Аутор: проф. др Горан Васин, историчар
Овај познати епископ годинама је на српским Црквено-народним саборима представљао свакако најзначајнијег представника цркве и њених интереса. Од Благовештенског сабора 1861. до Црквено народног сабора 1874, он је често знао да даје тон целокупном ставу јерархије у непрестаним расправама са Милетићем и либералима. Управо та борба либерала са конзервативцима и јерарахијом кључни је део политичке и црквене биографије Грујића.
Важно је истаћи још један детаљ. Црква, поменули смо није дозвољавала мешање цивилних лица у њене унутрашње послове у већој мери. Милетић није желео да се сложи са таквим ставом уважавајући значај српске цркве, али истичући неопходност промена и искорењивање злоупотреба и незнања у Цркви. По својој суштини, овакав Милетићев став о учешћу лаика у управљању Црквом био је један од основних у његовој идеологији у односу на Православну цркву. Такође овакав став, који је водио директном мешању световних лица у чисто црквене послове, изазвао је велике протесте јерархије и започео вишедеценијски сукоб ове две групације. Тако се често дешавало да либерали тумаче црквене каноне као оправдање за своје тврдње. То је био један од кључних Милетићевих пропуста, које је у дебатама често користио Грујић приказујући вођу либерала као незналицу.
Институција епископа и односи световњака са епископима у црквено-литургијским пословима нису одговарали тврдњама милетићеваца. Нарочито је било проблематично позивање на ранохришћанске традиције и повратак изворним начелима самог хришћанства. Још је апостол Павле у својим посланицама Коринћанима именовао епископе као средиште црквеног и литургијског (евхаристијског) живота. Верници, свештеници и епископ чине слику Цркве, која је духовна заједница, према учењу Светих отаца на које се често Милетић позивао. Међутим, верници се окупљају око епископа који представља лик Христа на земљи, било је црквено тврђење. Суштински по учењу Цркве једну помесну Цркву чине два важна чиниоца. Народ и клир. Код клира постоји више ступњева, који су зависни од епископа и дужни су да му се покоравају. Народ је такође дужан да се покорава епископу, али има право учешћа у важним црквеним стварима, међутим учешће народа у црквеним пословима је са карактером одобравања, а не претпоставке. Епископ је дужан да од клира тражи consilium, а од народа само consensus. При избору епископа могу учествовати и народ и клирици, али избор је пуноправан само уз учешће других епископа, била је основна поставка црквеног учења. У времену буђења националне свести и националних препорода Црква се нашла у нарочито тешком положају. Она је национализам доживљавала као нарушавање богочовечанске природе, због истицања индивидуализма (национално-племенског). На Константинопољском сабору 1872. осуђен је етнофилетизам јер је представљао рушење јединства православних цркава и спречавао цркве да могу да успоставе нормалну сарадњу. Нарочито је осуђен шовинизам појединих цркава. На тај начин је покушано даље дељење православних цркава и злоупотреба Цркве у национално-политичке сврхе. Вођени националним принципом либерали су представљали суштинску супротност Цркви и њеном начину размишљања, усмреном на првом месту очувању институције и њеног положаја.
Владика Никанор Грујић је у складу са поменутом идејом, да је немогуће да се епископ изабере без икаквог учешћа других епископа, често нападао Милетића. Треба схватити тежину положаја српских владика, полемисао је Грујић. Црква не може уступити тек тако права која су митрополити као чувари српске аутономије стицали вековима у Монархији, написао је владика пакрачки. На тај начин он је дуги низ година на Саборима, у својим беседама бранио Карловачку митрополију и њено наслеђе од промена које заговарају либерали. Тако се управо тај велики спор највише преламао на релацији Милетић – Никанор Грујић, а штетио је обојици. Иако се после 1874, махом повукао у Пакрац наставио је да беседи и да подучава свештенике и народ црквеним догмама и литургијском предању.
После његове смрти 1887. настављено је са објављивањем његових песама. Његова беседничка вештина остала је узор генерацијама црквених великодостојника, али и многобројних поштовалаца дела овог значајног српског епископа. Његови противници такође су дали своју реч после његове смрти 1887. У прилично шкртом Заставином некрологу наглашена је Грујићева непорецива образованост и правдољубивост. Либерални Браник је отишао много даље и Грујићеву улогу у српском народном покрету 1848–1849. величао је и уздизао следећим речима: Покрет те године изнео је животну снагу народа србског. Видело се да Срб још живи, да је јунак. Уздање народно било је оличено у патријарху Јосифу, а десна рука патријарха Јосифа био је протосинђел Никанор … Његова речитост распаљивала је духове, одушевљавала је српске синове, да у тешкој борби не клону, пред српске очи износила је старе, миле српске слике, које су се помало већ почеле губити из памети народа српског … Ко зна, како би се извргли догађаји оне бурне године, да није било патријарха Јосифа, а ко зна би ли Јосиф дорастао био свом задатку, да није имао уза се младог калуђера који се орловским летом узвисио изнад обичних људи.
Много година касније 1910, Михаило Полит Десанчић је написао неколико редова о владици пакрачком Никанору Грујићу и његовом избору за патријарха и догађајима 1872–1874. У тексту Никанор Грујић, Полит је појаснио политику који јерархија мора да води када је у питању Влада. Он је са пуно разумевања писао о покојном пакрачком владици тврдећи да Црква мора да заузме флексибилнији став од политичара када је у питању држава. Полит се врло емотивно сећао Никанора Грујића тврдећи да је реч о великом родољубу и патриоти, питајући се колику грешку је направила СНСС када 1874. није изабрала Грујића за патријарха. Он је са полупрекором писао о тим догађајима, наглашавајући да је Грујић после тога отишао у Пакрац и да се више никада није вратио у Сремске Карловце. Полит се сећао момента када је са групом пријатеља отишао код Грујића да му саопшти да неће бити изабран за патријарха, а овај га је упитао: Дакле и Ви, Мишо, против мене? Однос Грујића са комесаром Мајтењијем превагнуо је у том моменту. После неуспеха и сам Грујић је у Будимпешти јавно скресао у лице председнику Владе Лоњаију праву истину и начин на који је угуран у сукоб са Милетићем. Полит закључује: Наша јерархија не може да заузме независан положај према садањој угарској влади. Српски народ не може да постигне политички положај, да наша јерархија може да тражи ослонца у народу. Ми нисмо могли бирати за патријарха ни епископа Арсенија Стојковића ни епископа Теофана Живковића. Наслон у народу није тим епископима ништа користио. Па зар не би и Герман Анђелић био шта друго да је могао наћи наслона у самом народу?
Владика пакрачки Никанор Грујић један је од најзначајнијих архијереја Карловачке митрополије у 19. веку. Речит, продоран, одлучан, образован нашао је место у историји Митрополије као епископ који је за одбрану Цркве учинио много. Велика енергија коју је показао током револуционарне 1848–1849, касније се прелила у стабилног и сталоженог епископа непоколебљивог чувара канона Цркве насупрот Милетићу. Управо ова борба и раскол два најутицајнија човека свог времена у политици и Цркви, лишила је Никанора Грујића патријарашког звања и оштетила Митрополију дуги низ година. Либерали су дугогодишњим нападима на Грујића онемогућили његов избор и свакако лишили Митрополију спосбног и искусног патријарха. Милетићева жеља да пошто-пото наметне свог човека за патријарха показала се кратковидом и лошом. Карловачка митрополија у периоду после смрти патријарха Рајачића није имала способнијег владике од пакрачког епископа Никанора Грујића. Његово повлачење из политичког живота није смирило страсти, већ напротив. Расколи су продубљени. Ипак његово замашно епископско и беседничко дело остало је до данас показатељ јаког црквеног живота у Митрополији у другој половини 19. века.
Остави коментар