Аутор: др Милош Савин, историчар
Српски политички лист Напредак је нераскидиво везан за име Данила Медаковића (1819, Зрмања ‒ 1881, Загреб), српског историчара, публицисте, штампара и издавача.
Данило Медаковиће је био син трговца Михајла Медаковића, који је често боравио у Карловцу и учествовао у јавном и културном животу, био пренумерант књига. Данило је основну школу завршио у Грачацу, гимназију у Задру (1838) ‒ све на немачком језику. Након школовања (1840) прво је био кнежев чиновник у Крагујевцу, касније учитељ и пратилац Милошевој деци ‒ кнежевићима. Са Милошем Обреновићем прелази у Аустрију, захваљујући његовој помоћи завршава правни факултет у Бечу, потом докторира историју и филозофију на филозофском факултету у Берлину. По повратку из Немачке (1847) позајмљује новац од Јеврема Обреновића, у Новом Саду оснива штампарију (печатњу). Због проблема с властима део опреме (око половине) тајно пребацује у Сремске Карловце. Медаковићева почетна идеја је била да штампа књижевна дела значајна за српску културу: сабрана дела Доситеја Обрадовића у 10 књига, Даничићев превод Мурављевих Писама о служби божјој, први део Петрановићеве Историје књижевности, издавао је календаре Годишњак и Ласта…
Отприлике у исто време, тачније, 2. априла критичне 1848, Константин Богдановић у Пешти почиње с издавањем Вестника. Међутим, услед неповољне ситуације изазване распламсавањем мађарског национализма који је под Кошутовим вођством имао особине шовинизма, само после месец и по дана (17. маја), Богдановић обавештава Новосадски магистрат да ће Вестник убудуће бити штампан у новосадској печатњи Данила Медаковића. „Худе“ среће, Богдановићев лист се суочава с озбиљним тешкоћама, нападом генерала Храбовског (12. јун 1848), који је нанео приличну штету и Медаковићевој штампарији који ипак успева да је оспособи крајем истог месеца у Новом Саду. У исто време Богдановић одлази за Беч, прво као секретар патријарха Рајачића, затим као изасланик Срба код аустријске владе, тако да Вестник постаје орган Главног српског народног одбора који се баш и не сналази с уређивањем својих новина, тако да тај лист заправо и нема свог уредника, већ су га уређивали различити људи од броја до броја.
Подстакнут Богдановићевим идејама, Медаковић окупља око себе младе српске интелктуалце, спремне да раде на просвећивању српског народа и са њима оснива Друштво српског напретка. Први председник Друштва, које се појавило као власник и издавач Напретка, 14. новембра 1848. је Данило Медаковић. Чланови друштва сматрају да су новине подесно средство за просвећивање народа. О својим новинам као средству размишљају на овакав начин: „Само кад се на њима брижљиво, вјешто, искрено и без устручавања ради, огледало садашњости и будућности народне, из њих се најбоље и најраније и најлакше видити може чега нам се треба чувати, за чим ваља ићи и шта нам уопште радити ваља, да до сретног и душевног и стварног стања доспијети можемо.“ Идеали младих српских интелктуалаца окупљених око Напретка су били слобода, независност и уједињење њиховог народа у посебној држави. Схватали су да су српске снаге слабије од оних са којима се морају сукобити, због тога се залажу за свесловенску узајамност и сарадњу без обзира на верске и друге разлике. Обраћали су посебну пажњу на зближавање јужнословенских и балканских народа. Истицали су да ако од Јадранског до Црног мора народи не буду уједињени и не постану „једна душа и једно тело“, онда ни Срби као ни остали неће имати будућност, јер ће их непријатељи и угњетачи једног по једног прогутати, при томе се мислило на Турску и Аустрију као најмоћније силе у окружењу. Напредак се посебно залагао за узајамну сарадњу Срба и Хрвата, не узимајући у обзир етничко сродство и братске односе, да два народа установе сарадњу на реалној основи која би била резултат дипломатске и политичке зрелости. У том погледу су блиско сарађивали са загребачким листом Славенски југ.
Медаковић и Друштво српског напретка су намеравали да, колико је то могуће, својим листом упуте српски народ у све политичке токове и у што већем броју га мобилишу за национални развој. Да би у томе успели, да би лист био читљивији и приступачнији, одлучили су да Напредак буде први лист у историји српског новинарства штампан Вуковим правописом, „језик ће нам бити чист и тако разговетан да га сваки по свима нашим крајевима може лако разумети који иоле читати зна“, писао је Медаковић.
Покретањем Напретка Медаковић је желео да попуни празнину у политичком животу Срба. Пошто је Вестник био орган Правитељства, значи владајућег органа, он је желео да Напредак заступа интересе српске јавности али му није било стало да по сваку цену то буде опозициони лист, данашњим речником би се казало да је то требао да буде коректив између правитељствене управе и народних тежњи.
Друштво српског напретка је уочавало колику штету свим Словенима, посебно Србима и Хрватима, наноси добро организована мађарска пропаганда у Европи, приказујући их као назадњаке и противнике слободе. Њима је било стало да о томе обавесте светску јавност, посебно су се усмерили на Француску, сматрајући је за носиоца слободоумних и демократских идеја. У свом листу су улагали знатне напоре да сперу љагу коју су им наносили Мађари својом пропагандом, јавно су позивали и прозивали младе и учене Србе, школоване у Француској, да се огласе и обавесте светску јавност о правом стању ствари.
Иако Напредак није имао намеру да буде опозициони лист, ситуација га је отерала у опозиционе воде, појавио се управо у време када се српски покрет налазио на низбрдици, па је патриотски опредељено грађанство све више било незадовољно развојем догађаја, посебно политиком Беча према Србима. Тако је, стицајем околности, Напредак од првих дана почео дизати глас против аустријске владе и реакције у српским редовима. Напредак је такође осуђивао Мађаре што су непризнавањем оних права за која су се и сами борили Србе гурали у наручје Аустрије и тако их принудили да се, спасавјући себе, боре за спас Монархије. Већ у новембру 1848. Напредак је поставио питање: шта су Срби добили тиме што су лили крв за одбрану државе и заштиту царских интереса? Наравно, одговор је био поразан па је упозоравао Србе да буду опрезни, да војују против свих „душмана словенства“, макар се они налазили и у „самоме двору“, да не гину за спас Аустрије него „за народ, за слободу и за краља народног“.
Као што је био критичан према Бечу и Пешти, Напредак је имао озбиљних замерки на рад српског Правитељства. „На старјешине или чиновнике нашег народа, будући да је народни посао њима у руци, особито ћемо пазити. Од њих ћемо јавно тражити строги рачун… Против њиови злоупотребљавања и немарности тужимо се Богу и народу…“ Напредак је указивао не само на лоше пословање неких чланова Галвног одбора, него је дошао до података у вези са распрострањеном корупцијом, што је оштро жигосао у намери да уз помоћ јавности стане на пут свим сличним преступима. Због таквог отвореног и бескомпромисног става, Медаковић је имао као уредник великих непријатности, многи су желели да га ућуткају, а неки су му претили и потезањем пиштоља.
Са таквим иступима се, већ у првим бројевима, Напредак представио као лист иза којег стоје људи са довољно знања, способности, одлучности и храбрости да осуде све који то заслужују, једино су у прво време имали обзира према патријарху Рајачићу. Чини се да је у тим обзирима према патријарху било и понешто новинарско-политичког тактизирања. Да би могли да критикује све друге из Правитељствених органа, штедели су патријарха, духовног и политичког поглавара Војводства, добро знајући да би их сукоб са њим, који није трпео пребацивања и критике, довео у врло непријатну ситуацију и можда чак и онемогућио даље издавање новина. Та бојазан се убрзо показала као оправдана, већ након неслагања Напретка са реорганизацијом власти у Војводини, коју је спровео патријарх половином октобра 1848. Друштво српског напретка је Рајачићу послало писмо које је објављено у листу, изразивши сумњу да је на најодговорније положаје у Војводини поставио погрешне личности. Такође су му замерили да је сувише концентрисао власт, те да због тога неће бити у могућности да на прави начин управља земљом. Предлагали су му да добар део послова препусти другима, с тим да задржи право надзора, а да за себе остави само верска питања. Још када су притом навели имена оних који, по њиховом мишљењу, не заслужују да добију положај, лист је био забрањен. Сви примерци инкриминисаног Напретка затечени у пошти и типографији били су заплењени и уништени. У следећем броју лист се свом жестином окомио на „велику господу“, којој је сметала слобода штампе, јер је мислила да се о њој, као у Метернихово доба, не сме ништа лоше рећи. Ударајући жестоко на све Рајачићеве сараднике и званичну политику Војводства, лист је нагласио да патријарх са забраном нема никакве везе, јер се он јавно изјаснио за слободу штампе, вере, школе, језика и писма, па је, захваљујући њему и његовој доброј вољи, Напретку дозвољено даље излажење.
Након тог испада, Напредак је све време док је излазио био под будним оком Правитељства. Листу и издавачима су чињене разне смицалице и пакости а често им је прећено да ће бити растерани и обустављено излажење новина. Крајем јануара 1849. у Карловцима је проглашено опсадно стање. Друштво српског напретка је распуштено а Вестнику и Напретку је било забрањено излажење. Пошто је у то време Медаковић уређивао и Вестник и Напредак, он је тим поводом писао Рајачићу као уредник Вестника који је подржавао правителство, фактички само штампао њихове одлуке и наредбе, скрећући му пажњу да нигде у свету није забележено да власт збрањује своје новине, које су њихов орган. „До сад се у оваквим приликама Органи правителства и листови, који тежњу правителства потпомажу, нигдје не обустављају. Пешта, Беч, Галиција, најновији су примјери за то. Колико ми је стало до тога да наше новине у оваквоме времену не спавају, толико и још више од тога да се од стране нашег Правителства, које смо ми бранили, не чине уредбе и не издају заповједи онакве какви још нигдје нема.“
Да ли је Рајачић сам схватио апсурдност ситуације и да такви потези наносе више штете него користи, или је услишио Медаковићеве молбе, није познато, али је од генерала Теодоровића тражио да обустави опсаду Карловаца и поништи забрану издавања новина, што је овај и учинио тако да је Напредак 16. фебруара поново изашао, а обновљен је и рад Друштва.
На несрећу издавача и уредника Напретка, како је време више пролазило, то су они све више имали материјала за критику српског покрета и Правителства које је све више подлегало контрареволуционарној политици двора и аустријске владе. Заступајући српске интересе, на мети Напретка су се налазили истакнути офцири као што су Мајерхофер, Рукавина и др. Ови су се због тога трудили да онемогуће његово излажење. Опозициони загребачки лист Südslavische Zeitung је иронично приметио да је Напредак српској господи у Војводству „рен под носом“, те да би они раније радије читали лист који би се зовао Рак него Напредак. Због свог деловања веома брзо је обележен као превратнички и опозициони па се самим тим Напредак нашао на листи новина које никако нису смеле да се достављају војницима који су под командом маршала Радецког ратовали против Италијана. Аустријска војна команда се бојала да ће Напредак својим писањем одвратити српске војнике од борбе када сазнају како царска влада поступа са Србима у Војводству.
Тактика попустљивости и извесног обзира према патријарху Рајачићи је престала оног тренутка, марта 1849, када је проглашен Октроисани устав. Све наде које су до тада, бар делимично, гајене о некој лепшој и лагоднијој будућности Срба у монархији су тим потезом покопане. Изразито незадовољни одредбама Устава о положају српског народа и државноправним статусом Војводства у склопу централистичког уређења Аустрије, уредништво Напретка више није имало разлога за пристојност па је све оштрије критиковао самог патријарха, још и више генерала Мајерхофера. Између осталог су писали да је „народ изгубио поверење спрам Правитељства а да га Мајерхофер никада није ни имао“. Са супротне стране, Јаков Живановић, члан Главног одбора српског покрета и референт дипломатског одељења, пише да Напредак иде дотле да патријарха „преузноси, а сва му дјела и видове худи, направивши га лутком којом се други титра“. Овај коментар није остао без одговора па је у следећем броју Напретка освануло: „У личности главе Правителства нисмо дирали ал дјело смо слабо које, по несрећи, могли похвалити.“
На самом почетку излажења, током тактизирања и обзира према Рајачићу, Напредак се уздржавао или је био на његовој страни у сукобу са Стратимировићем али након проглашења Устава отворено мења страну, тако да и у том погледу прелази на подржавање опозиције. Напредак је жестоко критиковао царско писмо из Олмуца од 2. априла 1849. којим су жупаније у Војводству потпале под власт Виндишгреца, а за комаданта Срема, Бачке и Баната постављен генерал Мајерхофер. Тим царским актом су погажена права Срба, јер су изгубили политичку и војну власт, патријарх је деградиран, тако да је постао обичан царски комесар.
Циљ људи окупљених око Напретка је био да обазбеде Србима што боље услове за национални развитак, залагали су се за остваривање природног а не историјског и државног права, за конфедерацију аустријских народа а не земаља, што је Октроисаним уставом и царским писмом било онемогућено. Редакција се свим снагама супростављала Уставу и писму, борећи се против оних који су безобзирно погазили српска права. Медаковић и његови истомишљеници су веровали да својим новинама могу да допринесу пуно тога у будућој борби па су одлучили да уместо два пута Напредак излази три пута недељно. У тој намери су успели само један месец, тако да је од 15. априла до 15. маја Напредак излазио три пута седмично, да би се након тога вратио на стари интервал. У образложењу наводе: „… рат је још од неизвјестног времена наш најглавнији задатак. Због ових околности и због тога што су нам две трећине Војводства у рукама Мађара, морамо се задовољити и новине засада само двапут издавати. А ако непријатеља из куће наше само терати почнемо, одма ћемо почети и три-четири пута на недељу.“
Изгледа да је после овог разочарења полако почело да понестаје снаге и самопоуздања код младих, напредних српских интелектуалаца, огромна надмоћ у непријатељском окружењу је сломила младалачку енергију, тако да су се нашли у безизгледној ситуацији. Средином маја 1849. општи народни крах који је био на помолу је негативно утицао и на Друштво, што се може прочитати у следећим редовима: „… И овај глас наш остао би, као и многи други, глас вапијућег у пустињи. Донде, док народ наш не стече живост и рјешителност извести у дјело оно што је у његову корист, ми му с предлозима замашним нећемо досађивати. Ми ћемо само вјерно пратити догађаје са нашим примјетбама.“
Напредак се након тога од активног листа, који је својим предлозима, прегалаштвом и критиком покушавао да утиче на развој догађаја, претворио у орган који се морао задовољити скромнијом улогом обичног средства за обавештавање. Мора се приметити да се у том периоду, с пролећа 1949, српски покрет нашао у веома лошем положају. Мађарски генерал Перцел је стигао до Петроварадина, тако да се Напредак морао преселити из Карловаца у Земун, где се први број појавио 17. априла 1849. Медаковић се надао да ће у Земуну, због погоднијег и прометнијег положаја, лакше и брже долазити до информација, него у Карловцима. За све време покрета, докле год је лист излазио, он се бринуо да јавност обавешатава поузданим и најсвежијим вестима, како оним са ратишта, тако и из политике и других области. Имајући у виду ситуацију у којој се налазио и ратне прилике, често се дешавало да због отежане комуникације не успева благовремено да дође до информација па се жалио да новости које су му стигле не може да објави, јер су стигле са великим закашњењем.
Да би Напредак био занимљив, разноврстан и садржајан, Медаковић је ангажовао пуно знаних и незнаних сарадника, тако да поред његових можемо у листу наићи на текстове које су потписивали Ђорђе Стратимировић, Мојсије Георгијевић, Вук Стефановић Караџић, Ђура Даничић, Ђорђе Стојаковић и др. У то време важну улогу су имали сакупљачи претплате који су често анонимно писали текстове из својих средина. Међу њима су били Љубомир Ненадовић (Београд), Васа Живковић (Панчево), Цветко Рајовић (Земун), Јустин Михаиловић (Вуковар), Адам Драгосављевић (Шид)… Нема поузданих података о броју претплатника, али се зна да је Напредак био радо читан, прилично распрострањен и утицајан лист, што је наравно сметало патријараху, Мајерхоферу и осталим српским као и аустријским конзервативцима и реакционарима. Због тога је Главни одбор још почетком 1849. тражио да се донесе посебан закон о штампи, чијим би се строгим одредбама угушила свака опозиција. На несрећу такав закон је и донесен, додуше неколико месеци касније. Прилика за спровођење тог захтева је омогућена доношењем аустријског закона о штампи 13. марта 1849. По узору на тај закон у Војводству је израђена Привремена уредба за печатњу и донет Пропис за поступак у случајевима печатње. Ти документи су објављени у другој половини маја 1849. и ставили су до знања намере реакције да се обрачуна са свим слободоумним и демократским снагама. Напредак као опозициони лист, који се опирао званичној политици, који је по писању Алекасандра Баха „ширио неповерење и незадовољство према влади у Бечу а субверзивним намерама узнемиравао јавност, по хитном поступку и одлучним мерама морао је бити обустављен.“
До обуставе је дошло када су Медаковић и Богдановић заједно ухапшени. После 40. броја, 12. јуна 1849, Напредак је прекинуо с излажењем, све до 1863. када га је Медаковић, у новим политичким приликама и условима, поново покренуо.
Остави коментар