Кратак приказ докумената о југословенском уједињењу
Аутор: мср Огњен Карановић
Као што је познато, главни противник идеји стварања заједничке државе јужнословенских народа била је Аустроугарска, чија је генерална спољно-политичка оријентација, већ крајем XIX века, а нарочито у првим годинама друге деценије наредног столећа била на линији опште политике немачког империјализма, који је тежио да се преко Србије и Црне Горе пробије на Балкан и даље на Исток. Аустругарска је у Србији посматрала препреку свом ширењу и стожер окупљања јужнословенских народа, пре свега изван граница Монархије, државу која је поткопавала основе уређења дуализма и немачко-мађарске превласти у њој. Историја српско-хабзбуршких односа на почетку XX века била је испуњена притисцима Аустроугарске која је намеравала да сломи Србију, прекине њено ширење на Балкану и спречи јој излазак на море, те да јој тако онемогући да постане одлучујући фактор балканске политике. Победе српске војске у балканским ратовима наишле су на велики одјек код југословенског становништва Аустроугарске, што је још више појачало забринутост њених владајућих кругова за будућност Дунавске монархије.
„Ветрови рата“ почетком 1914. године почели су снажно да „дувају“ широм западног дела југоисточне Европе. У средишту тог ковитлаца нашла се Србија са својим надањима и страховима, али и са неподељеном одлучношћу да од насртаја Централних сила брани своју слободу и традицију државне самосталности до краја. Истовремено радећи на сложеним међународним околностима и заокупљена тешким одбрамбеним биткама своје војске, у национални концепт своје одбране српска влада Николе Пашића уткала је и програм ослобођења и уједињења свих југословенских народа у јединствену и независну државу. Крајем прве ратне године, идеја о уједињењу свих југословеских народа формулисана је као део непосредног ратног програма Пашићеве владе. Дата питања преточена су у Декларацију Народне скупштине која је 7. децембра 1914. године усвојена у Нишу са изразитом већином гласова, чиме је као циљ Србије у рату означено и „ослобођење и уједињење све наше неослобођене браће“. Тај документ, познат као Нишка декларација изједначио је „велику ствар српске државе и српско-хрватског и словеначког племена“. Рат до потпуног уништења који је Аустроугарска наметнула Србији није био више само борба за независност Србије, него и за ослобођење свих поробљених Срба, Хрвата и Словенаца. Декларација је, независно од своје општости, определила српске ратне циљеве, који су добили званичан печат и међубародну тежину саопштавањем њене садржине посланицима држава Антанте у Нишу.
Нишка декларација отворила је нове видике југословенском уједињењу и ударила је основе за тешњу сарадњу између српске владе и југословенских политичара у емиграцији из Аустроугарске, који су се пре или после избијања рата нашли на територији савезничких или неутралних земаља, спремни да се ван Монархије боре за њено разбијање и у заједници са српским званичним државним органима, за стварање заједничке југословенске државе. Ван Аустроугарске нашло се више политичара и других јавних делатника југословенске политичке и идеолошке оријентације, као што су: Анте Трумбић, Никола Стојановић, Душан Васиљевић, Хинко Хинковић, Иван Мештровић, Франц Поточњак, Ремито Газари, и други. Многе од ових личности постаће касније кадровске окоснице будућег политичког живота у првој југословенској држави. Са своје стране, српска влада је од почетка рата достављала је препоруке емиграцији, да се она организационо конституише стварањем једног одбора са седиштем у Лондону, који би одржавао везе са српском владом и у иностранству бранио интересе југословенских народа, обавештавајући јавно мњење европских земаља о југословенском питању. Контуре будућег Југословенског одбора фактички могле су да се наслуте на састанку југословенских политичара из Аустругарске, новембра 1914. године у Фиренци, као и на састанцима у Риму, децембра исте године и јануара 1915. године. Формално гледано, Југословенски одбор био је конституисан у Паризу крајем априла и почетком маја 1915. године на инстистирање и пожуривање српске владе и у часу када је већ било познато да су силе Антанте учиниле познате уступке Италији.
Председник одбора био је Анте Трумбић, правник и политичар из Сплита, а чланови представници Срба, Хрвата и Словенаца из Аустроугарске који су се залагали за стварање југословенске државе. После повлачења наше војске у Албанију 1915. године, одбор се знатно осамосталио од српске владе, тим пре што је почео да добија и новчану помоћ од Југословенске народне одбране из Јужне Америке. Дошло је и до размимоилажења, нарочито кад је реч о границама и уређењу будуће државе. У том смислу 1917. је била посебно деликатна. Војска и влада већ две године налазиле су се изван земље, због чега је било нужно повући потез који би показао да Србија не одустаје од својих ратних циљева, укључујући и стварање југословенске државе. То је био један од главних разлога за одржавање конференције на Крфу, од 15. до 20. јула. Нарочито су тешки били разговори о будућем уређењу земље. Пашић и српска влада залагали су се да заједничка држава буде централизована и без унутрашњих граница, док је Трумбићу и већини хрватских политичара био ближи федералистички модел. На крају је био постигнут компромис да се о будућем унутрашњем уређењу изјасни уставотворна скупштина, формирана после спроведених општих избора. О осталим питањима договори су лакше постигнути, па је Крфска декларација усвојена и свечано проглашена 20. јула 1917. године.
„Држава Срба, Хрвата и Словенаца познатих још и под именом Јужни Словени или Југословени биће слободна, независна Краљевина са јединственом територијом и јединственим држављанством. Она ће бити уставна, демократска и парламентарна монархија на челу са династијом Карађорђевића, која је дала доказа да се са идејама и осећањима не двоји од народа и да ставља народну вољу и слободу врх свега. Држава ова зваће се Краљевина Срба Хрвата и Словенаца, а владалац Краљ Срба, Хрвата и Словенаца”, наведено је у прве две (од укупно 13) одредби Крфске декларације. Историчари наглашавају да је важност овог документа у томе што је истакао захтев да се уједињење изврши на основу јединства „троименог” народа, односно његовог права на самоопредељење. Крфском декларацијом било је одређено да после уједињења јужнословенских покрајина у једну државу она постане уставна и парламентарна монархија, чији ће заједнички послови бити одбрана и дипломатија, као и да ће имати јединствену валуту и монетарни систем, поштански и телеграфски саобраћај и друге функције. Договорено је и да се у новој јужнословенској држави поштује једнакост грађана, равноправност ћирилице и латинице и равноправност признатих вера, да држава има јединствене симболе (грб, заставу и химну) и јединствен календар, а дефинисан је и начин доношења устава.
Крфска декларација имала је велики одјек, како у емиграцији, тако и у „југословенским земљама”, а није прошла неопажено ни код савезника, посебно оних, попут Италије, чији су се интереси, кад је реч о будућим границама, преклапали са интересима Србије. Крфску декларацију одмах је подржао и Црногорски одбор за народно уједињење, у чијем су саставу били политичари који су се, за разлику од краља Николе, залагали за безусловно уједињење са Србијом. Тако се у декларацији Црногорског одбора, усвојеној 11. августа 1917, поред осталог каже: „Налазећи да Црна Гора овим ратом завршује своју улогу као засебна српска држава и да јој, као таквој, досљедно свему предстоји само улазак у Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, прихвата у цјелини декларацију предсједника српске владе г. Николе Пашића и предсједника Југословенског одбора др Анте Трумбића”. Ваља истаћи да је Никола Пашић током целог рата уједињење Србије и Црне Горе сматрао унутрашњим српским питањем и инсистирао да до њега мора доћи, макар и не било Југославије. Записано у Крфској декларацији материјализовано је годину и по касније – 1. децембра 1918, кад је регент Александар Карађорђевић у Београду прогласио стварање Краљевине Срба Хрвата и Словенаца.
За разлику од Крфске декларације, тзв. Мајска декларација коју су два месеца раније усвојила 33 заступника Југословенског клуба у бечком Царевинском већу, изјашњавала се за уједињење Словенаца, Хрвата и Срба у самостално „државно тијело“ под „жезлом хабзбуршко-лоренске династије“, дајући тој манифестацији југословенства аустријско-хабзбуршки карактер, опредељујући се за варијанту југословенског уједињења складно циљевима и ратним програмом званичних бечких кругова. Таква суштина Мајске декларације не би смела да занемари чињеницу да је она политички и национално еволуирала у даљем току догађаја. Са правом се наводи да је Мајска декларација, упркос свом прохабзбуршком карактеру, који је објективно произилазио из дотадашњег развитка словеначке националне мисли, помогла 1917. године да се југословенска идеја издигне из провинцијалних оквира на један виши, национални ново, те је тако ту југословенску идеју довела до њеног прихватања као националног смера и политике. Мајска декларација утицала је да се у Словенији образује широк национални покрет, који је истицао захтеве за самосталношћу Југословена у Аустроугарској, али без немачке превласти. Годину дана касније, власти Аутроугарске забраниле су сваку агитацију за Мајску декларацију, плашећи се све снажнијег утицаја тзв. „декларацијског покрета“, који се у том периоду развијао као словеначки народни и југословенски покрет, истовремено.
Мајска декларација 1917. године, заступника аустријског парламента из Словеније, Далмације и Истре којом се захтева конституисање јужнословенске државе у склопу Хабзбуршке монархије, изазвала је готово једнодушну подршку у Хрватском сабору. На седници Сабора 13. јула 1917. године, Старчевићева странка права – милиновци (ССП) затражила је „да се све хрватске земље и сви дијелови хрватског народа уједине на темељу хисторијског државног права у јединствену хрватску државу од Триглава до Дрине под жезлом […] Хабсбуршке династије”. Чак је и српски првак Срђан Будисављевић, из хрватско-српске коалиције, подржао ту идеју рекавши да се „Словенци, Хрвати и Срби уједине у […] независно државно тијело”. Стјепан Радић је изјавио како Мајска декларација „значи најсретнију и најпотпунију формулу нашег […] државно-правног демократског програма…”, додавши да се та идеја може остварити у Монархији, али „ако то не буде могуће онда ћемо то провести и без ње”. Живко Петричић у име ССП-а, тумачи Мајску декларацију као захтев за „успоставу хрватске државе“, а не „неке југославенске државе“. На заседању Сабора 3. августа 1917. године поново се расправљало о будућности Мајске декларације. Стјепан Радић изјавио је како је Антанта пристала на „Велику Србију“, али да је руска револуција донела „ново свјетло које даје наду да се границе у средњој Еуропи неће мијењати, па ће зато у монархији бити Краљевина Хрватска слободна и уједињена, а изван Монархије обновит ће се Србија и остати Бугарска“.
Као рефрен, на седници Сабора 9. августа 1917. милиновац Драгутин Хрвој понавља: „[…]Старчевићева странка права тражи уједињење свих славенских земаља на југу монархије Хабсбурга у једно јединствено државно-правно тијело, у државу Хрватску, на темељу хрватског државног права и у име начела народности, уз потпуно респектирање свих вјерско-културних индивидуалитета […] Старчевићанци […] као представници југославенске идеје не тражимо хегемонију нити над Словенцима, нити над Србима […] него политички паритет, потпуну једнакост свију у сваком погледу”. Франковац, Александар Хорват, је 10. августа 1917. оштро напао југословенство Старчевићеве странке права повезујући га са „великосрпским југословенством А. Белића, Ј. Бањанина, Ф. Поточњака и М. Марјановића“, рекавши да је „југославенска идеја погибељна“ са стајалишта „чистог хрватства“. На заседању Сабора 25.септембра 1917. године Стјепан Радић еволуирао је у својим ставовима, рекавши: „Данас смо ми још сви једнодушни […] нарочито ради држања Италије […] као и ради српске вањске политике да се уједињење Хрвата, Срба и Словенаца, не дирајући у Србију и Црну Гору, може провести у монархији, али ако се буде овако даље с нама радило, ја ћу бити први, који се нећу бојати вјешала и који ће викати: доље Хабсбург“.
Вођа милиноваца, Анте Павелић (старији), на седници Сабора 3. децембра 1917. оштро је напао аустроугарског министра иностраних послова, одузимајући му право да говори у име Словена у Монархији, народа који чине већину у држави. У овом драматичном историјском тренутку Стјепан Радић је узимао у обзир и Руску револуцију и Лењина са којима је био импресиониран. Није одобрио бруталности према свргнутој владајућој класи, али је рекао: „[…] Неће више бити господујућих и подложних народа, неће више бити на једној страни спахија, а на другој кметова, него ће сви народи бити посве једнаки […] без обзира на то јесу ли велики или мали… Руска револуција је промијенила темеље међународног права […] које ће осигурати слободу и срећу свакоме иоле свјесном и слободном народу“. Радић, човек контроверзних емоција и импресија, очигледно се залетао, али је и у овом великом догађају видео нове могућности борбе за свој популистички сељачки покрет. Због великог значаја, потребно је да споменемо да је Сабор 19. децембра 1917. године усвојио „Закон о увођењу опћег, изравног и тајног права гласа за парламентарне изборе“. Једино су франковци (Чиста странка права) критиковали законски чланак о изборним котарима, јер је омогућавао Србима победу у готово половини изборних јединица.
ЛИТЕРАТУРА
Тошић, Десимир: Демократска странка 1920-1941, Фонд „Љуба Давидовић“, Службени лист СЦГ, Београд, 2006
Чулиновић, Фердо: Југославија између два рата, Загреб, 1961
Чулиновић, Фердо: Документи о Југославији, Школска књига, Загреб, 1968
Остави коментар