НЕНАДИЋ

Агора: Ђорђо Сладоје

Нико у новијој српској поезији, осим можда Диса, није био у тој мјери драматично опсједнут смрћу и нико о њој није пјевао тако свечано и узвишено као Милан Ненадић.  А она се у облику те безбојне и невидљиве твари привукла као ласица и удавила га у сну. Гушење гасом јесте страшна смрт, али и банална у исти мах и готово увредљива. Ни налик на ону из пјесме, као ни живот, уосталом.

*

Ненадић је био бурна противрјечност, неразмрсиво клупко динарског витализма и још жешће, такође динарске аутодеструктивности.

Те невидљиве силе тјерале су га иизнутра да бјесомучно искушава мрачне стране живота и сопствене природе и да из те помрчине, ко зна како, испреда складне и звучне стихове, бунтовничке и молитвене, реске и благе истовремено. Његови стихови имају егзистенцијално покриће и све што је написао жестоко је плаћено, што представља кључни залог пјесничке аутентичности. Иако пјева о тешким темама, о смрти, пропадању и пролазности, Ненадићева пјесма никад не звучи ни морбидно ни туробно, већ зари неком исконском свјетлошћу, понекад и црним сјајем, треперећи као свијећа покрај „општег одра“. Однедавно и покрај његовога.

*

Овај пјесник је испјевао низ изванредних пјесама о историјској судбини српскога народа, његовим жртвама и подвизима, узлетима и клонућима. То је, усуђујем се рећи, патриотска поезија првога реда и могла би комотно у читанке, али и у најстроже антологије, само да пјевање о отаџбини, из бизарних разлога, није код нас презрено као нижа врста.

Кључна, готово митска фигура ове особене лирике јесте Гаврило Принцип. Они су земљаци, Граховљни, и ту чињеницу је Ненадић, не без поноса, често истицао. Испјевао му је читав сонетни вијенац, један од љепших у нашој поезији, а у „Општем одру“, његовој можда понајбољој књизи, има циклус „Атентатор је у праву“. Могло би се, с тим у вези, казати, а то нам и аутор сугерише, како су позиције пјесника и атентатора веома сличне. И један и други су очајни подвижници, усамљени побуњеници против устројства свијета сазданог на злу, неправди, лажима и лицемјерју, на насиљу историје над појединцем и другим зулумима којима је слабо људско створење изложено. И пјесник и атентатор гаје лијепу заблуду да ће својим чином промијенити свијет и учинити га бољим. Па иако се на први поглед њихов напор чини узалудним, ипак се без те заблуде ништа вриједно не да урадити, па чак ни добра пјесма написати.

*

Осим по изванредним пјесмама, Милан Ненадић ће остати упамћен и по бројним анегдотама од којих су неке заиста сурове. Као учесник и свједок, могао бих и сам неке препричати, али умјесто тога биљежим сусрет са кућним Ненадићем, каквог дотада нисам познавао, иако смо се дружили све тамо од прадавних седамдесеих година двадесетог вијека. И то ће за мене бити једно чудно и радосно откриће.

Могло је то бити негдје поткрај давне (а све су изгледа давне) 1994, године. Идемо нас тројица – Мирослав Алексић, Благоје Баковић и ја – у Зрењанин, бивши Бечкерек и некадашњи Петровград да говоримо о Ненадићу. Приређују му у Народном позоришту програм поводом изласка „Уточишта“, ако нисам побркао наслове, што у крајњем за причу није ни важно. Из Београда ће доћи Милосав Тешић, а од домаћих ту је Радивоје Шајтинац, још мало па прави симпосион. Стигли смо раније, па ћемо по договору свратити код Ненадића који је тада живио у Зрењанину. Осврћемо се по стану у којем очито нема никога осим нашег бодрог и срдачног домаћина. Дјеца су вјероватно у школи, а Илеана на послу или је можда скокнула до мајке, по намирнице. Јер бјеше вријеме кад су грах и кромпир сувога злата вриједили. „Сједајте да ручате ви сте с пута и гладни и жедни“, како су говорили моји стари свакоме ко би свратио у Грковце. „Мојој жени је пречи посао и од мене и од гостију, па сам ја нешто збрчко и ко зна на шта то личи“, каже. И већ износи ракију, ваља се чашу, двије пред ручак, одлична је Зорићева, двије године одстајала у бурету. А онда сервира супу: „Узми супу“, каже, „домаћа је, кокошија и одлична је за пушаче“. Загледам га у чуду и провјеравам да нисмо случајно дошли код неког другог. И није ваљда да имају два Ненадића. И један је понекад превише. Хвалимо  и супу  и главно јело и кувара, а њему драго као да му кажемо: „Баш ти је добра пјесма“. У неко доба се присјети да на столу нема салате и силно нам се због тога извињава. „Е, морате пробати мој кисели купус, ваљда је надошо“. И убрзо се са купусном главицом враћа из подрума.  „Е, гледај је, жути се ко дукат, а пуна витамина, узмите добри су вам витамини, нарочито Ц, ви сте ипак алкохоличари, а ово односи мамурлук ко руком“. Гледам га – јесте Ненадић. Слушам и не могу да повјерујем то што чујем. Ненадић и витамини – па има ли у држави и у свемиру, у овом граду који је тако немилосрдно опјевао ишта надреалније.

„Пробајте колаче и попијте  кафу док ја набрзину опеглам кошуљу да вас вечарас не брукам пред народом“. Видим га кроз одшкринута врата – стварно пегла бијелу кошуљу, клечећи на тепиху.

*

Послије, пред препуном позоришном салом изговорисмо о Ненадићу све што му припада као једном од најзначајнијих пјесника  нашег времена. А онда одосмо у кафану и просусмо супу, саџгасмо витамине, згужвасмо кошуље и стољњаке и „челом свега падасмо по столу“, као толико пута прије и послије. Али зато су онај ручак препун витамина и његов кувар остали незаборавни и јединствени.

*

Сад се опет ваља навикавати на вјечно одсуство још једног пријатеља. И говорити о њему у перфекту. Или ћутати.