Наменска индустрија као шанса привредног развоја Србије

Аутор: Богдан Кукић

Наменску индустрију чине предузећа која производе одређене производе и/или пружају услуге специјалних намена. Производи који се израђују у погонима ових предузећа су најчешће из домена војног оружја и оруђа, затим врло специјалистичка предузећа за истраживање свемира, нуклеарних технологија, затим употреба нових информатичких технологија, које прво налазе употребу у савременом наоружању, а затим и у широкој комерцијалној употреби. Класични производи наменске индустрије су војни авиони (транспортни, теретни и ловачки авиони), хеликоптери (више различитих врста), различите врсте бродова, широк дијапозон пешадијског наоружања и друмске војне технике.

Српску наменску индустрију чини више предузећа, како у државном, тако и у приватном власништву. Нека од њих су: ЈугоимпортSDPR J.P.у Бөограду, Застава оружје у Крагујевцу, ФАП у Прибоју, Застава камиони у Крагујевцу, Први партизан – наменска производња у Ужицу, Милан Благојевић – наменска производња у Лучанима, Крушик у Ваљеву, Трајал у Крушевцу, Утва у Панчеву, Прва петолетка – наменска производња у Трстенику, Телеоптик – жироскопи у Земуну, Прва искра – наменска производња у Баричу, Слобода у Чачку, Морава у Великој Плани, EDePro у Београду, EI-OPEK у Нишу, Senzor Infiz у Београду, МТТ-Infiz у Београду, IMTEL комуникације у Београду, 14.октобар у Крушевцу.

Производи наменске индустије су најчешће финансирани директно од стране државе и могу да буду замајац индустријског развоја, освајањем нових технологија, повећањем капацитета и слично. С обзиром на комплексност производа, поготово сложених борбених система, космичких и нуклеарних истраживања, врло често инжењери који су радили у наменској индустрији постајали су најбољи стручњаци у својој области и радом на пројектима наменске индустрије долазили до искустава и знања који су ретки у осталим индустријама. На овај начин наменска индустрија даје нову димензију развоју укупне индустрије једне земље. Познато је да су током Хладног рата, САД и Совјетски Савез у војне и сличне пројекте улагали велика средстава и да су ту постизали запажене резултате, иако за једно друштво ова издвајања могу да представљају значајни одлив капитала из буџета. Знање до ког се долазило (истраживање нових материјала, нових облика енергије, нових облика комуникације и сл.), у већини случајева представља значајни научно-технолошки пробој.

Тако је нпр. авио-индустрија највећи напредак доживела током Другог светског рата управо захваљујући надљудским напорима инжењера и држава учесника рата да модернизују своја наоружања. Хладни рат унапредио је коришћење нуклеарне енергије тако да се она у великој мери данас користи у цивилне сврхе. Сам почетак развоја ракетне технологије, која ће касније омогућити да људи закораче на Месец, планирају колонизацију Марса, омогућио је бивши мајор СС-а Вернер Фон Браун, који је после Другог светског рата почео да ради за америчку војску и NASA-у. Исто тако нпр. постоје врло позитивни примери и у српској наменској индустрији. Развој и производња тенка М-84 (који је у то време, представљао један од најбољих тенкова на свету) је у СФРЈ укључило више од 300 фабрика из целе земље и тиме допринео да се наоружа ЈНА, али и створи добар извозни производ.

Сличан и још бољи ефекат је требало очекивати и од производње Новог авиона. Нови Авион је замишљен као концепт лаког вишенаменског једномоторног надзвучног борбеног авиона који је развијан у сарадњи са Француском, на истој бази је развијен и Рафал, авион који у својој класи (4+генерација) представља један од најбољих ловаца на свету. Фактички Нови aвион је био једномоторна лакса верзија Рафала. Само на овом примеру се може видети колико један пројекат из наменске индустрије може да погура целу земљу у економском и технолошком смислу! Овај пројекат, требао је у потпуности да омогући Југославији да заштити своје небо неколико деценија унапред, а предност за државу би били авиони јефтинији за 20% у односу на увоз, с тим сто би највећи проценат новца за куповину авиона остао у земљи. Претпоставке француске компаније Марсел Дасо (Marcel Dassault), која је развила Рафал, биле су да би у периоду од две деценије овај пројекат могао да запосли 100. 000 људи, мада би тај број растао с евентуалним извозом. Овај пројекат би, такође, омогућио разне врсте коперантских односа са многобројним компанијама и на тај начин би били генератор и локомотива тадашњег развоја привреде. Марсел Дасо је прогнозирао да је потенцијал извоза авиона у обиму од 300 до 500 јединица. Новозапослени би били обично из домена високе технологије, уз савремено опремање и развој капацитета. Нажалост, држава се убрзо распала, пројекат је био заустављен, а подигнути савремени капацитети су уништени током Нато агресије 1999. године.

Наменска индустрија Србије је, за непуних 17 година (од бомбардовања до данас), од земље чије су фабрике оружја и војне опреме тотално уништиле НАТО бомбе, опет постала регионални лидер у производњи пешадијског наоружања. По војном аналитичару Андреји Млакару „Успон Србије у индустрији наоружања после санкција, НАТО бомбардовања и комплетног уништења производне инфраструктуре је почео 2003. године када је развијена самоходна топ хаубица ’Нора‘. То је пројекат из доба ЈНА, али је уз мање модификације доживео прави успон и извозни успех, пре свега захваљујући купцима из Југоисточне Азије, подсахарске Африке, па чак и са индијског потконтинента, посебно из Бангладеша.ˮ

Србија је годинама уназад, постепено улагала у производне капацитете и развој нових производа. Самим тим, постепено је долазило и до раста извоза. Тако је, по речима министра привреде Жељка Сертића, у 2015. години вредност целокупног војног извоза била око 300 милиона долара.

Већ у 2016. години, дошло је до огромног скока извоза, тако да је вредност извезене робе по издатим дозволама за извоз била преко 800 милиона долара. Десет највећих извозника по уговореној вредности у 2016. години су државна предузећа попут Југоимпорта-СДПР, Првог партизана, Застава оружја, Прве петолетке, али и приватна предузећа Партизан ТЕЋ Д.О.О. , Техноремонт Д.О.О., Уни Глобал Д.О.О, Крупник Д.О.О., Елинг А.Д и ДЛС Специјални системи Д.О.О.

Велики потенцијал српске наменске индустрије се видео и на највећем сајму наоружања на свету Ајдекс 2017 у Абу Дабију. Србија, то јест компанија Југоимпорт СДПР, је имала импонзантан штанд на овом престижном сајму од 400 м2 на два нивоа у главној хали, а поред Србије учествовали су излагачи из још 65 земаља. На овом сајму, Србија је изненадила многе својим врло атрактивним производима. Србија је овде представила своје адуте наменске индустрије, попут Лазара 3 у две могуће верзије. Поред Лазара 3 била је представљена и Нора Б-52, као и најновији производ, оклопни српски аутомобил, који мозе да превози 8 особа, назван Милош.

Већ првог дана од отварања сајма, српски штанд су посетиле многобројне делегације, што је самим тим отворило пут ка могућим уносним уговорима. Тако по речима нашег најпознатијег војног новинара Мирослава Лазанског, многобројне стране делегације су се распитивале за Лазара 3, који је главни конкурент финској Патриа-и, за чијим карактеристикама не заостаје, али је по цени скоро дупло јефтинији.

Потенцијални уговор постоји и када је реч о једном од адута српске војне индустрие Нори Б-52. Нора Б-52 је, наиме, већ извезена у неколико земаља, али то су биле мале наруџбине, од свега неколико десетина комада. У Пакистану се, поред тога, већ тестира Нора, и њихов министар је на овом сајму споменуо могућу куповину 500 јединица. Од тога би 100 комада било произведено у Србији, а остало би био трансфер знања за преосталих 400. Уколико би овакав уговор био потписан, он би „катапултираоˮ целокупну српску наменску индустрију.

Минимална цена Норе б-52 је 700 000 долара по јединици, по чему је Нора-Б52 више него конкурентна на светском тржишту.

Поред ових производа на сајму се представила и приватна компанија Едепро која је у сарадњи са Југоимпорт-СДПР развила: балистички ракетни систем Шумадија и беспилотни хеликоптер Стршљен.

Ракетни балистички систем Шумадија има минимални домет од 70 км, а максималног од 300 км. Једна ракета Шумадије је тешка око 1.500кг, од тога може да носи бојеву главу тежине 200кг. Када се говори о Шумадији, треба имати на уму две ствари: прва, да је у питању само средство одвраћања, а друга је – да се Србија развојем Шумадије сврстала у мали круг земаља које имају способност да произведу такво оружје. Што се тиче исплативости извоза и продаје, о томе ће се тек видети након свих тестирања.

Извори

http://www.politika.rs/sr/clanak/374625/Sumadija-pokriva-Balkan

Наменска индустрија као шанса привредног развоја Србије

Остави коментар