Аутор: Милорад Вукашиновић, новинар и публициста
Николај Сергејевич Трубецкој (Москва, 15. април 1890 – Беч, 25. јун 1938) био је лингвиста, културолог, етносоциолог и један од утемељивача класичног евроазијства. Реч је о карактеристичној руској геополитичкој школи мишљења, која прве обрисе исказује још средином 19. века, у ставовима дела интелектуалне елите која је под снажним утицајем лекције изгубљеног Кримског рата (1853–1856) и отвореног непријатељства које је „хришћанска Европа“ испољила према Русији у тим догађајима. Трубецкој је од 1908. до 1912. године студирао на Историјско-филолошком факултету у Москви, а затим у звању приват-доцента држао предавања из упоредне лингвистике. Од 1919. године је живео у емиграцији и до 1922. године предавао на Универзитету у Софији, а затим је од 1923. године био професор филологије на Бечком универзитету.
У раној фази стваралаштва почео је да истражује културе народа који живе са Русима, истичући постојање „закона разноврсности националних култура“. Из једног таквог става први је формулисао појам „језичког савеза“ који је последица заједничког живота народа који насељавају исту географску и културно-историјску област. Захваљујући томе, међу културама датог ареала стварају се културно-историјске зоне чије се границе узајамно укрштају, а што доводи до појаве култура мешовитог или прелазног типа. Отуда, поједини народи и делови народа у дати културни тип уносе своје индивидуалне особине, из чега произилази постојање „евроазијског језичког савеза“[1].
Трубецкој је на основу лингвистичких истраживања успостављао далекосежне геополитичке закључке, чији је основно начело одбацивање постојања тзв. опшечовечанске културе, што је становиште које је заступао и славни Николај Данилевски. Ипак, суштинска разлика у односу на словенофиле лежи у његовом истицању готово пресудног значаја источног „туранског“ елемента у руској култури, уз напомену да словенство не представља културну, већ само језичку заједницу. За разлику од доброг дела беле емиграције који је револуционарна дешавања 1917. године доживљавао као окончање руске историје, Николај Сергејевич је указивао на напуштање модела русификације осталих народа који су постали „народи СССР“, посматрајући ову појаву као позитиван процес. Дакле, Трубецкој није делио културе на више и ниже, него само на сличне и несличне, па из тога као логичан проистиче његов став о европској култури (романско-германској) којој није признавао предводничку историјску улогу. Због тога се Трубецкој с правом сврстава уз Хердера, који је као филозоф историје разбио уске оквире европоцентризма, али и уз Шпенглера, Тојнбија и Сорокина, који су критички говорили не само о европоцентричној праволинијској схеми историје, него и „пропасти Запада“ и спасоносној мисији која припада источним областима Евроазије[2].
Николај Трубецкој је крајем двадесетих година 20. века напустио евроазијски покрет и личне разлоге такве одлуке изнео у часопису Евроазија у јануару 1929. године. Последње године живота посветио се научном и педагошком раду. Његова најпознатија дела су: Европа и човечанство, Ка проблемима руске самоспознаје, О истинском и лажном национализму, Наслеђе Џингис-кана, а аутор је и многих радова из области лингвистике.
Ка руској самоспознаји
Отворено непријатељство које су европске државе исказале према Русији у Кримском рату (1853–1856) изазвало је текстонске потресе у руској друштвеној свести и подстакло процес радикалног преиспитивања целокупне руске историје. Ревизију руске историографије, која је била под непосредним западноевропским утицајима, истрајно су захтевали словенофили Достојевски, Данилевски и Леонтјев. Тако је, примера ради, Данилевски читава поглавља капиталног дела Русија и Европа посветио свевременским закљуцима о неевропском карактеру Русије, затим трајном непријатељству Европе према Русији, европском експанзионизму, али и силазној путањи Запада, дубљем значењу Источног питања и погубном утицају „европејштине“ на руски цивилизацијски идентитет. Као посебно важно обрадио је питање историјског и симболичког значаја Цариграда који је посматрао као стожер нове свесловенске ере историје. Ипак, Данилевски није у Свесловенском савезу истицао превласт Русије, већ је овај вид повезивања Словена посматрао као природну заједницу народа сродних по пореклу и духу. Његов следбеник Константин Леонтјев је указивао на ризике словенске интеграције и посебно предводничке улоге Русије у том процесу. Као убеђени конзервативац и монархиста, са скепсом је посматрао процесе националне еманципације словенских народа и могући продор идеје западњачког либерализма у Русију. У својим радовима често је истицао да су револуције у Европи привидно националне, али да су по свом духу космополитиског карактера. Отуда је један од његових најважнијих ставова да „словенство постоји али славизма нема“ (овде је појам славизма схваћен као обједињујућа културна идеја).
Руски евроазијци су у односу на ставове словенофила заузели ригиднију позицију, инсистирајући на различитим историјским путањама Европе и Русије-Евроазије. Ово становиште посебно је дошло до изражаја у књизи Николаја Трубецкоја Наслеђе Џингис-кана. Поглед на руску историју не са Запада, већ са Истока, која је објављена 1925. године у Берлину. Реч је о својеврсном општем прегледу руске историје посматране из строго евроазијског угла, а која је заснована на неколико основних премиса. Прва премиса коју Трубецкој истиче је она о евроазијском свету као најзатворенијој и завршеној географској, привредној и етничкој целини, различитој како од Европе у ужем смислу те речи тако и од Азије. Прва манифестација државног јединства евроазијских народа била је остварена за време империје Џингис-кана. Затим је у следећој етапи историје мисија обједињавања Евроазије прешла с туранских народа на Русе, који су постали наследници и следбеници ове идеје. Тако је Русија-Евроазија добила могућност да постане самостална културна, политичка и економска област и да развија особену евроазијску културу.
Трубецкој наглашава да је највећи изазов с којим се Русија-Евроазија суочила одбрана од насртаја агресивног европског експанзионизма, што је руске владаре приморавало да од те исте Европе набављају техничка средства за одбрану територије. Временом је овај процес прерастао у своју супротност, односно претворио се у настојање руских владара да направе државу по узору на европске ауторитете. Тако је Русија, споља посматрано, почела да личи на друге европске државе, али је изнутра отпочео много опаснији културни утицај Запада, који је ову земљу претворио у „провинцију европске цивилизације“ и довео до „изопачења руског човека“. Услед свега, изопачили су се и сви други односи међу Русима и створен је дубок социјални раскол који је у крајњој линији узроковао револуционарна дешавања 1917. године. Тим догађајем се на неки начин завршава двовековни период владавине једне „антинационалне монархије“, који је отпочео владавином Петра Великог.
За Трубецкоја је период власти Петра Великог означио почетак разарања начела руског националног живота, када је под изговором спољашњег војничког јачања државе постепено растакана њена унутрашња моћ. Тада је разорена институција патријаршије, која је била суштински важна као основа идеолошко-државног система, али и упоредо с тим разорена су религиозна и морална начела. На тај начин се сав Петров рад, изазван ватреним родољубљем у судару са руском реалношћу, претворио у исмевање руског историјског пута, њене традиције и православне духовности. Настала је нова идеологија заснована на чистом империјализму и једна врста „државничког култургертерства“ која је давала тон потоњој историји Русије све до октобра 1917. године. Међутим, према мишљењу Трубецкоја, револуција није променила суштину ствари јер се показало да су елементи који су се нашли на власти и сами заражени истим оним отровима европске цивилизације који су погрешно названи културом „човечанства“. Тако ни после револуције Русија није постала оно што јесте, односно није се ослободила духовног јарма европске културе и не може да ствара своју националну културу засновану на психолошком типу руског-евроазијског човека. Наиме, суштинска грешка постреволуционарне власти била је у томе што је борећи се против капиталистичког поретка, почела да у Русији калеми туђе наслеђе економског материјализма и намеће идеале живљења које су створили европски теоретичари.
Коначно, без обзира на то што је комунистичка власт лицем окренута ка Западу, ка пролетеријату „цивилизованих држава“, позитивна страна стварања совјетске државе је у неминовности сарадње са Азијом, а што неминовно води сједињењу евроазијских народа и „дубоком преоравању читавог социјалног организма“. Веома је занимљиво и запажање Трубецкоја о позицији будуће Русије у међународним односима, а која ће се, сећајући се наслеђа империје Џингис-кана, трудити да се на сваки начин чува од утицаја европских идеја, што не искључује њену обавезу да прати развој европске материјалне технике. Таква Русија се неће мешати у унутрашње послове европских држава, свесна да је „међународни капитал један од инструмената утицаја европске цивилизације“, али ће се дистанцирати и од подршке европском пролетеријату који се против тог капитала бори до пола, односно до оног нивоа који би му обезбедио део профита који овај капитал стиче у „нецивилизованим земљама“. Сасвим супротно у односима према народима евроазијског ареала, Русија треба да гаји пријатељске односе, и одржава оне економске и културне везе које служе зауздавању европског империјализма на тим просторима.
Основе евроазијства
Николај Сергејевич је одмах по доласку у Софију 1920. године написао књигу Европа и човечанство која садржи темељне поставке његовог погледа на свет. У овом раду антиципирао је принципе евроазијства који су засновани на вишедимензионалној дуалности, различитости и наглашеној подели света на две целине. Прву целину чини романско-германска Европа која се самоидентификује као центар с универзалистичким и хегемонистичким циљевима усмереним на принудно европеизовање остатка света, који из те перспективе има статус „варварске“ периферије. На другој страни је „човечанство“ као јединствена целина коју чини мноштво култура и која се као таква разликује од романско-германског света и његовог агресивног тоталитаризма. Из једне овакве основе Трубецкој је указивао на полицентричност култура и историјских токова, одричући могућност постојања једне интегралне светске историје коју детерминише романско-германски цивилизацијски круг. За Трубецкоја је појам човечанства тангентално везан за Русију-Евроазију која је последица интезивног утицаја монголско-татарске владавине током двовековног разодбља Московске Русије. Реч је о периоду који се сматра кључном епохом руске историје и који је претходио њеном петербуршком раздобљу.
У Софији је следеће 1921. године објављен први зборник радова на руском језику Отварање ка Истоку – слутње и достигнућа, а наредне године и други зборник На путевима који садржи радове М. Бицилија (о феноменима Истока и Запада у историји Старог света) и А. Карташева (о питањима цркве). Посебна свеска посвећена односима православаца и католика објављена је 1923. године под насловом Русија и латинство, да би се од 1925. до 1927. године појавила три броја Евроазијског времеплова у Берлину (два броја) и у Паризу. Сви радови објављени у ових пет зборника били су теоријског карактера и изражавали су темељне поставке евроазијске идеје. Поред тога, евроазијци су објавили више књига, часописа, извештаја и популарних брошура, а сам евроазијски круг мислилаца почео је постепено да поприма обележја политичке групације, што је наговештавало прве расколе међу њима. Када је у Паризу 1928. године одштампан културно-политички недељник Евроазија чији су покретачи били Сувчински и Карсавин, било је јасно да више нема јединства у покрету. Већ следеће 1929. године покрет су због јачања „левих струјања“ напустили Трубецкој и Савицки, који је током тридесетих година прошлог века био најангажованија личност међу евроазијцима.
Из стваралачког опуса Трубецкоја посебно издвајамо значај његовог чланка О истинском и лажном национализму који је посветио затирању руске културне самобитности до које је дошло услед погубних утицаја западноевропских модела уређења држава. Оглед се бавио анализом руског национализма и појавом његових мутираних облика који су изазавали дубоке расколе у руском друштву, почевши од периода владавине Петра Великог. О узроцима дубоког културног раскола између елите и обичног народа Трубецкој је писао у раду Горњи и доњи слојеви руске културе. Етничка основа руске културе. Занимљиво је то што је покушаје словенофила да премосте поменути културни јаз сматрао унапред неуспешним због чињенице да словенска компонента није искључиви елемент руског идентитета, јер је овај (руски идентитет) историјски прожиман утицајем татарског и чак угро-финског елемента, да се неретко не може са сигурношћу рећи који је доминантинији.
На сличан начин о овим темама писао је Петар Сувчински у тексту Снага слабих у којем је анализирао разлоге суноврата царске Русије. Сувчински је процесе деградације руског националног начела уочавао – слично Трубецкoју – у процесима који су захватили руску интелигенцију од 18. века. Он је сматрао да је постреволуционарна емигрантска судбина руске интелигенције једна врста заслужене казне, односно могућност да се сама упозна с недостацима европске цивилизације и прилика за национално преиспитивање. Сувчински је у свом раду наглашавао да ће будућа епоха бити „епоха вере“. У прилог евроазијству богослов Георгије Флоровски написао је више емигрантских огледа (Прекиди и споне; Лукавство ума; О неисторијским народима), у којима се осим разматрања негативних утицаја западноевропске мисли на руску интелигенцију посебно супроставио стереотипу о вечном заостајању тзв. неисторијских народа. Он је истицао самосталност руског историјског пута, али је приликом напуштања покрета евроазијаца 1923. године указивао на потребу поновног оживљавања православног начина живота (Евроазијска саблазан).
Евроазијска држава
После отварања тзв. Кламарског питања и појаве струје која је у емиграцији изражавала симпатије према совјетској држави, Трубецкој је напустио покрет евроазијаца и наставио своја фонолошка и лингвистичка истраживања. Због свега тога, активности евроазијаца су нарочито уочи Другог светског рата готово замрле. Изузетак је био Петар Николајевич Савицки који је наставио своје деловање, остајући доследан евроазијским идејама до краја живота. Савицки је још 1921. године у тексту Европа и Евроазија у емигрантском часопису Руска идеја у Софији објавио приказ књиге Н. Трубецкоја Европа и човечанство. Тада је први пут употребио појам Евроазија. Своје геополитичке схеме испољио је у тексту Евроазијство који је објављен 1925. године у берлинском издању часописа Евроазијски времеплов, а у којем се позвао на оглед Владимира Ламанског Три света азијско-европског континента из 1892. године. Полазећи од физичко-географске интегралности евроазијске копнене масе, насупрот до тада доминантној европоцентиричној слици света о Уралу који дели Европу и Азију, Савицки је издвојио трећи континент Евроазију, чији су Азија и Европа периферни делови. Ову теорију касније је обрађивао у тексту Географске особености Русије (1927), у којем је не само детаљно приказивао Евроазију него и потенцирао њене физичко-географске посебности у односу на Европу и Азију. У свему томе због свог средишњег положаја Русија има улогу стожера евроазијских интеграција, а читаво подручје Русије-Евроазије је „синтеза географских и историјских начела“, које је описао термином „месторазвој“.
На овим основама истакнути правник и универзитетски професор Николај Алексејев (1879–1964) сачинио је истинску правну теорију евроазијске државе. Њени принципи су: идеократија као основни критеријум избора владајуће елите, демотија као последица органског поимања нације из које власт црпи легитимитет, затим дужносна држава која је исходиште идеократије и демотије, потом непартијски систем, државно-приватна привреда и евроазијска федерација која би требало да преобликује концепцију тадашњег совјетског федерализма. Наиме, Алексејев је с правом уочио опасност од радничког интернационализма који подстиче локалне национализме и користи као изговор тзв. право народа на самоопредељење како би мање народе укључио у велике западне антируске геополитичке пројекте.
После завршетка Хладног рата и распада совјетске државе, у појединим интелектуалним круговима је обновљено интересовање за радове Трубецкоја, Савицког и других евроазијаца. Узроке ове појаве најпре треба тражити у „масовном разочарању у Запад“ који је наставио да врши агресију на Русију. У таквим оклоностима настао је покрет „нових евроазијаца“ које је предводио филозоф Александар Дугин. У трагањима за новим путевима руске самоспознаје, овај круг интелектуалаца развио је широку делатност која се састојала од публиковања дела класичних евроазијаца, штампања популарних брошура, радијских и телевизијских наступа, чији је коначни циљ била артикулација руских интереса у новим светскоисторијским околностима које намеће концепт мондијализације света. После много лутања и раскола током јељцинског периода, овај круг интелектуалаца почео је да игра значајнију улогу од Путиновог доласка на власт, освајајући у савременој Русији све више јавног и политичког простора. Најпотунији доказ за ову тврдњу јесте успостављање Евроазијског савеза.
У међувремену је покрет Нове евроазије своје следбенике стекао и на међунардном плану, а идеје повезивања на Великом континенту постале су део програмских опредељења многих европских политичких групација. Дугин је већ одавно у свом капиталном делу Основи геополитике писао о моделу Нове империје који, уз извесне особености, неодољиво подсећа на концепцију Русије-Евроазије коју су заступали класични евроазијци. Коначно, у својим радовима, овај филозоф се темељно бавио стваралаштвом Николаја Трубецкоја, којег је на једном месту описао као „својеврсног руског Шпенглера“.
ЛИТЕРАТУРА
Вукашиновић, Милорад (2021). Мислити просторно. Нови Сад: САЈНОС.
Степић, Миломир Степић (2016). Геополитика. Идеје, теорије, концепције. Београд: Институт за политичке студије.
Трубецкој, Николај (2012). Наслеђе Џингис-кана. Београд: Логос.
[1] Вавилонска кула и пометња језика, Евроазијски зборник, књ. 3, Берлин 1923.
[2] О. Шпенглер, Пропаст Запада, 1918, 1922–1923.
Остави коментар