве последице по капацитете националне моћи и укупан систем одбране земље.

Геополитика медија:

Зато са оправданим разлогом колега Зоран Јевтовић и ја у контексту тзв. мрежног ратовања предлажемо конституисање нове научне дисциплине под називом геополитика медија. „Отуда геополитика медија као нова дисциплина у разумевању умрежених политичких стварности и идеја, насталих интегрисањем интернета, бројних дигиталних платформи и традиционалних медија, циља на стратегију комуникационих политичких активности које као резултат имају промену геополитичких доктрина, укључујући и просторне границе. Она има свој метод поступака заснованих на посматрању, мерењу, објашњавању, анализи, описивању, синтези и формулисању праваца и стратегија којима ће се политика у неком времену и неком простору развијати.“[11]

Слична  је ситуација и са употребом мрежа НВО као начина ефикасног мрежног ратовања у контексту тзв. цивилног друштва, које је најчешће глобалног карактера иако се негативне последице испољавају кроз регионална или локална дејства. Истовремене, координисане и континуиране акције са циљем слабљења неке државе и њених институција опробано су средство мрежног ратовања којима је била изложена и наша земља. „Србија (Југославија) је била практично прва држава која је постала поље боја и експеримената са мрежним ратовима и мрежноцентричним борбеним дејствима.“[12]

Ова омиљена тактика често је комбинована кроз форме тзв. ненасилне инфилтрације у економски систем неке земље, њене социјалне, културне, образовне а често и хуманитарне институције и организације. Наведене активности најчешће су усмерене ка програму  инжењеринга вештачких емоција и каснијом злоупотребом истих за реализацију одређених циљева моћи. Крајњи циљ примене дефинисане тактике ратовања је произвођење тзв. каскаде ефеката који су узајамно повезани како на политичком тако и на војном нивоу. По мишљењу А. Дугина и Л. Савина, демонтажу државе најлакше је извршити када се процес њене деструкције врши изнутра. „Када се извођачи радова налазе унутар структура власти контролишу СМИ, представљају различита чворишта грађанског друштва и манипулишу процесима образовања, науке и културе. Са стране је видљивије да се последњих двадесет година у Србији одвијало планско уништавање идентитета, идеолошког и кадровског потенцијала, културних и религиозних основа са поступном заменом на западну ерзац-политику, расподељену у различитим институтима и промовисану како системским либералима тако и псеудопатриотама.“[13]

Сајбер-простор:

Сајбер-простор или како га неки још називају кибер-простор најчешће се одређује као скупина вишеструких активности, сложена и вишеслојна мрежа укрштених физичких и виртуелних облика јединствено координисаних и управљаних. Ради се о својеврсној синхроној амбиваленцији сајбер-простора, у коме је он истовремено и виртуалан и стваран. „Географија кибер-простора је много променљивија од других окружења. Планине и океане је тешко померити, али делови кибер-простора могу се укључити или искључити једним покретом прекидача.“[14] Његовом пројекцијом, контролом и управљањем ствара се тзв. сајбер-моћ, као производ групе ресурса уз помоћ којих је могуће утицати на читаве вишеструке мреже информатичких платформи, интернета, софтвера, мобилних мрежа, укључујући сателите и космичку комуникацију. „Кибер-моћ је способност да се постигне жељени исход путем употребе електронски узајамно повезаних информатичких ресурса кибер-домена.“[15]

У структуралном смислу број актера који се сударају у сајбер-простору и боре за сајбер-моћ најчешће се своде на три групације: 1. владе, 2. организације са веома структурисаним мрежама  и 3. појединци и лако структурисане мреже. Наравно да је утакмица за моћ међу њима прилично неравноправна. Дакле, асиметрична је. Онај ко влада најјачим ресурсима може да генерише и огромну моћ. Али ни мање потентни играчи у смислу ресурса у овој игри нису без шанси. О томе сведоче бројни сајбер-напади који долазе од анонимних хакера, правећи огромну штету несразмерно моћнијим структурама као што су владе, војска, банке, обавештајне службе, компаније, медији и сл. Стога су „САД више пута изјавиле да је интернет државни стратешки простор и да ће свако угрожавање безбедности интернета сматрати агресијом. Председник Обама чак је одобрио војну одмазду против јавних и приватних учесника који би прекршили (америчка) правила безбедности интернета, угрозили амерички јавни интерес или деловали против америчког националног интереса на мрежи.“[16] САД су тако не само присвојили сајбер-простор за себе, сајбер-моћ прогласили својом ексклузивом, него и правно санкционисали и војно угрозили свакога ко покуша да наруши успостављени монопол.

Сложени геополитички положај Србије у још компликованијем глобализацијском контексту у великој мери отежава њен међународни положај како у региону тако и у ширем контексту ЕУ интеграција и злоћудног евроатлантског притиска и окружења. У тако деликатним и нимало лаким околностима, неопходно је градити систем политике националне безбедности Србије који би са једне стране реално уважио њен тежак положај као балканске земље, али и био примерен потребама јачања капацитета националне моћи, као важног чиниоца и темеља њене одбрамбене политике. Јачање капацитета националне моћи Србије подразумева много озбиљнији приступ изградњи њених главних чинилаца и вредности. Од пресудног је значаја за тај процес потпуна промена односа који је до сада имала њена политичка елита. То значи да је у наредном периоду неопходно водити национално одговорну политику која ће се темељити на реалним проценама, потреба и интереса одбране земље од свих врста угрожавања њене безбедности и суверенос

С тим у вези неопходно је јачати све аспекте меке моћи земље, као што су: подстицање убрзаног економског развоја и реиндустријализације привреде, развоја нових техничко-технолошких  структура, образовања и науке, демократског система односа и унутрашње стабилности, културе дијалога и међурелигијске толеранције. У том правцу неопходно је  подизати и капацитете тврде моћи, од којих је најважнији ревитализација војске, како у квантитативном тако и квалитативном делу, даља изградња система безбедности, и неопходне инфраструктуре у тој области као што је на пример снажна наменска индустрија и сл. Само на тај начин Србија ће видно поправити шансе и перспективу да побољша сада тежак и деликатан међународни положај и повећати шансу за свој национални опстанак и обнову пољуљаног суверенитета.

Додатну шансу и маневарски простор за поправак геополитичког положаја Србије донеће и актуелне промене које се дешавају у контексту поретка међународне моћи, који се незаустављиво креће ка мултиполарном моделу уз разне варијације (неполаран, унимултиполаран, међузависност вишег нивоа и сл.)[17] које неминовно воде смањењу глобалне моћи САД. У таквом полицентричном поретку који се гради генерисаће се и више шанси да се европски континент еманципује из садашње паралисане позиције и добије прилику да гради партнерске односе са више центара светске моћи. Такав очекивани развој догађаја, наравно,  створиће и за нашу земљу повољније међународне околности за стабилнији развој и обнову.

Литература:

1. Дугин, А., Савин, Л. (2018). Мрежни ратови. Београд: Авала прес
2. Деспотовић, Љ., Јевтовић, З. (2019). Геополитика медија. Сремски Карловци: Каирос
3. Нај, Џ. (2012). Будућност моћи. Београд: Архипелаг
4. Живен, Е. (2019). Западни зид није пао. Нови Сад: Нова Европа
5. Ејдус, Ф. (2012). „Контрола конвенционалног наоружања на Западном Балкану“, у: Србија у европском и глобалном контексту. Београд: ФПН
6. Јевтовић, З. (2015). „Асиметрична борба за утицајем на Балкану“, у посебном броју Културе полиса: Геополитчки положај Србије и Балкана између евроатлантизма и евроазијства. Нови Сад
7. Деспотовић, Љ., Јевтовић, З. (2015). „Конструкција и деконструкција идентитета и међународне интеграције“, у: Српска политичка мисао, бр. 2. Београд: ИПС
8. Милошевић, З. (2010). Политичка модернизација. Београд: ИПС
9. Савановић, А. (2014). Џорџ Сорош – „Отворено друштво“ као идеја, идеологија и политичка пракса. Бања Лука: ФПН
10. Симић, Д., Живојиновић, Д. (2012). „Различита виђења распореда моћи у међународним односима после Хладног рата“, у: Србија у европском и глобалном контексту. Београд: ФПН
11. Мијалковски, М., Ђорђевић, И. (2010). Неухватљивост националне моћи. Београд: Службени гласник

[1] Мијалковски, М., Ђорђевић, И., стр. 47.

[2] Мијалковски, М., Ђорђевић, И., стр. 54–58.

[3] Мијалковски, М., Ђорђевић, И., стр.73.

[4] Ејдус, Ф., стр. 247.

[5] Јевтовић, З., стр. 192.

[6] Мијалковски, М., Ђорђевић, И., стр. 59.

[7] Савановић, А., стр. 129.

[8] Милошевић, З., стр. 247.

[9] Деспотовић, Љ., Јевтовић, З., стр. 158.

[10] Мијалковски, М., Ђорђевић, И., стр. 75.

[11] Деспотовић, Љ., Јевтовић, З., стр. 189.

[12] Исто, стр. 48.

[13] Исто, стр. 49.

[14] Нај, Џ. стр. 154.

[15] Исто, стр. 153.

[16] Живен, Е., стр. 44.

[17] Види: Симић, Д., Живојиновић, Д., стр. 17–47.