Небојша Вуковић: логика империје

Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста

Небојша Вуковић (Србобран, 1973) је српски геополитичар и научни сарадник у Институту за међународну политику и привреду од августа 2016. године. Дипломирао је 1998. године на Одсеку за филозофију Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, магистрирао 2006. године на Одељењу за међународне односе Факултета политичких наука Универзитета у Београду на теоријама америчког геополитичара Николаса Спајкмана, а докторску дисертацију о теоријским правцима у руској геополитичкој мисли одбранио 2011. године на Географском факултету Универзитета у Београду. Основне области његовог интересовања су геополитика, геостратегија, политичка географија, америчка глобална стратегија, сукоби на Балкану и спољна политика Руске Федерације.

На велика врата српске науке Вуковић је ушао као аутор капиталне монографије Логика империје: Николас Спајкман и савремена америчка геополитика (2007) која је својим квалитетом несумњиво превазишла домете дотадашњих научних радова из области политичких наука. Наиме, до појаве ове монографије личност Николаса Спајкмана била је готово потпуно непозната нашој научној јавности, иако је реч о кључном архитекти америчке геополитике 20. века. Подсетимо, најзначајнији Спајкманов интелектуални легат је чувена теорија Римленда, која је касније била темељ америчке хладноратовске геополитике и његових следбеника Џорџа Кенана, Колина Греја, Хенрија Кисинџера, Збигњева Бжежинског и др. Из садашње перспективе посебно је занимљиво Вуковићево опажање „да је геополитика интердисциплинарно подручје преклапања географије, стратегије, економије, екологије, социологије и историје“ и у вези с овим становиштем његово навођење поддисциплина попут: геоекономије, геостратегије, геофутурологије, критичке геополитике и електоралне геополитике. Ништа мање важно јесте и запажање да се, без обзира на промењене околности у савременим међународним односима, у америчкој спољнополитичкој мисли и стратегији препознају одговарајући континуитети засновани на својевременим Спајкмановим објашњењима улоге Америке као предводника „новог атлантизма“.

Вуковић је изузетан научни допринос разумевању савремених међународних односа изложио у докторској дисертацији о теоријским правцима у савременој руској геополитичкој мисли (2011) која представља јединствен истраживачки подухват на нашим просторима, првенствено зато јер је реч о покушају сагледавања руског геополитичког идентитета у 21. веку. Писана неколико година пре украјинске кризе – која је отпочела мајданским превратом 2014. године, ова дисертација документује теоријска настојања савремених руских аутора да у измењеним светско-историјским околностима осмисле стратегију велике државе за 21. век. Та чињеница подразумева одговоре на питања о томе шта је Русија (у смислу њеног географског идентитета – Европа, Азија, Евроазија, Северна земља или нешто потпуно различито од свих понуђених одговора), затим којем свету припада – Западу (Европи), Истоку (Азији), или је она особен геокултурни ентитет, синтеза оба географско-историјска начела (ни сасвим Исток, ни сасвим Запад), потом одакле стижу изазови њеној целовитости, безбедности и благостању њених житеља (са Запада, Истока или Југа) и коначно, ко су руски потенцијални савезници и партнери у будућности.

Већ у то време (2011) Вуковић наглашава да модерни руски аутори смело експериментишу са различитим претпоставкама које се односе на будућу улогу Русије на евроазијском континенту, и уопште на светској сцени, односно да из датих, каткад неконвенционалних хипотеза, изводе потпуно диспаратне закључке, често сагледавајући исте проблеме из различитих доктринарних и методолошких углова и позиција. Једна од битних констатације јесте и да је богатство хеуристичких приступа, филозофских (светоназорних) парадигми и социокултурних оријентација, једна од трајних карактеристика руске геополитичке литературе, која је чини вишезначним и изузетно инспиративним штивом.

Небојша Вуковић је и аутор мноштва стручних анализа, али и текстова намењених најширој читалачкој публици. У последњих неколико година писао је о ратним дешавањима у Нагорно Карабаху, затим специјалној руској војној операцији у Украјини, потом безбедносним изазовима са којима се суочава Република Српска, али и стратешкој важности региона Средоземља. Последњих година Вуковић је веома посвећен анализи тзв. хибридних ратова, али и разматрању сложених дешавања у односима између два евроазијска колоса Кине и Индије.

Спајкманизам

Вуковићева монографија Логика империје посвећена је Николасу Спајкаману, кључном теоретичару америчке геополитике у прошлом веку. Уводећи читаоца у предмет свог истраживања, Вуковић најпре излаже саме основе геополитике као дисциплине која се бави истраживањем односа просторног и политичког. Реч је о својеврсном историјату једне идеје од њених античких праузора, Страбона, Птоломеја и Ератостена, до рађања модерне геополитике (на прелазу из 19. века у 20. век) у делима Рацела, Кјелена и Хаусхофера. Разјашњавајући логику империје „као логику простора“ који је витални елемент државе, аутор нас упознаје с темељним појмовима ране геополитике као што су: дихотомија копнене и поморске моћи, животни простор, пан-регије, аутаркија и др.

Ту нас чекају незаобилазне теорије адмирала Мехена и британског географа сер Халфорда Мекиндера и њихови базични појмови: утицај поморске моћи на светску историју, њени основни елементи, детектовање главних копнених геополитичких такмаца, посматрање Старог света као Светског острва са својим централним подручјем – Хартлендом, уочавање ободне зоне додира копна и мора. Многе од њихових битних претпоставки и ставова Вуковић уочава у радовима Николаса Спајкмана, дакако у разрађенијем облику. Овде је посебан нагласак на стратегији „англоамеричке геополитике“ која ради одржања глобалне доминације треба да подручје Евроазије држи у стању подељености, уз истовремену контролу кључних копнених и поморских комуникационих тачака, или ће, у противном, континентална сила постепено овладати светским морима и преотети им глобалну доминацију.

Централна поглавља ове књиге посвећена су невеликом, али изузетно значајном Спајкмановом опусу (American Strategy in World Politics и The Geography of Peace, као и неколико краћих текстова у стручној периодици) и свим битним ставовима које је овај натурализовани Американац (рођен у Холандији) износио, попут ставова о конфликтној природи међународних односа, баланса моћи, концепта о регионалним безбедносним аранжманима, тј. о интегрисаној моћи и глобалном војном присуству поморских сила. Наведене теоријске ставове Спајкман је уградио у своју геополитичку визију света подељеног на Стари свет и Нови свет. На овим премисама је настала његова чувена теорија о Римленду, као простору који се налази на евроазијском континенту и који се са својим ободним подручјем наслања на светска мора, а која се протежу од Европе и Блиског истока до Индокине. На основу ових Спајкаманових ставова (чији је здушни заговорник био Џорџ Кенан, аутор чувеног Дугог телеграма) САД су у хладноратовском периоду дефинисале своју Стратегију обуздавања (containment policy) социјалистичког блока, тако што су на ободном подручју евроазијског Римленда успостављале регионалне безбедносне савезе.

Вуковић указује на непорецивост Спајкмановог утицаја на већину америчких теоретичара од Другог светског рата до данас. Поред Кенена, његови утицаји су веома наглашени у радовима Колина Греја, Збигњева Бжежинског, Хенрија Кисинџера, Џозефа Наја, Кристофера Лејна, Џона Мершајмера, Чарлса Капчана, Семјуела Хантингтона, Ричарда Клугера, Џорџа и Мередит Фридман. Отуда је Вуковићев мисаони напор усмерен на трагање за аналогијама савремених америчких геополитичара са Спајкмановим ставовима, али и проналажењу нових стратешких форми деловања ослоњених на његово мисаоно наслеђе. Вуковић као примере иновиране теорије Римленда наводи концепте мултидимензионалног безбедносног система, односно транс-евроазијског безбедносног система (Бжежински) или, рецимо, концепт Пацифичког обода (Pacific Rim) и Јужног појаса (Southern Belt) у радовима Штројсенда и Куглера.

Основни Вуковићев закључак је онај о томе да је Спајкманова концепција и даље актуелна у савременој америчкој геополитичкој мисли. Из овог проистиче још један подједнако важан став о континуитету америчке геополитике независно од промена међународних околности (биполаризам, униполаризам, мултиполаризам). Ту су и неке готово пророчке Спајкманове процене о успону Кине и важности констелације моћи у Азији и Европи. Свакако најважнији Спајкманов легат је онај о „геополитичности Римленда“ који је и данас подједнако актуелан.

Спајкманове радове о „глобалном Римланду“ било би пожељно допунити анализом утицаја још два битна фактора о којима из разумљивих разлога није писао. То су појава нафте и гаса као кључних енергетских ресурса и успон ислама као светске религије, а што неспорно усложњава не само геополитички положај „Римланда“ него из основа мења описане геополитичке парадигме о којима је било речи у овој монографији.

Руска геополитика

Већ смо истакли да је докторска дисертација о савременој руској геополитичкој мисли одбрањена 2011. године јединствен истраживачки подухват на нашим просторима. Као и Вуковићев елаборат о америчком геополитичару Спајкмену, и ова дисертација по свом значају надилази досадашње домете наше научне заједнице у овој области. Подухват је утолико већи ако се узме у обзир више чињеница. Најпре, руска геополитичка мисао није некакав унисони мисаони образац већ осликава различитост теоријских усмерења самих руских аутора, а затим она се, као што је познато, углавном развијала као последица великих потреса у „руској друштвеној свести“, од Наполеонових похода, преко лекције изгубљеног Кримског рата (1853–1856), Октобарске револуције и грађанског рата, па све до „развала Совјетског Савеза“ 1991. године. Уз то што је била реактивног карактера, руска геополитичка мисао је кроз цео 20. век била на маргинама интелектуалног и политичког живота велике државе, и тек повремено се мимикријски испољавала кроз друге научне дисциплине. Све то условило је врло различите погледе унутар постсовјетске интелигенције на геополитички идентитет Русије у 21. веку.

Тако атлантиста Димитрије Трењин мисаоно третира Русију као евротихоокеанску државу. Овом теоретичару је приоритет терминолошка реформулација руске географске и геополитичке позиције, односно избегавање, по сваку цену, спомињања азијске компоненте Русије. Како тврди у једном тексту, за разлику од Царске Русије и СССР-а, различитих варијанти евроазијских империја, данашња, а посебно будућа Русија, најтачније може да се опише, као евротихоокеанска држава, отворена ка спољашњем свету, са стремљењем да се оформе посебни односи с глобалним лидером – САД. За Трењина, руска периодична, и често пресудна партиципација у европским војно-политичким пословима, њен пријем у савез европских сила након окончања Наполеонове епохе, савезништво с Антантом током Првог светског рата, повремени али снажни таласи модернизације (европеизације) руског друштва, и наравно, мултидимензионални контакти са Западом (политички, економски, културни), сасвим су довољан доказ руске припадности европском кругу држава. По овом аутору и Русија иза Урала – такође је Европа, а источна Русија је у основи продужетак источне Европе.

Теоретичар Алексеј Арбатов посматра Русију као јединствену целину, са историјским језгром у њеном европском делу, и територијалним проширењем или додатком у виду Сибира и Далеког истока. Он истиче да се руска експанзија преко Урала није разликовала од америчког освајања Дивљег запада, уз напомену да су мотиви територијалног ширења били другачији – код западних народа главни разлог је комерцијалне природе, док је код Руса, он био геостратегијског карактера (трагање за поузданим природним баријерама које би могле да се употребе у сврху одбијања агресије). Дуга интеракција руских кнежевина са европским феудалним творевинама до монголске најезде, обновљени контакти са Западом после ослобођења, примање хришћанства из Византије, и коначно, велелепна руска уметност (књижевност, музика), и друга достигнућа из сфере науке и културе са широком рецепцијом у Европи, главни су аргументи да је Русија, есенцијално, европска држава која, нажалост, никада у пуној мери није била интегрисана у европски политички и привредни живот.

За разлику од теоретичара атлантистичке оријентације, почетком деведесетих је у Русији обновљено интересовање за дела класичних Евроазијаца, аутора конзервативне оријентације коју су углавном своје радове писали у емиграцији. Свакако да је филозоф Александар Дугин био предводник ове школе мишљења. Значај ове струје није био само у подсећању на мисаоно наслеђе првака беле емиграције Трубецкоја, Савицког и друге, него и у настојањима да ове теорије прилагоде изазовима савременог доба. Након Мајдана 2014. године у Кијеву, ова идеја стицала је све више присталица у интелектуалним и војним круговима, а после почетка рата с Украјином 2022. године, ова струја је стекла једну врсту накнадног историјског легитимитета.

Суштина ставова нових Евроазијаца се своди на потпуно раздвајање Русије и Европе и то у историјском, политичком и цивилизацијком смислу. За Дугина и његове следбенике „ново евроазијство“ подразумева радикалан отклон у односу на дотадашње форме руске државности. На примерима критике државности у време царске Русије или Совјетског Савеза, он гради стратегију Русије у 21. веку која је заснована на идеји „евроазијске империје“, што подразумева одбацивање „руског национализма“ и дијалог са другим цивилизацијама укорењеним на евроазијском тлу. Због тога је Русија као најважнија држава Евроазије у обавези да интегрише цео континент, користећи се оним чиниоцима који су јој на располагању. Са ове дистанце посебно су занимљива тадашња Дугинова запажања о ситуацији у државама на постсовјетском простору, посебно у Украјини која се од 2014. године претворила у подручје непомирљивог судара два различита геополитичка концепта (атлантистичког и евроазијског), а готово пророчки делују ондашње анализе о процесима у исламском свету чије се унутрашње противречности одавно користе у једној суптилној геополитичкој бици за овладавање нафтним и гасним ресурсима у региону Блиског истока. Када је 1997. године објавио Основе геополитике, Дугин је критички оцењивао улогу Кине у светској политици, посебно њен стратешки савез са западним атлантистима. Занимљиво је да је Дугин још тада уочавао постојање „две Кине“, и то оне континенталне, која насељава унутрашњост ове земље, и поморске која је од седамдесетих година укључена у разне мондијалистичке наднационалне структуре, попут Трилатерале. Као присталица савеза са „традиционалистичким исламом“, Дугин се у Основама отворено залагао за дезинтеграцију Кине и подршку муслиманском ујгурском сепаратистичком покрету у провинцији Синкјанг, али је у неким каснијим радовима одустао од ове идеје.

Вуковић као парадигму новог евроазијства истиче стваралаштво Александра С. Панарина, посебно његово поимање Русије као особитог културног синтетишућег поља које, упијајући и прерађујући цивилизацијске импулсе и утицаје Истока и Запада, себе самоконституише не искључиво као особен геокултурни ентитет већ и као носиоца универзалне мисије у свету. Тако Русија конкретним делом и историјским искуством сведочи о потреби дијалога а не сукоба цивилизација. Вуковић нарочито подвлачи Панариново гледиште да је Русија комуникационо поље или континуум, чији су полови индивидуални принцип Запада и саборни принцип Истока. На тај начин настаје јединствена геокултурна целина као вероватно најупечатљивија дефиниција руског идентитета из евроазијског угла.

Чак и аутори, који не могу да се сврстају у доктринарне Евроазијце, истичу пресудан утицај на уобличавање руског идентитета, три цивилизацијска ареала – византијског, монголско-татарског (исламског) и западног. По запажању Јурија Гладког „колосални уплив Хорде на материјалну и духовну културу народа тадашње Русије је несумњив“. Трагови тог утицаја могу се и данас видети – препознатљиви симбол Москве, Храм Василија Блаженог који је подигнут у част освајања Казања, веома подсећа, напомиње овај аутор, на казањску џамију Кул-Шариф са осам минарета. У московској топономији је мноштво израза туркијског порекла (Арбат, Балчуг, Тагањка, итд.).

Велико копно

За крај овог огледа издвајамо Вуковићева закључна разматрања о будућности светске геополитике, односно преуређењу евроазијског Великог копна. Нудећи своја опажања ове теме он се пре свега осврће на будућност руско-кинеских односа. Мада је дисертацију писао пре пуних дванаест година, Вуковић је и тада указивао на различите правце могућег развоја међусобних односа између две силе, од којих се данас, по свему судећи, развија најповољнији сценарио. Реч је о томе да је Русија, посредством веште дипломатије и стратегије, успела да векторе кинеског геополитичког продора преусмери са севера ка југу Азије, уз договоре двојице председника, Путина и Сија, који су дугорочног карактера. Вуковић се бавио и напетостима у односима између Кине и Индије, упозоравајући да је „интерес САД да се Индија што више дистанцира од Кине  и Русије, као и да се приближи Западу“. С друге стране, Русији није у интересу сукоб Кине и Индије, јер су обе земље велики купци руског наоружања.

На тему Средоземље као геостратегијско чвориште глобалног значаја, Вуковић је објавио запажен аналитички оглед на страницама међународног зборника Свет и нове геополитичке парадигме (Институт за политичке студије, Београд 2017), а о тзв. хибридним ратовима одржао запажену трибину у КЦНС (Геополитика и хибридни рат, октобар 2018). На веома проницљив начин овај аутор је писао о српским безбедносним и геостратешким изазовима у дводелним огледима Случај Арцаха и одбрана Републике Српске и Како и зашто смо изгубили Крајину?, објављеним на страницама портала Нови стандард.

Вуковић је као врстан познавалац руске геополитике написао и два текста у којима је анализирао домете „специјалне војне операције“ Русије у Украјини, указујући „да без свргавања власти у Кијеву, суштинске денацификације и политичко-географске рекомпозиције Украјине, руска војна акција би се могла описати узречицом о клању вола за кило меса“. Нема сумње да је његова констатација из јуна 2022. године „да квалитативних помака у руској војсци има, али да је напредак на терену спор, као и да политички циљеви и даље остају нејасни“ и даље актуелна. Посебно је интересантно својевремено Вуковићево опажање да „највећу мистерију овог рата представља чињеница да украјинска мрежа пруга (у највећој мери), као и сви мостови на Дњепру, остају и даље неоштећени“. Отуда и констатација да „демилитаризација Украјине губи смисао ако се не прекину/не поремете ланци њеног снабдевања материјално-техничким средствима са Запада“. Небојша Вуковић поставља и сасвим легитимно питање о „веродостојном политичком циљу“ овог рата из московског угла. Сва друга решења која би подразумевала тек парцијалне користи за Москву (Крим, ДНР/ЛНР, неутрални статус Украјине) била би, по њему, суштински пораз Русије, јер би велики број русофоног становништва (Харков, Одеса) остао изван четири региона који су данас конститутивни део Руске Федерације (Доњецк, Луганск, Запорожје, Херсон), и на тај начин остављен на милост и немилост кијевског режима и његових паравојних и русофобских милиција.

ЛИТЕРАТУРА: Небојша Вуковић, Савремена руска геополитичка мисао (делови докторске дисертације коришћени по одобрењу аутора); Небојша Вуковић, Логика империје. Николас Спајкман и савремена америчка геополитика, Конрас, Београд 2007; Небојша Вуковић, „Средоземље као геостратегијско чвориште глобалног значаја“, у: Свет и нове геополитичке парадигме, књ. 5, Институт за политичке студије, Београд 2017; Милорад Вукашиновић, Руска геополитика, Институт за политичко умрежавање, Београд 2023.