Аутор: Проф. др Борис Стојковски
Немало се пута може чути (посебно у медијима) како османски архиви крију неке податке, или како се не зна како су Турци видели овај или онај догађај. Овакве се теме актуализују у делу медија посебно око Видовдана и обележавања годишњице косовске битке. Трагајући, ваљда, за сензационализмом, али и немајући довољно знања о историји, појединци се утркују са новим фантастичним измишљотинама о томе да ли су и како Турци описивали ову битку, те трагајући за неким мистериозним изворима које тобоже крију турски архиви.
Нажалост, по све такве, а на срећу по научнике, највећи број ових извора је одавно познат. Доста ових извора је већ преведено на српски и објављивано још у периоду између два светска рата, а и до данас постоји низ критичких издања и превода како на модерни турски, тако и на светске језике. Неки су свој превод нашли и на српски, како је поменуто, али и на мађарски, руски, итд. Још од XV столећа османски хроничари, историчари, али и песници говоре о Косовском боју. Сами турски извори су, као уосталом и сви оријентални списи овакве провенијенције, доста контрадикторни, често склони претеривању, наравно у корист свог султана, посебно исламске вере и наравно турске државе. Они су богати и стилским фигурама, као и разним фантастичним описима, али знатно доприносе употпуњавању и комплетирању слике о томе шта се збило 15. јуна 1389. године.
Уруџ-бин Адил, односно Оруч-бег како је познат у модерној османистици био је турски историчар из XV века. Изгледа да је био из Једрена и да се његова породица бавила производњом свиле. Превод исечка његовог списа је још 1934. године објављен у Гласнику Скопског научног друштва у преводу Алексеја Олесницког.
Затим султан Мурат и Лаз-оглу започели су непријатељство. Лаз-оглу посла к султану Мурату посланика и рече:Тврдо сам одлучио да се сусретнем с њим лице у лице и да се огледам са њиме у боју. Нека дође, рекао је Лаз-оглу. Кад од Лаз-оглуа дође такав глас Гази-Мурат хан такође са свих страна сабере људе, разашље свуда заповеди и почне купити војску. Скупили су се војници анатолски и румелијски. Најпре беху готови из Анадолије 10000 пешака, а из Румелије 10000 азапа. Затим од акинџија изведе близу 20000 људи. Свека скупи од 50 – 60000 војника, којима је победа казала пут и пође с њима на Косово. У кратко, рочиштре је било уговорено на поменутом месту.
Деспот Лаз-оглу такође узе много плаћеника (улуфаџије) из Србаља, Лаза, Арнаута, Босне и Унђуроса.
Он је кнеза Лазара назвао Лаз-оглу, а у турском језику реч oğlu значи син, мада није једини турски аутор који користи тај облик. Мурат се назива султан или Гази, дакле ратник који шири ислам, гази или газија. Што се овог списка народа тиче, Лази су кавкаски народ, и зацело их овде није ни могло бити, Албанаца се не зна да је било, мало вероватно, а за одред Влатка Вуковића из Босне се добро зна у историји. Последње Оруч бег помиње Мађаре, тј. Угарску, коју Турци у зову Üngürus. Да је било плаћеника из ових земаља података нема, нити се зна за плаћенике у Лазаревој војсци уопште.
Даље каже: Сакупивши тако војнике од сваког народа изађе и он на Косово. Гази Мурат хан узме са собом своја два сина Јилдирима Бајезита и Јакуба Челебију и пође такођер. Гази Мурат Хан постави на десној руци Јилдирима Бајезита, а на левој Јакуб Челебију. Обојица они на двема рукама а Његово Величанство сам, праћен од среће, стане по средини, на прсима. Спреда су били азапи, јаничари и остала пешадија. Затим дође према неверној војсци. Лаз-оглу такође распореди своју војску у бојни ред. И ево, једни ударише на друге. У оно време није још било топова и пушака. Обично се бој био стрелама, мачевима и копљима. Обе војске помешавши се једна с другом, учинише велик бој и покољ. Много народа исламског и неверног изгибе. Није било краја онима који су пали под мачем. Вишња Истина ради благослова чудеса Великога Пророка и за дубоку веру правоверник војника, задала је погинбију невернику. Газије распрше неверне. Неврни се распршише и газије одоше у потеру за њима. Кад се војска разишла на све стране, Гази Мурат хан, како приповедају, оста једини.
Међутим, био је један проклети неверник, који се раније био заверио као жртва. Дигавши се међу лешевима с речима: Хоћу да целивам руку падишаху, пође напред. Он је био, чини се, један од моћих неверничких бегова. Они који су били отишли нису ништа слутили и били су сасвим лакоумни. Тако и тај безверник дошавши с врло оштрим и као вода блиставим ханџаром удари падишаха који је седео на коњу.
Удари ханџаром овога шаха тај језид
И тако на Косову учини га шехидом
Овде се очигледно ради о убиству Мурата након битке. У наставку се цитирају стихови песника Бејта који наводи да је владар постао мученик за веру. Што се тиче назива за српског витеза, назив језид потиче од имена арапског владара Језида који је 680. године код Кербеле убио Ал-Хусеина, сина Алијиног, а потомка пророка Мухамеда.
Гази Мурат хан на том месту поста мученик за веру. У том боју ухватише деспота Лаз-оглуа са сином и допремише их пред господара пред Његово величанство султана Бајазита. Бајазит изда наредбу. Обојицу погубише, учинише тамни пакао пребивалиштем тих грешника, лишених потомства.
О неком учешћу Лазаревог сина у боју нема никаквих података. Муратово мучеништво је заправо лајтмотив целе османске историографије о овом догађају и његовој погибији јер је, подсетимо се, он једини султан који је страдао у бици са неким противником.
Пређимо сад на следећег аутора. Шукрулах бин Шехабедин Ахмед, турски историчар који је живео 1388 – 1460, је такође писао о косовском боју. Превод са персијског његовог дела Behcetü’t-tevârîḫ је приредио Фехим Барјактаревић и још 15. априла 1933. године објавио у листу Политика, а њиме се бавио и поменути Алексеј Олесницки. Дакле, водећи оријенталисти доба Краљевине Југославије су настојали да што боље преведу и тумаче османске изворе о Косовском боју.
Шукрулах пише: Кад је он (султан Мурат) извршио све оно што се односи будућем животу преко гроба, подузме изнова поход у Румелију, предавши се светом рату с неверницима. Кренуо је овај пут у земљу Лаза. Владар Лаз чује за то, пошаље глас неверницима земље запада и заиште од њих помоћ. Из Влаха, Угара, Чеха, Србаља, Арбанаса, Улгара и Франака послаше му војску. Скупи се неверних више од сто хиљада и дођоше са различитим оружјем. Обе војске сусретоше се и учинише такав бој каквога небески свод, откако се непрестано окреће, није видео. Неизмерно мноштво људи изгибе и у једној и у другој војсци. Напослетку стиже милост Божија. Војници који исповедају ислам прогонили су их. За њега невернике узастопце. У то време Гази шах оста са неколико лица, одређених за његову личну заштиту, на једном хуму, чекајући да се врати војска која је гонила непријатеља. Међутим, један неверник, будући рањен и укаљавши се крвљу, сакри се међу лешеве. Дигавши се са земље, падајући и опет се дижући, приђе худавендигјару Мурату, суверену Гази Мурату. Чауши му бранише, но победнички господар, помисливши да неверник има неку потребу и какву молбу, одврати чауше. Тада тај проклети неверник пође напред и удари ханџаром. Истога сата он (Мурат) удостоји се високог одликовања и мучеништва за веру.
Шукрулах је један од оних који веома претерују дајући фантастичне цифре о броју Срба и њихових наводних савезника. И овде је јасна тежња за описивање султановог мучеништва за веру које руководи овог османског списатеља који је, као и многи учени Турци тога доба, стварао на персијском, језику културе источног исламског света.
Мехмед Нешрија је један од најсликовитијих хроничара и највреднијих османских аутора, који је умро 1520. године. Његово дело је из XVI столећа, а нашој научној јавности је познато као и претходна два, већ дуги низ деценија. Мула Мехмед Нешрија написао је о боју на Косову неколико редова, које је Гриша Елезовић још 1940. превео и објавио у Политици, а овај учени преводилац је цело дело Нешријево, познато као Огледало света или Историја Мехемда Нешрије објавио као праву монографију где је превео велики број података овог османског писца који се тичу историје данашње Србије. Ову монографију објавила је 1957. године Српска академија наука и уметности.
Овај хроничар помиње цифру од чак пола милиона Срба и савезника са свих страна, очигледно преувеличавајући, са намером да још више истакне каснији тријумф Турака. Напоменимо овде да је он склон претеривању и да рецимо његов опис османског освајања Ниша такође не одговара подацима из других извора, посебно кад описује Лазареве вазалне обавезе. На почетку самог описа битке на Косову пољу Нешрија лапидарно говори о сакупљању османске армије, а потом и о почетку битке где су Срби према њему разбили лево крило турске војске. Настављајући опис Мула Мухамед Нешрија вели за турске војнике:
Нису се разбежали. Поломише се, изгинуше као мученици за веру. Кад виде да посао иде како не треба, мало је још требало па да војска исламска буде побеђена, одједном бозунџије почеше да довикују говорећи: о газије, што стојите? Неверник је разбијен. Побеже. После тога Бајазит хан снажно стиже пред неверника као гром, па као вук у овце и ско у чавке што улази, кликнувши молитву Бог је највећи!, и изговоривши О Господе, поче као Хамза да кликће и удара. Тога часа поче он да растерује војску неверничку. Случајно тога часа коњ под Бајазит ханом од борбе стрмоглави се и паде. Једек је био у приправности. За час је био извучен. Бајазит као муња скочи и обрете се на коњу. Поче крхати неверника. То је запазила и војска која се беше повукла па видећи да је исламска војска надмоћнија над неверником, охрабри се и поврати, па поче ударати по неверницима. Уз помоћ Бог је највећи разбише невернике тако од Адама па на овамо такве битке и таквог пораза није било. И крв неверника ромејског потече као Нил и превазиђе Џајхун (Оксус) и Еуфрат.
Овај историчар је најсликовитији у опису. Међутим, видимо да он не помиње као и други крај битке. За њега се после дугог и напорног војевања у коме су Срби (које он назива Ромеји, односно Римљани или Византинци, могућа алузија на православље) били надомак победе, али уз помоћ Бога, Бајазит односи величанствену победу над неверницима.
Још један османски писац даје неколико значајних и занимљивих података за Косовску битку 1389. године. У питању је Aşıkpaşazade Derviş Ahmet Âşıkî, односно Дервиш Ахмед познат у науци као Ашикпшазаде. Он је писао хронику у првој половини XV века под називом Tevārīḫ-i Āl-i ʿOsmān. Када описује Косовску битку он наводи да је са десне стране турске армије командовао Бајазит, а са леве Јакуб. Он такође помиње да је Лаз разбио османску војску на Јакубовом крилу. А ево шта он пише у своје време о смрти Муратовој:
Међутим, с ове стране показа се један неверник, по имену Билиш Кобила. Пруживши копље доњим крајем увис, с капом у руци, пође право к хану. Газије закрчише му пут. Он говори: Уклоните се, дођох целивати руку и дођох такође јавити добар глас; Лаза са сином ухватише, ено онде, воде их. То рече и газије престаше сметати му. Он у један трен стиже до хана, обрну кошље прободе хана.
Ашикпашазаде даље говори о томе како је Јакуб убијен од стране Бајазита, а како је и Лаз ухваћен са реченим сином. И овде се наводи да је кнез Лазар Хребељановић у бици повео и сина, иако је његов син и наследник каснији кнез и потом деспот Стефан Лазаревић тада био малолетан и није ни учествовао у бици, као ни млађи Вук. Ово је и први турски аутор који наводи да је султан убијен у току битке, додуше на превару, пошто се српски јунак претварао да је на османској страни. Овде се даје и име тог за Турке проклетог неверника, а за хришћанску страну јунака који је убио Мурата. Ашикпашазаде да је име врло слично имену Милоша Обилића. Његово име до сада турски писци, хроничари и историчари нису помињали.
Ово нису ни приближно сви извори османске провенијенције који су дали податке за српску средњовековну историју па и саму Косовску битку. У најновије време, али и током низа деценија, једна од најугледнијих српских и некада југословенских османиста, Олга Зиројевић, се такође врло озбиљно, студиозно и минуциозно бавила турским изворима о Косову и Метохији, али и о самој бици. Дакле, османски подаци о Косовској бици су свакако познати и њима су се бавили и баве се до данас најугледнија домаћа научна имена из области османистике. Ови аутори сви до једног познају или су познавали османски, персијски и арапски језик, те су турске изворе, што је овде јако битно поменути, читали у оригиналу. То само сведочи о чињеници да је домаћа историографија, уз све мањкавости, ипак подарила нека изузетно велика имена.
Овај кратак преглед, пропраћен са по неколико коментара, ни приближно не исцрпљује ову тему, а она сама свакако није исцрпљена ни у модерној науци. О сваком од поменутих извора постоји обиље литературе, посебно стране и продукција је константна. Истовремено, сви поменути аутори, Алексеј Олесницки, Глиша Елезовић, Фехим Барјактаревић и Олга Зиројевић су опсежно коментарисали и овде поменуте, али и друге изворе. Циљ овог прегледа је био да се широј јавности укаже на чињеницу да је добар део османских извора познат у науци, те да постоји озбиљна основа и за даља истраживања. Свако заинтересован може да лако дође до бројне домаће литературе и да на српском језику прочита податке турских аутора средњега века. Без сумње, има још писаних извора који су турског порекла, а који шира јавност у нашој земљи завређује да упозна.
Стога, овај кратак преглед неколицине османских података о боју на Косову треба да буде подстрек широј јавности да чита дела професионалних историчара и других озбиљних научника, и да на тај начин обогаћује своје историјско знање.
Остави коментар