Аутор: Милован Балабан, историчар
Иако је Наполеон изникао из духа револуционарне Француске, његова појава и његово деловање нису нешто ново на Западу. Имају континуитет у дуговековној логици западне цивилизације из које произлази тежња ка доминацији, покоравању, контроли и освајању осталих делова света зарад господарења човечанством. Дакле, визија лишена духовног поимања света карактеристичног за аутентично хришћанство, духовног поимања где заједница обједињена у духу емпатије и љубави тежи поистовећењу својих припадника и као таква бива залог функционисања друштва али и реализације сваког појединца.
Ако Наполеонову Француску, као континуитет Запада, можемо схватити кроз њене главне одлике које се састоје у тежњи за доминацијом, контролом, покоравањем и експлоатисањем других цивилизација и култура, онда бисмо на Истоку приметили особине као што су поистовећење са ближњим, заједница која се емпатијом прожима, као и трпљење да би се до циља узвишене заједнице дошло. Наравно, не желимо да кажемо да и у Русији није било наведених карактеристика западног поимања вредности. Но, хоћемо пре свега да кажемо да је у кризним тренуцима (каква је сигурно Наполеонова најезда на Русију) дошло до изражаја оног исконског у руском народу, везаног за православни доживљај света, што је на крају однело и превагу над наизглед моћнијим атрибутима Запада оличеним у агресији, жудњи за материјалним, вековима формираним и актуелизованим кроз организацију, технику и супериорну војску и државу способну да побеђује, покорава и доминира. Испоставило се у рату Наполеона са Русијом да све то није било довољно, да су руски дух и наизглед слабе хришћанске врлине превагнули над надмоћном технологијом и савршено структурално организованом војском и државом Запада.
Државни и друштвени системи Запада и Русије произашли су из различитих духовних парадигми. На Западу су папски примат и католичка логика универзализма, са претензијама господарења и контролисања света, произвели систем стварања апсолутистичких монархија. Оснажени народи су изграђивањем сопственог апсолутистичког система одбацивали папску суперматију и стварали монархије где је монарх апсолутни господар и носилац суверенитета нације. Ово је стварало основ да се некада моћни центар из Рима маргинализује и ограничи на верска питања, али је и створило предуслове за секуларизацију држава, пре свега како би се елиминисале световне претензије папа, које нису нестале.
Европске монархије (макар оне најснажније), преузевши универзалистичку парадигму, тежиле су светској империји, али сада у секуларном руху, што се претворило у основ за непрекидну експанзију и покушај овладавања ресурсима и контролом других народа и простора. Револуционарна Француска, са буржоазијом као новим и креативним сталежом, а под утицајем Америчке револуције, овакав глобални стратешки циљ није изменила. Другим речима, иако је у Француској трећи сталеж збацио повлашћени сталеж и освојио власт, универзална парадигма господарења и овладавања светом није се променила. Отуд је и Наполеонова Француска, упркос дисконтинуитету са апсолутистичком, продужетак и наставак једног те истог, устаљеног империјалног тока у деловању западних држава и нација.
С друге стране, Русија је себе доживљавала као настављача византијске духовне и државне парадигме. Самодржавље у својој суштини је било наставак византијског централизма и Јудео-хеленског духовног модела. Самодржавље је имало смисла као обједињавајући фактор великог простора, али оно у својој аутентичној варијанти подразумева јак и аутономан глас цркве, која са државом чини заједнички и јединствен организам. Исто тако, самодржавље не искључује локалне особености и аутономије појединих области. Оно је са јаким државним апаратом обједињујући фактор различитих територија у циљу спречавања федерализма и сепаратизма у великој империји, као и симбол и реални гарант истога духа, хришћанскога и православнога, различитих сталежа становника царевине.
Овакав модел уређења Русије је нарушен и пре Петра Великог, али је у његове време потпуно демонтиран. Државне структуре су конституисане по угледу на Запад. Уведено је кметство, опет по угледу на тадашњи Запад. Црква је потчињена цару као у време иконобораца у Византији, али и тадашњих западних монархија. Елита је почела да усваја идеолошке моделе и државно устројство Запада, што је условило све снажнију зависност, као и одступање од традиционалних духовних руских парадигми, али и схватања самодржавља и генерално устројства државе. Самодржавље у Русији је временом све више личило на аутократију, елита је била отуђена од народа, а црква потчињена држави, конкретно цару са ниским степеном аутономије и утицаја на државне токове и стратешке смерове, како државе тако и народа.
Русија се временом претворила у апсолутистичку монархију западног типа, док је Запад истовремено револуционарним превирањима све више стављао акценат на грађанство и идеологију која је проистекла из логике трећег сталежа. Она је била свакако напреднија и просперитетнија утолико уколико је буржоазија била креативнија од онемоћалог племства. Но, иако је Русија, нарочито њена елита, преузела цивилизацијски модел и вредности Запада и постајала све више зависна и мање аутентична и креативна, исконски модел функционисања Руса као народа није (а није ни било могуће) био потпуно истиснут и поништен. Он је нарочито долазио до изражаја у кризним моментима када је чак народ на неки начин диктирао понашање елите. Ово је веома битно да би се схватио рат против Наполеона и невиђен отпор руског народа, као и да би се видели различити културолошки и духовни основи западне католичко-протестантске и православне цивилизације.
Наполеон је био резултат Француске револуције која је у почетку пропагирала слободе, а после само неколико година у облику Робеспјерове диктатуре претворила се у супротност – владавину терора. После збацивања Робеспјера требало је успоставити систем који обезбеђује креативној буржоазији опстанак на власти и реализацију њених државних, привредних, културних и стратешких визија. У остварењу наведеног постојала су два проблема. Први је био унутрашње функционисање државе, која је сад постала демократска, али без искуства да организује систем представничке демократије какав је функционисао у Британији и Америци. Други проблем био је конфронтираност младе демократске државе са европским сталешким монархијама, али и Британијом, што је било мотивисано стратешким разлозима.
Оваква ситуација је тражила управљање државом чвршћом руком, како је говорио Сијес: „треба ми једна сабља”. Управо овакве прилике утрле су пут доласку на власт Наполеона Бонапарте. Генерал који је био најсмелији да узме власт после почетних успеха доживео је фијаско у Египту, напустио je безобзирно своју воjску и, када га нико није очекивао, појавио се у Француској. Криза која је потресала републику била је одлучујућа за успињање младог корзиканског генерала Наполеона. Нико га није питао за египатску армију већ су гарнитуре, које су хтела да преузму власт, ковале планове и покушале да га искористе у политичким играма. Покушај да се искористи Наполеон резултирао је државним ударом 1799. године, када је успостављен систем три конзула, али је убрзо Наполеон искористио друге и наметнуо се за првог конзула 1802, а потом се 1804. крунисао за цара. Француска је за петнаест година прешла пут од краљевине до царевине и изгледало је да се ништа битно није променило. Но, ипак је то сада била друга држава. Буржоазија и све што је креативно били су фаворизовани, велике енергије нације су ослобођене и усмерене у правцу јачања државе, а Наполеон је као цар, држећи сву власт у својим рукама, био гарант новог система успостављеног револуционарним превирањима.
Европа се није мирила са новом Француском. Разлози су били идеолошке али стратешке природе. Француска је тежила „извозу” револуције, чиме би угрозила европске монархије. У свој овој причи, стратешки гледано Русија је имала најмање разлога да буде конфронтирана Наполеону. Иако је прво ступила у коалицију против револуционарне Француске, почетком XIX века све је водило ка зближавању ове две царевине. То је форсирао Наполеон али почео и да прихвата руски цар Павле. Индикативно је да баш тада долази до атентата на руског цара, а престо преузима његов син Александар, настављајући политику савезништва са Европом против Наполеона.
Упркос ангажованости Русије, логистици Британије и савезништву европских монархија, Наполеон је 1805. године над њима код Аустерлица однео силовиту победу. У поменутој бици дошло је до изражаја оно што је била нова француска република. Идеја другог, „бољег” света, удружена са новим визијама ратовања које је донела Наполеонова епоха, заједно са маестралном командном структуром коју су чинили у ратовима прекаљени Наполеонови генерали, однела је превагу над старим начинима ратовања и старим моделима поимања света. Аустерлиц је био блистави Наполеонов дан а сумрак аустријске, пруске и руске армија.
Овако моћна армија наставила је свој поход дубље у Средњу Европу, угрожавајући британску политику равнотеже снага на континенту, али још увек не угрожавајући кључне руске интересе. После победа над Немцима код Јене и Аурштета, те наставка рата 1807. у биткама са Русима код Прејсиш Ајлауа и Фриндланда, увидевши да упркос победама Наполеон не стиче одлучујућу предност, док Руси ратују практично за Пруску и Британију, два цара су у Тилциту склопила споразум о подели интересних сфера. Споразум је Русију извукао из рата за туђе интересе, док је Наполеону прибавио моћног савезника за континенталну блокаду којом је хтео да сломи Британију. Испоставиће се да Руси неће ићи у потпуну конфронтацију са острвском империјом, да ће се временом све више игнорисати блокада, што ће бити један од битних узрока рата Наполеона и Русије.
Штавише, блокада Британије је постала основ Наполеоновог покушаја да сломи империју. Она је диктирала Наполеоново понашање и потезе у Европи. Ханзеатски градови Бремен, Либек и Хамбург, који су је кршили, били су припојени империји. Такође, пошто је роба кријумчарена преко Италије, конкретно и преко папске државе, Наполеон је лишио слободе папу како би дисциплиновао и остале делове Европе. Овде се види да је Наполеон потпуно без скрупула, нови човек који не поштује поглавара свих католика. Овакво понашање је до тада било незамисливо, али припајањем Рима (које је и Французима било нејасно) и називањем себе римским царем, Наполеон је оживео идеју паганске Римске империје и оголео доминантни принцип Западне Европе, који се огледао у тежњи ка овладавањем простором, доминацијом над светским ресурсима и народима, и осећају изабраности да се та мисија спроведе. На други начин, још снажнији то је присутно и данас код Британаца и Американаца.
Русија је временом почела да игнорише блокаду на коју је пристао цар у Тилциту. Блокадом су руски интереси нарушени јер је царевина имала најживљу трговинску размену са Британијом. Исто тако, Руси нису веровали у ефикасност Наполеонових мера, што се видело већ 1810–1811. Односно, видело се да Британија не може бити сломљена економским мерама. Такође, руски цар и елита су имали снажан осећај величине Британије и највероватније су сматрали да је Наполеон појава која се лакше може неутралисати од Британске империје. Услед свега тога, временом су почели да игноришу Наполеонове захтеве и свесно су кршили договор о блокади британског острва. Највероватније су и сматрали да је конфронтација са Наполеоном, упркос његовој неоспорној снази, мање опасна од конфликта са Британијом.
Све ово је довело до тога да се Наполеону основе подривања и евентуалног уништења Британије полагано почну да руше. Без савезништва са Русијом његов економски програм није могао да успе, а, с друге стране, Русија је једина смела себи то да допусти ризикујући чак и рат са француским царем. Његово приближавање се осећало и у томе што је Наполеон имао све снажнији осећај недодирљивог и изабраног римског цара, позваног да овлада просторима готово целог света. Можда је и нејасна тежња ка светској доминацији још један од узрока рата са Русијом, који је Наполеон започео игноришући готово све друге гласове разума који су га упозоравали на његову погубност.
Руси су такође знали да је договор са Наполеоном мањкав самим тим што би се временом партнерски став променио у покушај утицаја на Русију и постепено диктирање понашања православној царевини. Отуд у Русији, која је негативно доживљавала француског цара (нарочито народ који га је видео као антихриста), није било снага које би спречиле конфронтацију са Француском. Штавише, расле су снаге које су сматрале да и по цену рата Русија треба да води политику у складу са сопственим интересима, у шта се не уклапа економска блокада Британије, и ове снаге су убрзо постале доминантне. Све ово је условило да рат буде све ближи, што се видело по најобимнијим припремама које је Наполеон спровео за ову кампању.
Француски цар је покушавајући да дисциплинује и покори Русију покренуо огромну армију од око 600.000 људи, ангажовао све економске и људске ресурсе како би приморао Русију да поштује континенталну блокаду према Британији. Наполеонов мотив био је и у његовом нејасном осећају тежње ка светској моћи, што га је гонило ка покоравању света, а као изданка просветитељске Француске и у културолошку и цивилизацијску мисију коју је наводно требало да реализује у непросвећеној Русији.
Наполеонов дух, који оличава целокупну европску цивилизацију, са њеном умишљеном супериорношћу, имао је јасне претензије на потирање Русије као светске силе, али је управо учинио то да се аутентични, православни руски дух, до тад, од Петрових реформи као утонуо у сан, пробуди и изазове рефлексну реакцију читавог руског народа. Брутална агресија је оголила европско просветитељство, те су у очима обичних Руса и његове позитивне стране биле избрисане пред најездом Наполеонове војске. Дакле, Руси су били јединствени иако су се повлачили до Москве. Барклај де Толи, а касније у Кутузов, схватили су војну ситуацију и то да је повлачење било неминовност. Оно што је специфично за Кутузова је то да је схватио како руски народ дише, како доживљава ову најезду, те је својом тактиком и поступцима допринео да сe Нaродни дух у потпуности изрази и покаже снагу.
То ће се десити у Москви. Москва је била место Наполеоновог наизглед највећег тријумфа, али је суштински место његовог катастрофалног пада. Војници, чији циљ је током великих страдања и напора био Москва, сада су се дали у бездушно пљачкање града. Велика и моћна армија је једноставно нестала у руској престоници, а уместо ње Наполеон је имао сада мародере и паликуће. Са таквом пропалом војском се није могао водити рат и то је Наполеон знао, па је слао изасланике за мир цару и Кутузову. Пошто одговор није добио, почео је припреме за неизвесно извлачење из Русије, које се касније претворило у праву трагедију Француза.
С друге стране, Руси су повлачењем из Москве без капитулације и организовањем нове војске у Тарутинском логору показали одлучност да наставе рат и да нису сломљени. Попунили су се, ојачали и снабдели решени да избаце „антихриста” из своје земље. Однос снага, решеност и воља да се настави рат су се убрзо видели. Наиме, Наполеон је у октобру почео повлачење из Москве и кренуо је ка Калуги. Ту му се испречила армија Кутузова. После стајања две војске, једне наспрам друге код Калуге, Наполеон се одлучио на повлачење. Дакле, одлучио је да избегне битку, што се до тада никада није догодило. Француски цар је добро осетио моралну сломљеност своје армије и себе самог. Отуд је наредио свеопште повлачење које се наставило до руских граница и изазвало до тада невиђено пропадање војске претворене у Русији у мародерску дружину.
Наполеон је доживео страховит пораз, практично баш у тренутку када је изгледало да је тријумфовао. Освајање Москве је било врхунац кампање, остварење ратног циља, али истовремено и пропаст Наполеонове војске и Пирова победа као пролог велике трагедије коју је армија доживела при повлачењу из Русије. Разлоге за ово није могуће објаснити без сагледавања читавог рата из духовног аспекта. Можда су песници најмеродавнији да својом пророчком визијом макар наслуте суштину догађаја. Тако је Лорд Бајрон, иначе Наполеонов поштовалац, у својим стиховима рекао:
Ево пред тобом полудивљих кула Москве,
што у вјенцима од злата горе на сунцу.
Ал, авај! заласка твог ово је сунце.
Тако је велики песник макар наговестио суштину Наполеонове највеће трагедије која је условила његов коначни пораз у Паризу 1814. године и крај његове владавине и доминације Европом.
Остави коментар