ЊЕГОШ И ЛЕТОПИС МАТИЦЕ СРПСКЕ

Аутор: Јованка Симић, новинар

Уз двовековни јубилеј Летописа Матице српске, ове године заокружујемо и сто деведесет година откако је уредник Теодор Павловић у oвoм најстаријем књижевном часопису у Европи, објавио први текст о књижевном делу Петра Другог Петровића Његоша (1813–1851). Био је то приказ његовог књижевног првенца „Пустињак цетињски“.

У том тексту, уредник Павловић овим је речима описао посебност Његоша као писца: „чувство народности“, „силна фантазија у духу“, „песникова одлучност да се не ограничава школским правилима поетике“, као и спремност да „природно виспрена своја осећања следује“.

Временом је Павловић постао и најчвршћа спона Матице српске и песника, а самим тим учвршћена је и сарадња са Летописом те је у овом часопису објављена Његошева посмртна ода „Налажниј знак памети праху народољупца“, написана поводом смрти Лукијана Мушицког (1837). Затим и алегоријска новела „Сан на Божић“, преузета из „Певаније“ Симе Милутиновића Сарајлије (1838. године).

Његошево и Павловићево пријатељство резултирало је и озваничењем песниковог статуса у Матици српској, те је 1845. године Његош  уплатио прилог од сто форинти и тако постао члан најстарије српске књижевне, културне и научне институције у Срба. Пријем Његоша у чланство, Павловић, иначе, тадашњи секретар Матице, објавио је на седници 5. јануара 1846. године.

Поштовање према Матици, Његош је изразио и 1847. године пославши на дар Матичиној библиотеци први примерак своје Луче микромозме као и пет примерака Горског вијенца, објављеног те, 1847. године. Била је то преломна година за српску духовност, језик, књижевност и културу, јер су тада први пут објављени и Вуков превод Новог завета, Бранкове Песме и Даничићев Рат за српски језик и правопис.

Разумљиво,смрт Петра II Петровића Његоша, владике, песника и мислиоца,октобра 1851.године, ожаљена је  у Матици српској онако како и припада највећим умовима српских књижевних и културних вредности. У Летопису из 1852. године, који је уредио Јован Суботић, објављен је некролог уредника под насловом „Слово Петру II Петровићу Његошу, господару Црне Горе и Брда.“

Реч је о Суботићевом говору у Бечу 1851. године на парастосу који је уприличио кнез Михаило Обреновић. У некрологу, Суботић је највише пажње посветио опису Његошевих државничких способности и заслуга. Истакао је владике – Данила, Петра и Петра Песника као „три најсјајније звезде на небу црногорском“ и додао да је Данило Црну Гору обновио, Свети Петар одржао, а Петар песник државом учинио“. Због наведених народних и државних заслуга, Суботић у свом некролошком слову наглашава да ће спомен Његошев „живети док је србства и србске повестнице.“

Набрајајући  заслуге поводом којих је Његош „велики песник србскиј“, Суботић је посебно истакао његова три главна дела. Луча микрокозма, сматрао је Суботић, јесте дело које „представља његов собствениј живот у митосу – борбу начела величества са противницима, борбу закона са самовољом, борбу закона са тамом, борбу сталности са променителношћу“.

У свом размишљању, Суботић је вредносну предност приписао првенствено Горском вијенцу и Лажном цару Шћепану Малом, образложивши то овако: “ова ће дела живети док је Црне Горе и док се по њених пећинах српски гласи хорили буду“. На крају, Суботић је закључио да оба ова дела нису обичне драме, него гетеовски схваћене драме за читање, да је могао да их напише само стваралац изванредног дара и велики стваралачки дух „који је све то сам собом учинио, сам из себе исцрпио, јер зна се да Петар II нигде изван Црне Горе штудирао није, а у Црној Гори нема Академија, ни Университета“.

Да проток времена од сто деведест година нимало није ослабио чврстину Матичиних спона са Његошевим делом, потврђује низ детаља – ове године навршило се две деценије откако је Библиотека Матице српске отворила Његошеву собу с поклон-збирком Владимира Отовића. Реч је о највећој приватној збирци Његошевих дела, литературе, као и других докумената о њему и других ствари.

Наредне године навршиће се и две деценије од оснивања Његошевог одбора 2005. године које су иницирали академик Миро Вуксановић, академик Радомир В. Ивановић и проф. др Мило Ломпар.

Образложење је гласило да Матица српска као општенационално књижевно, културно и научно друштво треба да оснује Његошев одбор, јер је Његош српски олимпски песник непомерив у памћењу. У Летопису Матице објављен је први приказ његове књиге, јер је био члан Матице српске,а и у Матици окупљена су сва прва издања Његошевих дела, али и она штампана доцније и на другим језицима, осим српског. Одбор је почео са радом наредне године, а 2007. донео је одлуку да сваке треће године организује научни скуп и покрене Његошев зборник Матице српске. Научни скупови приређени су 2009, 2017, 2019 и 2023, док је Његошев зборник објављен 2010, 2015, 2018, 2020 и 2024. године. Његошевим одбором, од самог почетка до свог упокојења октобра 2020.године, председавао је  Високо преосвећени митрополит црногорско-приморски, чувар пећког трона архиепископ цетињски Амфилохије (Радовић). Његошев одбор је на 204. годишњицу песниковог рођења припремио научни скуп и трећи број Његошевог зборника Матице српске у четири дела: први са поздравним и уводним беседама, други са животописом Пустињака цетињског и Ловћенског тајновидца, са одломцима поеме Праху оца поезије, трећи са шеснаест научних саопштења са скупа од 13. новембра 2017. године и четврти део са библиографским пописом монографских издања о Његошу.

Чланове Његошевог одбора није поколебала ни непријатна чињеница да скуп, планиран поводом два века Његоша, на који је било позвано две стотине учесника, ипак није уприличен јер није било финансијских средстава. Уместо скупа, објављен је други број Зборника са шездесетак радова о Његошу.

Као што је природан ред налагао да на трону у Цетињу наследи упокојеног архиепископа Амфилохија, новоустоличени митрополит црногорско-приморски Јоаникије II, новембра 2022. године у Матици српској у Новом Саду изабран је за председника Његошевог одбора.

Поводом два века Летописа, у Матици је 13.новембра ове године уприличен Његошев дан. Поздравну реч одржао је  Митрополит црногорско-приморски Јоаникије (Мићовић), председник Његошевог одбора. Академик Миро Вуксановић изложио је рад под насловом „Скупљање кошчица Његошевих“, а проф. др Горан Максимовић беседио је „О Његошевом дјелу и Његошу у Летопису Матице српске“.

Проф. др Радослав Ераковић излагао је на тему „Скице за портрет деветнаестовековног читаоца једне руске књиге о српском песнику’“. О Његошевом зборнику бр. 5 говорио је проф. др Душко Певуља. Скупом су председавали академик Миро Вуксановић и академик Јасмина Грковић-Мејџор.

На скупу се чуло и да је од првог оглашавања Његошевог приказа у Летопису 1834. године па све до данашњих дана, дело и личност овог српског песника било континуирано заступљено у овом најдуговечнијем српском часопису. Објављено је укупно око сто осамдесет различитих прилога, а више стотина пута је у летопису помињано Његошево дело.