НАСТАЈАЊЕ ТЕРИТОРИЈА У СЕВЕРНОЈ АМЕРИЦИ

Аутор: Растислав Стојсављевић, професор геополитике

Освајање територија у Северној Америци од стране бивших европских колониста претопљених у америчку нацију представља једну од највећих прича икада испричаних. Европски досељеници, бежећи од верских прогона и сиромаштва из Старог света, желели су да буду слободни у Новом свету. Како се територија коју су контролисали ширила и како је број досељеника али и људи рођених на америчком тлу, растао тако се знатижеља усмеравала ка западу. Досељеници су задржали већину европских вредности али неке и модификовали и усвојили нове. Чврсти пуритански закони утицали су да се појединци, не желећи да их поштују, упусте у авантуру и пут у непознато.

Проблем Европе постала је аграрна пренасељеност. Први разлог за то био је развој медицине, боља здравствена заштита и хигијена, па је стопа смртности становништва, пре свега одојчади, опадала. Други разлог био је што је развојем текстилне индустрије, пре свега вуне, допринело да гајење оваца постане уносно. Многи крупни земљопоседници су се са земљорадње преоријентисали на сточарство, ограђивали земљу којом су се раније служили ситни фармери. То је довело до појаве великог броја сељака беземљаша, а вишак становништва је одлазио у градове у потрази за послом у индустрији. Један део је напуштао Енглеску и одлазио у Нови свет.

Источни делови Северне Америке су још у XVI веку истражени од стране Шпанаца. Из јужног Мексика они су напредовали на север и дошли до граница данашњег Новог Мексика и Калифорније, 1565. године су заузели Флориду, где су основали прво насеље под називом Свети Аугустин.

Највећи француски истраживач Ласал је 1682. године прешао цело пространство од Канаде до Мексичког залива и објавио да се Луизијана налази под француским суверенитетом. Неколико година касније је овај истраживач довео групу колониста и основао Њу Орлеанс. Иако су првобитно били заинтересовани за трговину крзном, колонисти су основали плантаже разних тропских биљака и увозили црне робове.

Прва група колониста стигла је у Вирџинију 1607. године и чинило ју је 104 човека. Основали су прво насеље које су назвали Џејмстаун (по краљу Џејмсу I Стјуарту). Ови колонисти су представљали најамнике који би требало да раде на обрадивим површинама засађеним зачинима који би требало европским власницима земље да донесу профит. Почетак живота прве колоније био је обележен углавном глађу, болестима и умирањем. Мали број колониста сукобљавао се с околним индијанским племенима, мучила их је велика влажност ваздуха. Две трећине колониста преминуло је у првих неколико месеци по доласку. После доласка неколико група колониста ово насељавање је ипак било успешно. Основ просперитета пронађен је у гајењу дувана, а касније жита. Она је у XVIII веку била подељена на три покрајине: приморски крај (Тајдвотер), унутрашњост (Пиедмонт) и долину реке Шенендое. Граница ове колоније према Пенсилванији није била повучена па су ове истицале право на западне територије и долину реке Охајо.

Друга британска колонија основана на тлу Северне Америке био је Мериленд. Налазио се северно од Вирџиније, на западној обали залива Чесапик. Ову колонију није основала ниједна трговачка компанија, већ индивидуални велепоседник. Сесилијус Калверт добио је 1632. године ову земљу од краља Чарлса I и титулу лорда Балтимора. Иако је био католик дозволио је и протестантима да се населе на ове просторе, усвајајући политику верске трпељивости. У овој колонији није било глади јер су се одмах преоријентисали на производњу дувана. Колонија је названа по жени Чарлса I, Францускињи Хенријети Марији, а центар је било насеље Света Мери.

Оно што представља мрачну историју првих колонизација, али и целе историје Сједињених америчких држава, јесте обезбеђивање сталне радне снаге на плантажама дувана и каснијих пољопривредних култура. Ова радна снага била је попуњавана црним робовима. Први робови стигли су у Вирџинију 1619. године. У почетку законски ропство није било регулисано. Црнци су имали права као и остали најамни радници, мада је у почетку повучена јасна расна граница.

Већа насељавања Масачусетса догодила су се за време доласка пуританаца. Оснивачи колоније су пропагандним књигама описивали Нову Енглеску као неку врсту раја у којем човек живи удобно, где се земља дели бесплатно, али да сви који се населе морају прихватити пуританско поимање вере и морала. Прва група пуританаца населила је овај предео 1628. године и основала насеље у Салему. Као главни центар ове колоније изабрано је насеље Бостон где су досељеници пристизали све до 1640. године уз ободне колоније Род Ајленд, Њу Хемпшир и Мејн. Овде се становништво оријентисало на риболов па је до 1784. године Представнички дом Масачусетса донео одлуку да на свој грб стави фигуру рибе бакалар.

После грађанског рата у Енглеској и републике Оливера Кромвела, на власт је 1660. године дошао краљ Чарлс II. Он је доласком на власт већем броју богаташа који су се налазили на високим положајима у енглеској администрацији дао земљу у Новом свету. Они су обећали досељеницима земљу, усвојили аграрну политику Вирџиније и колонију назвали Каролина, као захвалност енглеском краљу. Прво насеље у јужном делу ове колоније је подигнуто 1670. године. Колонисти су почели гајити пиринач који је добро успевао на том поднебљу.

Северни део колоније Каролина због своје одвојености од океана имао је другачији развој. Овде су живели ситни фармери који су, да би избегли плаћање пореза и других намета, мигрирали из Вирџиније. Такође, овде се настанила и група квекера. Овај простор који ће касније бити назван Северна Каролина био је један од најзаосталијих по привредном и културном развитку. Подвојеност између приморских и копнених крајева је била оштра. У Јужној Каролини су доминирали плантажери пиринча и трговци крзном. У Северној Каролини се углавном гајио дуван. Ове две колоније су званично подељене 1712. године.

После оснивања колоније Каролина, читав простор између Конектикакта на северу и Мериленда на југу био је додељен краљевском брату, војводи од Јорка. Овај простор био је у власти Холандије до 1664. године када је припало војводи од Јорка. Он је продао јужни део, а северни задржао за себе и назвао га Нови Јорк или Њујорк. Јужни део је припао квекерима и назван је Њу Џерси.

Године 1681. Вилијам Пен је добио у посед територију коју је назвао Пенсилванија. Ова колоније је била либералнија од осталих, допуштајући насељавање колонистима свих вера. Године 1703. исти власник је добио у посед Делавер. Вилијам Пен је откупљивао земљу од домородаца, поштовао споразуме са њима и основао град Филаделфију. Ово насеље је било прво у Северној Америци које је саграђено по урбанистичком плану. Осим извоза житарица у овом граду се развила и мануфактурна производња. Све колоније од Њу Џерсија на југу до Вермонта на северу су 1686. године спојене у један британскии доминион са старим називом Нова Енглеска.

Територија јужно од обе Каролине 1730. године дата је групи земљопосеника који су основали колонију Џорџију под вођством Џејмса Оглторпа. Британска влада је хтела на овај начин да заштити и осигура своје првобитне колоније напада са југа од стране Француза и Шпанаца. У свакој пограничној колонији становништво је морало бити спремно за одбрану. Због тога су и поседи били уситњени да би се лакше бранили. Џејмс Оглторп је основао насеље Савану. У овој колонији су се насељавали мали фармери па је поклањање великих земљишних поседа било забрањено, као и ропство. У XVIII веку насељеници Џорџије су се такмичили са Шпанцима око тога ко ће постићи бољу трговину крзнима са домороцима. Ипак до 1752. године ова првобитно филантропска колонија остала је без подршке британске круне и имала је судбину најмање насељене и најсиромашније.

Париским миром из 1783. године величина Сједињених америчких држава је удвостручена пошто су им прикључене западне територије до Мисисипија и Великих језера. Пинкнијевим споразумом Шпанија је признала америчке граничне захтеве источно од Мисисипија и на источној и западној Флориди, као и америчко право на приступ и право пролаза Њу Орлеанс.

Почетком XIX века ситуација почиње да се компликује у Луизијани. Године 1800. уговором у Сан Илдефонсу Шпанија је Луизијану пренела на Француску. Две године касније Сједињеним Америчким Државама је одузето право на складиштење робе у Њу Орлеансу који су добиле од Шпаније. Наредне 1803. године Наполеон је одлучио да дигне руке од Луизијане због превеликих трошкова ангажовања војске за њену одбрану и живот колониста. Овој одлуци је претходио француски пораз у бици код Вертијера у новембру 1803. године на острву Хиспањола. Ова битка била је кључна у Другом хаићанском рату за независност и чинила је финални чин Хаићанске револуције. Бојећи се да у рату против Велике Британије не изгуби читаву територију, одлучује да је прода Американцима за 15 милиона долара. Taко је огромна територија која се пружала од Мексичког залива на југу до Канаде на северу и подножја Апалача на истоку до Стеновнитих планина на западу и површине око 2,6 милиона km² припала Сједињеним америчким државама.

Куповином Луизијане територија САД се проширила до Стеновнитих планина. Постигнута је сагласност да западно од Великих језера граница иде дуж 49. паралеле све до Стеновитих планина. Иза планина се налазила мало позната земља Орегон. Одлучено је да ово подручје остане привремено отворено за досељенике обе државе. Граница између Мејна и Новог Бранзвика је коначно повучена потписивањем Вебстер-Ашберновог споразума 1842. године. Територија Орегон је подељена четири године касније.

До 1830. године америчко ширење на запад је већ толико одмакло да је довело до стварања државе Мисури и великог насељавања колониста у данашњем Арканзасу и Мичигену, да би се у наредних неколико година протеривањем домородаца населила и Ајова. Продор у Ајову био је остварен и победом Американаца над поглавицом племена Сок, Црним Јастребом 1832. године.

По споразуму потписаном у месту Гуадалуп Хидалгу у фебруару 1848. године Мексико је уступио Сједињеним Америчким Државама Тексас са границом Рио Гранде, Нови Мексико, Калифорнију и остале западне територије. Обележавање јужне границе Сједињених Америчких Држава завршено је 1853. године када су Американци откупили за 10 милиона долара од Мексика део долине реке Гили (сада део јужне Аризоне) како би повезали железницу. САД су купиле Аљаску од Русије 1867. године, док су Хаваје заузеле 1893. године. Организоване неинкорпорисане територије као што су Порторико, Девичанска острва и поседе у Океанији су САД прикључиле себи после победе у Шпанско-америчком рату 1898. године.